ALHEMICARI, PROROCI I CAROBNJACI III DEO

 SAD DA LI POSTOJE CAROBNJACI, PROROCI, VESTICE ILI SAMO INTELIGENTNI PREVARANTI PROSUDITE SAMI. KALJOSTRO JE JEDAN OD TIH NEVEROVATNIH KOJI JE OBELEZIO  OSAMNAESTI VEK I PRETEKAO RASPUCINA U DELOVANJU NA RUSKI DVOR. GETEOV SAVREMENIK ,A FAUST NIKAKO NIJE NASTAO SLUCAJNO.

,Božanski“ Kaljiostro, u jednom momentu idol Pariza, u sledećem usamljeni zatvorenik u tamnici inkvizicije, prešao je kao meteor preko lica Francuske. Prema njegovim memoarima, koje je napisao tokom zatočeništva u Bastilji, Alesandro Kaljiostro rođen je na Malti, u plemićkoj, ali nepoznatoj porodici. Odgajan je i školovan u Arabiji, pod tutorstvom Altotasa, čoveka dobro upućenog u nekoliko grana fdozofije i nauku, a takođe i majstora transcendentalnih umeća.

Iako Kaljiostrovi biografi generalno ismejavaju taj navod, oni su potpuno neuspešni da umesto njega ponude bilo koje logično rešenje za izvor njegovih veličanstvenih zaliha arkanskog znanja.

Grof di Kaljiostro, koji je označen kao varalica i šarlatan, pri čemu su njegova čuda proglašena za opsenarstvo, a njegova velikodušnost osumnjičena da ima skriveni motiv, nesumnjivo je najoklevetaniji čovek u modernoj istoriji. V. H. K. Troubridž piše:

„Nepoverenje da misterija i magija uvek inspirišu, učinilo je Kaljiostra, sa njegovim fantastičnom ličnošću, lakom metom za klevetu. Nakon što je do neprepoznavanja izrešetan zlostavljanjem , nastavila je da ga linčuje, da se tako izrazim, predrasuda, pastorak klevete. Više od sto godina njegov lik se ljuljao na vešalima sramote, na kojima su žbiri tradicije ispisali prokletstvo za svakoga ko pokuša da ga sa njih skine. Njegova sudbina bila je njegova slava. Zapamćen je u istoriji ne toliko po bilo čemu što je učinio, koliko po onome što je njemu učinjeno.“

Prema raširenom verovanju, Kaljiostrovo pravo ime je Đuzepe Balzamo (Giuseppe Balsamo) i bio je Sicilijanac po rođenju. Posljednjih godina, međutim, pojavile su se sumnje u to da je takvo uverenje u skladu sa činjenicama. Još se može dokazati da su zlonameme tirade o nesrećnom grofu, barem delom, usmerene protiv pogrešnog čoveka.

Đuzepe Balzamo rođen je 1743. godine od poštenih, ali skromnih roditelja. Od detinjstva je pokazivao tendencije ka sebičnosti, ispraznosti, pa čak i kriminalu, te je nakon niza ludorija nestao. Troubridž daje dovoljno dokaza da Kaljiostro nije bio Đuzepe Balzamo i na taj način pobija najgore optužbe protiv njega. Nakon šest meseci zatvora u Bastilji, Kaljiostro je na suđenju oslobođen sumnje za bilo kakvu povezanost sa krađom poznate „Kraljičine ogrlice“, a kasnije je utvrđena činjenica da je on zapravo upozorio kardinala de Rohana da se taj zločin priprema. Uprkos tome, međutim, što ga je Francuski prvostepeni sud oslobodio kao nevinog, umetnik, sa većim talentom nego inteligencijom, uložio je smišljeni napor da okleveće Kaljiostra, prikazavši ga na slici kako u ruci drži kobnu ogrlicu.

Suđenje Kaljiostru nazvano je prologom Francuske revolucije. Tinjajući animozitet protiv Marije Antoanete i Luja XVI izrođen iz ovog suđenja kasnije je eksplodirao u holokaust Vladavine terora. U brošuri Kaljiostro i njegov egipatski obred slobodnog zidarstva, Henri R. Evans takođe vešto brani tog mnogo progonjenog čoveka od sramote koja je nepravedno povezana sa njegovim imenom.

Iskreni istražitelji činjenica koje okružuju život i misterioznu ,,smrt“ Kaljiostra smatraju da se priče što su protiv njega kolale mogu povezati sa mahinacijama inkvizicije, koja je na taj način nastojala da opravda njegov progon. Osnovna optužba protiv Kaljiostra bila je da je pokušao da osnuje masonsku ložu u Rimu – ništa više. Sve ostale optužbe su kasnijeg datuma. Iz nekog neobjašnjivog razloga, papa je Kaljiostrovu smrtnu kaznu preinačio u doživotnu robiju. Sam taj čin pokazuje poštovanje prema Kaljiostru, koje su gajili čak i njegovi neprijateiji. Mada se veruje da je umro nekoliko godina kasnije u inkvizicijskoj tamnici u dvorcu San Feo, malo je verovatno da je bilo tako. Postoje glasine da je pobegao, a prema jednoj veoma značajnoj priči, Kaljiostro je odlepršao u Indiju, gde su njegovi talenti dobili priznanje, koje im je uskraćeno u politikom vođenoj Evrope.

Nakon stvaranja svog Egipatskog obreda, Kaljiostro je izjavio da, pošto su žene bile primane u drevne Misterija, nema razloga da budu isključene iz savremenih redova. Princeza od Lambala” učtivo je prihvatila dostojanstvo Počasne učiteljice (Mistress of Honor) u njegovom tajnom društvu, a to veče, kada je obavljena njena inicijacija, bili su prisutni najvažniji članovi francuskog dvora. Sjaj događaja privukao je pažnju masonske lože u Parizu. Njihovi predstavnici, u iskrenoj želji da shvate masonske Misterije, izabrali su učenog orijentalistu Kur de Žebelena za svog portparola i pozvali grofa di Kaljiostra da prisustvuje konferenciji, kako bi pomogao u rasvetljavanju niza važnih pitanja masonske filozofije. Grof je prihvatio poziv. Kaljiostro je 10. maja 1785. godine prisustvovao konferenciji na koju je pozvan, a njegovi snaga i jednostavnost odmah su mu pribavili povoljno mišljenje celog skupa. Kuru de Žebelenu bilo je dovoljno nekoliko reči da ustanovi kako ne samo da razgovara sa kolegom učenjakom, već sa čovekom koji ga beskonačno nadilazi. Kaljiostro je odmah održao govor, koji je bio tako neočekivan, tako potpuno različit od ičega što je taj skup ikada ranije čuo, da su svi ostali bez reči zadivljeni. Kaljiostro je izjavio da je Ružin Krst drevni i pravi simbol Misterija i, nakon kratkog opisa njegovog originalnog simbolizma, razgranatog u razmatranje simboličkog značenja slova, predvideo je pred skupštinom budućnost Francuske, izloživši je na grafički način, koji nije ostavio mesta sumnji da je govomik bio vidovit čovek sa natprirodnim moćima. Čudnim rasporedom slova abecede, Kaljiostro je detaljno prorekao strahote dolazeće revolucije i pada monarhije, minuciozno opisujući sudbinu raznih članova kraljevske porodice. Takođe je prorekao i dolazak Napoleona i nastanak Prvog Carstva. Sve to je učinio kako bi pokazao šta se može postići pomoću vrhunskog znanja.

Kasnije, kada je uhapšen i poslat u Bastilju, Kaljiostro je na zidu svoje ćelije napisao sledeću šifrovanu poruku koja, kada se protumači, glasi: „Godine 1789. ćete opsednutu Bastilju, 14. jula, srušiti od krova do temelja.“

Kaljiostro je bio tajanstveni zastupnik vitezova templara, rosenkrojcerski inicijat, čija je veličanstvena količina učenja osvedočena dubinom Egipatskog obreda slobodnog zidarstva.

Tako, grof di Kaljiostro ostaje jedan od najčudnijih likova u istoriji – za kojega su prijatelji verovali da je živeo večno i da je prisustvovao svadbi u Kani, a kojega su neprijatelji optuživali da je otelovljeni Đavo! Njegove moći proricanja vešto je opisao Aleksandar Dima u Kraljičinoj ogrlici. Svet, kojem je na svoj čudan način nastojao da služi, nije ga prihvatio, već je nastavio da kroz vekove neumoljivo proganja čak i samo sećanje na tog slavnog adepta, a on se, ne mogavši da ostvari veliko delo što mu je bilo nadomak mku, sklonio u stranu, ostavivši prostora svom uspešnijem sunarodniku, grofu od Sen Žermena. mada je od njegove smrti prošlo već više od dva veka, i dalje je nerazjašnjena ova velika tajna zvana grof Kaljostro. U stvari, ni do danas se ne zna ko je on bio. Da li je stvarno, kako se predstavljao, bio grof, ili izvesni Pjetro Balsano, sitni lopov i varalica sa Sicilije.
    Još traju i rasprave oko toga da li je Kaljostro, odnosno Balsamo, stvarno bio vidovnjak, sličan Nostradamusu, iselitelj, alhemičar, osnivač niza masonskih loža, gospodar anđela, osoba obdarena, kako bi se današnjim jezikom reklo, paranormalnm sposobnostima, među njima i onom da stupa u vezu sa umrlima, ili se radilo o veštom prevarantu i hipnotizeru. No, bez obzira na nepoznanicu, brojni pisani dokumenti nesporno dokazuju da su mnogi iz tadašnje Evrope, a reč je o kraljevskim porodicama, plemstvu i bogatašima, smatrali čašću da budu sa njim u društvu, ili da im on bude gost.
    Kaljostrom je bio opčinjen francuski kralj Luj XVI, koji je čak izdao dekret kojim će se smatrati uvredom kralju bilo kakvo omalovažavanje Kaljostra. Takođe, tu je bila i ruska carica Katarina Velika i mnogi drugi, manje značajni kraljevi, prinčevi, knezovi, uključujući i nemačke i niza drugih država. Zna se i to da je imao, posredni ili neposredno, velikog utacaja na politička zbivanja u ondašnjoj Evropi, jer oni koji su na ta događanja imali odlučujući uticaj, slušali su Kaljostra.
    Međutim, nema čvrstih dokaza, da je grof Kaljostro to zloupotrebljavao, osim što je sebi obezbeđivao luksuzan i bezbrižan život. Svoje dvorske i druge visoke veze vešto je koristio da bi nesmetano, zajedno sa suprugom groficom Sofijom (ne zna se uopšte ko je ona bila ni odakle je, ali Kaljstro je zahtevao da je oslovljavaju 'Kraljica od Sabe') osnivao svoje 'egipatske lože'. Sada se tvrdi da su to bile masonske lože kojima je svima odreda on bio veliki majstor. Ko su im bili članovi - nije poznato.Da li je mnogima kojima je gledao budućnost u ogledalu, sjajno uglačanoj srebrnoj ploči ili u posudi sa vodom, prethodno hipnozom naređivao da mu saopšte svoje najintimnije tajne i da 'vide' ono što je Kaljostro hteo da vide - nije razjašnjeno. Tek, činjenica je da je sve kojima je na taj način 'čitao budućnost', kazujući im njihove najskrivenije tajne iz života, i bukvalno znao da opčini, čime je stalno uvećavao svoju slavu i moć. Postoje i materijalni dokazi da je priličan broj ljudi uspevao da isceli, i to u situacijama u kojima je ondašnja medicina tvrdila da su neizlečivi. Ali, ne zna se kako je to uspevao.
    Ako je verovati zapisima, desetak godina pre francuske revolucije, francuskoj kraljici Mariji Antoaneti, kojoj je naložio da sama pogleda svoju budućnost, prorekao je da će joj glava, zajedno sa muževljevom, biti odrubljena 'oštrim sečivom koje će se svom snagom sručiti na njihove vratove'. Sve to će se i ispuniti na giljotini.
    To je, prema nekim sačuvanim dokumentima, bio razlog zbog kojeg je kraljica, koja i do tada nije trpela kaljostra zbog njegovog ogromnog uticaja na kralja, postala grofova nepomirljiva protivnica. Posle snažnog pritiska na muža, mošlo joj je za rukom da Luj XVI najzad Kaljostra udalji sa dvora. Grof i grofica nalaze utičište u nekoliko italijanskih gradova. Mariji Antoaneti to, međutim, nije bilo dovoljno. U dosluhu sa nekim ljudima na dvoru, polazi joj za rukom da Kaljostro i njegova žena budiu optuženi za krađu skupocene dijamantske ogrlice koja je pripadala dvorskom blagu. Verovatno ne znajući za tu optužbu, Kaljostro se u Rimu razmetao bogatstvom na svim mestima na koja je pozivan.

    Nešto pre no što je morao da napusti Francusku, on je 'dokazao da može da gospodari dušama umrlih'. U parizu je na šest adresa - a radilo se o važnim plamićima- poslao pozive za večeru. kada su zvanice stigle, ustanovili su da ih je samo šest, mada je u pozivu bilo najavljeno da će biti održana večera za 12 osoba, a da će Kaljostro biti 13. 'Božanski Kaljostro', kako je voleo da ga zovu, objasnio im je da će ipak biti večera za trinaestoro. Evo šta je kasnije zapisao jedan gost: 'Na jedan njegov znak, na naš užas, na mestima za stolom namenjenima njima, videli smo Didroa, Monteskijea, Voltera i još trojicu ljudi, od kojih su sva šestorica već bila mrtva, neko duže neko kraće. Na Kaljostrov nagovor, ali zaplašeni, nekako smo večerali zajedno sa pokojnicima, a onda, u jednom trenutku, na grofof znak, mrtvi su odjednom, isto onako iznenada kako su se pojavili pred nama i sedeli sa nama za stolom - nestali!'
    I danas traje spor oko toga da li su onih šest živih gostiju, na neki način, pod Kljostrovim uticajem, bili dovedeni u stanje nekakvog transa, pa su stoga i 'videli' šest ostalih odavno mrtvih zvanica, ili su bili pod grofovom hipnozom, ili je stvarno Kaljostro imao sposobnost komuniciranja sa umrlima, pa i njihove materijalizacije. Neretko, Kaljostro je posredstvom medijuma - a to su uvek bile devojčice i dečaci obučeni u belo i oko struka opasani crvenim kanapom - 'razgovarao' sa anđelima koji su mu prenosili i Božje poruke, ali i odgovarali na njegova pitanja, tačnije na pitanja onih koji su posredstvom Kaljostra tražili odgovore za svoje probleme'.
    Kada se ima u vidu ova čudna veza 'Kaljostra' sa Bogom i sedam anđela, i njegov veliki uticaj, nema mesta čuđenju što je vrh Katoličke crkve i tadašnje Papske države, koji je i od ranije tražio načine da zaustavi Kaljostra, jedva dočekao francusku tužbu za krađu kraljevskog blaga. Vrh Crkve odlučuje da Klajostro bude uhapšen. Lišen je slobode uveče 13. septembra 1770, u kući u kojoj je stanovao, a ona postoji i danas na Španskom trgu u Rimu. Predat je sudu Inkvizicije. Tri meseca kasnije, osuđen je na dugogodišnji zatvor bez prava na umanjenje kazne i odmah je upućen u papsku tvrđavu - zatvor San leo. U njoj je, kako je u dokumentima zapisano, umro 27. avgusta 1795. godine. Ne isključuje se, međutim, mogućnost da se to desilo i znatno ranije i da smrt nije bila prirodna. Alui, dokaza za tu tezu nema.   Smrću Kaljostra, mnoge njegove tajne otišle su sa njim u grob. Ne zna se gotovo ništa o tome šta se desilo sa 'kraljicom od Sabe'. Ostalo je nerazjašnjeno i da li je Kaljostro lagao kada je tvrdio da je otkrio alhemičarsku formulu za pretvaranje olova u zlato.

 

Oko 1570. zabeležena je legenda o Faustu koja je pronađena krajem 19. veka u Volfenbitelu. Godine 1587, u Frankfurtu je objavljena knjiga o Faustu pod naslovom „Pripovest o doktoru Johanu Faustu, nadaleko razglašenom čarobnjaku i nekromantu, o tome kako se na određeno vreme zaveštao đavolu, kakve je čudne stvari za to vreme doživeo, šta je sam činio i snivao, sve dok na kraju nije dobio zasluženu nagradu“. Pretpostavlja se da je autor bio Andreas Fraj, direktor gimnazije u Špajeru. Knjiga je prevođena, doživela je veliki broj izdanja i prerada.

Namera autora je bila da se lik Fausta degradira jer je bio sve sumnjiviji ortodoksnoj luteranskoj crkvi, i sve privlačniji narodnoj fantaziji i pored saveza sa đavolom. Faustovu želju da sazna nešto više od onog što su nudile crkva i zvanična nauka, što ga je i odvelo u ruke đavola, knjiga je interpretirala kao neoprostiv greh. Njegov užasan kraj trebalo je da bude opomena svim sujetnim, preterano radoznalim i bezbožnim ljudima.

Faust je protagonista klasične nemačke legende. Faust je veoma uspešan učenjak, ali je nezadovoljan svojim životom, pa zato pravi dogovor sa Đavolom. Menja svoju dušu za neograničeno znanje i zemaljska zadovoljstva. Faustova priča je osnova za mnoga literarna, umetnička, filmska i muzička dela. Značenje njegovog imena su reinterpretirali tokom vekova. Izraz "faust" ili "faustovska osoba" se koristi kada se govori o ambicioznoj osobi koja gubi moralni integritet, kako bi postala uspešna i moćna. Odatle je nastao i izraz: „Dogovor sa đavolom.“

Faust iz ranijih knjiga, balada, drama i lutkarskih predstava je nepovratno proklet, jer žudi za božanskim znanjem; „Svete spise je smestio iza vrata i ispod klupe, odbio je da bude zvan doktorom teologije, već je preferirao zvanje "doktor medicine".“

Komične lutkarske predstave i drame su se često izvodile zasnivane na ovoj legendi. Bile su popularne širom Nemačke u ranom 16. veku i često su Fausta i Mefistofelesa svodili na vulgarnu zabavu. Priču je u Engleskoj popularizovao Kristofer Marlo, u svojoj predstavi "Tragična istorija Doktora Fausta". Gete je, 200 godina kasnije, u svojoj verziji priče, Fausta predstavio kao nezadovoljnog intelektualca koji vapi za više „od zemaljskog mesa i pića“. Legendu je interpretirao takođe i Mihail Bulgakov u delu Majstor i Margarita. 

LEGENDE SU KAO TEORIJE ZAVERE SAMO STO NEKE TRAJU BAS DUGO. KAO OVA O FAUSTU. PRODATI DUSU DJAVOLU I DANAS SE KORISTI KAO OBJASNJENJE ZA CESTO VRLO NEMORALNE RADNJE ZARAD  NEKE KORISTI . ALHEMICARI SU MOZDA MORALI DA PRODAJU DUSU DJAVOLU. PUTNICI KROZ VREME. NAUCNICI. VIDOVNJACI, PROROCI I CAROBNJACI.  KALJOSTRO I RASPUCIN SVAKAKO. SAD SE DUSA PRODAJE ZA MATERIJALNE STVARI KOJE NE MOGU DONETI SRECU ILI PROMENITI SVET. NEKADA SU PRODAVCI DUSE DJAVOLU ITEKAKO MENJALI SVET OKO SEBE. MI TO SADA MISLIMO MENJAJUCI SVET NA MNOGO GORE MESTO ZA COVEKA. ALI DOBRO. TAKO VALJDA TREBA.

I