I VESTICE SU KOMERCIJALA

KOLIKO ZARADJUJE PROSECNO PROFESIONALNA VESTICA? NARAVNO DA NE MOZEMO DA ZAVRSIMO OKTOBAR BEZ PRICE O VESTICAMA. KOLIKO PISEM O NJIMA MOGU DA ME UZMU ZA POTPAROLA. ALI NI DALJE NISAM SVESNA DA LI IM SE SAMO  DIVIM IL IM I ZAVIDIM BAS?

Veštice nisu imale baš dobar tretman kroz istoriju: procenjuje se da je između 40,000 i 50,000 ljudi pogubljeno zbog “veštičarenja” u Evropi i američkim kolonijama između 15. i 18. veka.

Bilo kako bilo, više ne ubijamo veštice - ili makar ne u većini država – i čini se da je ovih dana širom sveta sve više ljudi koji sebe zovu vešticama. Hešteg #witchesofinstagram ima 5.4 miliona postova, a gugl pretraga “witchcraft course” daje 35 miliona rezultata. Jasno je da je nekada tajna umetnost veštičarenja danas postala komercijalna. I dostupna onlajn.

 Lunadea: Svaka veštica ima sopstvenu specijalnost, a ja sebe u šali zovem “kompjuterska veštica” zato što sam stalno za kompjuterom, pišem kurseve i materijale za radionice. Ja sam, u suštini, kao učiteljica. Pored toga, počinjem dan ritualom koji posvećujem svojim precima.

Stavim mali deo svog obroka pored oltara, zajedno sa upaljenim svećama i mirišljavim štapićem. Ovog jutra to su bili kornfleks i kafa. Kada ručam, dodam i malo hleba. Kada si veštica, preci su ti jako važni. Moraš im pokazivati poštovanje, kako bi ti pomogli da stigneš do svojih ciljeva.Veštičarenje je način života: kombinacija bivanja u kontaktu sa prirodom - obeležavanje promene godišnjih doba i pronalaženje sopstvene primalne snage. Moderne veštice ne nose crne plaštove i ne lete na metlama, ali su povezane sa sopstvenom spiritualnošću. U mom slučaju, na mojim kursevima i radionicama učim druge veštice šta su osnove veštičarenja. Uvek radim na nekoj od mojih knjiga o veštičarenju i svake godine objavljujem veštičji kalendar.Da, ali i svake godine organizujem veštičji festival i imam dozvolu da budem “matičarka” na veštičjim brakovima. Osim toga, prodajem i osnovne potrepštine za veštice. Sve to mi donosi zaradu od nešto preko tri hiljade evra mesečno.Moj urednik i lektor je moj dečko. Plaćam ga petsto evra mesečno. Takođe plaćam i mnoge domene, kako bi potencijalne mušterije mogle lako da me nađu kada pretražuju, na primer, “witchcraft course” na Guglu. Plaćam i šiping, softver i prostor koji su mi potrebni za radionice.Kako da naprave ritualne sveće, kako da očiste negativnu energiju iz prostorije ili kako da iskoriste tarot karte da pomognu sebi kada odlučuju o nečemu važnom u životu. To su praktične stvari. Za 600 evra dobiješ da prisustvuješ radionici koja traje deset večernjih termina. Onlajn kurs košta 23 evra i za taj novac dobiješ 20 stranica informacija koje sam ja lično napisala.Da. Jednom nedeljno mi se dešava da mi traže da skinem kletvu sa nekoga. Takve ljude šaljem negde drugde, jer ja nemam vremena za to, niti je to polje moje ekspertize.Konkurencija u ovom polju je sve veća, ali sam ja jedna od najvidljivijih veštica na društvenim mrežama. To je zahtevalo mnogo uloženog vremena, ali se isplatilo. Najaktivnija sam na Fejsbuku i Instagramu.Ta slika veštice na metli osmišljena je od strane umetnika Pitera Brojgela[u 16. veku]. On je bio prvi koji je veštice prikazao kao žene koje lete na metlama, mešaju kotlove i imaju crne mačke.

Iako je izmišljena od strane već uveliko pokojnog srednjovekovnog slikara, ova slika i dalje je veoma popularna - čak i među vešticama. Lično ne sedim na metli, ali upravo zbog toga što je ova slika tako popularna, popularni su i moji kursevi o biljkama. Većina veštica sanja o životu u kolibi u šumi, ako niste znali.

Njihova pojava datira još iz drevnog Egipta, ime se vezuje za noćnu pticu, a veštica je obavezno žena. Muškarac može biti mag koji menja prirodne okolnosti dok veštica proniče individualne tajne i vrši uticaj na ljudski objekat.

Srednjovekovne veštice nisu nikako ličile na pogrbljene starice neugledne fizionomije, šta više, bile su vrlo prijatnog izgleda starosti od 15 do 40 godina. Bile su

Veštice danas postaju sve popularnije širom sveta. To su najčešće osobe koje se bave astrologijom ili hiromantijom jer time prikrivaju svoje primarne obrede i delovanja. Vrlo često to su obične žene koje vode prosečan  život, nezadovoljne svakodnevnom rutinom, obično starosti između 30 i 45 godin jakog teperamenta i posebnog duha koje pronalaze sebe u sprovođenju magijskih rituala. Rituali mogu biti vezani i za orgije. Momenat kada naiđu na žrtvu koriste moći svojih očiju uz izgovaranje određenih bajalica ili formula. Sredstva kojima se služe da bi uticale na sudbinu pojedinca su zapisi, spravljanje određenih smesa ili napitaka, zatim i obredi sa određenim predmetima.

seljanke ili iz predgrađa, obično udovice ili neudate devojke.

To su žene koje su imale elementarno poznavanje medicine tog vremena, znale su da leče i isceljuju biljem.

Najčuveniji ritual za koji se vezuje jeste "Vrzino kolo" u kome se one noću okupljaju igrajući i vršeći obrede žrtvovanja životinja u čast Sotone. Kako verovanja nalažu, ako se slučajni prolaznik zatekne, ove vile-veštice ga primame svojim neodoljivim glasom i muzikom u kolo da igra dokle žrtva ne izdahne, jer tempo postaje sve brži.

Veštičarenje se prenosi sa majke na ćerku. Međutim, smatralo se za neke usamljene žene da su takođe veštice. U srednjem veku  nije bilo neuobičajeno doneti takav sud. One su bile kažnjavane najokrutnijim načinima kao što je spaljivanje na lomači, kamenovanje ili razapinjane.

Veštice danas postaju sve popularnije širom sveta. To su najčešće osobe koje se bave astrologijom ili hiromantijom jer time prikrivaju svoje primarne obrede i delovanja. Vrlo često to su obične žene koje vode prosečan  život, nezadovoljne svakodnevnom rutinom, obično starosti između 30 i 45 godin jakog teperamenta i posebnog duha koje pronalaze sebe u sprovođenju magijskih rituala. Rituali mogu biti vezani i za orgije. Momenat kada naiđu na žrtvu koriste moći svojih očiju uz izgovaranje određenih bajalica ili formula. Sredstva kojima se služe da bi uticale na sudbinu pojedinca su zapisi, spravljanje određenih smesa ili napitaka, zatim i obredi sa određenim predmetima. Veštica se postaje uranjanjem u vodu uz prateće citate crnomagijskih molitvi uz sklapanje pakta sa Đavolom. Ona je kao takva spremna da opčini i uzima tuđe duše pod sopstvenu kontrolu. Još nije naučno utvrđeno njihovo delovanje na individualne sudbine, ali je tačan podatak da njihove usluge koriste vrlo ugledne i javne ličnosti širom sveta. 

Postoji i praznik koji se zove Beltane, a slavi se svakog prvog maja i dvadeset četvrtog juna, kada počinje kratkodnevica.

Nekada se verovalo da pre Uskrsa švedske veštice lete na svojim metlama preko krovova i dimnjaka, pa odlaze da se sastanu na planinama. Deca su se u tom periodu i oblačila kao veštice, a zatim odlazila od vrata do vrata da traže slatkiše.

Iako često sa sobom nose negativnu konotaciju, a kao što znamo i tešku istorijsku prošlost, veštice se pojavljuju u skoro svim kulturama. Te tako, one se mogu videti u različitim bojama, oblicima, godištima, nacionalnostima, etnicitetima…

One ne moraju uvek da budu zle i naopake, jer su pre svega tu da štite majku Zemlju i pomažu drugim ljudima. U tom smislu veštice učestvuju u magijskim aktivnostima, bacaju čini, proriču sudbinu, uspostavljaju spiritualnu ravnotežu, leče duh i telo.

Nisu sve veštice vezane za njihovu zvaničnu pagansku religiju imena Wicca. Mnoge su zapravo ateistkinje, ili pripadnice drugih religija, poput hrišćanske, budističke, jevrejske, muslimanske…

Istina je da su starinski metodi deo tradicije veštica, pa se tako i danas poštuju i koriste. To ipak ne znači da veštice ne prate vreme u kome žive, zbog čega postoji i termin technowitches, koji znači da se veštice koriste internetom i kompjuterima kao alatkama za veštičarenje.

U bajkama i pričama veštice obično žive same duboko u šumi, izolovane od društva. U realnosti to nije istina, s obzirom da su mnoge veštice ne samo normalne članice društva, već su veoma poznate i na visokim pozicijama.

Veštice se uglavnom prezentuju kao zle i ružne, što predstavlja veliku istorijsku nepravdu, s obzirom da su vekovima žene ubijane pod sumnjom da se bave veštičarenjem. Stigma, nažalost, traje i danas.

Izgleda da veštica koja nije u pratnji crne mačke, i nije prava veštica. To doduše nije baš tako, pošto se u njihove druge kućne ljubimce ubrajaju psi, zečevi, lisice, lasice, zmije, i ptice poput vrane ili čavke.

Obožavane, poštovane i cenjene jesu bile boginje koje su se bavile magijom i vračanjem. Prisetite se na primer Hekate, Dijane, Lilit i Freje.

Katarina de Mediči je 1581. godine podržala plesnu trupu La Ballet Comique de la Reine, koja je izvela šest sati dugu plesnu tačku, inspirisanu boginjom i vešticom Kirke.

Da li bi vam ikada palo na pamet da valcer potiče od tajnih balova, na kojima su se veštice nalazile kako bi plesale? E, pa to je zapravo istina! Sve je otpočelo u XVI veku, a i tada se smatralo skandaloznim.

Ovaj roman objavljen je u Španiji, a centralni lik bila je veštica imena La Celestina. Trenutak kada se knjiga pojavila istorijski je bio veoma važan, a kroz radnju romana provlači se jasna i direktna empatija prema vešticama, prostitutkama, i ženama uopšte.

Ponegde u svetu i danas optužuju ljude za veštičarenje, proganjaju ih i ubijaju. Internacionalno katoličko misionarsko društvo mišio proglasilo je 10. avgust za međunarodni dan protiv ludila proganjanja veštica.

Jerg Novak, portparol Društva "Missio" godinama putuje u zemlje u kojima ima projektne partnere. Pre tri godine je u Papui Novoj Gvineji prvi put čuo da postoji progon pa i ubistva ljudi zbog veštičarenja. Od tada skuplja dokaze i fotografije počinitelja. Sačinio je publikaciju koju nije mogao objaviti u Papui Novoj Gvineji, jer bi to dovelo u opasnost partnerske organizacije.

Bolesti, iznenadne smrti u porodici, loša žetva, mržnja, zavist i pohlepa – duga je lista razloga zbog kojih ljudi druge ljude optužuju za veštičarenje. Ona se u prethodnih nekoliko vekova nije znatno menjala.

U Evropi je progon veštica trajao od 15. do 18. veka. Između 1560. i 1630. bio je vrhunac tog progona kada je prema istoričaru Volfgangu Beringeru, profesoru na Univerzitetu Sarske oblasti ubijeno između 50.000 i 60.000 ljudi. Treba imati na umu da tada ni veliki gradovi kao što su Keln i Hamburg nisu imali više od 40.000 stanovnika.

U 20. veku je u svetu ubijeno verovatno više ljudi zbog progona pod optužbom veštičarenja nego u 300 godina evropskog progona veštica.

PREMA ZENAMA TREBA IMATI OGROMNU EMPATIJU. DA VAM NE OBJASNJAVAM ZASTO SVE KAD I SAMI TO ZNATE. PA BILE ONE KURVE, SVETICE, VESTICE....

ZA ZIVOT NEOPHODNE SU SVAKAKO. JOS JEDNA MOJA ODA VESTICAMA JE U STVARI ODA SVIM ZENAMA. 

SLAVE, SVADBE, VESELJE I PROVOD

LOSA VREMENA U KOJIMA NE SMEMO DA SE DRUZIMO, GRLIMO, LJUBIMO.BAS, BAS LOSA VREMENA. A MI SRBI BAS TO VOLIMO I TAKVI SMO ODUVEK I ZAUVEK. KAKO ONDA DA ODUSTANEMO OD SVEGA TOGA?  VEOMA TESKO ILI NIKAKO. JEDNOSTAVNO NE VEREJUEMO U OVU GLOBALNU PANDEMIJU KORONE I TACKA. DOKLE CE NAS TO DOVESTI VELIKA JE NEPOZNANICA, ALI MI NIKADA NE ODUSTAJEMO. TAKVI SMO!

Praznična sezona 2020. se svakim danom približava, a sa njom raste i pritisak članova porodice da dođeš malo kući, uprkos pandemiji KOVID-19 koja ne jenjava. Za većinu ljudi koji žive na većoj udaljenosti od svog zavičaja ili onih koji žive u blizini starije ili na drugi način zahtevne rodbine, 2020. godina je bila godina bez porodičnih poseta. Želja da konačno popustite i upustite se u obilazak rodbine i možda ih čak i zagrlite prvi put u ovoj groznoj godini je prilično jaka. U martu, pre 100 godina, mnogo ljudi je pretpostavljalo da će se stvari do sada vratiti u „normalu“.

 

Normalno da se to nije desilo; zahvaljujući nesposobnim vlastima i dalje nije bezbedno niti pametno putovati, naročito ako je cilj samo da budete malo sa porodicom u zatvorenom i/ili bez maske. Kao što je bio slučaj od marta, ako volite svoju porodicu, najbolje što možete učiniti za njih jeste da se držite podalje od njih.o većina ljudi shvata da je boravak u blizini neznanaca ili velikih grupa u zatvorenom prostoru loša ideja, drugi se i dalje ponašaju kao da njihovi prijatelji i porodica nikako ne mogu biti bolesni ili u riziku da obole jedni od drugih. "Ono što trenutno vidimo kao sve veću pretnju je zapravo širenje zaraze po malim okupljanjima unutar domacinstva.
eci života sa ovim virusom znače da smo imali vremena da saznamo više o njemu, a takođe i da se naviknemo na njega. Prvo je dobra stvar - sada znamo da maske igraju ključnu ulogu u suzbijanju širenja, ventilacija u zatvorenom prostoru je veoma važna, a socijalno udaljavanje i karantin izuzetno su efikasni za usporavanje širenja - ali karantin sa sobom nosi i opasnosti. Nema prostora za popuštanje kada se radi o ovim pravilima, ma koliko već bili umorni od njih.

Takođe ne bi trebalo pretpostavljati da smo uvek bili dovoljno oprezni da bi ljudi bili oko nas bili bezbedni. Niko ne misli da će se baš on razboleti ili ubiti svoje najmilije, ali ljudi se ipakzaražavaju od onih koje poznaju i sa kojima imaju rodbinske veze.

Možda ste neko ko ovo razume, ko zna da je odlazak kući na praznike loša ideja i već planirate nove, sigurnije načine da proslavite predstojeću sezonu bez rizika po zdravlje svojih najmilijih. Ali ako vas vaši bumer roditelji, bake i deke, brat ili sestra ili neko još uvek smara oko povratka kući i siguran je da se Kovid ne bi usudio da gostuje na "sigurnom, malom" porodičnom okupljanju, možda možete da im pošaljet priču o jednom sada već bivšem “nevernom Tomi” i njegovom porodičnom vikendu u Teksasu koji se završio tragedijom. Neposredno nakon što je guverner Greg Ebot ukinuo mere i rekao da su mala okupljanja verovatno u redu, Grin je pozvao porodicu u svoju kuću, a ta poseta je izazvala najmanje 14 slučajeva koji su rezultirali višestrukim boravkom u bolnici - uključujući i domaćina - i najmanje dve smrti.

„Koliko ljudi bi se razbolelo da nisam bio domaćin tog vikenda? Jedna? Možda dve? “ Grin je rekao za Vashington Post. „Tuga dolazi u talasima, ali osećaj krivice ne ide nigde.“

Pitanje je vremena kada ćemo ponovo morati u karantin, ali do tada život ne sme da stane. Već šest meseci socijalni život mladih je u izvesnoj meri izmenjen. Sada izlasci podsećaju na dečje rođendane, pa se svi kući vraćamo pre ponoći. I tu magiija prestaje, a mamurluk koji dolazi ranije nego obično, ostaje.

Kada sam prvi put otišla na čuveni matinee shvatila sam da nije sve crno, ali, Boga mi, ni tako belo. Prvo o čemu nisam morala da razmišljam jesu pare za taksi, jer se na poslednji bus stiže najlaganije. Međutim, problem nastaje kada prilično pijani uđete u autobus prepun ljudi koji se vraćaju sa posla.

Tada su pred vama dve opcije, da stavite masku i ugušite se ili da je skinete i pogušite sve ostale mirisom alkohola, a pritom poberete osude zbog nesavesnog ponašanja. Oni koji imaju jutarnje probleme sa mučninama i mamurlukom sada se sa njima suočavaju već posle ponoći. Tako im, u ovim ne baš toplim noćim

Elem, izlasci trenutno nisu samo priča sa kobnim završetkom, jer sada im ni početak im nije bajan. Ono što mene najviše nervira jeste činjenica da se apsolutno sve vidi. Svako će vas prepoznati, videti da niste dobro izvukli ajlajner, da ste obrve nacrtali predebelo ili niste baš najbolje ispeglali košulju. Noćna euforija začinjena misterijom dolazi tek kada padne mrak, ali tada je žurka već skoro gotova.

trenutno nisu samo priča sa kobnim završetkom, jer sada im ni početak im nije bajan. Ono što mene najviše nervira jeste činjenica da se apsolutno sve vidi. Svako će vas prepoznati, videti da niste dobro izvukli ajlajner, da ste obrve nacrtali predebelo ili niste baš najbolje ispeglali košulju. Noćna euforija začinjena misterijom dolazi tek kada padne mrak, ali tada je žurka već skoro gotova.

Sve sam uverenija da su najbolja alternativa koja nam preostaje - kućne žurke. Međutim, poslednjih dana sve češće viđamo apel da prijavimo one koje piju nakon 23h, pa to da li ćete popiti prekršajnu prijavu zavisi od toga koliko ste dragi komšinici sa drugog sprata.

Ljubav u doba korone nije zabranjena, ali svadbe su u velikoj meri pomerene ili otkazane. Jesen je sezona svadbi, a broj venčanja u odnosu na prošlu godinu drastično je manji. Ipak, ima onih koji su čvrsto odlučili da ih ni korona neće sprečiti da stupe u brak Vencanje koje je održano 11. avgusta, a ispostavilo se da je bilo svojevrsno žarište korone jer su gosti potom zarazili još više od stotinu svojih kontakata, od kojih su neki bili udaljeni i desetinama kilometara.

Sekundarnim i tercijarnim kontaktima, ukupan bilans zaraženih je 176. Gosti venčanja bili su zaposleni i u gerontološkom centru i jednom obližnjem zatvoru, pa je korona preko njih ušla i u te ustanove.

Umrlo je sedam lica, saopštio je Centar za kontrolu zaraznih bolesti u američkoj državi Mejn.

Sad ceo ovaj tekst zvuci u fazonu da verujem da korona postoji i da smo sami krivi ako se zarazimo. Nisam to zelela. Ipak, kako da razmisljam obzirom da imam cetvoro dece i jednu unucicu? Da se i dalje ponasamo kao i do sada ili da uradimo sve ono sto ne zelimo?

NEMA ODGOVOR NA OVO PITANJE. TEZE JE ODGOVORITI NA OVO PITANJE NEGO NA PITANJE STA JE STARIJE KOKOSKA ILI JAJE? MNOGO TEZE - USTVARI NEMOGUCE. LICNO NE MOGU DA SE NE GRLIM I NE LJUBIM SA DECOM! LICNO SMATRAM DA SU MLADI I OVAKO ZA SVE USKRACENI PA JE UZASNO NE DATI IM DA IDU DA SE DRUZE U KLUBU ILI KAFICU. SVADBA JE NE PROCENJIV DOGADJAJ KAO I KRSNA SLAVA. NISAM PAMETNA STO KAZU PA CU VAM RECI OVAKO OD SRCA. PROBAJTE DA REAGUJETE KAO I JA ONAKO LICNO. ONAKO KAKO VAM VASA PERCEPCIJA, RAZUM PA I SRCE NALAZE!

SILIKONSKE BEBE

ODAVNO MI JE JASNO DA SVET KAKAV SMO POZNAVALI NE POSTOJI VISE! IZ MILION I JEDNOG RAZLOGA. I NE ZNAM VISE O CEMU PRE DA PISEM JER SE TOLIKO CUDA DESAVA PREDA MNOM. MOZDA JE I OVA PRICA O SILIKONSKIM BEBAMA POKAZATELJ NASEG KOLEKTIVNOG LUDILA

 

Možda izgledaju kao prave bebe, ali naravno da to nisu. Bebe klonovi su hiperrealistične lutke napravljene od silikona vulkanizovanog platinom – istog onog materijala koji se koristi u nekim operacijama estetske hirurgije. Iste su visine i težine kao bebe stare svega par meseci, a i izgledaju tačno tako.

Jedina fabrika na svetu u kojoj se prave takve lutke se nalazi Baskiji, istorijskom regionu u Španiji – u gradu Lejoa, nekih 15 minuta od Bilbaa. „Kao kompanija, može se reći da smo praktično jedina ovakva na svetu. Ima umetnika koji prave ovakve lutke u kućnoj režiji, ali mislim da ih samo mi masovno proizvodimo", objašnjava Kristina Iglesijas, katalonska direktorka fabrike Klon. Ova kompanija je osnovana pre sedam godina, kao radionica za specijalne efekte, ali tek 2013. su lansirali brend Beba klonova.Umetnica, i sada distributerka ovog brenda u Španiji, Silvija Ortiz, je ta čija je ideja bila da prave ove hiperrealistične lutke. „Kada mi je Silvija prvi put pričala o silikonskim bebama, meni je to bilo stvarno uvrnuto. Nisam mogla da razumem zašto bi iko pravio te lutke. Ali onda sam shvatala da bi mogle da se prodaju, i odlučila sam da počnemo da ih pravimo. Ipak, želela sam da se ističu i da budu naprednije od onih kojih već ima na tržištu", priseća se direktorka fabrike Klon. Kristinina istinska strast i ono za šta se školovala jesu specijalni efekti: „Koristimo iste tehnike koje bismo koristili za tela na filmu, samo su lutke smanjene na veličinu bebe", objašnjava ona.

Kristina ostaje pri tvrdnjama da, uprkos sličnostima, Bebe klonovi nisu preporođene – realistične lutke od vinila koje se često koriste kao zamena za pravu decu. „Slikonske bebe nisu preporođene bebe, zato što nisu ponovo rođene. Naša je jednostavno lutka koja je napravljena da bi je neko imao. Mi nismo materica, mi smo fabrika", pojašnjava ona.

Mala radionica broji 10 zaposlenih, uključujući i Silviju i Kristinu. Svaki radnik ima sopstveni sto i sav potrebni materijal da radi na svakoj fazi proizvodnje. „Prvi korak je najkomplikovaniji i iziskuje najviše vremena. Počinjemo tako što izvajamo skulpturu od veoma tvrdog plastelina, što nam omogućuje da vajamo detaljnije. To traje otprilike dva meseca".

Kada skulptura bude gotova, pravi se kalup od kombinacije fiberglasa i aluminijuma kojim može da se izlije oko 100 primeraka. „Ali posle nekog vremena, materijal počinje da se troši. Takođe nam poprilično dosadi da radimo na jednom te istom modelu. Mi smo ljudi, a ne mašine", kaže Kristina. Vreme koje je potrebno za čitav proces proizvodnje Bebe klona je tri meseca.

Iako se prave serijski, lutke Beba klonova nisu identične. Poslednja faza izrade je oslikavanje – tada svaka dobija posebne odlike zbog kojih se razlikuje od svojih sestara i braće. „Boja kose, njihove oči, kao i pol, zavise od potreba klijenata. „Često dobijamo i specifičnije zahteve – da beba ima neki prirodni beleg ili mladež na određenom mestu, na primer. U nekim slučajevima, daju nam fotografije svoje dece kada su bila bebe, da bismo napravili kopiju. To je kao trodimenzionalna fotografija. To je meni zaista ljupko", smeši se Kristina. Ono što je zajedničko svim lutkama je kosa, koja se pravi od mohera, zato što je glatka i izgleda da je slična ljudskoj.

Cene takođe variraju i zavise od modela. Standardan model od prefabrikovanog kalupa košta oko 1.190 evra (921 funtu). Postoji i verzija Bebe klona koja pije i piški, koja košta dodatnih 300 evra (232 funte). Realne kopije beba iz fantastike – kao što su one iz "Avatara" i "Grdane" – koštaju oko 2.500 evra (1.935 funti) i 1.800 evra (1.393 funte), time redom. „Sve unutrašnje delove po meri pravi inženjer. Beba mrda ustima, sisa cuclu i diše. Jedini problem je u tome što taj model ne sme da se pokvasi, zato što radi na baterije, za razliku od onih modela koji smeju da se kupaju", kaže Kristina.

Kada skulptura bude gotova, pravi se kalup od kombinacije fiberglasa i aluminijuma kojim može da se izlije oko 100 primeraka.

„Postoje dve vrste kupaca: kolekcionari koji ih kupuju po fabričkoj ceni i oni drugi, koji ih modifikuju. Ovi drugi kupuju Bebe klonove pravo iz kalupa. Onda ih oslikavaju i spremaju za prodaju kolekcionarima", objašnjava Kristina. Mnogi kolekcionari žele da im komade oslikaju određeni umetnici, pod uslovom da neki od njihovih detalja ne mogu da se izvedu fabrički", dodaje ona.

Silikonskim bebama nije neophodna posebna pažnja – još i manje kada su izložene u staklenim vitrinama, što je uobičajena praksa među kolekcionarima. U tim slučajevima, „Očistiti ih jednom godišnje je dovoljno. Ali ako ih izvodiš u šetnju i oblačiš ih, onda bi bilo razborito čistiti ih na svaka dva meseca". Ako se sa njima dobro postupa, Bebe klonovi mogu da traju i do 30 godina.

Fantastične lutke kao što je Grdana mogu da koštaju oko 2500 evra

Lutke iz Lejoe su dospele na sve četiri strane sveta. Najveći uzvoznik Beba klonova su Sjedinjene Države, ali lutke su došle i do Australije, Japana, Kolumbije, Brazila i naravno, do mnogih evropskih zemalja. „U Španiji se kolekcionarstvo ovih lutaka smatra za poprilično čudan hobi. Međutim, u drugim zemljama ima ljudi koji prepoznaju njihovu umetničku vrednost".

 

Cepanjem gena u laboratorijama za modifikovanje DNK ljudskog embriona nastao je virus Covid-19, koji danas hara planetom Zemljom. – Već trideset godina bogati svet i naučna elita rade na kloniranju životinja – goveda, ovaca, koza, svinja, miševa i ljudi. Malobrojne klonirane životinje imale su kratak i težak život, kao što je bio slučaj sa prvim kloniranim sisarom na svetu – ovcom Doli. To se dogodilo i sa kloniranim bebama u Americi i Aziji, koje su postale nakaze i preminule. U tim laboratorijama za kloniranje ljudskih beba nastao je korona virus, koji sada hara svetom. – Metodi veštačke oplodnje su dokazani i uspešni načini stvaranja beba, ali nauka, a posebno moćna elita i vladari sveta, koji finansijski podržavaju ovaj eksperiment, žele da genetski inženjering stvori perfektne ljudske potomke. Zato se u laboratorijama radi prvo na kloniranju beba iz orginalnog materijala, a potom na izmenama gena i DNK, kako bi se stvorila generacija prepametnih, imunološki otpornih i superiornih ljudi .I podseca da se kloniranjem beba poslednjih decenija i danas intenzivno bave naučnici u SAD, Kini i Velikoj Britaniji. Timu američkih naučnika pošlo je za rukom 2013. godine da izvuku matične ćelije iz ljudskih embriona, što je korak ka kloniranju beba u laboratorijama, gde bi parovi koji su ostali bez deteta dobili “duplikat”, kao što je već viđano u naučnofantastičnim filmovima.
– Kineski istraživači tvrde da su stvorili prve genetski modifikovane bebe. Slične tvrdnje stižu iz Amerike, Holandije, Engleske. Samo kloniranje beba je medicinsko-naučni projekat, a pravljenje dece u laboratorijama je etički fenomen o čemu se javno ne raspravlja – ističe srpski doktor iz Finske, koji nam diskretno saopštava svoje otkriće.
Pre dve godine jedan kineski istraživač je objavio da je izmenio DNK dve bliznakinje rođene ranije ovog meseca, da bi ih učinio prirodno otpornim na HIV i druge bolesti. Ako se ispostavi da je ovo istraživanje legitimno, ove bebe će biti prve na svetu koje su rođene sa modifikovanim genomom.straživači tvrde da je DNK ovih bliznakinja izmenjen da bi bile zaštićene od HIV-a, ali rezultati nisu objavljeni u naučnom časopisu i mnogi istraživači dovode u pitanje etičku i naučnu validnost njihove tvrdnje
– Virus Covid-19 je nastao cepanjem ljudskog gena, kada se iz njega izvlače najbolje karakteristike za embrion budućeg čoveka. Taj otcepljeni deo gena, odnosno virus nije se prikačio na druge genske veze i linije, pa se osamostalio i izrodio u laboratorijskog vampira, u bolest. Greškom naučnika i laboranata ovaj otcepljeni deo gena ili korona virus je izašao iz laboratorija u Kini, ali i u Velikoj Britaniji, napolje i zarazio ljude. Kako je nevidljiv u prvih dve nedelje inkubacije virus se munjevitom brzinom proširio po čitavoj planeti – kaže akademik V.P.M.
Korona virus je naučno registrovan pre desetak godina u SAD, Engleskoj, Kini i Portugalu. U Portugalu su ga čak i patentirala trojica britanskih naučnika, koji to nisu meli da urade u Velikoj Britaniji.
– Kloniranje beba je državna tajna u mnogim zeljama. Suština ovakvog genetičkog inženjerstva je vrlo jednostavna: evoluciju koja je do sada tekla spontano i nepredvidivo, od sada će usmeravati čovek. Neosporno je da se nauka munjevito razvija: već za nekoliko godina, najkasnije za četiri-pet, naučnici će biti u stanju da sekvenciraju svačiji genom, da utvrde koje negativne genetske potencijale nosi. Ljudi bi se podvrgavali ovim analizama, pre svega bogati i moćni, jer su odlučili da imaju svoje (super) potomstvo – tvrdi moj sagovornik.
Doktor V.P.M. objašnjava da Kinezi i Britanci, kojima je virus korona izmakao kontroli, nemaju lek za njegovu pandemiju, pa je za sada leče tehničkom i medicinskom izolacijom obolelih i jačanjem njihovog imunološkog sistema.
Do sada je od ovog virusa obolelo preko 42 iliona ljudi a umrlo preko 1,1 milion. Kraj pandemije se svakako ne nazire. A posle krivi Kinezi sto jedu slepe miseve?

Sta reci? Shvatam u potpunosti ocaj zena koje ne mogu da imaju decu. Ipak ovo je zaista vrlo bizaran nacin za zadovoljavanje materinskog instikta. Ne zelim da sudim jer ne znam kakav je to osecaj nemati decu jer  ja ih imam cetvoro, ali opet jeza me hvata od ovoga. 

Znamo da je cetvrta tehnoloska revolucija u toku i da sve moze da se napravi pomocu recimo 3D stampaca. Medjutim , ni kloniranje nije vise fikcija odavno. Silikonske lutke  koje su potpuno realisticni klon bebe zaista podizu kosu na glavi.

A STA AKO SU SILIKONSKE BEBE ZAPRAVO KLONOVI JER STO BI SE PREDUZECE ZVALO' KLON'?NE ZNAM KAKO VAM OVO IZGLEDA. MENI JE JEZIVO. S DRUGE STRANE OPET SAM VISE ZA TO DA SE PRAVE BEBE OD SILIKONA NEGO DA SE LJUDI KLONIRAJU. KAKO GOD. SVET JE POSTAO KRAJNJE BIZARNO MESTO I MORACEMO DA SE POMIRIMO S TIM HTELI ILI NE HTELI!

FRAZEOLOGIZMI

FRAZEOLOGIZMI POKAZUJU JOS JEDNOM SVU RASKOS NASEG JEZIKA. TU SU I NASE PSOVKE KOJE JE NEMOGUCE PREVESTI NA DRUGE JEZIKE, PA I KAD USPEMO DRUGI NAROD NE MOZE DA RAZUME SUSTINU. TAKO I FRAZEOLOGIZMI  UVEK IMAJU PRENESENO ZNACENJE. SPREMNI SMO UVEK DA OVE RECENICE I PSOVKE IZGOVARAMO NI NE RAZMISLJAJUCI O PORUCI ( SUSTINI) KOJU IMAJU. UZIMAMO IH ZDRAVO ZA GOTOVO ( VIDI BLOG O OVOJ POJAVI), A NE BI TREBALO! KAKO GOD. NE BI TREBALI DA DOZVOLIMO DA OVE FRAZE NESTANU PA MAKAR NIKAD NI NE SAZNALI STA ZAPRAVO ZNACE.

Tako postoje frazemi koje je vrlo lako objasniti Ima, međutim, frazema čije se poreklo može objasniti i shvatiti, ali samo ako se znaju okolnosti u kojima su nastali. Jer, oni imaju svoje korene u grčkoj i rimskoj mitologiji, ili u Bibliji, ili u narodnim predanjima, verovanjima i praznovericama, ili u književnosti, istoriji, tehnici, u različitim, manje poznatim životnim situacijama itd.Iako frazema ima oko 15 ooo ili cak i vise setih se nekih najpoznatijih.

PIJAN KAO MAJKA

U kakvim god da smo vremenima i porodicama odrastali, majka nikako nije mogla biti sinonim za pijanicu. Čast izuzecima. Nekada su ženama pred porođaj davali veliku količinu alkohola ne bi li im ublažili bolove (nije bilo epidurala), pa bi majke svoju decu često prvi put videle malo pomućene svesti.

SA KOCA I KONOPCA

 
Cesto se pogrešno izgovara “sa konca i konopca”, gubeći tako svaki smisao. Kada želimo da kažemo da je neki skup pun sumnjivih članova (najčešće se radi o ljudima), mi koristimo ovaj idiom. Misli se na skup propalica koje su spašene od smrtne kazne (nabijanja na kolac ili vešanje), kako bi ih društvo iskoristilo za neki cilj, na primer oslobađanje zatvorenika radi učešća u ratu.

 

LIJE KAO IZ KABLA

Kakvog kabla? Telefonskog, strujnog… Ništa mi nije jasno. Sam idiom je zapravo dosta stariji od pomenutih termina, i odnosi se na posudu kojom se zahvatala voda iz bunara.

PASJA VRUCINA

 Nema veze sa psima kao životinjama. Izrazu pasja vrućina kumuje Sirius, najsjajnija zvezda na noćnom nebu, poznata i kao Zvezda Psa (Stella Canicola). Mnogi drevni narodi verovali su da ova zvezda, koja se nalazi u sazvežđu Velikoga Psa, donosi nesreću, velike suše, da uništava useve… Tako se izraz i danas može čuti u vrelim letnjim mesecima, a, uz određene modifikacije, zadržan je u mnogim jezicima.

SPANSKA SELA

  Kada ne znamo za neki pojam koji čujemo u razgovoru, često ćemo iskoristiti ovu frazu. Za vreme građanskog rata u Španiji, mnogi pripadnici Komunističke partije su dobrovljno odlazili tamo kako bi se borili protiv fašizma. Kada bi se vratili i pričali gde su sve bili i šta su radili, prosečan sagovornik pojma nije imao o mestima o kojima su govorili. Tako je ovaj idiom ostao kao oznaka za nešto nama nepoznato.

KROKODILSKE SUZE

  Malo je poznato poreklo ovog izraza, iako je učenim ljudima kristalno jasan. Krokodilu su pljuvačne i suzne žlezde povezane, pa izgleda kao da plače dok proždire svoju žrtvu. Oni koji su imali prilike to da vide, zaključili su da ova zver odista oplakuje svoje žrtve. Tako je nastao ovaj idiom.

OS LIMUN? 

Često pitanje bake, tetke ili strine posle upornog nutkanja te kolačima, te sokovima, te raznim jelima i vašeg obijanja istih. Posle dovoljnog broja odbijanja, skoro ljutito od njih ćete čuti: “O’š limun?”. Nemojte pristati na ponuđeno voće, makar vam se baš i jelo u tom trenutku, jer je i to idiom. Ne nudi vam vaša baka limun, samo je ljuta što ničim nećete da se poslužite. Limunom se (kao i jabukom) nekad pozivalo na svadbu. Domaćin bi dolazio kod vas u kuću i rakijom i ovom voćkom bi vas pozivao u svatove. Tako da bi ovo bilo ublaženo od: “PA ŠTA, BRE, HOĆES!!!???”

PIROVA POBEDA

Mnogo puta smo čuli ovaj izraz kada neko hoće da kaže da je pobeda ili uspeh imao visoku cenu. Npr. fudbalski tim pobedi u finalu LŠ ali im se najbolji igrač teško povredi. Pitajući ko je taj Pir i koga je pobedio i šta se sve tu dešavalo dolazimo do objašnjenja. Pir je bio general koji je boreći se protiv Rimljana pobeđivao u bitkama, ali uz ogromne gubitke. Tako je ostalo zabeležena njegova rečenica: “JOŠ JEDNA OVAKVA POBEDA I IZGUBIO SAM!”

LUPA KO MAKSIM ( PO DIVIZIJI)

 Nekada je ovo bila velika tajna za sve nas. Ko je bre taj Maksim, verovatno neka budala, ali kako to da ga svi znaju? Danas je već skoro pa opšte poznato (svim zaludnim ljudima koji su pitali Gugl za ovo) da je Maksim koji se spominje vrsta mitraljeza (izumeo ga je Stivens Maksim), korišćen u ratovima sa početka 20. veka. Korišćen je za odbranu od pešadijskog juriša i ulivao strah u kosti svima koji bi se spremali za napad na protivnički rov.

MACIJI KASALJ

Ako ste se nekada zapitali zašto se kaže baš "mačiji kašalj", evo odgovora. Mačkari će znati dramu koja se odvija kada mačke iskašljavaju kuglice dlaka, "dođe čoveku da se odmah pozdravi sa njima".Nakon sve te drame, kada iskašlju sadržaj, sve se momentalno vraća u normalu, kao da nije bilo pitanje života i smrti.Dakle, ovaj izraz služi da se slikovitio objasni da je mnogo buke ni oko čega.

MOZE VOLU REP DA ISCUPA

Mada se ne vidi svrha cupanja repa jadnom volu mozda ima veze sa tim da je neko dovoljno jak da uradi mnogo toga ali  jednostavno nece! 

NOVINARSKA PATKA

Želeći da se naruga lakovernoj čitalačkoj publici, poznati belgijski humorista Kornelisen lansirao je vest o proždrljivim patkama. Javio je kako je neki narednik kupio dvadeset pataka i naredio da se jedna od njih odmah zakolje i sva (sa kostima i perjem) isecka na sitne komadiće kako bi njome nahranio ostale patke. Posle nekoliko minuta to je učinio i sa drugom, pa sa trećom, četvrtom… i tako redom do devetnaeste. Na taj način je dvadeseta patka proždrla devetnaest svojih drugarica. Tu besmislenu vest o proždrljivosti pataka preneli su i drugi listovi, pa se posle o tome danima pričalo. Autor je, naravno, nakon izvesnog vremena otkrio tajnu svog „naučnog eksperimenta” i time se narugao lakovernim čitaocima i „žutoj štampi”. Slučaj je potom zaboravljen, ali se od tada svaka lažna vest u novinama naziva novinarskom patkom.

A sada je malo vreme za stare ali ne i zaboravljene srpske psovke. 

Idi u kupus / persun

 
Vrlo jednostavno, umesto da vas neko pošalje znate već gde on se na kraju suzdrži i vaspitano vas pošalje u peršun ili kupus. On zna šta je hteo da kaže, Vi znate šta je hteo da kaže a svi i dalje fini i vaspitani. Čist eufemizam .

Sunce ti kalajisano

  Realno ne previše opasna ni bezobrazna psovka. Često se koristi prilikom prekora dece kada im se zamera neka ne previše krupna greška. Posebno je prigodna za najmlađe jer se u njoj ne koristi ni jedna vulgarna reč .Kalaj je metal kojim se nekada premazivalo posuđe radi zaštite a ujedno se postizao i vrhunski sjaj istog. Kalajisano Sunce bi tako značilo sjajno Sunce.
Inače u našem narodu Sunce se često psuje u raznim oblicima pa se tako može čuti Sunce žarko, Sunce žareno, Sunce nebesko….. 

Idi u dupe na vasar

 Nije potpuno iščezla ali se sreće veoma retko. Najčešće se koristila kao odgovor na pitanje „Kuda ćeš?“ kada ne želimo da odgovorimo. Ne smatra se posebno vulgarnom jer odista i nije . Nekreativnost i odsustvo duha su učinili svoje pa je danas lako zameni iskaz tipa ’’Šta te boli….’’

Jedi rotkve

  Kao i svaka psovka koristi se kada nismo preterano raspoloženi. Ovo je jedna od onih finijih kada nećemo sagovornika nahraniti nečim gorim pa se dosetljiv narod koristio rotkvom. Nije da je odvratnog ukusa ali nije ni nešto što jedva čekate da okusite. Kao i kod spominjanja kupusa i peršuna , i ovde svi znaju šta ste želeli da kažete ali vaše dostojanstvo i nivo ostaju na visokom nivou. Svi znamo koja se psovka danas koristi . A ko ne zna neka jede g….

Prebicu te kao vola u kupusu

 Više je pretnja nego psovka ali je zaslužila da se nađe u ovom tekstu. Ok, niko ne voli batine i sama pretnja prebijanjem jeste nezgodna ali pominjanje „vola u kupusu“ ostaje malo nejasno. Na selu ljudi žive od obrađivanja svoje zemlje i ubiranja plodova sa nje. Kada se primerak krupnije stoke, npr . vo, nađe u nezaštićenoj njivi koja je zasejana nekim povrćem , može prouzrokovati veliku štetu. Kako bi se što brže isterao iz zasada, najčešće je povećom motkom udaran u predelu mošnica. Vrlo efikasno rešenje i veoma ozbiljna pretnja. Čuvajte se.

Jebem mu misa

Jedna , barem nama , simpatična psovka. Najčešće je korišćena prilikom obraćanja deci. Može se reći da je pristojna i pomalo komična ali je izražavala i vaše nezadovoljstvo nečim. Samo za razliku od današnjih u sebi je imala duha i veoma izraženo uzdržavanje od težih reči zbog kojih bi ste se posle kajali. Zašto baš miša? Pa , verovatno je u pitanju uzdržavanje u poslednjem momentu,od pominjanja majke , pa je miš bio prvi na spisku. Realno, ko se još uvredio što ste mu opsovali miša?

Jebem ti kacamak

  Sada smo već na teritoriji težih psovki. Kačamak je, za sve koji ne znaju, jelo od kukuruznog brašna i vode ili mleka. Predstavljao je jedno od osnovnih jela srpske trpeze i samo pominjanje njega u negativnom smislu je veoma ozbiljna psovka. Nalikuje na onu „’leb ti jebem“ i služi za nanošenje duboke uvrede nekome. Jednostavno hleb, kačamak ili bilo koja hrana se ne psuju tek tako jer se od davnina znalo kolika je muka kada ih nema na stolu.

Jebem ti krusnu mrvu Mnogi se slažu da je ovo najozbiljnija psovka koju naš jezik poznaje. Baš zbog toga, retko je izgovarana i danas je gotovo pala u zaborav. Iako krajnje nejasna svima koji je čuju, spadala je u vrstu izvesne kletve. Objašnjenje do kojega smo mi došli kaže da je ovo sažeto spominjanje svih predaka i svih ukućana unazad do postanka vremena. Nešto poput psovanja „semena i plemena“ samo još grđe i još gore. Bilo kako bilo, drago nam je što je narod više ne izgovara.

PRE NEGO STO IZGOVORITE NEKI IDIOM ILI PSOVKU IPAK PROMISLITE DA LI JE TREBA UOPSTE UPOTREBITI!

S DRUGE STRANE DA SE OVE FRAZE I PSOVKE NE PRENOSE SA " KOLENA NA KOLENO "BILE BI ZABORAVLJENE I TO BI BILA NEPOPRAVLJIVA STETA!

 

JAHANJE NA METLI

 ZASTO BI SE OVAJ OKTOBAR RAZLIKOVAO OD PRETHODNIH? NARAVNO OVDE MISLIM  NA MOJE  OMILJENE PRICE O VESTICAMA. KAO NOVINU DODALA BIH 'METLU' KAO SREDSTVO KOJIM SE CISTI PRLJAVSTINA, A I PRIJATELJI NA FEJSBUKU!

Zla veštica zelene kože koja leti na svojoj čarobnoj metli možda je ikona Noći veštica i dobro poznata legenda. Ipak, stvarna istorija kako su veštice povezane sa jednim tako svakodnevnim predmetom i te kako je zanimljiva.

Nije tačno poznato kada je metla izumljena, ali sam čin čišćenja seže u davna vremena kada su ljudi koristili svežnjeve tankih štapića, trske i drugih prirodnih vlakana da bi pomeli prašinu ili pepeo. Kao što piše Džej Brajan Lauder, ovaj zadatak u domaćinstvu se čak pojavljuje u Novom zavetu.

Engleska reč za metlu "broom" potiče od biljke ili grmlja, koja je korišćena za izradu mnogih stvari. Od početka su metle bile povezane prvenstveno sa ženama, a ovaj sveprisutni predmet postao je simbol ženskog domaćinstva.

Uprkos tome, prva "veštica" koja je priznala jahanje metle bio je muškarac Giljom Edelin. On je bio sveštenik poreklom nedaleko od Pariza. Uhapšen je 1453. godine i suđeno mu je zbog veštičarenja nakon što je javno kritikovao crkvena upozorenja o vešticama. Zbog njegovog priznanja je mučen, a iako se pokajao, bio je doživotno zatvoren.

U vreme njegovog priznanja, ideja o vešticama koje su se vozikale na metli već je bila dobro uspostavljena.

Najranija poznata slika veštica na metlama datira iz 1451. godine kada su se dve ilustracije pojavile u rukopisu francuskog pesnika Martina Le Franka "Branilac dama". Na dva crteža jedna žena lebdi kroz vazduh na metli, druga leti na običnom belom štapu. Obe nose marame na glavii identifikovane su kao Valdežanke, članove hrišćanske sekte osnovane u 12. veku, koje je Katolička crkva označila kao jeretike, delom i zato što je ženama dozvoljavala da postanu sveštenice.

Antropolog Robin Skelton sugeriše da povezanost između veštica i metli može da ima korene u paganskom ritualu plodnosti u kom bi seoski farmeri skakali i plesali uz vrhove vila i metli uz svetlost punog meseca kako bi podstakli rast svojih useva. Ovaj ples, piše ona, povezao se sa uobičajenim pričama o vešticama koje su letele tokom noći na putu za "nedozvoljene sastanke".

Takođe se smatralo da su metle savršena vozila za napitke koje vi veštice skuvale kako bi sebi dale mogućnost letenja. Koristile su različite supstance i apsorbovale ih preko kože.

Nemoguće je znati da li su takve priče o vračanju u Evropi odražavale stvarnost ili ne. Većina onoga što danas znamo o sredjovekovnom vračanju potiče iz evidencije inkvizitora, pravnih zvaničnika i svedočenja samih optuženih veštica, često mučenih.

Počevši od 17. veka, izveštaji o vešticama koje su koristile metle da bi letele i izlazile iz dimnjaka postale su uobičajnije, čak i kada su žene postale usko povezane zsa domaćinstvom i kućnom sferom više nego ikada ranije.

Prema jednom običaju, žene bi metlu postavile ispred vrata ili u dimnjak kako bi druge znale da su daleko od kuće. Možda je zbog toga popularna legenda prihvatila ideju da veštice napuštaju svoje kuće kroz dimnjake, iako je vrlo malo optuženih veštica priznalo to.

Popularnost u stremljenju ka veštičarenju splasnula je do 18. veka. Iako u SAD ima još dosta "samoproglašenih" veštica, zahvaljujući rastu novopaganskih verskih tradicija, malo njih tvrdi da lete na metlama.

Naime, u srednjem veku, pa sve do renesanse, hleb se u Evropi uglavnom pravio od ražanog brašna. A na raži raste ergot, pečurka koja u većim dozama može da bude smrtonosna.

U manjim količinama, međutim, ova gljiva je moćni halucinogen, objašnjava magazin Atlantik, citirajući srednjovekovne tekstove u kojima se opisuju ljudi pogođeni iznenadnim ludilom koji plešu ulicama do iznemoglosti.

Po povratku u normalno stanje, oni bi opisivali psihodelične vizije koje su pratile njihovo privremeno stanje transa. Mnogo kasnije, u 20. veku, švajcarski hemičar Albert Hofman objasnio je efekte LSD-a proučavajući ergot.

S vremenom, ljudi su počeli da koriste ergot, ne više da bi mesili hleb, već zbog njegovih halucinogenih svojstava.

Koja je uloga metle u svemu tome? Poklonici ergota nisu mogli samo da progutaju pečurku jer bi ona na ovaj način mogla da izazove jake mučnine i kožne iritacije. Za „letenje“ bez neželjenih posledica, bilo je poželjno da drogu apsorbuju putem kože, posebno genitalija.

A upravo tu dolazi do upotrebe metle, tačnije njene drške koja se premazuje pastom spravljenom na bazi ergota.

Godine 1976, američki psiholog Linda Kaporel iznela je hipotezu po kojoj je krajem 17. veka država Masačusets bila žrtva „epidemije“ ergotizma, a da je epicentar te pandemije bio Salem.

Postoji dosta priča u raznim delovima sveta  vezanim za metlu. Iako se metla smatrala jednim od najvažnijih alata u brojnim obredima veštica i čarobnjaka, poznato je takođe da se izrađivala od različitih materijala za koje se verovalo da će pomoći u čišćenju negativne energije iz doma i odbrani od zlih duhova. Metla je bila moćan alat protiv mnogih vrsta uroka i crno magije prakse.  Od davnina je ostalo verovanje da metla koja se nalazi na ulazu u dom, “uzima” sve čarolije koje su bile namenjene toj kući i ukućanima koji tu žive. Kao instrument pročišćavanja, metla je povezana sa elementom vode i koristi se u ritualima za zaštitu, ritualima vezanim za vodu i ljubavne uroke.

No, takođe postoji verovanje da korišćenje metle može direktno uticati na protok energije u domu. Osim ovog verovanja, postoji niz drugih zanimljivosti.

Veruje se da metlom treba čistiti dom samo do šest časova popodne i da nakon tog vremena čišćenje treba izbegavati.

Ukoliko se useljavate u novi dom, kupite novu metlu. Korišćenje stare metle privlači negativnu energiju  iz starog prostora.

Da li privukli sreću u svoj život, počistite kuću ponedeljkom, sredom i petkom i tom prilikom recite: “Ono što je dobro i bolje neka ostane u mojoj kući”

Da bi eliminisali sve neopoželjno iz svog života potrebno je utorkom, četvrtkom i subotom počistiti kuću iznutra ka spolja i reći: “Šta je loše, ostavljam na ulici, van doma.”

Nikada nemojte  ostavljati metlu da stoji iza vrata. To će doneti mnogo prepreka u vaš život.

Nemojte  davati svoju metlu drugima.

Kada se godina završava staru metlu zamenite novom.

Ukoliko želite da privučete novu ljubav u svoj život napravite metlu od trave citronele i sa njom čistite svoju sobu petkom kada je pun Mesec.

Osobe koje imaju noćne more treba da naprave metlu od grana jasmina i stave je ispod kreveta u visini glave. Veruje se da će to doneti mir i spokoj tokom spavanja.

Ako želite da obnovite svoj život napravite metlu od palminih grana i njom  pređite preko zidova kuće petkom kad je Mesec u fazi prve četvrti (polumesec).

Ukoliko želite da vaš dom bude zaštićen od konflikata napravite metlu od grana ruzmarina i njom počistite dom sredom u periodu kad Mesec opada.

Pre korišćenja nove metle potrebno je da se  najpre očisti sa vodom u kojoj je bila morska so.

Bez obzira da li ste sami napravili ili kupili metlu, nemojte zaboraviti da je ovaj drevni alat čarobnjaka i veštica jedan od idealnih za izbacivanje negativne energije iz doma.

Da bi u kući bilo para, metlu treba da postavite drškom nadole.

Vratimo se u sadasnjost. Vestice i dalje postoje u izvornom obliku ili sa malim izmenama kao sto su VIKA vestice koje su po meni vise neka zenska sekta. Postoje skole i priznate vestice i u nasem okruzenju (Rumunija, Madjarska) ,a i celom svetu. Naravno vlaskom magijom koja je priznata na celoj planeti bave se nase vestice. Moja cuvena poveznica= zena = vestica jer samo magijom moze da uspe da obavi sve sto se od nje danas ocekuje!

Kad smo kod zena i ciscenja svakako se danas ne cisti metlom , sem mozda dvorista ko ima i negde jos u ruralnim krajevima. Ali kako god bilo svi posedujemo metlu! Realno! 

UPOREDILA SAM CISCENJE DJUBRETA I PRIJATELJA METLOM. MOZDA PREGRUBO ZVUCI I  IZVINJAVAM SE ZBOG TOGA. MEDJUTIM, TRENUTNO STANJE NA FEJSBUKU TOLIKO JE ISPRLJANO RAZNIM INDIVIDUAMA DA SE PREMA NJIMA BUKVALNO MORAS PONETI KAO PREMA DJUBRETU - MORAS IH OCISTITI!

OKTOBAR, VESTICE, ZENE ,DRUSTVENE MREZE, METLE, CISCENJE -MAGIJA NA DELU!

KAD SMO KOD AMBALAZE

ZIVIMO U SVETU  GDE SU SAHRANE VAZNIJE OD POKOJNIKA,  GDE SU SVADBE VAZNIJE OD LJUBAVI, GDE JE IZGLED VAZNIJI OD PAMETI. MI ZIVIMO U KULTURI AMBALAZE  KOJA PREZIRE SADRZAJ! VLADA UVERENJE DA AKO JE LEP ONDA JE GLUP I OBRNUTO DA JE RUZAN NUZNO I  PAMETAN! NE MORA DA ZNACI ! PA IPAK COVEK SE ZAPITA DA LI JE NEKOG BRIGA STO JE NEKO RUZAN A PAMETAN?

I kao sto je odelo ambalaza za covekovo telo, tako je i nasa  kultura  nazalost pocela da vrednuje samo ambalazu. Mada stalno pricamo da odelo ne cini coveka , u danasnje vreme upravo odelo cini da o nekom coveku imamo bolje misljenje.   Ako ne računamo "lepotice" - napumpane starlete, prirodno lepe žene su uvek imale unutrašnju lepotu. Nije džaba što prosjaci kad traže, uvek najpre priđu osobi lepih crta lica. Nekom animalnom logikom i oni dolaze do zaključka da ako se nekome lepota vidi spolja, mora da je ima i iznutra. Uostalom, da li neko zna ijednu slavnu lepoticu koja je bila - glupa. Bilo ih je puno nesrećnih, a neko ko je glup ne može da bude nesrećan. Ne bi shvatio razloge za to.

S druge strane, cenim zato što imaju lošiji tretman među ljudima generalno zbog svog izgleda, ružne žene se često prozle, i iz njih izbija gorčina, ljubomora, zavist, ne žele da rade na sebi, zapuste se spolja i iznutra. Barem iz mog iskustva, češća je kombinacija ružna i glupa, nego lepa i glupa. Mada se postavlja pitanje i šta se podrazumeva pod "biti pametan". Cega se pametan stidi time se lud ponosi!
Ispravno, sa pozicije pametnog za onog koga smatra ludim. A kako je sa pozicije ludog? Ne medicinski, nego koga pametan smatra takvim!

On sebe ne smatra ludim, naprotiv, ludim smatra pametnog. A za „stid“, iskreno pita: „Šta to beše?“. Uostalom, ako je samo pametan sposoban za stid a stida je tako malo, koliko je pametnih? I zar ne uživamo više nego što razmišljamo, kad vrlo popularni peva: „O kako je, lepo biti glup!“. A da li je pametno, biti pametan?Posebno ludim, jer se takvim ludilom ponosi? (Što nije teško primetiti). Jedno rešenje je da se „opameti“, ili se bar prestane ponositi. Malo verovatno, značilo bi vrlo neprijatno priznanje sebi a ne samo drugima, da je bio „lud“. Drugo rešenje je verovatnije: nastaviće sa „ludiranjem“ i sa „ponosom“. Još više, dokazujući sebi da nije lud, a drugima da su ludi! Uz oslanjanje na ono što mu je takvo ponašanje donelo, i verovatnoću da će donositi i ubuduće i još više. I lako vidljivo: „pametan“ se nije mnogo ovajdio. „Mnogo pametan čovek, ali glup!“.

Radi se o različitim sistemima vrednosti. „Pametan“ i „lud“ imaju različito značenje, i povezani su sa različitim „ostalim“ vrednostima. Uz „pametan“, u tradicionalnom slučaju idu čast, poštenje, dostojanstvo, gledanje u drugom svoje drugo Ja. U novom i sve češćem uz njega ide ideal zvani „svoja guzica“ (kaže pevač i glumac Marčelo), odnosno korist. Što neposrednija i „opipljivija“, materijalna. I sve što je omogućuje, uključujući drugog čoveka! On je saradnik, sredstvo za svoju korist. Najvažniji je onaj za koga se čini da je može omogućiti, ili ga sačuvati od trećeg koji je prepreka ostvarivanju koristi. Pre svega, to je „vođa“.

Šta kad takav primeti da ga prilično ljudi smatra posebno ludim, jer se takvim ludilom ponosi? (Što nije teško primetiti). Jedno rešenje je da se „opameti“, ili se bar prestane ponositi. Malo verovatno, značilo bi vrlo neprijatno priznanje sebi a ne samo drugima, da je bio „lud“. Drugo rešenje je verovatnije: nastaviće sa „ludiranjem“ i sa „ponosom“. Još više, dokazujući sebi da nije lud, a drugima da su ludi! Uz oslanjanje na ono što mu je takvo ponašanje donelo, i verovatnoću da će donositi i ubuduće i još više. I lako vidljivo: „pametan“ se nije mnogo ovajdio. „Mnogo pametan čovek, ali glup!“.

Takav „lud“, zna šta o njemu misli „pametan“. Zna i koliko je „pametan“ tradicionalno, knjiški i školski cenjen, tako da bar donekle ili povremeno, ima u vidu njegovo mišljenje. Nije mu prijatno, i želi da s njim nekako izađe na kraj. Nema sumnje da tuđe optužbe, same sumnje da si lud, dolaze do svesti i ako se svesno odbijaju. Kao izaći na kraj sa njima? Jedan način je njihovo pobijanje kontradokazima i dokazima da si, sasvim suprotno, pametan. U ovom slučaju a i inače, pred očima imaš drukčije vrednosti i ciljeve kojima služiš. Više, opravdanije, „pametnije“, od onih koje u vidu imaju oni koji ti zameraju… Drugi je stalno povećavanje značaja, vrednosti i ciljeva kojima služiš, a što ti se i zamera! Upravo ovo i imamo u slučaju naših koji se ponose onim što im zameraju drugi naši…Ukratko, dobra stara racionalizacija (nalaženje razumnih razloga za nerazumno odlučeno) povećava vrednost „koristi“ i svega što njoj koristi, tako da i „nije pametno“, ne služiti joj. Nego služiti „pameti“, shvaćenoj kako to čini „pametan“.

Toliko o tome sta je zapravo pamet ,a sta glupost. Ko je shvatio ,shvatio. 

Jos teze je objasniti pojam lepog i ruznog. O ukusima se ne raspravlja. Pa dobro , ima istine u tome, ali ljudi moji zasto onda svi kazu za nekog da je lep, a za nekog da je ruzan? Kako se ukus ne izbori pa lepoticu poruznja i obrnuto. Ko je lep ,lep je i tacka.

ZATO RAZMISLIMO MALO O  AMBALAZI  POCEV OD LJUDI NARAVNO ,PA PREKO RAZNIH PROIZVODA DO UPAKOVANOG MISLJENJA. NE PAKUJTE MOZAK U KORSET, NI SVOJE TELO U BELO ODEALO AKO SE TAKO NE OSECATE. DRUGE MOZETE ZAVARATI ALI NE I SEBE!

KORSET NA MOZGU

 MOZAK - NAJNEISPITANIJI DEO NASEG TELA. PA IPAK NAJPOTREBNIJI DEO. SLAGALICA U MOZGU MORA DA FUNKCIONISE FENOMENALNO- SVAKI DELIC DA RADI SVOJ POSAO BEZ GRESKE. I TAKO TO UGLAVNOM FUNKCIONISE DO MOMENTA DOK MOZAK NE UVUCEMO U KORSET. PITATE SE - STA PA TO SAD ZNACI? PA UPRAVO TO1 KAO STO UVUCEMO SVOJE TELO U KORSET DA PRIKRIJEMO DEBLJINU TAKO I KAD MOZAK OGRANICIMO DOBIJAMO REZULTAT KOJI SMO OCEKIVALI - ILI NE?

Znamo da smo svake sekunde svakog dana preplavljeni informacijama – toliko je informacija da ih je prosto nemoguće sve registrovati. Bez gledanja, znate li koje su vam boje čarape? Šta je nosila prva osoba koju ste videli jutros? Ako ne, ne brinite, nije pamćenje još uvek počelo da vam "lapi"!

Mozak konstantno radi na tome da filtrira informacije kojih ne moramo da budemo svesni. To nam omogućava da pažnju usmerimo na one informacije koje nam jesu značajne. Na primer, ako gledate fudbal, verovatno niste svesni svega što se dešava u publici, iako mozak prima ove informacije.

Ovaj proces se naziva selektivna pažnja i služi za to da nas ne izludi količina informacija kojom smo obično bombardovani. Međutim, neke informacije ipak uspevaju da se probiju kroz barijere našeg fokusa. Jedan takav primer je kada neko spomene naše ime u razgovoru čak i kada ne učestvujemo u njemu. Kad istreniramo mozak i povecamo moc filtera smanjicemo jos vise broj informacija koje stizu do nas. Nekad se to zvalo " ispiranje mozga" ( mislim i danas  se tako zove), ali ovde je rec da mi SAMI to uradimo sebi ,a ne neko drugi.Ispiranje mozga (poznato kao i kontrola uma, menticid, prisilno ubeđivanje, kontrola misli, reforma misli i reedukacija) je koncept da čovekov um može biti izmenjen ili kontrolisan upotrebom specifičnih psiholoških tehnika. Smatra se da ispiranje mozga smanjuje sposobnost sujbekta da razmišlja kritički ili nezavisno, da omogući uvođenje novih nepoželjnih misli i ideja u um subjekta kao i menjanje subjektovih stavova, vrednosti i uverenja.

.Treptanje je nešto što radimo otprilike svakih 2-10 sekundi, ali smo toga svesni samo kad nam neko skrene pažnju. (Sad ćete verovatno pročitati ostatak ovog teksta razmišljajući o treptanju.) Ali kako mozak uspeva da izvrši sve ove procese bez svesnog razmišljanja? Treptanje je automatski refleks čija je svrha zaštita i održavanje vlažnosti oka. Spoljašnji ugao oka neprestano proizvodi suze koje se brišu i razmazuju pokretom kapka prilikom treptanja kako bi oko bilo čisto i dobro podmazano. (To je i razlog zašto je treptanje tako ravnomerno raspoređeno.) Automatski sistem koji reguliše treptanje je takođe zaslužan za to što se oči zatvore kada se nešto naglo približava licu. Iako imamo tu sposobnost da zaustavimo taj proces kada svesno razmišljamo o tome (recimo ako se upustite u takmičenje zurenja), automatski sistem će nas vremenom primorati da opet trepnemo.

Kada govorimo jedino o čemu svesno razmišljamo je to o čemu pričamo. Ono o čemu ne razmišljamo jeste sinhronizacija mišića u jeziku i ustima koja omogućava verbalnu artikulaciju reči. Prvobitno učimo da govorimo putem imitacije.Ne imitiramo nužno kompletne rečenice već sklapamo delove koje čujemo pre nego što i počnemo da razumevamo značenje, čime se stvara struktura u koju će se smestiti naše reči. Kako imitiramo i učimo ove nove reči, mozak mora svesno da razmišlja o tome kako da namesti jezik da proizvede željeni zvuk.Međutim, kako se razvija naša sposobnost izgovaranja svakog zvuka, svesni um se isključuje iz pozicioniranja jezika i usana i proces se automatizuje. To objašnjava zašto kada govorimo ne razmišljamo svesno o tome gde nam se nalazi jezik.Mišići su već naučili pokret i mozak automatski postavlja jezik u odgovarajući položaj dok svesno razmišljamo samo o tome što želimo da kažemo.

Zamislite da vaše dete zaista želi da bude umetnik i donese vam prosto užasan crtež na kog su veoma ponosni. Šta im kažete? Većina roditelja će pohvaliti crtež, čak i ako sami ne veruju u to što govore. Međutim, kada dete poraste i pogleda taj siti crtež možda će biti užasnuto time što ga je iko ikada smatrao dobrim.Pozitivna povratna informacija nam gradi uverenje da se uklapamo u opisane kriterijume. To menja način na koji vidimo sami sebe i počnemo da mislimo da smo bolji nego što zaista jesmo.Taj koncept se proteže dalje od talenta koji se ne može naučno izmeriti. Studija koja je sprovedena u dokumetarcu "(Dis)Honesty: The Truth About Lies" [(Ne)Iskrenost: Istina o lažima] je pokazala da ljudi koji veruju su dobro odgovorili na pitanja na testu sledeći test rešavati sa više samopouzdanja, iako se nisu promenili ni nivo znanja niti težina samog testa.

U ovom eksperimentu, učesnicima su odgovori na prvi niz pitanja ponuđeni na dnu stranice i rečeno im je da ih mogu pogledati ako žele. Logično, rezultati testa su bili vrlo dobri. Na drugom testu nisu dobili i odgovore, ali zato što su učesnici prevarili sami sebe da veruju da su bolji (iako su varali na prethodnom testu), odgovarali su brže i nisu brisali greške. Uprkos samopouzdanju, rezultati su im bilo znatno gori u odnosu na prvi test. Sto vise ogranicavamo mozak sve vise nam raste samopouzdanje, sto ne znaci da je to dobro . Pa ipak vecina ljudi ima mnogo bolje misljenje o sebi nego sto je istina bas zahvaljujuci  tom korsetu!

 

Mnogi ljudi su pod utiskom da jednom kada nam se nešto dogodi možemo da se toga setimo upravo onako kako se i desilo, a bilo kakve razlike između stvarnih događaja i naših uspomena su rezultat blagog zaborava. Međutim, psihološka studija koju su sproveli Elizabet Loftus i Džon Palmer 1974. godine je pokazala da je situacija dosta kompleksnija.

Eksperiment je tekao tako što su učesnicima pokazani snimci saobraćajnih nesreća i postavljena standardna pitanja o tome šta su videli. Učesnici su podeljeni u različite grupe, od kojih je svaka dobila ista pitanja ali malo različite formulacije.

Učesnici u dve druge su dobili pitanje o tome šta misle koliko je brzo auto išao, ali glagol koji je opisivao sudar je u jednoj prilici bio „udariti“ a drugoj „zakucati se“. Kontrolna grupa uopšte nije dobila pitanje o brzini.

Nakon nekoliko nedelja učenicima su ponovo postavljena pitanja o video snimcima koje su videli. Ovog puta su ih pitali: „Da li ste videli ikakvo slomljeno staklo?“, kog zapravo nije bilo. Učesnici kojima je rečeno da se jedan auto ”zakucao” u drugi (a koji su takođe predvideli i veću brzinu) neispravno su rekli da se sećaju slomljenog stakla daleko više od učesnika u kontrolnoj grupi i onih čije je pitanje bilo formulisano sa „udariti“.

To pokazuje da naš mozak može ponovo stvoriti elemente sećanja iz novih informacija koje su mu date, a koje onda postanu pohranjene kao deo originalnih sećanja, čime se stvaraju lažne uspomene.Kad god pisem o laznim uspomenama potresem se totalno. Jer kako ali kako zapravo da znam sta su lazna a sta prava secanja?

Da li ste se ikada zadesili u ozbiljnoj situaciji u kojoj je smeh potpuno neprimeren, a iz nekog razloga prosto ne možete da prestanete da se cerekate? Ne brinite, kriv je vaš mozak!

Rad koji je objavljen 1998. godine objašnjava ulogu mozga u impuls za smejanje. U radu je predstavljena devojčica označena samo kao A.K. nakon što je prošla operaciju kako bi se iskontrolisala njena epilepsija.

Doktor je otkrio da stimulacija područja od otprilike 4 cm2 u frontalnom girusu (deo frontalnog režnja mozga) podstiče A.K. da se smije. Ovo područje mozga je suplementarno motorno područje. Kada je A.K. objasnila zašto se smeje, rekla je da je pomislila na nešto nakon smejanja. Ovaj proces je obično obrnut za većinu ljudi, jer prvo nešto registruju kao smešno, a onda se smeju kao odgovor.

Autori rada veruju da je smejanje podstaknuto različitim područjima u mozgu, od kojih je svako odgovorno za različite elemente iskustva. Postoji emotivna reakcija, kognitivni proces razumevanja zašto je nešto smešno, i, na kraju, nekontrolisana reakcija koja uključuje pomeranje mišića lica i formiranje osmeha.

Nakon što nešto protumačimo kao smešno mozak stvara fizičku reakciju koju je vrlo teško iskontrolisati.Koliko nam se ovo puta desi i to je zaista divno. Kada nam se smeh otrgne kontroli- onako sponatano. Naravno ne i neprimereno.

Po teoriji lateralizacije, desna strana mozga je najbolja u ekspresivnom i kreativnom razmišljanju. Najčešće se s ovom stranom mozga povezuju slijedeće funkcije: Prepoznavanje ljudskih lica, Motorika, Izražavanje osjećaja, Muzika, Dešifriranje emocija, Boje,Obrada slika, Uverenja i verovanja,Imaginacija, Intuicija, Kreativnost, subjektivnost, u prevodu sva kreativnost i emocije su u desnoj hemisferi mozga. Ako odlucite da ogranicite ovu hemisferu  totalno ste na gubitku, mada u kakvom vremnu zivimo mozda je odbacivanje emocija najbolje resenje za sve.

Po teoriji lateralizacije, leva strana mozga obrađuje sve zadatke koji imaju veze s logikom i analitičkim razmišljanjem. Lijeva strana obično bolje upravlja: Jezikom, Logikom, Kritičkim razmišljanjem, Brojevima ,Rezoniranjem, Objektivnošću ,Analiziranjem, Pažnjom, Racionalnošću..Sami zakljucujete sta se dogadja kada sputate levu hemisferu vaseg mozga? Postajete opusteniji i srecniji.

NARAVNO NAJBOLJE BI BILO DA OBE HEMISFERE KORISTITE ILI BAR POLA JEDNE I POLA DRUGE KAKO JE TO NEMOGUCE JASNO VAM JE ODAKLE TOLIKA RAZLICITOST MEDJU LJUDIMA. STO SE TICE KORSETA I ZAUZDAVANJA MOZGA KAO I TELA U MOMENTIMA KAD INFORMACIJE PRETE DA VAM IZAZOVU EKSPLOZIJU U GLAVI NIJE UVEK KORISNO MADA  JE PONEKAD NEOPHODNO! NARAVNO NA VAMA JE IZBOR AKO VAM MOZAK VEC NIJE "ISPRAN"!

 

 

 

 

LJUDSKA KOSA

KOSA NIJE SAMO UKRAS NA NASOJ GLAVI, KOSA JE NESTO STO NAS CUVA. KOSA JE MJUZIKL PROTIV RATA, KOSA JE PREDMET OBOZAVANJA ALI I UNOSAN BIZNIS. KAO I MNOGA TOGA DRUGOG KOSU UZIMAMO ZDRAVO ZA GOTOVO. I NEKADA SMO SMORENI STO SE BRZO MASTI I  PREDSTAVLJA NAM DODATNI STRES U OVOM INACE PAKLENOM RITMU ZIVOTA.

Na banderi ispred moje kuce opet oglas o potraznji ljudske kose u ulici Risanskoj.  Oduvek se prodavala kosa iako je meni to bas nesto licno i nekako mi nije za prodaju. Danas je to kao i sve ostalo (prodaja svih organa) postalo rutina. Zasto ne bi i prodaja  kose postala ogroman bizsnis.Jedno od tržišta u SAD koje je iz godine u godinu sve više u usponu jeste uvoz "crnog zlata". Ako ste mislili da je reč o nafti, prevarili ste se, jer za Amerikance ono predstavlja i ljudsku kosu. Afroamerikanke provode sate u frizerskim salonima, perika i dodataka za kosu je sve više u milionima prodavnica, a iza svega toga krije se jedna tajna, nažalost, verovatno i kršenje ljudskih prava.

CNN donosi ekskluzivnu priču o industriji kose koja je u razvoju. Tržište kose Afroamerikanaca u SAD vredelo je, kako se procenjuje, više od 2,5 milijardi dolara 2018. godine. Ono što je manje poznato je da većina produkta za kosu dolazi iz Azije, tačnije - Kine.

Mikajla Lov Dejvis ima svoj salon u Arlingtonu u Teksasu i tokom protekle decenije bavila se oblikovanjem kose svojih mušterija. Postupak pletenja kose traje nekoliko sati i košta više od 115 dolara. Prva stvar koju ljudi vide kod nas je naša kosa. Moramo da predstavljamo našu krunu i biti samouvereni kada je nosimo. Pomaže im da budu osnažene. Daje im samopouzdanje kad vide koliko su lepe i koliko im je lepa kosa.

Ipak, neke kineske fabrike koje obezbeđuju na hiljade kilograma kose za američko tržište sada su pod lupom SAD zbog navodnog prisilnog rada u kranje zapadnom regionu Sinkjang, gde grupe za zaštitu ljudskih prava navode da je dva miliona Ujgura i drugih etničkih manjina zatočeno u kampovima od 2016. godine. Peking te kampove naziva "centrima za stručno osposobljavanje" i kaže da je proširenje fabričkih poslova koje su u kampanji povezani sa kampovima deo programa za "ublažavanje siromaštva".U septembru su američka carina i zaštita granica objavile Nalog o oduzimanju za sve dolazne pošiljke kose iz Industrijskog parka za proizvodnju produkta za kosu kompanije "Lop" u južnom Sinkjangu. To je usledilo nakon dva ranija naloga za kompanije koje su registrovane u istoj oblasti, uključujući zaplenu u junu 13 tona ljudske kose u vrednosti od 800.000 američkih dolara.

Američke optužbe o prisilnom radu u Sinkjangu deo su šireg obrasca navodnog kršenja ljudskih prava od strane kineske vlasti u tom regionu.

Iako Singjang u odnosu na druge regione ima malo stanovništva, od 22 miliona, u njemu žive razne manjinske grupe, među kojima pretežno muslimani Ujguri. Ujguri se, sa drugim manjinskim grupama, koje uključuju Kazahstance i Kirgistance, kulturno i jezički razlikuju od Han Kineza, dominantne etničke grupe u zemlji.

Posle niza napada prošle godine, vlasti su zauzele sve oštriji pristup u borbi protiv, kako tvrde, nasilnog separatističkog pokreta među manjinskim grupama u Sinkjangu.

Ono stanovište se koristi za opravdanje strogih ograničenja verskih sloboda, uz opsežne mere nadzora, uključujući postavljanje bezbednosnih kontrolnih punktova širom regiona. SAD navode da je ova politika kulminirala stavaranjem mreže masovnih zatočeničkih kampova u senci, čiji je cilj da asimiliraju muslimanske manjine u Sinkjangu putem prisilne političke indoktrinacije.

Američki Stejt department procenjuje da je kroz sistem kampova moglo da prođe čak dva miliona ljudi od 2017. godine.CNN je dokumentovao višestruka svedočenja ljudi koji su pobegli iz kampova, uključujući žene koje kažu da su bile mučene, seksualno zlostavljane i primorane da se podvrgnu sterilizaciji. Sve optužbe je Kina negirala.Dokumenti koji su procurili pokazuju da su ljudi poslati u kampove zbog neverovatnih nepravilnosti, kao što su nošenje marame ili duge brade ili rađanja previše dece. Kompanije upletene u slučaj nisu htele da daju komentar za CNN, a informacioni centar Sinkjanga faksom je poslao odgovor u kom izražava "oštru osudu" zbog "varvarskog čina" protiv privatnih preduzeća koji "pružaju mogućnost lokalnim narodima etničkih manjina da zaposle u pomažu ljudima da se reše siromaštva".U celom slučaju pominje se nekoliko kompanije, koje su nakon što su zapanjujući podaci izašli u javnosti prestali sa uvozom od istih firmi.

Nekoliko žena priznalo je za CNN da im je prisilno odrezana kosa.

- Ošišali su nas, oćelavili. Sve je nestalo, ništa. Imala sam dugu kosu - kaže Gulbahar Jalilova koja sada živi u Istanbulu nakon što je pobegla iz ovog sistema kampova.

I Zumrat Davut, koja sada živi u Vašingtonu, navodi da je imala slično iskustvo.

- Imala sam dugu kosu, do kukova. Drugog dana su me odveli u posebnu kancelariju, gde su imali mašinicu i makaze, odrezali su mi kosu - kaže ona.

Dodaje da je svima kosa bila kratka, što je ženske zatvorenice činilo tužnim i stresiranim. Ne zna šta se sa kosom događalo, ali navodi da njeno srce počne da lupa kada vidi produkte za kosu iz Kine u američkim prodavnicama.

- Pogledam ih i pitam se da li je to moja kosa ili kosa moje sestre. Pitam se kada je ljudi nose, da li se nekad zapitaju odakle je stigla - navela je Zumrat.

Sitematsko uklanjanje kose potvrdila je i Kelbinur Sadik, etnička Uzbekistanka koji je udata za Ujgura. Nekada je živela u Sinkjangu, ali je prognana u Holandiju, za CNN je rekla da je bila primorana da predaje kineski jezik u jednom kampu 2017. godine i da je svima koji su ulazili u kamp bila ošišana kosa. Rečeno joj je da je njena uloga da podučava "nepismene" i da je zadatak u kampu "izuzetno tajan".

Posle otprilike deset dana, svi su bili potpuno obrijane glave i brade. žene su takođe bile obrijane - navela je.Tokom višemesečne istrage, CNN nije uspeo da verifikuje šta se događa sa kosom navodno oduzetom od žena u kampovima. Industrijski stručnjaci kažu da je velika vrednost ljudske kose znači da je malo verovatno da će biti odbačena, ali ističu i da bi ona činila samo mali deo kose koji bi bio potreban za stabilan lanac snabdevanja. Kina takođe uvozi kosu iz Indije, Malezije i nekoliko drugih zemalja.Ipak, CNN je uspeo da kupi nekoliko uzoraka kose koji se reklamiraju kao "Ljudska kosa iz Sinkjanga", zajedno sa kosom označenom kao kineska i ruska od kineske kompanije "Emeda Hair". DNK testiranje uzoraka kose nije moguće bez korena.Ljudi na tržištu zaista kosu nazivaju "crnim zlatom", a razlog za to je što je njena vrednost u poslednjih deset godina skočila, kao i potražnja.Kina je najveći svetski proizvođač perika i nadogradnji za kosu i glavni dobavljač proizvoda za kosu u SAD, sa skoro milijardu dolara izvoza. Osim proizvodenje, cena i dostupnost na mreži pomogli su Kini da dominira tržištem.Čak uprkos optužbama koje postoje, SAD su za Sinkjang i dalje rastuće tržište, a izvoz se od aprila 2019. do aprila 2020. povećao za 250 odsto na 26,6 milijardi dolara.Kineski državni mediji su u julu objavili da u industrijskom parku Lop postoje 32 kompanije za kosu. U martu ih je bilo 21 sa 4.000 zaposlenih.Postoje brojna svedočenja o prinudnom radu u fabrikama u ovoj provinciji, a prema podacima ASPI najmanje 80.000 Ujgura prebačeno je do 2017. u fabrike širom Kine.Po prvi put, donji dom pakistanskog parlamenta informisan je o trgovinskoj vrednosti izvezene ljudske kose.Prema pakistanskom ministarstvu trgovine, u poslednjih pet godina je ta zemlja izvezla ljudsku kosu u vrednosti od 1,4 miliona evra. Pakistan izvozi kosu u Kinu, Sjedinjene Američke Države, Ujedinjene Arapske Emirate i druge zemlje širom sveta.U međuvremenu, SAD i Japan su najveća tržišta za kosu vrhunskog kvaliteta, za svoje industrije zabave. U Kini je zahtev za kosom u porastu, zbog cvetanja kozmetičke industrije.

Zajedno sa doniranjem sperme i testiranjem lekova, prodaja kose preko interneta je jedan od najlakših načina da se zarade pare bez rada.

Ljudska kosa je dragocena, jer je retka i neuporedivo kvalitetna roba za širok spektar korisnika. Sićušnim ljuspicama koje upijaju ulja a vodu ne, kosa čisti naftne mrlje bolje od većine drugih materijala. Ali najtraženija je u kozmetičkoj industriji. Umeci i perike koji se prave od najkvalitetnije ljudske kose su nekoliko puta skuplji od sintetičkih. Osim što ima prirodan sjaj i teksturu, prava kosa se ne topi kada je izložena visokim temperaturama, što je ogromna prMeđunarodni tokovi trgovine odnose kosu tamo gde su pare. Statistike UN za 2014. godinu pokazuju da su SAD uvezle ljudsku kosu u vrednosti od preko 650 miliona dolara – sirovu, obrađenu ili pretvorenu u perike, lažne brade ili obrve. Italija i Britanija su takođe važne destinacije, i obe zemlje su uvezle kosu u vrednosti od preko 50 miliona dolara. Kina je izvezla prirodnih perika u vrednosti od preko 2,2 milijarde dolara, težine nešto manje od 13 miliona kilograma.ednost kada koristiš fen.

Ali lanac snabdevanja ume da bude šokantno nemoralan, sa posrednicima koji putuju po indijskim i kineskim selima i nude seljankama siću za kosu koja na zapadnom tražištu vredi na stotine dolara. 2004. godine, Gardijan je pisao da u ruskim zatvorima i mentalnim institucijama zarađuju tako što na silu briju glave štićenicima i prodaju njihovu kosu u inostranstvu (Viktorija Bekam se čak i hvalila da je ponosna vlasnica perike koja potiče iz ruskog zatvora, ali je njen frizer porekao tu njenu tvrdnju.).

Ali internet je omogućio ženama da dobiju pristojnu cenu za svoju kosu, time što ih je direktno povezao s kupcima širom sveta. Džordž Horton, frizer iz Kalifornije, 2007. godine se dosetio da osnuje onlinehairaffair.

Otišli smo u salon, ošišali ih i obrijali im glave", rekao je on. „Nismo imali predstavu šta će da se dogodi. Ali ljudi su poludeli na aukciji"

Uskoro se pojavila konkurencija. Jedni od prvih je bila buyandsellhair.com, kompanija iz UK, koja je osnovana 2010. Vlasnik, Sendip Sekon, je rekao VAJSU da boja, gustina i kvalitet utiču na cenu. Riđa kosa dostiže najveću, od 30 do 80 dolara za dva i po santimetra, a za njom sledi plava. Kosa koja se smatra za „devičansku" – ona koja nije farbana, blajhana ili ispravljana – takođe dobija bonus. Ali dužina je najvažniji faktor, i kosa dužine preko pola metra može da dostigne cenu od hiljadu dolara i više. Na Sekonovom sajtu piše da je najskuplja kosa ikada prodata bila gusta, devičanska kosa dužine 115 santimetara, za 6500 dolara.

Ko daje sve te pare? Tokom 2013. i 2014, Sekonova kompanija je sprovela istraživanje svojih kupaca, da bi saznali šta rade s kosom kada je kupe. Rekao nam je da 83 posto njih pravi perike i umetke, pet posto je koristi za „umetnička dela, dizajn ili modu", uključujući i porcelanske lutke, odeću i dugmeta. Preostalih 12 posto je bez uvijanja priznalo da im je kosa bila potrebna zbog fetiša.

A fetišisti rado plaćaju više, ako dobiju nešto više od uobičajenog. Neki kupci nude premiju ako im žene koje im prodaju kosu daju snimak brijanja glava, kaže Sekon. U nekim slučajevima, ovo je samo mera obezbeđenja, jer prodavci nekada umeju da prevare kupce, mešajući ljudsku kosu sa konjskom dlakom. Ali kod polovine video transakcija, posebni zahtevi odaju seksualne sklonosti kupca.

Postoji unosan biznis, već godinama unazad. Otkup i prodaja kose.

Sve dame koje žele da promene frizuru, mogu i da zarade neki dinar. Tokom velikih kriza i ratova žene su prodavale sopstvenu kosu, kako bi prehranile decu. Duga i negovana dlaka obezbeđivala je mnogo novca i to je bio jedan od sigurnih načina da se dođe do prihoda.

Ta ideja i dalje živi. Ovo je postao veoma unosan posao, a oglasa za kupoprodaju kose je sve više. 

Žene godinama puštaju kosu i neguju je, da bi je na kraju porodale. Izgleda da su na još većem dobitku frizerski saloni koji se bave otkupom. Neki čak snose i troškove šišanja, samo da bi se "dočepali" duge kike ili repa. 

U frizerskim salonima postoji različit ponuda. Mnogobrojne boje i nijanse, a svi garantuju da rade sa 100% prirodnom kosom, nefarbanom i netretiranom, koja prolazi kroz sanitarne preglede.

Sve dame koje imaju  nefarbanu, izuzetno jaku i gustu kosu, dužine preko četrdeset centimetara, mogu da zarade.

- Devojke su spremne da plate i po nekoliko stotina evra ne bi li svoju kosu produžile. Prirodna kosa je ono što se traži, naravno. Postoje različite metode, ali ono što se najviše preporučuje, a i traži je čvorovanje. Sitni čvorići kojima se spaja vaša kosa sa nadogradnjom - objašnjava Miloš.

Kako kaže, na ceni je uvek kosa devojčica. 

- Kosa mlađih devojčica je najtraženija i najskuplja. Baš zbog toga što nije tretirana i u potpunosti prirodna, a svaka devojka bi da uvek ima lepu i dugu kosu poput devojčice - dodaje uz osmeh.

Kako reče, o dužini ne može preko telefona, ali svakako se kosa i meri. Što je gušća biće i teža. Iznos koji se dobija je 4000 dinara na 100 grama. Pa dalje 6000 za 200, 8000 dinara je 400 grama.

A minimalna dužina da bi uopšte razgovarale je 50 sanitimetara! Ukoliko je kosa stepenasto ošišana, stepenovi ne smeju biti duži od 5 santimetara.

Naravno, naglasila je da troškove šišanja i feniranja snosi salon. 

Inače, oni kosu i nadograđuju, ali drugom kosom. 

A zašto drugom?? Jer se kosa otkupljena u Srbiji šalje u inostranstvo na prodaju!

Očigledno dlakavi" biznis cveta. Ko zna po kojoj ceni se srpska kosa proda preko. Sigurno nije neka sića u pitanju čim je tolika potražnja.

Zanimljivo je da Zavod za statistiku već nekoliko godina unazad objavljuje podatak da Srbija godišnje uvozi, dakle, kupuje iz inostranstva, oko 200 kilograma ljudske kose.

Sta zakljucitri iz cele price o kosi koja je nas najlepsi ukras? Mnogo toga sem frizure je svakako u pitanju. Setih se i jedne mnogo tuzne price o sisanju kose ,a koja se odnosi na akciju prikupljanja kose u humanitarne svrhe za decu obolelu od raka koja usled hemoterapije gube kosu. Pritom deca koja se sisaju pokazuju izuzetnu solidarnost i neverovatnu humanost. 

NARAVNO ZLOUPOTREBA KAO STO SMO VIDELI UVEK POSTOJI  KAD GOD JE PRODAJA U PITANJU. NE GLEDA SE TU NISTA DRUGO  OSIM DOBRE ZARADE. MENI JE TO TUZNO I STRASNO . U KOLIKO GOD RAZMISLJALA O OVOJ TEMI NE MOGU DA SE OTMEM UTISKU TE ZLOUPOTREBE. JESTE LEPO OSISATI SE  U ZNAK SOLIDARNOSTI, LEPO JE I AKO ZELIS DA PROMENIS FRIZURU I NESTO I ZARADIS PRITOM. ALI SISANJE NA SILU I PRODAJA KOSE KAO NEISCRPAN IZVOR VELIKE ZARADE JE ZLOCIN SVAKAKO.

VOLITE I NEGUJTE SVOJU KOSU JER ONA JE SVAKO VAS NAJVECI UKRAS. I CUVAJTE JE IAKO CE PONOVO NARASTI NIKAD NECE BITI ISTA!

PRODAVAC MAGLE, PRODAVAC SVOG MISLJENJA...

PRODAVAC MAGLE, PRODAVAC SVOG MISLJENJA I SLICNE POJAVE KOJE ZAISTA POSTOJE! I SAD DOK SVI ZNAMO KO SU PRODAVACI MAGLE U CELOM SVETU A NE SAMO U SRBIJI ZA OVE DRUGE PRODAVCE MI SRBI SMO EKSPERTI!

 Dakle prodavaci magle su naravno prvenstveno politicari koji to ekspertski rade, a za njima po mom misljenju na drugom mestu su lajf kouci. Na trecem su uopsteno prodavci ( izvinite zbog ovog).

Magla me je uvek podsećala na nešto mutno, sivo, nevidljivo, blizu i opasno. Mnogima je, naprotiv, prva asocijacija na ovu vremensku pojavu marketing. Jedna od najčešćih fraza koju srećem kada u društvu gledam TV program koji se prekida reklamom je “opet ovaj marketing i prodaja magle”.

Upravo vam počinje epizoda omiljene serije, a prethodna epizoda imala je dramatičan završetak, taman je došlo do raspleta u filmu koji gledate, Kesić se upravo sprema da vam otkrije gosta analitičara i sve to prekida…blok reklama. Onda vas taman vrati u život povratak programa koji ste prvobitno gledali, ako u međuvremenu niste zaboravili šta je to, ali stiže novo iznenađenje…reklame! Ovaj čest scenario u domovima mnogih, učinio je da ti isti ljudi zamrze “marketing”. U tom bloku “laži i paralaži”, kako ga oni nazivaju, ređaju se saveti kako da se zauvek rešite celulita, koju vodu bi trebalo da pijete ukoliko želite onu sa najviše minerala, zašto bi trebalo da vozite najbezbedniji automobil određenog brenda i čiji je recept za čips najbolji.

U takvom scenariju, rekla bih da mi marketing pre “prodaje sreću”, nego maglu. Ovo nikako ne znači da reklama koja vas prekida u gledanju omiljene latinoameričke serije ili baner koji vam iskače pre otvaranja web sajta, nisu deo marketinga. Oni su deo kreativne implementacije koja dolazi na kraju strateškog procesa marketinga, ali su rezultat neke tvrdnje i postavke, od koje počinje sve. Dobro isproducirana reklama, inovativno dizajniran baner, smelo formulisan slogan i ubedljivo prenesena poruka promo lica brenda, sve je to kreativni deo ovog procesa. Taj kreativni deo, nije nas slagao niti nam je prodao maglu, već nam je samo na drugačiji način, i drugačijom formulacijom, preneo karakteristike brenda i vrednosti koje nam pruža. Svaka kreativnost i umetnost koja je preko masovnih medija vidljiva mnogima, proizilazi iz nekih znanja, saznanja, tvrdnji, činjenica i pozicija. Ta saznanja istražuje i kreira baš marketing.

Magla se vrlo dobro prodaje tako da na prodavcima i nije toliko tezak zadatak. Nama kupcima sve je moguce prodati ili svaka roba ima svog kupca. I sada samo od nas samih zavisi koliko i kada smo spremni da kupimo maglu. Cena naravno kao i sama roba - vrlo maglovita. Nekako pisuci blogove godinama shvatila sam da i ja zapravo prodajem nesto izmedju magle i snova ,a ne spadam ni u jednu od tri navedene kategorije. I da se razumemo jasno mi je da to nije kompliment. Pa opet, ponosna sam na svoje blogove jer svedoce vremenu u kome zivimo na najobjektivniji moguci nacin. A da li sam napisala istinu ili laz o nekoj temi presudice vreme! Dotle magla, magla svuda oko nas.

Često dobar marketing osim “prodavcem sreće”, možemo nazvati i “prodavcem snova”. U našem gradu, ne tako davno, pričalo se o jednoj ušuškanoj knjižari u starom delu Beograda – Savamali, a u kojoj živi, ni manje ni više nego prodavac snova. A to čime se bavi, poručuje vam velikim natpisom u izlogu knjižare na kojem piše PRODAVAC SNOVA. Koje su prve misli svakog ko prođe niz ulicu Kraljevića Marka i sretne se oči u oči sa ovom porukom? Možda pomisao da će na ovom mestu najzad ispuniti sve svoje neostvarene želje? Ili da snovi kao takvi ipak nisu na prodaju pa je reč o neslanoj šali? Ili će se pak zapitati koliko je cena po ostvarenju jednog sna? Ili jednostavno neće ni primetiti natpis i mirno će produžiti. To će verovatno učiniti onaj kome vlasnik ove knjižare nije ni namenio ovu poruku. A onaj ko je ljubitelj knjiga ili ko je u potrazi za delom Augusta Kurija iz 2011. godine, ili onaj ko je jednostavno radoznao da sazna kakvu mu to specifičnu vrednost nudi ovaj prodavac, svakako će kročiti u radnju. Ja sam bila na strani ovih preterano radoznalih. Tako sam došla do saznanja da u ovoj savamalskoj knjižari mogu kupiti knjigu “Prodavac snova”, autora Augusta Kurija. Tada je nisam kupila, ali sam bila srećna kada sam shvatila da mi je prodavac želeo reći samo to da u svom asortimanu ima pomenutu knjigu. Nije me slagao, nije mi pominjao maglu, samo mi je na jedinstven i kreativan način iskomuncirao asortiman njegove knjižare. I zato se nikad neću naljutiti na njega što sam taj dan potrošila 6 minuta svog vremena ušašvi u radnju, ne našavši snove i ne kupivši ništa. Uostalom, niko od nas i ne može biti lakoveran da poveruje da mu neko može ponuditi sopstvene snove na prodaju. To bi ipak zahtevalo pozamašno istražvanje njegovih unutrašnjih misli i fantazija, a toliko detaljno istraživanje sigurno nije urađeno bez vašeg znanja. Ali da jeste, to bi svakako bio marketing.

U Italiji se pojavilo novo, dobro plaćeno, pre svega televizijsko zanimanje: prodavac svog mišljenja (opinionista).

Da bi neko mogao biti prodavac svog mišljenja, nije potrebno da bude neki ekspert niti tehničko lice, nije neophodno da ima ideje, važno je da ima mišljenje o svemu i svima, piše autor Valter Siti.

To su osobe sa kojima voditelj televizijskog programa “priča” o svemu i svačemu, a “opinionisti” se šetaju od jednog do drugog programa i kanala, što znači da nije neophodna ni specijalizacija.

Njihovo polje delovanja su tv spektakli, kao što su razni rialiti programi, kao što je “veliki brat”, ili popodnevni programi u kojima se otkrivaju novi talenti, sportske emisije ili noćne televizijske trač - partije, piše autor članka.

Prvi zadatak “prodavača svog mišljenja” je da se svađa. Gledanost njihovih programa je velika, mnogo iznad onih u kojima se produbljeno tretiraju aktuelne društvene teme, zaključuje Siti.

“Tako se kod gledaoca stvara utisak da ideje ništa ne rešavaju, već jedno mišljenje važi, kao i drugo sve dok voditelj programa ne isključi mikrofon”, zaključuje Valter Siti.

Koliko vec godina na nasim "malim ekranima" "caruju" rijaliti programi, razne vrste tok soua i slicno i u njima svadja i malogradjanstine da ne poverujes. I ogromna gledanost! Nasi ljudi bas umeju da se svadjaju. Ne mogu to nigde kao ovde  u Srbiji.  Tako da izvinete Italijini i ostali koji hocete da nam oduzmete nesto sto smo mi  izmislili. 

PA SAD PRODAVALI NAM MAGLU ILI SVOJE MISLJENJE ILI CAK SNOVE PRODAVCI SU TI KOJI VODE IGRU. MI MOZEMO SAMO DA UCESTVUJEMO U NJOJ MANJE ILI VISE SVOJOM VOLJOM. MOZEMO DA VERUJEMO U MAGLU I SNOVE I MISLJENJA GLAVNIH SVADJALICA A I NE MORAMO. IZBOR JE SAMO NAS!

ZIVOT NA POKLON

USTVARI SVAKI DAN ZIVOTA NAM JE POKLONJEN! PA ZASTO ONDA NE CENIMO POKLON? ZASTO NE ZIVETI ZIVOT NAJBOLJE STO JE MOGUCE? JOS GORE ZASTO GA ODUZETI? ZASTO KOMPLIKUJEMO ZIVOT? ODGOVORI NA OVA PITANJA SU NEMOGUCI, PA IPAK HAJDE DA POKUSAMO DA BAR NESTO RAZRESIMO. MADA....

 Samoubistvo je u krajnoj liniji samoprezir ili samomržnja sprovedena u delo. Najčešći motivi su da osoba spase sebe ili svoje najbliže od patnje koju više ne može da podnese .

Ne prođe nijedan dan a da se u našoj zemlji ne dogodi makar jedno samoubistvo, a još više zabrinjava podatak da je u porastu broj mladih koji se odlučuje da digne ruku na sebe.

Danas se u Vojvodini svakog dana neko ubije, a nekih dana i po dvoje. U Novom Sadu svakih deset dana događa se po jedno samoubistvo, a na jedan suicid dolazi dvadeset pokušaja. Od šest do osam ljudi pogođeno je svakim samoubistvom, a muka izjeda svaki naredni dan onima koji ostaju iza nesrećnika. Svake godine u Srbiji samoubistvo počini oko 1.500 osoba, i po toj crnoj statistici zauzima 13. mesto u svetu – gotovo polovina se dogodi u Vojvodini, gde stopa samoubistava spada među najviše u svetu. Dok je na teritoriji naše zemlje na 100.000 stanovnika, stopa suicida 17,3, u Vojvodini je ta strašna brojka čak 22,5.

Vršilac dužnosti direktora Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" doc dr Ivana Stašević Karličić kaže za Telegraf.rs da mi po broju samoubistava spadamo u grupu sa umerenom stopom u Evropi, ali da je veoma važan podatak o porastu samoubistava kod mladih.  Po aktuelno dostupnim podacima u Srbiji godišnje se realizuje oko 1.500 samoubistava. Data stopa samoubistava svrstava Srbiju u grupu sa umerenom stopom samoubistava u Evropi, sa pozicijom na 13. mestu, i to iza razvijenih evropskih zemalja. Samoubistvo je složena psihološka pojava, relativno stabilne učestalosti, sveprisutna. Četiri osobe svakoga dana u našoj zemlji sebi oduzmu život, što je broj koji svakako zaslužuje ne smo pažnju vec i  angažovanje ne samo profesionalaca u domenu mentalnog zdravlja, već i čitave zajednice . Prema njenim rečima, samoubistvo češće čine muškarci, dok žene imaju više pokušaja.

- Veća učestalost je među starijom populacijom. Naime, svaki drugi suicid realizovala je osoba starije od 60 godina. Međutim, veoma je važan podatak o porastu broja samoubistava kod mladih. U populaciji od 15 do 35 godina samoubistvo je jedan od tri vodeća uzroka smrti, a broj pokušaja samoubistva je daleko veći, u adolescenciji ovaj odnos je čak 50:1 - kaže naša sagovornica .Objašnjava da se samoubistva najčešće dešavaju u populaciji osoba sa mentalnim poremećajima i poremećajima ponašanja:- I to kod osoba sa depresijom, bolestima zavisnosti kao što su alkoholizam, narkomanija, zatim osobe sa šizofrenijom i one sa graničnim poremećajem ličnosti.

Da situacija nije za zanemarivanje, dokaz je i noć između nedelje i ponedeljka, kada je Hitna pomoć u Beogradu imala pet poziva roditelja dece, koja su pretila da će se ubiti.  

Jedno dete je, naime, reklo da će se ubiti, drugo je pretilo da će to isto učini, ali tako što će iseći vene, treće da će popiti veću količinu lekova...  Sve su bili stariji adolescenti...

Noć kao noć, sama po sebi, nije mogla da utiče, struka kaže da je reč o slučajnosti, ali da je to svakako bio njihov apel za pomoć.

Doc dr Ivana Stašević Karličić nam je tim povodom objasnila da je sama adolescencija je posebno osetljivo razdoblje života i odlikuju ga, osim formiranja stabilnog i trajnog identiteta, sklonost depresivnim stanjima, različiti poremećaji ponašanja, ali i autodestruktivnost, koja se manifestuje kroz samopovređivanje, sklonost rizičnim ponašanjima, kao što su zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, nebezbedni seksualni odnosi, brza vožnja, i pokušaji samoubistva.

- Bilo koji oblik autodestrukcije kod mladih ljudi, najčešće, nije usmeren protiv života, već predstavlja pokušaj odbrane od nepodnošljivih unutrašnjih stanja ili osećanja. Stoga je pravovremeno javljanje za pomoć profesionalcima iz oblasti mentalnog zdravlja od ključnog značaja za prevenciju samoubistva - objašnjava naša sagovornica.

Na pitanje kako prepoznati ovakva ponašanja kod dece i sprečiti da dođe do najgorih situacija, ističe da je samoubistvo u grupi mladih najčešće impulsivno, a samim tim i teško predvidivo.Naravno da postoje znaci upozorenja na koje roditelji, porodica, školska sredina i vršnjačka grupa moraju obratiti pažnju, a to su: povlačenje u sebe, ćutljivost, napetost, promenjivo raspoloženje, različita rizična ponašanja. Adolescenti su posebno osetljiva grupa, s obzirom na to da u skladu sa svojim uzrastom i razvojnom fazom, dramatično doživljavaju ono što im se događa, teško podnose neuspehe, odbacivanja, razdvajanja... Stvaranje atmosfere poverenja, razumevanja i tolerancije, otvorena komunikacija, prihvatanje promena, u porodičnom sistemu je baza podrške mladima, a svakako da je pomoć školskog psihologa, psihijatra i generalno zdravstvenog sistema uvek dostupna svima.

– Hrpa je različitih razloga za pokušaj samoubistva, ali gotovo da je zajednički imenitelj svih – sveopšta usamljenost i beznađe. Egzistencijalni problemi zauzimaju vrlo visoko mesto u toj gomili razloga. Sve više ljudi ostaje bez radnog mesta, posla je sve manje i iz te situacije ne vide izlaz.

I bogati plaču, ali neki problemi se i te kako mogu rešiti pomoću novca, čak i zdravstveni. Lekovi su nužni, a koštaju mnogo i skupi pregledi u privatnim ordinacijama često su jedini izlaz u haotičnom zdravstvu ove zemlje. Novac možda ne donosi sreću, ali je sigurno da lišava mnogih briga , omogućava samostalnost i daje mogućnost izbora.

Generacija ljudi koji imaju oko 50 godina najviše je pogođena tranzicijom, jer su mnogi imali valjan posao, koji im je pružao mogućnost kakvog-takvog preživljavanja. Sada su, ostavši bez posla, izgubili i to malo parče sigurnosti. Iznenađeni su i u šoku, jer su posle toliko godina čestitog rada sada na ulici. I sve to bez nade da će se, bar kad je posao u pitanju, bilo šta promeniti. Žene su ostale bez, često teško izborene, materijalne nezavisnosti. Muškarci, navikli da izdržavaju porodicu, kada ostanu bez posla sebe vide samo kao teret i nekog od koga nema nikakve koristi, ko nema nikakvu funkciju u familiji.

Svedoci smo da se ljudi sve češće odlučuju da javno demonstriraju odluku o pokušaju samoubistva. Na televiziji se, sad već svakodnevno, prikazuju gotovo direktni prenosi pokušaja suicida.

– Neko to pokuša da uradi javno i želi da pokaže svima da se na takav korak odlučio, jer ima utisak da ga niko ne sluša. Čovek viče kad ga niko ne čuje!

– Takvi ljudi imaju potrebe da ih se vidi i čuje! Patnja im je prevelika, a jedino nad čime imaju kontrolu jeste njihov sopstveni život. Sve ostalo ne zavisi od njih. Ljudi žele da kažu – vidite šta me je pritislo, ja moram tako da postupim! Društvo je postalo neosetljivo za probleme, najčešće egzistencijalne, “malog” čoveka. Ukoliko takav čovek želi da skrene pažnju, on se odluči, jer smatra da tako mora i da je jedino efikasno ako jasno, glasno i javno demonstrira svoje nevolje. Jer, oseća da niko na njega ne obraća pažnju dok nekim do sada uobičajenim i “legalnim” putem traže bilo kakvu pomoć, recimo preko Centra za socijalni rad, često i suda, policije… Oni smatraju da jedino sila i televizija mogu da im reše problem! Mnogi koji to posmatraju vide da se tako rešavaju nevolje, tek kad se na sebe skrene javna pažnja, jer sve dok mnogo ljudi ne bude uvučeno u slučaj, država i njene institucije ne reaguju! Država, pak, ne sme da rizikuje da se ne uključi u sve to, pa okupi ekipu stručnajaka i uključi kamere, jer bi u protivnom, zbog nereagovanja, došlo do teške osude čitavog društva, a ne samo pojedinca. TV prenos pokušaja samoubistva izuzetno je opasan, ne zato što se nekom daje ideja o samoubistvu, već što se prikazuje opcije na koji način se to može uraditi! 

U vremenu kada je i vršnjačko nasilje sve češće i u Vojvodini, alarmantno je saznanje, potvrđuju istraživanja, da nasilje među adolescentima ostavlja trajne posledice i direktno je povezano sa povećanjem broja samoubistava. Veliki procenat maltretirane i omalovažavane dece, kad odraste pokuša da se ubije. Ranisavljev opominje da se pozivi u pomoć mladih ljudi, koje maltretiraju često stariji drugari u školi, moraju ozbiljno shvatiti, jer oni, na žalost, nemaju kome da se obrate. Ko i kako, osim policije, može da opomene siledžije, a da se oni ne ogluše o te opomene. Roditelji i škola očito ne mogu da izađu na kraj sa siledžijama. Agresivno ponašanje vuče korene iz porodice, a ne, kako se pogrešno smatra, prvenstveno zbog lošeg uticaja medija. Jer, svi gledamo televiziju i čitamo novine, a nismo svi skloni agresivnom vladanju i oponašanju huligana.

Dok kompanije nastavljaju da ignorišu preporuke koje bi dovele do boljeg zdravstvenog stanja zaposlenih kao i preporučene programe za upravljanje stresom, broj osoba koje su svoj život okončale samoubistvom u SAD-u dostigao je novi rekord, stoji u skorašnjem izveštaju Biroa za statistike o radu. Kako je to naglašeno u Washington Post-u, u izveštaju objavljenom u decembru 2019. godine stoji da, iako se broj poginulih na radnom mestu smanjio, stopa samoubistava skočila je za 11% između 2017. i 2018, sa ukupno 304 ovakva samoubistva. Takođe, iz Biroa dodaju i da je ova brojka u realnosti verovatno mnogo veća.

Dva su slučaja koja su uzdrmala javnost i privukla pažnju na samoubistva na radnom mestu ili ona povezna sa radnim mestom, posebno usled ekstremno loših radnih uslova: u septembru se jedan zaposleni u Fejsbuku ubio u zgradi kompanije; ova kompanija je nakon toga makar jednom zaposlenom naložila da ne diskutuje o ovom incidentu.

A u decembru, nekadašnji direktor francuske telekomunikacione kompanije Orange osuđen je na četiri meseca zatvorske kazne, nakon što je presuđeno da su njegove taktike koje su uključivale otpuštanje viška radnika izazvale 19 samoubistava među zaposlenima između 2008. i 2009. godine (iako su advokati rekli da je broj zaposlenih koji su se ubili i više nego duplo veći od ove cifre).

JEDINU  KONTROLU KOJU COVEK MOZE DA IMA TO JE KONTROLA NAD SVOJIM ZIVOTOM. ZATO LJUDI U BEZNADJU POSEZU ZA SVOJIM ZIVOTOM. A REKLI SMO NA POCETKU DA JE SVAKI DAN POKLON I DA SE PREMA ZIVOTU MORAMO ODNOSITI KAO PREMA POKLONU -DA MU SE RADUJEMO.