BOLJE BITI PIJAN NEGO GLUP

DA NE VERUJETE! LJUDI KOJI MNOGO PIJU SU VRLO INTELIGENTNI. TO MOGU DA RAZUMEM, JER INTELIGENTNI LJUDI  DRUGACIJE PERCEPIRAJU SVET OKO SEBE I BRINU SE ZBOG TOGA. GLUPI LJUDI NITI RAZUMEJU, NITI IH INTERESUJE , NITI SE BRINU. STO ZNACI DA NIJE BAS DOBRO BITI INTELIGENTAN. TO DIREKTNO UTICE NA OSECAJ SRECE, OPUSTENOSTI ,ALI DOBRA STVAR JE STO INTELIGENCIJA IPAK CINI ZIVOT KVALITETNIJIM I ISPUNJENIJIM!

Visoka inteligencija se definiše kao posedovanje superiornih intelektualnih ili umetničkih sposobnosti, izuzetnih kreativnih moći. To može da bude samo neko ko se rangira u prvih jedan odsto (1%!) svih ljudi na testu inteligencije!

Postoje različite metode za testiranje visoke inteligencije koje su kreirali psiholozi i drugi stručnjaci. Naravno, ljudi tamo mogu testirati IQ ali prosečna procena koeficijenta inteligencije nije posebno dizajnirana za merenje sposobnosti. Inteligencija obuhvata mnogo više od vašeg koeficijenta inteligencije i njeni znaci se mogu pokazati na mnogo načina.

Evo nekoliko iznenađujućih primera, pogledajte da li se pronalazite među njima:

Ko je rekao da je anksioznost uvek loša stvar?! Šalu na stranu, ali psiholozi su anketirali više od 100 studenata u Ontariju u Kanadi i zamolili ih da podele svoje nivoe zabrinutosti. Učenici ankete koji su pokazivali karakteristike anksioznosti i koji su se slagali sa izjavama koje su bile u stilu "Uvek se brinem o nečemu", pokazali su visok rezultat na testu verbalne inteligencije!

S tudije su, prema "Mental Floss"-u, otkrile da pametna deca pokazuju tendenciju da brže odrastu, "prigrle" žestoka pića, pa čak i da postanu teški alkoholičari. Jedan od podataka iz studije pokazuje da je 68,4 odsto diplomiranih studenata prijavilo da pije, za razliku od samo 35,2 odsto onih koji nisu završili srednju školu.

 Prema članku na "PsiBlog"-u, "što se inteligentni ljudi više druže sa svojim prijateljima, manje su zadovoljni njima i životom".

 Imati dobar pogled na život i marljivo raditi na tome može da napravi razliku u vašem životu. Pozitivan stav prema vašim vezama, društvenom životu, sposobnost primanja kritika, povratne informacije – sve su to znakovi visoke inteligencije jer stalno ostavljate prostor za poboljšanje sebe.

 

Da li ste ikada bez razmišljanja otišli tačno do određenog mesta, radnje ili restorana koje ste posetili pre nekoliko godina, ali ujedno niste mogli da se setite njihovih imena? Ako jeste, to je zato što verovatno imate dobro pamćenje tela. Visoka telesno-kinestetička inteligencija znači da možete zapamtiti obrasce kretanja i oponašati ih bez mnogo napora.

A znamo li zapravo sta je uopste  GENIJE?

Postoje ljudi koji imaju sposobnost da menjaju svet i živote drugih ljudi, ali da li je zaista jedino inteligencija ono što genija izdvaja od ostalih ljudi na planeti? Naučnici tvrde da ključnu ulogu imaju osobine čoveka!

Direktor Centra za istraživanje uma na Univerzitetu u Sidneju Alan Snajder kaže da se termin genijalnosti najčešće pogrešno percipira i da ga je veoma teško definisati.Geniji su veoma retki“, primećuje Snajder i dodaje da za njega nije koeficijent inteligencije to što čini genija, već da su to ljudi koji omogućavaju da se svet vidi u novom svetlu.

Koliko su upornost i kreativnost važni, može se videti na primeru australijskog naučnika Berija Maršala koji je 2005. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu, otkrivši da stomačni čir izazivaju bakterije, a ne stres, kao što se do tada mislilo.

Maršal i njegov kolega Robin Voren, patolog, verovali su da nastanak čira izazivaju bakterije, ali svoju teoriju nisu mogli da potvrde jer ta veza tokom eksperimenata na laboratorijskim pacovima nije utvrđena, dok su eksperimenti na ljudima bili zabranjeni.

U očajanju, profesor Maršal pomešao je bakterije sa bujonom i ispio tečnost. Nakon nekoliko dana, pokazalo se da je njegova pretpostavka bila tačna - Maršal je dobio čir i dokazao da bi ovaj zdravstveni problem mogao da se izleči antibioticima.

Naučnici su dugo pokušavali da povežu genijalnost i visok koeficijent inteligencije, ali bez uspeha, uključujući i studiju koja je počela davne 1925. godine.

Prema rečima neuropsihologa sa Univerziteta u Novom Meksiku Reka Junga, genijalnost je izuzetno teško predvideti i ona ne zahteva izuzetno visok nivo inteligencije.

Snajder smatra da osoba mora da bude kreativna i da ima hrabrosti da svoje ideje sprovede u delo bez obzira na otpor na koji nailazi.

Takođe, izuzetno se interesuje za proučavanje kreativnosti i osobina koje čine nekoga „šampionom“.

„U najširem smislu, ono što 'šampiona' razlikuje od ostatka ljudi nije želja da budu najbolji ili strah od neuspeha, već osećaju nesvesni otpor i odvratnost prema proseku“, smatra Snajder.

Naučnici se slažu da ono što je neophodno da bi osoba bila genije su visok nivo kreativnosti i upornosti.

„U nekom krajnjem smislu, kreativnost predstavlja akt pobune. Morate biti spremni na to da se do kraja borite za svoje ideje, čak i kada svi ostali smatraju da niste u pravu“, smatra Snajder.

Ali vrlina koja više od bilo čega karakteriše genija je sposobnost da nikada ne prestane da razmišlja o problemu, tvrdi profesor Mekmahon, autor knjige Divine Fury: A History of Genius.

U filmu Teorija svega ta osobina je vrlo dobro prikazana. Naime, fizičar Stiven Hoking uprkos svojoj bolesti pokušava da se popne uz stepenice svoje kuće, pokazujući kapacitet za uporno traženje rešenja na duže staze.

„Uprkos tome što se ta osobina često smatra tvrdoglavošću ili opsesijom, upravo ona je to što genija razlikuje od intelignetnih ljudi“, zaključio je Mekmahon.

Neki su rođeni geniji, drugi postaju geniji. Ono što je sigurno jeste da su briljantni ljudi uvijek izazivali veliko interesovanje istraživača, koji su im posvetili stranice i stranice baveći se tom temom. Tokom 19. vijeka, u punom romantizmu, lik genija stekao je gotovo natprirodnu konotaciju. Govorilo se da su geniji nadareni, predodređeni, da u tSa napretkom tehnologije, genetike i psihologije, među mnogim disciplinama, neki od ovih koncepata su ponovo procijenjeni. Ispostavilo se da su naslednost, ali posebno rana stimulacija i adekvatno obrazovanje, formirali ljude sa izuzetnom inteligencijom. Da li su postali geniji ili ne, to je zavisilo od njihove istrajnosti.ajnosti razgovaraju sa muzama ili da imaju božansku inspiraciju da opravdaju svoja otkrića ili stvaranja. 

 Profesor Mihaly Csikszentmihalyi  je 1998. godine objavio  knjigu "Kreativnost". Za izradu predmetnog teksta intervjuisao je 91 osobu koja je u svom okruženju smatrana „genijem“. U anketi je takođe učestvovalo 14 nobelovaca. Na osnovu toga, Csikszentmihalyi je definisao pet osobina koje su zajedničke ovim ljudima i koje su više imale veze sa aspektima ličnosti nego sa određenim intelektualnim sposobnostima. U nastavku ćemo otkriti pet karakteristika koje razlikuju genija.Svi ljudi sa kojima je razgovarao Csikszentmihalyi pokazali su da imaju duboku strast prema poslu koji su radili. Ova karakteristika se pojavila zahvaljujući radoznalosti koju su neprestano pokazivali. Željeli su da saznaju sve više i više o materijalu na kojem su radili i mogli su da žrtvuju mnoge stvari da bi nastavili svoj posao. To sugeriše da je duboka želja za postizanjem intelektualnih ciljeva bila glavni pokretač napora koji su uložili.Na osnovu studije koju je sproveo profesor Dean Keith Simonton sa Univerziteta u Kaliforniji, zaključeno je da nivo obrazovanja nije presudan u životu takozvanih "genija". Zapravo, na uzorku od 300 slučajeva pokazalo se da, najinteligentniji, uopšte nisu imali mnogo kvalifikacija, niti produženo obrazovanje. Većina je jedva završila srednju školu.

Otkrivajuća činjenica je da su svi ovi muškarci i žene veći dio svog vremena posvetili proučavanju svog polja interesovanja. Učinili su to sami, bez pomoći institucija ili kvalifikacija. Prema psihologu Howardu Gardneru, veliki geniji istorije imaju sličan način rada. Oni su eksperimentalni: podvrgavaju sve testovima i eksperimentima i dovode u pitanje svoje rezultate iako su uložili znatan napor. Oni sijede obrazac pokušaja i grešaka i vode ga do krajnjih granica. Mnogo razmišljaju o onome što rade i trude se da idu sve dalje i dalje. Većina genija prolazi kroz faze marginalizacije, posebno tokom adolescencije. Budući da su u potpunosti fokusirani na ono što im predstavlja primarni interes, oni obično ne razvijaju velike socijalne vještine i ne učestvuju puno u grupnim aktivnostima. Ponekad postanu opsesivni i stidljivi. Geniji ne deluju na osnovu nagrada ili kritika koje dobijaju u svom okruženju. Oni su potpuno zaokupljeni nekom temom i najveće zadovoljstvo im je što mogu sve više produbljivati ovu temu. Većina genija suočena je sa periodima bijede, zapravo odbija da radi za novac. To rade samo iz ubeđenja, iz ljubavi. Ako to podrazumijeva siromaštvo, nije im važno.

Moji omiljeni geniji su Leonardo da Vinci i Nikola Tesla . Obojica neshvaceni jer su bili ispred vremena u kome zive, mozda zahvaljujuci tome sto oni jesu putnici kroz vreme. Ne sporim da danasnji genijalci takodje imaju svoje dobre strane i izume ,al uz ovoliku tehnologiju  rec kreativnost i izumi je mnogo slabija nego recimo u XVI veku kad je ziveo Leonardo ili  s pocetka  XX kad je ziveo Tesla.

DANAS SE GENIJALCIMA NAZIVAJU LJUDI IZ MNOGO OBLASTI NIJE SVE NAUKA I MEDICINA. DANAS SU GENIJALCI RECIMO LJUDI KOJI SE BAVE TEHNOLOGIJOM RECIMO VESTACKOM INTELIGENCIJOM.  OBZIROM DA JE CETVRTA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA U TOKU TO JE I NORMALNO. I NE SPORIM I DALJE IMA IZUZETNIH DOSTIGNUCA. MEDJUTIM OPET TVRDIM DA JE SADA SVE NEKAKO LAKSE NEGO NEKADA. PLASIM SE DA OVA TEHNOLOGIJA UBIJA KREATIVNOST GENIJALACA.ONU IZVORNU.  KAO STO OSTALE OBICNE LJUDE POTPUNO ZAGLUPLJUJE. AL DOBRO TO JE DRUGA TEMA. ZAKLJUCAK BI BIO DA GENIJI NISU SHVACENI MA KADA ZIVELI JER SU OPRAVDANO DRUGACIJI!

ZIVOT JE SAMO ILUZIJA, SMRT JE SAMO ILUZIJA

 

KVANTNA FIZIKA TVRDI DA JE SVE ILUZIJA. I ZIVOT I SMRT I SVET OKO NAS.  JA VERUJEM U TO. PROCITAVSI NEKE TEKSTOVE JER NISTA NE ZNAM O KVANTNOJ FIZICI KAO STO SAM REKLA VISE PUTA ( A VOLIM JE) DOSLA SAM DO ZAKLJUCKA DA MISLIMO  ISTO!

 Svemir ne postoji ako ne gledamo u njega. Barem je tako prema poznatoj teoriji kvantne mehanike koja argumentuje da se prošlo ponašanje čestica menja na temelju onoga što vidimo.

Naučnici su izveli novi eksperiment, dokazujući da je ova teorija tačna sudeći prema ponašanju atoma. Prema pravilima kvantne mehanike, granica između "spoljašnjeg sveta" i naše subjektivne svesti je zamagljena.

Kada fizičari posmatraju atome ili čestice svetla, ono što vide zavisi od toga kako su postavili eksperiment. Kako bi testirali te tvrdnje, fizičari na Australijskom nacionalnom Univerzitetu, nedavno su proveli, tzv. eksperiment s odloženim izborom, fizičara Džona Vilera.

Eksperiment uključuje objekat koji se kreće, kome je dat izbor da se ponaša kao čestica ili kval. Vilerov eksperiment tada pita - u kom trenutku predmet odlučuje? Zdrav razum kaže da je objekat ili poput talasa ili poput čestice, nezavisno od toga kako ga merimo.

Ali kvantna fizika predviđa da bilo da posmatrate ponašanje talasa ili ponašanje čestice zavisi samo od toga kako se zapravo meri na kraju svog putovanja. Upravo je to otkrio australijski tim. "To dokazuje da je merenje sve. Na kvantnom nivou stvarnost ne postoji ako ne gledate u nju", rekao je profesor Endru Truskot.

Uprkos očiglednoj čudnosti, rezultati potvrđuju ispravnost kvantne teorije. Kvantna teorija omogućila je razvoj mnogih tehnologija kao što su LED-i, laseri i kompjuterski čipovi. Australijski univerzitet preokrenuo je Vilerov originalni koncept svetlosnih zraka koji se odbijaju od ogledala, pa umesto toga, koristili atome koje je raspršilo lasersko svetlo.

"Predikcije kvantne fizike o interferenciji čine se dovoljno čudnima kada se primenjuju na svetlo, koje se više čini kao talas," rekao je doktor Roman Khakimov sa Univerziteta.

"Ali napraviti eksperiment s atomima, koji su komplikovani, imaju masu i međudeluju s električnim poljima, i tako dalje, to sve još doprinosi čudnosti," rekao je. Tim profesora Truskota, prvo je zarobio nekoliko atoma helijuma u Boze-Ajnštajnovom kondenzatu, a potom ih odbacio dok nije ostao samo jedan atom.

Taj je atom potom bačen kroz nekoliko laserskih zraka, koji su formirali rešetke koje su se ponašale na isti način kao i što bi čvrsta rešetka raspršivala svetlost.
Druga rešetka svetla dodata je nasumično, a to je vodilo do konstruktivne ili destruktivne interferencije kao da je atom putovao na obe staze.eđutim, nasumični broj koji određuje jesu li rešetke dodate bio je samo generisan nakon što je atom prošao kroz raskršće.

Ako odaberete da verujete da je realnost atoma pošao određenom stazom ili stazama, onda morate da prihvatite da buduće merenje utiče na prošlost atoma, rekao je Truskot.

"Atomi nisu putovali od A do B. Samo kada su mereni, na kraju putovanja, njihovo ponašanje slično talasu ili čestici, dovedeno je u postojanje," rekao je.

Dok govorimo o svojim svakodnevnim životima, skloni smo da pretpostavimo da su naše percepcije – ono što nam se prikazuje u vidnom polju, zvukovi, teksture, ukusi – tačan prikaz stvarnog sveta. Naravno, kad se zaustavimo i razmislimo o tome – ili kad se nađemo zavarani iluzijom koju proizvode naša čula i sistem percepcije – bivamo potreseni uvidom da ono što opažamo, zapravo, nikada nije neposredan svet, već pre „najbolja pretpostavka” našeg mozga o tom svetu, jedna vrsta unutrašnje simulacije spoljašnje stvarnosti. Ipak se bavimo činjenicom da je naša simulacija realnosti prilično pristojna. Da nije bilo tako, ne bi li nas evolucija do sada već uklonila? Prava stvarnost možda je zauvek izvan našeg dosega, ali ono što je sigurno je da nam čula pružaju barem naznaku onoga što zaista jeste.

Pa… i ne baš, kaže Donald D. Hofman, profesor kognitivnih nauka na Kalifornijskom univerzitetu u Irvajnu. Hofman je poslednje tri decenije utrošio na proučavanje percepcije, veštačke inteligencije, teorije evolucionih igara i mozga, a njegov zaključak je sa aspekta saznajnosti dramatičan: Svet koji nam se prikazuje kroz našu percepciju i čula nije ništa nalik stvarnosti. Štaviše, kaže on, trebalo bi da samoj evoluciji zahvalimo na ovoj veličanstvenoj iluziji, jer je upravo ona maksimizirala naše evolucione sposobnosti i to – potpunim istiskivanjem istine.Postavljanje pitanja o prirodi stvarnosti i odvajanje posmatrača od posmatranog je poduhvat koji prevazilazi granice neuronauke i fundamentalne fizike. Na jednoj strani, naći ćete istraživače koji se češkaju po temenu, dok se istovremeno upinju da shvate kako tri kilograma sive moždane mase – koja podleže svakodnevnim, uobičajenim zakonima fizike – može stvoriti lično, svesno iskustvo samog sebe. Ovo je, sasvim prikladno, nazvano „teškim problemom”.

S druge strane, kvantni fizičari čude se jednoj inače čudnoj činjenici, naime, da kvantni sistemi ne deluju kao određeni objekti lokalizovani u prostoru sve dok ne počnemo da ih posmatramo – bilo da smo svesna ljudska bića ili neživi merni uređaji (fenomen uočen u osvit kvantne fizike, propuštanjem svetlosnog zraka kroz zaslone, uočeno je da rezultat ogleda uvek zavisi od toga da li je tokom eksperimenta prisutan posmatrač ili ne). Svaki u nizu eksperimenata pokazao je – prkoseći zdravom razumu – da, ukoliko pretpostavimo da čestice koje čine obične predmete objektivno postoje – nezavisno od postojanja posmatrača – dobijamo pogrešne (neočekivane) odgovore. Suštinska lekcija u srcu kvantne fizike je jasna: Ništa što je urađeno, opaženo ili postojeće, a što je izloženo našem pogledu ne postoji u nekom „preegzistirajućem”, to jest nekakvom „prethodnom prostoru-svemiru”. Kao što je fizičar Džon Viler rekao: „I mada je korisno pod uobičajenim okolnostima reći da svet postoji ,izvan’, i ,tamo negde’, ,nezavisno od nas’, taj naučni pogled se više ne može podržavati”.

Dakle, dok stručnjaci iz oblasti neuronauke pokušavaju da shvate kako uopšte može postojati nešto poput „stvarnosti u prvom licu jednine”, kao nas pojedinaca koji imamo svoje lične, ograničene perspektive, kvantni fizičari moraju se hvatati ukoštac sa misterijom kako, zapravo, i ne može postojati ničeg drugog osim te „lične, pojedinačne, stvarnosti”. Ukratko, svi putevi vode nazad – ka posmatraču. I tu možete pronaći Donalda Dejvida Hofmana, kalifornijskog kognitivnog psihologa koji je opkoračio postojeće naučne granice u pokušaju da stvori „matematički model posmatrača”, nastojeći da se dočepa stvarnosti s one strane iluzije (The Case Against Reality: How Evolution Hid the Truth from Our Eyes, 2019. Quanta Magazine je uspeo da ga se dočepa, ne bi li doznao nešto više o njegovoj knjizi i konceptima koje u njoj zastupa (Sledi prilagođena i skraćena verzija razgovora).

QUANTA MAGAZINE: Ljudi često koriste darvinističku teoriju evolucije kao argument da naša percepcija tačno odražava stvarnost. Obično kažu: „Očigledno je da se na neki način moramo ,zakačiti’ za stvarnost jer bismo je u suprotnom odavno izbrisali. Ako mislim da vidim palmu, ali je u stvari to tigar, naći ću se u priličnoj nevolji.”

Donald Hofman: Tačno. Klasičan argument je da su oni naši preci koji su tačnije videli i uočavali (stvari, pojave, situacije, rizike) imali prednost u odnosu na one koji su sve to videli manje tačno, te su na taj način bili izgledniji kandidati za prenos svojih gena na buduće pripadnike naše vrste – koji su, između ostalog, kodirani i za tačniju percepciju – tako da, nakon hiljada generacija ljudske vrste, možemo sa priličnom uverenošću da kažemo da smo „potomci onih koji su u prošlosti videli stvari tačno; pa, sada, isto tako tačno – poput njih nekada – vidimo i mi”. Zvuči vrlo verodostojno, ali mislim da je krajnje varljivo i lažno (imati ovakvu percepciju o sopstvenoj percepciji). Ovakav stav odraz je pogrešnog razumevanja osnovne činjenice o evoluciji, a to je da je reč o fitness funkcijama tj. onim funkcijama koje se tiču prilagođavanja – matematičkim funkcijama koje opisuju koliko dobro određena strategija postiže ciljeve opstanka i reprodukcije. Matematički fizičar Četan Prakaš (Chetan Prakash) dokazao je teoremu koju sam osmislio, a koja kaže: Prema evoluciji prirodnim odabirom, organizam koji realnost vidi onakvu kakva je nikad neće biti prilagodljiviji od organizma jednake složenosti koji ne vidi/ne prepoznaje/ne uočava bilo kakvu stvarnost, već je samo podešena na što veću prilagodljivost tj adaptaciju. Nikad.

Q. M. : Napravili ste računarske simulacije da biste to pokazali. Možete li dati primer?

D. H. : Pretpostavimo da u stvarnosti postoji resurs, poput vode, i da možete objektivno odrediti koliko je ima shodno nekim objektivnim odrednicama – vrlo malo vode, srednja količina vode, puno vode. Pretpostavimo sada da je vaša fitness funkcija (funkcija psihofizičke adaptibilnosti tj prilagođavanja) linearna, tako da vam malo vode daje malo adaptivnih kapaciteta, srednja količina vode vam pruža srednju prilagodljivost, dok vam puno vode pruža veliku prilagodljivost – u tom slučaju organizam koji vidi/uočava istinu o vodi u svetu oko sebe može da pobedi, ali samo zato što se dešava da funkcija prilagodljivosti (fitness) bude usklađena s realnom strukturom u stvarnosti. Generalno, u stvarnom svetu to nikada neće biti slučaj. Nešto mnogo prirodnije je Gausova „zvonasta krivulja” – recimo, premalo vode – umireš od žeđi, ali usled previše vode se utapaš, to su krajevi „zvona”, a samo je negde između ove dve situacije ono stanje koje je povoljno za opstanak. Fitness funkcija, tj. funkcija prilagodljivosti, ne odgovara strukturi u stvarnom svetu, ne uklapa se u tu stvarnost, i to je dovoljno da biste neku „univerzalnu” istinu izbrisali kao opciju.

Na primer, organizam prilagođen uslovima sredine u kojoj se nalazi može da vidi-uočava-zapaža male i velike količine nekog resursa, recimo, crvenog, što ukazuje na slabu adaptibilnost, dok bi, s druge strane, bio u stanju da uoči srednje količine zelene, što ukazuje na visoku prilagodljivost. Njegova percepcija biće usmerena na prilagodljivost, ali ne i na istinu. Ovakav organizam neće uočavati razliku između „malog” i „velikog“ – jer, on vidi samo crveno – iako takva razlika postoji u stvarnosti.

(To što ajkula, recimo, ne vidi boje već u crno-beloj tehnici ne sprečava je da u morima i okeanima bude najefikasniji veliki lovac; njena percepcija realnosti, naime, nije realna, ali je upravo njena adaptibilnost – recimo, sposobnost da kilometrima daleko oseti kap krvi – važna za njen opstanak i mesto u lancu ishrane; izuzetno slab vid ne sprečava slepog miša da bude izuzetno efikasan u uslovima apsolutnog odsustva svetlosti, koristeći se pri navigaciji i lovu svojim nepogrešivim sonarom koji mu „iscrtava” prostore i obličja oko njega.

Q. M. : Ali kako, onda, posmatranje/zapažanje/uočavanje „lažne”, tj. individualne, pojedinačne stvarnosti, može biti korisno po opstanak organizma?

D. H. : Postoji metafora koja nam je bila dostupna samo u poslednjih 30 ili 40 godina, a to je interfejs radne površine (desktop interface). Pretpostavimo da postoji plava pravougaona ikonica u donjem desnom uglu radne površine računara – da li to znači da je sama datoteka plave boje i pravougaonog oblika, i da živi u donjem desnom uglu vašeg računara? Naravno da ne. Ali to su jedine stvari koje se mogu sa sigurnošću ustanoviti kada se radi o bilo čemu na radnoj površini računara – ima boju, položaj i oblik. To su jedine kategorije koje su vam dostupne, ali nijedna od njih nije tačan prikaz/odraz same datoteke ili bilo čega u računaru. One nikako ne mogu biti istinite. I to je ono što je zanimljivo. Ne biste mogli da formirate istinski opis unutrašnjosti računara ako je vaš celokupan prikaz stvarnosti bio ograničen jedino na radnu površinu (desktop).

Pa ipak, radna površina je i korisna i praktična. Jer, ta plava pravougaona ikonica navodi moje ponašanje i skriva složenu stvarnost koju ne moram znati. To je ključna ideja: Evolucija nas je formirala sa čulima koja nam omogućavaju opstanak. Ona (čula) vode naše adaptivno ponašanje. Ali deo toga uključuje i skrivanje od nas stvari koje zapravo i ne treba da znate, odnosno, za naš opstanak nije nužno da ih poznajemo (kao što ajkuli tokom lova ne znači previše da li je riba ljubičasta ili tirkizna, jer ih vidi samo kao crno-bele). I to je unekoliko „prilično stvarna stvarnost”, ma šta i ma kakva da bi ta realnost mogla biti. Ako biste stalno traćili vreme pokušavajući da proniknete u ovo – tigar bi vas već odavno pojeo.

Q. M. : Dakle, sve što vidimo je jedna velika iluzija?

D. H. : Oblikovani smo tako da imamo čula koja nas održavaju u životu, tako da ih moramo shvatiti ozbiljno. Ako vidim nešto što smatram zmijom, neću se saginjati da bih je dohvatio. Ako vidim voz, neću zakoračiti ispred njega. Razvio sam ove simbole da bih se održao u životu, tako da ih moram shvatiti ozbiljno. Pa ipak, logička je greška pomisliti da ako nešto moramo shvatiti ozbiljno, to moramo shvatiti i doslovno.

Q. M. : Ako zmije nisu zmije, a vozovi nisu vozovi, šta su onda?

D. H. : Zmije i vozovi, poput čestica fizike, nemaju objektivne, od posmatrača nezavisne karakteristike. Zmija koju vidim je opis kreiran od strane mog senzornog, tj. sistema čula, kako bi me obavestio o posledicama koje moje aktivnosti imaju po moju sposobnost prilagodljivosti. Evolucija oblikuje prihvatljiva rešenja, a ne optimalna. Zmija je prihvatljivo rešenje problema jer mi njeno prisustvo pod nogama nalaže kako da se ponašam u situaciji kada je vidim. Moje zmije i vozovi su moje mentalne predstave; vaše zmije i vozovi su vaše mentalne predstave.

Q. M. : Kako ste se prvi put zainteresovali za te ideje?

D. H. : Kao tinejdžera me je veoma zanimalo pitanje: „Da li smo mašine?” Moje čitanje naučne literature je sugerisalo da jesmo. Moj je otac, međutim, bio sveštenik, a u crkvi su govorili da nismo (mašine). Tako sam odlučio da odgovor na ovo pitanje moram sam da dokučim. To je kao neka vrsta važnog ličnog propitivanja – ako sam mašina, voleo bih to da saznam! Ali, ako nisam, voleo bih da znam koja je to posebna magija koja stoji iza te „mašine”. Tako sam krajem 1980-ih otišao u Laboratoriju za veštačku inteligenciju na MIT-iju, gde sam radio na percepciji mašina. Polje istraživanja vidnog polja i sposobnosti vizuelnog uočavanja/razlučivanja uživalo je tada u plodovima novih dometa razvoja matematičkih modela za specifične vizuelne sposobnosti. Primetio sam da izgledaju kao da imaju zajedničku matematičku strukturu, pa sam pomislio da je moguće baciti na papir i zabeležiti formalnu strukturu za sposobnosti uočavanja – strukturu koja bi obuhvatala sve njih, možda sve moguće načine posmatranja.

Delom me je inspirisao Alan Tjuring. Kada je izumeo Tjuringovu mašinu, pokušavao je da smisli kako da beleži ishode matematičkih kalkulacija, umesto da na nju stavlja zvona i instalira zvižduke (što je, zapravo i uradio!), pa je rekao ovako: „Hajde da dobijemo najjednostavniji, najsvedeniji i najsažetiji matematički opis koji bi eventualno mogao da funkcioniše”. A upravo je ovaj njegov jednostavni formalizam temelj savremenog računarstva. Pa sam se pitao, naime, mogu li i sam pružiti neki sličan formalni osnov nauci koja se bavi zapažanjem, percepcijom, čulima.

Q. M. : Matematički model svesti.

D. H. : Tako je. Moja intuicija mi kazuje da postoje svesna iskustva. Osećam bolove, ukuse, mirise, sva moja čulna iskustva, tu su raspoloženja, emocije i tako dalje. Samo ću reći ovo: Jedan deo ove strukture svesti je skup svih mogućih iskustava. Kada imam iskustvo, na osnovu tog iskustva ću možda poželeti da promenim ono što radim. Zato moram da imam zbir mogućih akcija koje mogu da preduzmem kao i strategiju za formiranje odluke koja mi, s obzirom na moja iskustva, omogućava da promenim način postupanja. To je osnovna ideja cele stvari. Imam 1. prostor za X iskustva, 2. prostor G za radnje, i 3. algoritam D koji mi omogućava da odaberem novu radnju s obzirom na moja iskustva. Tada sam postavio i 4. W za svet, koji je takođe svojevrsna verovatnoća prostora. Nekako, na neki način, svet utiče na moja čula i percipiranje, tako da postoji 5. mapa percepcije P koja iz tog sveta (W) utiče na moja iskustva (X). A kada delujem – tada menjam svet, tako da postoji 6. mapa A, koja iz prostora mojih akcija ide ka svetu (W). Ovo je sveobuhvatna struktura. Šest elemenata. Prosto.

Tvrdnja, tj. premisa glasi ovako: Ovo je struktura svesti. Izložio sam to tako da ljudi imaju na šta da se usredsrede u razvijanju/preinačenju/potvrđivanju ove postavke. (Po Hofmanovoj teoriji, činioci svesti su primitivni konstituenti stvarnosti. Objektivni svet sastoji se od činilaca svesti i njihovih iskustava. Svet elementarnih čestica i polja su „ikonice” u korisničkom interfejsu činilaca svesti; tek ispod njih („ikonica”) ulazite u „pravu stvar”, onu koja je označena „ikonicom” na radnoj površini („desktopu”) naše svesti. A ljudi su, po Hofmanu, samo jedna složena vrsta činioca svesti).

Q. M. : Ali ukoliko postoji prostor za svet W, da li hoćete da kažete da postoji jedan „spoljni” svet?

D. H. : Evo jedne frapantno upečatljive stvari u vezi s tim. Mogu izvući W iz modela i na njegovo mesto staviti činilac svesti (conscious agent), i dobiti jedan „krug” međusobno uvezanih činilaca svesti. Možete, u stvari, imati čitave mreže proizvoljne složenosti. A to je (ono od čega se sastoji) svet.

Q. M. : Svet su samo „neki drugi” činioci svesti?

D. H. : Ja to nazivam realizmom svesti: Objektivna stvarnost su samo činioci svesti, samo tačke gledišta. Interesantno je da možete uzeti dva činioca svesti i navesti ih u interakciju, a matematička struktura te interakcije takođe zadovoljava definiciju činioca svesti. Ova matematika mi nešto govori. Mogu uzeti dva uma i oni mogu stvoriti novi, objedinjeni jedinstveni um. Evo konkretnog primera. U mozgu imamo dve hemisfere. Ali kada uradite operaciju razdvajanja moždanih hemisfera, potpunu transekciju corpus callosuma (presecanje konektivnog dela koji povezuje dve hemisfere), dobijate jasne dokaze o dve odvojene svesti. Pre nego što se to presecanje dogodilo, činilo se da postoji jedna jedinstvena svest.

Dakle, nije verovatno da postoji samo jedan činilac (naše, i svake druge) svesti. A ipak je slučaj da postoje dva činioca svesti (leva i desna hemisfera) i to možete jasno da uočite nakon njihovog odvajanja. Nisam to očekivao, moram priznati, ali me je matematika „primorala” da to prepoznam. Ovaj primer sugeriše da mogu uzeti odvojene posmatrače, sastaviti ih i stvoriti nove posmatrače – i nastaviti da radim ovo ad infinitum. Sve je u sastavnim činiocima svesti, „komponentama” koje proizvode ono što nazivamo svešću. Jedna jedina, „vrhunski važeća” realnost ne postoji, već samo nebrojene realnosti koje potiču od nebrojenih subjekata koji su u stanju da percipiraju svet.

Q. M. : Ako je sve to zapravo proizvod činilaca naše svesti, i ako su „istinito” i „realno” stvar pojedinačne svesti, šta, u tom slučaju, činiti s naukom i njenim rezultatima? Jer, nauka je oduvek bila opis sveta od strane „treće osobe”, izvesnog „trećeg lica” koje objašnjava na distanci i s otklonom, navodno realistično…

D. H. : Ideja da ono što radimo meri okom dostupne objekte, ideja da objektivnost proizlazi iz činjenice da vi i ja možemo da merimo isti objekt u potpuno istoj situaciji i pritom dobijemo iste rezultate – iz perspektive kvantne mehanike je jasno da ta ideja mora da skonča na smetlištu istorije. Fizika nam govori da nema očiglednih fizičkih objekata. Pa, šta se onda to događa? Evo kako ja razmišljam o tome: Mogu razgovarati s vama o mojoj glavobolji i verovati da svrhovito i smisleno na tu temu komuniciram s vama – jer ste i vi imali svoje glavobolje. Ista je stvar i kada se radi o jabuci ili o Mesecu, o Suncu ili o Univerzumu. I baš kao što vi imate svoju glavobolju, imate i svoj lični Mesec (tj. percepciju i shvatanje istog). Ali pretpostavljam da je relativno slična mojoj. To je pretpostavka koja bi mogla biti lažna, ali je izvor moje komunikacije s vama, i to je najbolje što možemo učiniti u pogledu očiglednih fizičkih objekata i nepristrasnosti-objektivnosti nauke.

Q. M. : Čini se da mnogi koji se bave neuronaukom ili filozofijom uma ne razmišljaju o fundamentalnoj fizici. Mislite li da je to kamen spoticanja za one koji pokušavaju da razumeju svest?

D. H. : Mislim da je tako. Oni ne samo što ignorišu napredak u fizici fundamentalnih čestica, već su u tome i eksplicitni. Otvoreno će vam kazati da kvantna fizika nije relevantna za proučavanja aspekata moždanih funkcija koji su uzročno uključeni u svest. Ubeđeni su da to moraju biti „klasična svojstva neuroloških i neuronskih aktivnosti”, koja postoje nezavisno od bilo kog posmatrača – brzine signala u neuronskoj mreži, jačine veza u sinapsama, verovatno i dinamičkih svojstava. Sve su to vrlo klasični pojmovi iz njutnovske fizike, gde je vreme apsolutno, baš kao i postojanje objekata. I onda se [neuronaučnici] iščuđavaju što ne postižu neki suštinski proboj u području kojim se bave. To je zato što se ne koriste neverovatnim uvidima i probojima koje je napravila fizika. Na nama je da te uvide iskoristimo što je moguće bolje, pa ipak, stručnjaci iz moje branše (psiholozi) radije vole da misle ovako: „Držaćemo se Njutna, hvala na savetima. Tavorićemo u 300 godina starom zapećku odavno prevaziđenih koncepata fizike.”

D. H. : Mislim da je to apsolutno tačno. Neuronaučnici kažu ovako: „Ne treba da prizivamo takve vrste kvantnih procesa, ne trebaju nam kvantne talasne funkcije koje se urušavaju unutar neurona, umesto toga možemo se samo koristiti ,dobrom, starom’ klasičnom fizikom da bismo opisali procese u mozgu.” Naglašavam jednu veću lekciju iz kvantne mehanike: Neuroni, mozak, svemir… samo su simboli koje koristimo, oni nisu stvarni. Ne radi se o tome da postoji klasični ,stari, dobri’ mozak koji izvodi neku kvantnu magiju. Radi se o tome da mozga – nema. Kvantna mehanika kaže da klasični predmeti – uključujući mozak – ne postoje. Dakle, ovo je daleko radikalnija tvrdnja o prirodi stvarnosti i ne uključuje mozak koji izvodi neke „škakljive kvantne proračune”. Pa ni Penrouz u svojim postavkama nije dogurao tako daleko. Ali većina nas smo, znate, rođeni realisti. Mi smo rođeni fizičari. Ovo – njutnovski pogled na svet – ali i kvantna mehanika – koja nam hrabro nalaže da pregazimo i onu vrstu postojanja koju ona sama zagovara – jeste nešto od čega je zaista, zaista teško oprostiti se.

Q. M. : Vratimo se na pitanje koje vas je zaokupljalo još kao tinejdžera, da li smo mašine?

D. H. : Formalna teorija činilaca svesti koju sam razvijao je univerzalno izračunljiva – u tom smislu to je teorija o mašinama. I stoga što je univerzalno izračunljiva, iz ove teorije mogu izvući sve kognitivne nauke i neuronske mreže. Ipak, za sada ne mislim da smo mašine – delom i zato što ipak razlikujem matematički prikaz i stvar koja je predstavljena. Kao svesni realista, postuliram svesna iskustva kao ontološke osnove i korene, najosnovnije „sastojke” od kojih je naš svet sazdan. Tvrdim da su iskustva prava vrednost ove oblasti. Iskustva svakodnevice – moj stvarni osećaj glavobolje, stvarni ukus čokolade koju probate – to je zaista vrhunska priroda stvarnosti.

Američki profesor Robert Lanca tvrdi da ima dokaz da je život večan, a on leži u kvantnoj fizici. Njegova hipoteza biocentrizma nudi dokaz da je smrt kakvu poznajemo samo iluzija, koju stvara naša svest.

Većina naučnika, verovatno, smatra da je život posle smrti nemoguć ili da je barem nemoguće dokazati njegovo postojanje. Ipak, jedan od njih tvrdi da ima dokaz da je život večan, a on leži u kvantnoj fizici, piše Dejli mejl .Profesor Robert Lanca tvrdi da njegova hipoteza biocentrizma nudi dokaz da je smrt kakvu poznajemo samo iluzija, koju stvara naša svest.

„Mi mislimo da je život samo aktivnost ugljenika i raznih drugih molekula - neko vreme živimo i onda idemo pod zemlju“, kaže naučnik.

Lanca, koji predaje na Univerzitetu „Vejk Forest“ u Severnoj Karolini, kaže da ljudi veruju u smrt, jer su naučeni „da svi moraju umreti“, odnosno, naša svest dovodi u vezu život sa telom, a znamo da tela umiru. Međutim, njegova hipoteza biocentrizma objašnjava da smrt nije tako konačna kao što se činiocentrizam život stavlja u centar stvarnosti i da život stvara univerzum, a ne obrnuto.

To znači da svest neke osobe određuje oblik i veličinu predmeta u univerzumu.

Lanca koristi primer kao način za percepciju sveta oko nas. Neko vidi nebo i zna da je ono plavo, jer mu je tako rečeno.

„Ključ je u tome da ono što vidite ne bi bilo tu da nije vaše svesti“, objašnjava Lanca.

„Naša svest daje smisao svetu“, dodaje Lanca.

Gledajući univerzum sa biocentrične tačke gledišta, vreme i prostor su samo „oruđe našeg uma“. Takođe, smrt i ideja o besmrtnosti postoje na svetu bez prostornih ili vremenskih granica.

Slično tome, teoretski fizičari smatraju da postoji beskonačan broj univerzuma sa različitim varijacijama ljudi i situacija koje postoje simultano.

Kao primer, Lanca navodi Jangov eksperiment u kojem su naučnici posmatrali prolazak čestica svetlosti kroz dva proreza na prepreci - čestica se ponašala kao metak koji prolazi kroz jedan i drugi otvor. Međutim, ukoliko je naučnik ne posmatra, ona se ponaša kao talas. To znači da može proći kroz oba proreza u isto vreme.

To demonstrira da materija i energija mogu da imaju karakteristike i talasa i čestice, a da se ponašanje čestice menja u odnosu na percepciju i svest osobe koja je posmatra.

 Kvantni fizičari su ustanovili da su atomi građeni od vrtloga energije koji se stalno vrte i vibriraju, a svaki zrači svoj jedinstveni energetski potpis. Dakle, ako stvarno želimo da posmatramu sebe i saznamo šta smo - mi smo zapravo bića energije i vibracija koja zrače svoj jedinstveni energetski potpis. To je činjenica koju nam kvantna mehanika konstantno iznova potvrđuje. Mi smo puno više od onoga što percipiramo da jesmo i krajnje je vreme da počnemo da gledamo na sebe u tom svetlu.Kada bi sve više i više fokusirali strukturu atoma na kraju ne bismo videli ništa - promatrali bismo fizičku prazninu. Atomi nemaju fizičku strukturu, mi nemamo fizičku strukturu, fizičke stvari stvarno nemaju nikakvu fizičku strukturu! Atomi su građeni od nevidljive energije, a ne od opipljive materije. - Moramo da prihvatimo nepobitan zaključak. Svemir je nematerijalan i spiritualan – stav je Ričarda Kona Henrija.Vrlo zbunjujuće zar ne? Naše iskustvo nam govori da se naša stvarnost sastoji od fizičkih materijalnih stvari. Otkriće da svemir nije skup fizičkih delova kako predlaže Njutn, nego je holistička isprepletenost nematerijalnih energetskih talasa, dolazi iz radova Alberta Ajnštajna, Maksa Planka i Vernera Hajzenberga. Nikola Tesla je jednom rekao: "Onoga dana kada nauka počne da proučava nefizičke pojave, u deset godina će napredovati više nego u ranijim vekovima svoje istorije." Srećom mnogi naučnici su već napravili taj skok, i počinju da ispituju posledice onoga što je otkriveno u kvantnoj fizici. Jedno od tih otkrića je da posmatrač stvara stvarnost. Ako je teško da se shvati kako je svet kojim smo okruženi sazdan od “misli”, koliko je tek teško prihvatanje iluzija za koje verujemo da su materijalne i stvarne? Temeljni zaključak nove fizike takođe priznaje da posmatrač stvara stvarnost. Kao posmatrači, lično smo uključeni u stvaranje svoje vlastite stvarnosti. Naučnici su primorani da priznaju da je svemir umna konstrukcija. Pionir fizike ser Džejms Džins je napisao: ”Svemir sve više izgleda ne toliko kao velika mašina, nego kao velika misao.”Um više nije samo uljez u carstvu materije: pre bi ga trebalo percipirati kao kreatora i vladara carstva materije. "Ako želite da otkrijete tajne svemira, razmišljajte u terminima energije, frekvencije i vibracije” – upućivao je Nikola Tesla. Istraživanja su pokazala da pozitivne emocije koje deluju u nekoj osobi mogu da dovedu do različitih iskustava za osobu koja emituje te emocije i za ljude oko te osobe. Da li na subatomskom nivou, frekvencija vibracije menja manifestaciju fizičke stvarnosti? Ako je tako - na koji način?Znamo da kada atom menja svoje stanje, on apsorbuje ili emituje elektromagnetske frekvencije koje su odgovorne za promenu njegovog stanja. Da li različita stanja emocija percepcije i osećaja stvaraju različite elektromagnetske frekvencije? Da, i to je dokazano.

JEL VAM JASNO? AKO NIJE PROBAJTE DA OTVORITE SVOJ UM I VIDECETE KOLIKO JE SVE OVO VRLO ZANIMLJIVO I DA JE STETA STO NE MOZEMO DA RAZUMEMO KVANTNU FIZIKU.  DELICE MOZDA I MOZEMO, ALI KOLIKO JE ONA OGROMNA I FASCINANTNA NIKAD NECEMO SHVATITI. STETA! 

HOCU DA IMAM 105-TORO DECE

 NEVEROVATNA PRICA KOJA ZVUCI KAO NAUCNA FANTASTIKA PRE NEGO KAO BAJKA U KOJOJ KRISTINA MISLI DA ZIVI. TU SU DVA KLJUCNA PROBLEMA (A IMA IH VISE) SUROGAT MAJKE I DECA KOJA NISU ZAMORCICI. KRISTINA IMA 24 GODINE SUPRUG 30 GODINA VISE. JOS JEDAN OD PROBLEMA. S DRUGE STRANE ONI SU MOGLI DA USVOJE DECU KOJA VEC POSTOJE  STO JE JOS JEDAN OD PROBLEMA. ZNAJU LI NADLEZNI (SOCIJALNA ZASTITA)  ZA OVU PRICU?  I AKO ZNAJU ZASTO NESTO NE PREDUZMU ILI I ONI IMAJU KORISTI OD MILIJARDERA? SECATE SE I PRICE O DECI KOJU KUPUJU A KOJE SU RODILE SUROGAT MAJKE TU ISTO U RUSIJI?

 

Ruskinja Kristina Ozturk živi sve, samo ne tipičan život mlade majke.

Prvo dete je rodila kad je imala samo 17 godina, a danas, sedam godina kasnije, ima čak 22 dece.

Kristina se naime udala za milijardera Galipa Ozturka, koji je od nje stariji preko 30 godina, a kojeg je upoznala tokom odmora u Gruziji.

Iz prethodne veze imala je devojčicu Viku, a preostalu decu ona i Galip dobili su pomoću surogat majki. Do sad su na taj način oplodnje potrošili preko 120 hiljada evra i ne planiraju da se tu zaustave.

Kristina kaže kako je oduvek maštala o velikoj porodici, a shvatila je da to najbrže može da postigne uz pomoć surogat majčinstva.

"Dani mi nikad nisu dosadni. Svaki dan je drugačiji. Igramo se, obavljamo kupovinu i radimo sve ostalo što i drugi roditelji", kaže ova mlada mama kojoj pomaže 16 dadilja.

Otkrila je i da nedeljno troši 20 velikih paketa pelena i 53 kutije adaptiranog mleka.

Dodala je i kako joj je želja da ima ukupno 105 dece.

Inace  gestacijski surogat, gde majka sa rođenim detetom ne deli nijedan biološki materijal, u Rusiji je legalan, ali praksa je kontroverzna. Njeni kritičari kažu da to reklamira proces porođaja i može dovesti do eksploatacije surogat majki, uključujući i slučajeve u kojima je trudnoća izgubljena.

 500 beba koje su u Ukrajini rodile surogat-majke čekaju da neko dođe po njih, navodeći da su izvorni tekst, a samim tim i u našoj javnosti intepretirani i prevedeni tekstovi, puni netačnih informacija, od kojih je jedna da surogat program tamo (i igde) košta 9.900 evra. Oštro reaguju na, kako je navedeno u spornom tekstu, mogućnost da kompanija "ponudi" decu drugima i naglašavaju da je to pravno nemoguće.

„Surogat programi delikatni su programi koji se sprovode najčešće u slučajevima kod parova kod kojih žena nema matericu (uterus) ili ima neke abnormalnosti materice koje joj ne dozvoljavaju da trudnoću iznese. Takođe, mnogo žena, koje su morale da operišu matericu i uklone je zbog malignih oboljenja, upućuju se na surogat materinstvo ili transplantaciju materice. Naravno, program surogatsva koriste i istoploni parovi, ali nikako nisu vodeća, prva i jedina grupacija ljudi kojima je surogat potreban. Dalje, bebe koje nose surogat majke uglavnom su biološka deca roditelja, surogat majka iznosi trudnoću jer je žena u nemogućnosti. Znači, surogat majka nije biološka majka deteta, u najvećem broju slučajeva. Ovo je značajno. Takođe, i u situaciji kada je embrion dobijen od biološkog materijala roditelja i u situaciji kada se koristi donirani materijal – surogat majka iznosi trudnoću, nosi bebu devet meseci i donosi je na svet i nema nikakva prava nad detetom. Dete nije njeno. Sa svime se upoznaje mnogo pre upuštanja u ovu proceduru. Sa surogat majkama agencije potpisuju rigorozne ugovore i njihova namera nikada nije samo i isključivo zarada već želja da pomognu parovima da dođu do potomstva. Surogat programi su skupi i  rtke su zemlje gde su  surogat programi legalni, tako da u zemljama gde nisu kostaju citavo bogatstvo. Pa ipak po mom misljenju beba je trenitarana kao roba koja se kupuje i meni je to strasno. Posebno u Kristinom slucaju. Kupiti toliko dece kao da su igracke. Jezivo zaista.   

A evo sta se desava u Srbiji.

Ako ste pomislili da preko interneta sve može da se kupi,¹ grdno se varate. Uskoro ćete, kako to najavljuju profesori prava, članovi Radne grupe Ministarstva pravde za izradu Građanskog zakonika, moći da kupite živu žensku matericu koja će vam roditi dete. Za to je Radna grupa našla lepu reč „rodilja“, jer im je termin „surogat majka“ valjda bio pregrub. I sve to dobijate za „simboličnu naknadu“ od 8-15 hiljada evra, 4 puta povoljnije nego u Ukrajini i 10 puta jeftinije nego u Americi. Srbija, zemlja nikada iskorenjene sive ekonomije, tako hvata svoj zalet da preuzme prvo mesto u Evropi, a možda i u svetu, kao „svetski centar surogat materinstva“, sada kada su zakone o tome pooštrile azijske zemlje (Tajland, Kambodža, Indija i Nepal).

Ako sagledamo trenutno stanje u Srbiji, koja je „investicioni raj“ za kompanije koje primoravaju žene da nose pelene za odrasle kako tokom radnog vremena ne bi išle u toalet, u koji im je inače dozvoljeno da idu samo jednom dnevno kada imaju menstruaciju, pod uslovom da tih dana nose crvenu traku – nije realno očekivati da za „rodilje“ uslovi budu bolji. Pa i one će imati status zaposlenih, od kojih će poslodavci – budući roditelji, firme za posredovanje, advokati, ginekološke klinike i država imati koristi.

Nakon što je, nadam se, konačno prekinut lanac „krađe“ beba iz porodilišta u Srbiji od strane lekara, medicinskih sestara, matičara… pri čemu su ljudi sa dovoljno novca ili uticaja postajali roditelji, evo sada nove prilike da se taj razrađeni lanac trgovine ponovo uzdigne i postane legalan, visoko profitan biznis. Predlog Radne grupe o tome da surogat materinstvo bude dozvoljeno samo parovima i samcima koji su državljani Srbije a ne mogu da imaju decu, biće naravno osporavan kao oblik diskriminacije, ali i izvrdavan od strane svih uključenih u ovaj biznis – jer ko bi propustio šansu da zaradi koji evro više na teškom socijalnom i društvenom položaju surogat majki.

Profesor Orlić, kod koga sam pre više od 20 godina polagala obligacije, kaže u intervjuu dnevnom listu Politika da će „rodilje“ zaključivati Ugovor o rađanju za drugoga. On nigde ne navodi da li će taj Ugovor biti teretan, kao što su ugovori o kupoprodaji, zakupu, delu… ili besteretan, kao što su ugovori o poklonu i zajmu bez kamate. On ne navodi ni šta će biti predmet tog ugovora – šta je stvar koja se zakupljuje, kupuje ili poklanja.

Ako pogledamo još uvek važeći Zakon o obligacionim odnosima, on kaže da se ugovorna obaveza može sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju, ali i da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Objašnjenje za to što u razlozima za nedopuštenost nisu navedene odredbe iz međunarodnog prava ili ratifikovanih međunarodnih ugovora možda je u tome što je Zakon o obligacionim odnosima donet 1978, u vreme SFRJ i pre nego što je ona ratifikovala Konvenciju UN o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (1981) i Konvenciju o pravima deteta (1990).

Nakon što je 2003. ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Srbija je Ustavom iz 2006. propisala da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu, da je svaki oblik trgovine ljudima zabranjen, da je zabranjen prinudni rad i da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom.

Možda građanke Srbije očekuju da članovi Radne grupe Ministarstva pravde poštuju i znaju odredbe Ustava i ratifikovanih međunarodnih dokumenata. Međutim, članica Radne grupe, profesorka porodičnog prava Olga Cvejić Jančić, u dnevnom listu Politika pojašnjava da se ugovorom ne može utvrditi nagrada za rađanje za drugog, već samo ’naknada razumnih troškova u vezi sa nošenjem i rađanjem deteta’, kao što su gubitak zarade, medicinske usluge, prevoz, smeštaj i ishrana surogat-majke… Budući roditelji će izdržavati rodilju za vreme trudnoće. Brinuće o tome da se kvalitetno hrani, da ima adekvatnu medicinsku negu i dobre uslove života. Jedino nismo dobili odgovor na pitanje da li će budući roditelji platiti i ako dete umre na porođaju ili se rodi sa invaliditetom, odnosno, da li će snositi troškove sahrane ili lečenja surogat majke u slučaju komplikacija nastalih trudnoćom ili porođajem. Članovi Radne grupe očigledno ne znaju da se Srbija i dalje nalazi u grupi zemalja sa visokom stopom smrtnosti žena i dece na porođaju, a možda ih ta činjenica nije zanimala jer nisu ni planirali da budući roditelji „kupci“ plaćaju ukoliko stvar (tj. beba) nije isporučena u skladu sa „specifikacijom“, dok će surogat majka verovatno sama snositi rizik posla.

Kako bi legalizovala kupoprodaju beba, Radna grupa za izradu Građanskog zakonika je, prema rečima profesorke Cvejić Jančić, predvidela da ugovor o rađanju za drugog mora overiti sudija, koji je dužan da utvrdi da li su ispunjeni svi propisani uslovi i da upozori ugovorne strane na sve posledice ugovora, ’a naročito da se žena koja je rodila dete neće smatrati majkom deteta’. Ona navodi da kada se dete rodi, u matične knjige se kao roditelji upisuju ’nameravani roditelji’ – pravna majka i otac deteta.

Plaćanjem naknade razumnih troškova surogat majci, odnosno njenim „makroima“ (agenciji za posredovanje, nasilnom partneru, trgovcima ljudima), kao i sudskih i administrativnih taksi, Srbija će, protivno ustavnim odredbama, ozakoniti trgovinu decom i eksploataciju žena. Ali to u Srbiji nije problem, jer Ustavni sud ionako ne odlučuje po podnetim inicijativama za ocenu ustavnosti zakona kojima se krše prava dece, građanki i građana Srbije (Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, Uredbi o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći).

Zanimljivo je i da je Ministarstvo pravde još pre desetak godina odlučilo da Srbija nakon više od 70 godina ponovo usvoji Građanski zakonik, po ugledu na Francusku i Austriju. Ostalo je nejasno čija je bila odluka da Porodični zakon postane Knjiga IV tog budućeg zakonika koji će imati preko 2.800 članova, kada je za donošenje Porodičnog zakona nadležno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Upravo to ministarstvo već godinama paralelno radi na izmenama i dopunama Porodičnog zakona, a pre par dana objavljen je i Nacrt Zakona o pravima deteta. I dok nas Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja obasipa listom budućih prava dece koja će morati da se poštuju, Ministarstvo pravde se sprema da sva ta prava krši.

Francuska i Austrija, koje su uzor inicijatorima ideje o donošenju Građanskog zakonika, zabranjuju surogat materinstvo. Francuska ne dozvoljava ni upis u matične knjige tako „kupljenog“ deteta u inostranstvu, navodeći da su surogacijski ugovori ništavni (ne proizvode pravno dejstvo) jer su suprotni načelima neotuđivosti ljudskog tela. Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Meneson protiv Francuske ustanovio da je država Francuska imala legitimni cilj da se meša u porodični život jer je težila ostvarenju dva legitimna cilja navedena u čl. 8 Konvencije – zaštiti zdravlja i zaštiti prava i sloboda drugih. To znači da niko ne može da se koristi nekim svojim ljudskim pravom ako na taj način ugrožava prava drugog. Pritom je važno istaći da ne postoji ljudsko pravo da se bude roditelj. Evropski sud je stoga zaključio da neupisivanje ’dece koju je rodila surogat majka u inostranstvu’ u knjigu državljana nije dovelo do povrede njihovog prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, jer su deca kao strani državljani mogla da žive sa svojim roditeljima u Francuskoj. Međutim, iako je Evropski sud za ljudska prava našao da je došlo do povrede člana 8 Konvencije u pogledu nepriznavanja deci prava na njihov identitet (jer nisu deca kriva za postupke odraslih, prim. autorke), Francuska je svojim građanima koji žele da izvrdaju zakon poslala jasnu poruku.

Moram priznati da do sada nisam čula za neku majku iz Srbije koja je kupila dete od surogat majke iz inostranstva, kako to navode članovi Radne grupe. Ako jeste, pravno me zanima na koji način je to „kupljeno“ dete upisano u matične knjige državljana Srbije. Naravno, u Srbiji ništa ne treba da nas iznenadi, ali se pitam zbog čega članovi Radne grupe, ako su već imali saznanja o tim slučajevima, nisu prijavili sumnju da je učinjeno krivično delo. Deluje kao da članovi Radne grupe ne smatraju da se radi o krivičnom delu trgovine decom ili o novom stavu 2 krivičnog dela oduzimanja novorođenčeta od roditelja, jer verovatno smatraju da ti roditelji nisu ni kupili niti oduzeli „tuđe“, već „svoje“ dete. A beba je ionako samo „predmet kupoprodajnog ugovora“ na koji treba ustanoviti pravo vlasništva.

JOS JEDNOM PRICA O SUROGAT MAJKAMA. I DALJE MISLIM DA JE U REDU DA ZENA ZELI DETE. U REDU JE I VESTACKA OPLODNJA I USVAJANJE  JEDNOG ILI DVA DETETA MEDJUTIM SUROGAT MAJKA JE IPAK MAJKA I NE SHVATAM KOJI NOVAC MOZE DA PLATI ODVAJANJE OD MALENOG BICA KOJE ZIVI U NJOJ DEVET MESECI. BAS TESKA TEMA.

22.o2.2022,

 MOJ MESEC, MADA KAKO JE POCELA OVO NECE BITI BAS MOJA GODUNA, ETO U OVOM MESECU MAGICNI O2.O2.2022., PA ONDA 20.02.2022. I DANAS 22.O2.2022. MNOGO DVOJKI. A NEKAD SMO IM SE U SKOLI I TE KAKO ZNALI OBRADOVATI. BROJ 2 I JESTE MAGICAN ,LI IPAK HAJDE DA VIDIMO KAD IMA OVOLIKO DVOJKI MOZEMO LI SE NADATI NECEM LEPOM DANAS. INACE 2 ZNACI PAR RECIMO ZALJUBLJENI CINE PAR ,A I BLIZANCI SU USTVARI PAR ILI 2 BEBE. DA, FEBRUAR JE DRUGI MESEC U GODINI.

Verovatno znate da vas datum rodjenja ( kada se saberu sve cifre ) predstavlja vas magicni brij. Ako je to 2 evo znacenja:

Veoma ste osetljivi na energiju koja vas okružuje. Mnogo više od drugih ljudi. Od ranog detinjstva ste verovatno osećali i razumeli druge ljude. Vi znate kako da saosećate. Vaš magični dar se nalazi u srcu, kao i u "trećem oku". Samo vi možete da olakšate drugima bol.

Vaš dar: empatija i intuicija.

Broj dva simbolizuje dualizam, životni princip dvojnosti ili udvojenosti. Prijemčiva, osećajna, prilagodljiva i osetljiva dvojka, lako se integriše sa individualno snažnom i dominantnom jedinicom.

Osobe broja dva su maštovite, umetnički obdarene i pomalo romantične prirode, koje teže skladnim odnosima sa ljudima u okruženju i svetom uopšte. Poseduju naglašen smisao za partnerstvo i zato su neka vrsta “spiritus movensa”, kada nastupaju u ekipnom i timskom radu i delovanju. Mogu biti odlični saradnici i drugovi od poverenja u međuljudskim i poslovnim odnosima.

Nedostaje im višak energije za aktiviranje idejne inventivnosti i njene realizacije u spoljnom okruženju. Ovaj nedostatak dvojka kompenzuje svojim mentalno-emotivnim kvalitetima i ima sposobnost da se na suptilno pozitivan način upliće u brojne ljudske interakcije.

Preterana osetljivost, prijemčivost i razumevanje osoba u okruženju može izazvati povišen altruizam, ponekad do samoporicanja. Zato je neophodno da dvojka ove pozitivne i korisne osobine po svet i ljude u okruženju ograniči. Mora biti svesna svoje prenaglašenosti u realizaciji združenih ideja sa svojim partnerima, kao i povremene pritajene kolebljivosti u preduzimanju konkretnih akcija.

Uravnotežena, diplomata, ženstvena, prilagodljiva, ritmična, plemenita, skladna, prijemčiva, obzirna, druželjubiva, miroljubiva, ljubazna, misaona, fleksibilna, sklona saradnji…

Vladajuća planeta – Mesec.

A sta da radimo mi ostali na sutrasnji dan koji  ima cak 6 brojeva 2?

Ako numerološki sagledamo 2022. godinu, u njenoj osnovi su tri dvojke. Broj 2 simboliše harmoniju, ljubav, intuiciju, zapažanja i odnose. Ako pogledamo pojedinačne datume, samo u toku februara imali smo već dva magična dana (2. 2. 2022. 20. 2. 2022. ) a sada i treći - 22. 2. 2022.

Pokušajte da se setite 2. 2. ovog meseca. Taj dan takođe je bio prepun energije „dvojke“. Probajte da se setite spoznaje u vašim vezama ili partnerstvima koje su tada nastale. Sada možemo da kažemo da se univerzum udvostručuje na toj vibraciji.

U slučaju 22. februara imamo čak 6 dvojki, što, prema numerolozima, odražava našu ljudsku potrebu za saradnjom i bliskošću. Tog dana bi trebalo da analizirate na koji način komunicirate s vašim voljenima. Budite isrekni, otvorite svoje srce, pokažite emocije.

Dan je dobar za sve aktivnosti koje jačaju ljubav prema svom partneru. Ako možete da se bavite aktivnostima koje su produktivne za vaš odnos, energije Venere koje vladaju ove godine postaće još izraženije i darovati vam dodatni osećaj nade i otvoriti nove mogućnosti.Ovaj dan mogao bi da pokaže našu duboko ukorenjenu želju za ravnotežom i harmonijom sa drugima. Velika je verovatnoća da će nam danas biti izraženija empatija, kao i osetljivost. Može nam je javiti potreba da unesemo određene promene u vezu, da izađemo iz rutine u koju smo zapali.

Ta pozitivna promena može biti izvinjenje zbog nečega što smo radili ili kako smo se ponašali, planiranje izlaska, putovanja…Bilo čega što će vama i partneru prijati.

 Ako ste slobodni, provedite dan brinući o sebi - radite nešto što vam prija, bilo da je to joga, meditacija, šetnja, idite na masažu, na tretman lica… Volite sebe, budite prisutni, uživajte u svom društvu. Samo tako ćete biti spremni da upoznate nekog drugog.

22. 2 .može biti i sjajan dan za prvi sastanak. Možda ćete otkriti da vas potencijalni partner danas posebno privlači.Broj 22 povezan je i sa izgradnjom nečega većeg od nas samih, ali pod uslovom da radimo u timu, zajedno s drugima, jer tada možemo mnogo više. Pokreće se poslovna energija, dobijamo nove ideje i rešenja. To je zato što broj 2 ne predstavlja samo intimne veze između ljudi, već i veze saradnje, razmene energije, zajedničkog delovanja što može dovesti do inovacija.

22  predstavlja očitavanje bića u svoj raznolikosti u toku njegovog života. Ovaj broj je simbol svih prirodnih oblika i svega stvorenog u životu i od života. Na ličnoj razini ovaj broj može ukazivati na nestabilan život, krivi put, neravnotežu, na potrebu za okretanjem nove stranice i za konstruktivnim zivotom.

KAKO GOD? VEROVALI ILI NE? NUMEROLOGIJA JE ZAISTA NAUKA I BROJEVI STVARNO MOGU DA NAS ODREDE I DA ODREDE NAS ZIVOT.. ZATO DANAS ( A I SVAKI DAN) PUSTIMO DA NAS VODI EMPATIJA I LJUBAV PREMA DRUGIMA ( I PREMA SEBI) NARAVNO. I SVAKI CE DAN BITI LEP I SRECAN. MADA KO CE GA ZNATI MOZDA JE BAS DANAS TAJ NAS NAJSRECNIJI DAN ZBOG OVIH 6 DVOJKI. KO ZNA?

.

KANALIZACIJA, MI I AMERIKA

BUKVALNO SMO DVA SVETA. I DA NISU DANAS DA NAM PRAVE KANALIZACIJU ( ZIVIM BLIZU CENTRA BEOGRADA) ,PRVI PUT OTKAD POSTOJI OVA ULICA, OVE PRICE NE BI NI BILO.  NE ZNAM ODAKLE BIH PREKRENULA . OD BESKUCNIKA SVAKAKO. 

A onda moram da se vratim na kanalizaciju. Videla sam dubinu i sirinu rupe i poverovala sam da su beskucnici prezivljavali zimu u njoj. I danas se to u Beogradu dogadja. S druge strane beskucnik tvrdi da mu drzava placa da zivi na ulici. Evo obe neverovatne price.

U Begradu prema procenama  organizacija Crveni krst, Udruženja Izlazak i Klikaktiv i ADRE je da beskućnika ima verovatno negde između 5.000 i 15.000.SAMO TO NIKO TACNO NE MOZE DA UTVRDI ,CIFRE IDU IDO 20.000. Evo pretuzne price.

Osam godina živim na ovom mestu. Dok nismo imali baraku žena i ja smo spavali u šahtu mnogo puta. Tamo smo boravili i noćili pošto nismo imali mogućnost da živimo kako treba. To je bio betonski šaht. Imali smo ćebe i sunđer na kome smo spavali. Bilo nam je toplo i niko nas nije dirao. Sa nama je dole bilo još nekoliko porodica. Nakon toga šaht je zatrpan.Mladi čovek objašnjava da njegova porodica i on nisu imali nikakvog drugog izbora i da je to bila borba za goli život.Dole je bilo vode, miševa, pacova... Ja sam umeo da ne spavam celu noć i da čuvam suprugu da je pacovi ne ujedu, a ponekad je ona mene čuvala. Stalno su skakali po vodi. Bili su ogromni i često smo ih čuli. To je bilo opasno, ali ipak, da šaht i dalje postoji, verovatno bismo još spavali tamo, pošto je toplije nego u baraci u kojoj nema ni vode ni struje - priča Darko.ođen sam ovde. Imali smo kuću i otac mi je radio u Železnici. Ni kad su nam srušili kuću nismo mrdnuli odavde. Kad smo prvi put prespavali u šahtu bio je januar i bilo je jako hladno. Šaht je bio dubok i velik. Otprilike četiri sa šest metara. Nije bilo prozora ni vazduha, ali je bilo toplo. Bio sam tamo sa ženom dok smo decu poslali kod tašte na selo. Ne dao Bog nikome, ali znate kako kažu "snađi se pa živi". Samo kad bismo dobili kontejnere za stanovanje i vodu, a struja nije toliko neophodna - priča Elvis.Dodaje da još ima ljudi koji spavaju po kanalizacijama u Beogradu i kojima je potrebna pomoć.a nemam gde. Moram da ostanem ovde. Snalazimo se, živi smo, imamo dovoljno da pojedemo i popijemo. Meni ništa nije problem, nego šta da radim sa decom? Imam sina od osam meseci i ćerke od šest i osam godina. Ovo jeste prica o Romima, medjutim i mnogi drugi beskucnici spavaju u tvrdjavi ipodzemnim prolazima na Kalemegdanu ili i podzemnim prolazima po gradu, takodje u haustorima solitera (ako su vrata otkljucana) uglavnom beze pod zemlju je tamo toplije. Strasno. I nemaju nikakvu pomoc od drzava, da ne pricam o zdravstvenom osiguranju i slicno. Ima nekoliko mesta - domovi za stare ili svratiste za decu ali to je malo i  vise beskucnika je na ulicama. Od male dece do starih i bolesnih ljudi. Znam da ih ima svaki grad na svetu i da se svi pitaju zasto ne rade i ne zarade, ali verujte mi njihove price su stvarno strasne i tuzne i opravdane uglavnom. Nisu imali izbora.

 

Ono što je Džeka izdvojilo u odnosu na druge beskućnike jesu stavovi o životu koji živi. On je javno izgovorio stvari koje su šokirale i podelile američku javnost.

- Ja sam stari narkoman. Neću to da krijem. Ali ovo sada je moj izbor. Previše je jednostavno, čoveče. Plaćaju mi 620 dolara mesečno da živim na ulici, plus još oko 200 u kuponima za hranu. Budimo realni, grad vas ovde plaća da budete beskućnik. Naravno da nisam ispustio tu priliku, dovoljan je bio samo jedan telefonski poziv - rekao je Džek.

Džek smatra da su sredstva koje mu grad daje besplatan novac.

- Ne želim da plaćam kiriju i ostale gluposti. Ovde imam sve što mi je potrebno. Imam čak i svoj telefon na kojem imam Netfliks i Amazon, pa mogu i da uživam u serijama - nastavio je on, i dodao da je život na ulicama ipak jako surov i opasan jer ljudi nemaju zaštitu.

- Dileri prodaju ljudima nečistu robu, a policija sve to posmatra i nije ih briga. Bukvalno ih vide na tri metra udaljenosti i neće da reaguju. Dosta njih uzima i mito. Ovaj video je na društvenoj mreži Tviter do sada pregledalo oko 800 hiljada ljudi, a puno njih je i prokomentarisalo ovaj slučaj. Dok neki smatraju da Džek i njemu slični kradu od države, drugi smatraju da je rešenje ovog problema u boljim uslovima i programima za rehabilitaciju beskućnika i narkomana. Americi postoji ogromna stigma oko beskućništva, a mediji se trude da ne govore za ljude kako su beskućnici (homeless), nego da su neskućeni (unhoused)", priča Bruder.

Prema podacima za 2020. godinu, Amerika ima više od 580 hiljada beskućnika.

Kamperski kombiji su sve popularniji u ovoj zemlji, a u garaži ih ima oko devet miliona domaćinstava.

U kombijima živi oko milion Amerikanaca, većinom po sopstvenom izboru, ali ima i onih koji ne mogu da priušte stan i komunalije, piše Vašington post. 

Dosta davno sam gledala dokumentarac u kome ljude beskucnike uporedjuju sa pacovima jer zive  u kanalizaciji. Naravno ovde se ne radi o rupama nego o podzemnoj mrezi kanala koje se nalaze ispod Njujorka i ostalih velikih gradova. Zaistra je strasno kako zive.

UOPSTE  TA PRICA O BESKUCNICIMA I UOPSTE O NJIHOVOM ZIVOTU PO KANALIZACIJI , KANALIMA I U RAZNIM RUPAMA PD ZEMLJOM NIJE DOSTOJNA COVEKA. BILO GDE NA KUGLI ZEMALJSKOJ BESKUCNICI TAKO ZIVE.  A OPET OVIM NASIM KAO DA JE NAJTEZE. MENI SE BAR TAKO CINI. DZEK IZ PRICE ZIVI TAKO JER ZELI, ALI UGLAVNOM TO NIJE IZBOR NIJEDNOG BESKUCNIKA.  O DECI DA NE PRICAM. I STA CU UVEK SE VRACAM OVOJ TEMI NAROCITO ZIMI.  MOZE LI SE TAJ PROBLEM IKAD RESITI?

 

DUH, DUHOVI ,DUSA I VAMPIRI

 NARAVNO DA JE SVE TO POVEZANO KAO I UVEK. DUH KOJI JE U NAMA, DUSA KOJA SMO U STVARI MI I TELO. DUHOVI SU MOZDA NASE DUSE KOJE NAPUSTE TELO, A VAMPIRI SU NARAVNO ONA STVORENJA U KOJE SE DUSA VRATI JER NE ZELI DA NAPUSTI TO TELO.

Svakako da nam prija kad nam kazu da imamo duha (da smo duhoviti). Fina igra reci. Ili kad kazu u duhu sporta recimo. Duh tu predstavlja nasu licnost kao nasu  kreativnost. Takodje znamo da je telo samo nase odelo, da smo mi u stvari taj 21 gram sto cini nasu dusu. Duhovi mozda postoje, a mozda i ne kao i vampiri. Pa hajde da malo pricamo o tome 

Ukoliko verujete da mrtvi mogu da se vrate ne bi li progonili žive, niste jedini. Jedno istraživanje kaže da 45% Amerikanaca veruje u duhove, a čak 28% njih tvrdi da je videlo jednog. Duhovi se pojavljuju u filmovima, muzičkim spotovima i knjigama. Ako se osvrnemo na celu istoriju od postanka čoveka, postoje dokazi da je svaka civilizacija izražavala znatiželju o životu posle smrti. Jedno je sigurno, mnogo ljudi veruje u duhove, međutim, postoji li stvarno naučni dokaz za to?

Džo Nikl (Joe Nickell) iz Bufala u Njujorku je paranormalni istraživač koji pokušava da da odgovor na ovo pitanje skoro pedeset godina. On kaže da je jedini paranormalni istraživač koji prima platu i naučno istražuje postojanje duhova na celom svetu. Njegov cilj je oduvek bio da objasni situacije koje se dešavaju ljudima, ne da ih promoviše niti opovrgava, već da ih samo naučno objasni. Dakle, za pola veka svog rada na preko sto slučajeva, Džo kaže da ipak nije našao nijedan dokaz koji bi ga naveo da počne da veruje u duhove. Isto važi i za nauku, ne postoji nijedan dokaz koji nauka mogla da iskoristi ne bi li potvrdila postojanje duhova.

Ono što otežava istraživanje paranormalnih aktivnosti jeste činjenica da ljudi različito doživljavaju duhove. Knjige koje lete sa polica – duhovi! Beličaste mrlje na fotografijama – duhovi! Misteriozni zvuci koraka na tavanu – duhovi! Svi ovi navodni dokazi u vidu slika i videa da duhovi postoje, svedočenja ljudi da su osećali nečije prisustvo ili da su čuli nešto natprirodno, ipak nisu naučni dokazi. 

Lovci na duhove često koriste sprave za detektovanje paranormalnih sila koje zapažaju elektromagnetni fluks kojim duhovi navodno mogu da manipulišu. Kako ne postoji naučno objašnjenje kako je ovo zapravo povezano, velika većina naučnika ne odobrava ovu teoriju.

Do sada je definitivno jasno da, naučno gledano, duhovi ne postoje. Ipak, to ne znači da ste ludi ukoliko mislite da ste videli ili čuli jednog. Postoji mnogo logičnih objašnjenja za paranormalne aktivnosti. Na prvom mestu je infrazvuk. Infrazvuk je zvuk koji ima frekvenciju manju od 20 herca. Infrazvuk se može proizvesti zbog lošeg vremena, kitova ili određenih mašina i ventilatora. Istraživači su došli do zaključka da izloženost infrazvuku može dovesti do osećaja depresije, jeze i osećaja da je neko u vašem prisustvu. Ovaj zvuk neretko izaziva i halucinacije. Na frekvenciji od 18 herca ovaj zvuk utiče i potresa strukturu ljudskih očiju koje onda blago vibriraju. Tada vaše oči vide stvari koje zapravo ne postoje. Takođe, naučnici su napravili eksperiment sa robotima koji bi dirali ljude s leđa odmah nakon što oni dodirnu objekat ispred njih. To zakašnjenje svojih pokreta ljudi su doživeli kao da je u pitanju prisustvo onostranih sila. To samo znači da je mozak moguće manipulisati, a na primeru ovog eksperimenta je jasno da se tako stvara pogrešna slika svog postojanja koje mi doživljavamo kao duhove. Ponekad je dovoljno i specifično stanje ljudske svesti da pomislimo da su nas posetili duhovi. To se dešava najčešće u stanjima kada mesečarimo ili kada upadnemo u paralizu sna gde nam se priviđaju svakakva čudovišta. 

 Još jedno objašnjenje za viđanje duhova je i tuga. Jedna studija je pokazala da oko 60% ljudi koji izgube nekog bližnjeg, a najčešće emotivnog partnera, vide ili čuju njihove duhove. Ovaj odbrambeni mehanizam čoveka je zapravo dobar, po mišljenju većine neurologa, jer se susretom sa izgubljenim dragim osobama mi oslobađamo tuge i na nekin način se postepeno opraštamo od njih.

Džo Nikl čak smatra da su paranormalne aktivnosti zapravo od koristi i da imaju pozitivnu konotaciju, jer uglavnim svi naši susreti sa duhovima imaju veze sa nadom i strahovima. Ljudi su puni nade da duhovi postoje jer to znači da mi zapravo ne umiremo, što je naš najveći strah. Oni koje volimo takođe ne umiru i ne nestaju zauvek jer ćemo kad tad imati priliku da ih vidimo ponovo i kažemo sve ono što možda nismo stigli. Zato, iako duhovi možda ne postoje, to ne znači da niste videli jednog. Nada je moćna!

 Vampir je mitološko biće iz slovenske mitologije -posebno na Balkanu i Ukrajini
koje preživljava tako što se hrani životnom energijom (uglavnom u vidu krvi) živih bića,
bez obzira na to da li je vampir neupokojeno ili živo biće. E to je to. Vampiru treba  zivotna energija kao i svakoj dusi. I sta ako zaista neka dusa ne moze da nadje put ili prosto zeli to telo, zar nece uciniti sve da ne ode u paralelni univerzum u nepoznato telo. Ne znam kako to tacno funkcionise ali verovatno je teorija o tome da se dusa odvaja od tela i odlazi na drugo mesto potpuno tacna.

Vampirom se smatrao duh umrlog ili leš koga je oživeo... Iako su priče o vampirima zabeležena u mnogim kulturama, izraz vampir nije postao čest sve do početka 18. veka, nakon priliva vampirskog sujeverja u zapadnoj Evropi iz oblasti gde su vampirske legende bile česte..Povećan stepen vampirskog sujeverja u Evropi dovodio je do masovne histerije.a u nekim slučajevima dovodilo je do probijanja leševa i optužbi za vampirizam.
Međutim, tek je roman „Drakula“ Brama Stokera iz 1897. upamćen kao suštinski vampirski roman
i koji je obezbedio osnov savremene vampirske fikcije.
Drakula je zasnovan na ranijim mitovima o vukodlacima i sličnim legendarnim demonima,,
ali se kao inspiracije navode i Eržebet Batori , ozloglašena grofica, Vlad Tepeš
kao i vampiri iz slovenske mitologije..Vampir je jedina reč iz srpskog jezika koja je opšteprihvaćena u svim svetskim jezicima.

U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima:
vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće - upir.
Iz ove poslednje se može saznati poreklo reči vampir. Naime, stari Sloveni su, kao i većina starih naroda,
smatrali da će, ako se telo mrtvog čoveka ne spali, njegova duša ostati zauvek zarobljena
na ovom svetu i nikad neće naći mira.

Zato su svoje mrtve podvrgavali „tretmanu“ u kome su ih spaljivali na velikoj lomači i tako ih ispraćali u „večna lovišta“.
Međutim, dešavalo se (naročito za vreme ratova ili velikih bolesti),
da se telo nekog stradalnika uopšte ne pronađe i ne isprati kako dolikuje, što je, navodno,
dovodilo do toga da nesrećnik ubrzo počinje da ustaje noću i ubija ljude.
Sve dok se, ne nađe neko ko će ga „počastiti“ glogovim kocem..

LEGENDE SU KAO TEORIJE ZAVERE. NEKA ISTINA MORA DA POSTOJI U NJIMA JER KAKO BI INACE NASTALE. A JA U TEORIJE ZAVERE VERUJEM STO ZNACI DA VERUJEM I OVA MITOLOSKA STVORENJA KOJA SU ZAPRAVO NASE DUSE ILI MI SAMI.

AMIGDALA NAS TERA NA 'UZEMLJENJE'

 KAD JE U PITANJU ANKSIOZNOST JASNO NAM JE ODAVNO DA JE ONA POSTALA DEO NASEG SVAKODNEVNOG ZIVOTA. STRES JE UCINIO SVOJE. PA MOZDA POSTOJE NEKE TEHNIKE KOJE MAKAR MOGU DA SMANJE KOLICINU I JACINU AMKSIOZNOSTI.

Amigdala je najrelevantnije podrucje naseg mozga koja reaguje na stres. Iako malo ono razvija 'mrezu straha' zbog koje i upadamo u tesko psihicko stanje.Amigdala, ili na latinksom corpus amygdaloideum (od grčke reči za badem), u anatomiji je naziv za veliki sistem jezgara smešten u vrhu slepoočnog režnja. To je deo mozga u kojem dolazi do “obrade” informacija koje imaju adekvatnu emocionalnu važnost i kontekst, što znači da na osnovu tih informacija osećamo i doživljavamo ono što nam se događa. Ledu se bavio prvenstveno emocijom straha, eksperimente je vršio nad životinjama i utvrdio je da je ova emocija univerzalna, odnosno da razlike u ljudskim i životinjskim reakcijama na strah nema. Eksperimentalnoj životinji je uz neki neutralni stimulans (na primer zvuk zvona) davao bolni stimulans (na primer elektrošok), koji je prirodno izazivao reakciju straha. Posle određenog vremena životinja je ispoljavala strah od zvuka zvona, čak i kada je bolni stimulans izostajao.
Kako se isti princip može primeniti i na ljude, ovim eksperimentom Ledu je objasnio zbog čega nas ponekad mirisi, zvuci ili mesta, podsete na nekog ili nešto i automatski nam vraćaju osećanja koja smo tada imali. Prisećanje ili reminiscencija oživljava širok spektar emocija, a amigdala tu ima ključnu ulogu. Kora velikog mozga, za koju se vezuju viši kognitivni procesi, nije odgovorna za emocionalno reagovanje. Ali, amigdala postaje “nervni put” straha i neprijatnih emocija, što dokazuje eksperiment u kojem su životinje kojima je amigdala otklonjena, potpuno izgubile reakciju straha.
Podaci ukazuju da amigdale ne samo da primaju nervne impulse iz korteksa, nego ih i šalju prema njemu, što znači da su nervni putevi povezani. Amigdale primaju i impulse iz različitih unutrašnjih organa, što je često “okidač” emocija. U njoj su sva sećanja koja prouzrokuju strahove, pa ukoliko se čovek suoči sa poremećajem rada amigdale, prag anksiozne reakcije postaje nizak, loše se procenjuju zastrašujuće situacije, što često dovodi do bezrazložnih strahova i anksioznosti. Zbog toga su istraživanja ovog dela mozga veoma važna za proučavanje psihičkih problema, panike, različitih napada koji uključuju regulaciju emocija.
Ledu je svoju teoriju dokazao i na ljudima i navodi mnogobrojne primere ljudi koji imaju probleme u emocionalnom reagovanju posle teških moždanih povreda ili hirurških intervencija vezanih za amigdale.
Ledu ističe da iako je uticaj amigdale na osećaj straha dokazan, to se ne može sa sigurnošću tvrditi za druge emocije. Ipak, mnogobrojna istraživanja upućuju na zaključak da amigdala ima svoju ulogu i u pozitivnim osećajima, i to vrlo veliku. Emocije su i gospodari i sluge, utiču na sve segmente našeg života, sakrivene su u amigdali, iz nje kreću i oblikuju našu svakodnevicu. 

 

Uzemljenje je neverovatno važna veština za sve osobe koje imaju anksiozni poremećaj. Biti prisutan ovde i sada je apsolutno najvažnije za fizičko i mentalno blagostanje osobe. Kada nismo uzemljeni, odmah smo ranjiviji na simptome. Uzemljenje vam može pomoći da se oslobodite neprijatnih ili izazovnih emocija, neželjenih uspomena, „flešbekova“… To je odlična tehnika za odvraćanje pažnje od onoga što doživljavate i usredsređivanje na ono što se dešava u sadašnjem trenutku.

Individualni pristup je ključan kada je u pitanju uzemljenje. Ne treba da osećate krivicu ako jednostavno ne možete nešto da pokušate ili ako primetite da neka tehnika kod vas ne funkcioniše. Samo nastavite dalje dok ne pronađete odgovarajuću tehniku za vas! Mnoge od navedenih tehnika biće korisne nekim osobamo, a drugima mogu čak i pogoršati stvari. Takođe, ove tehnike uzemljenja neće biti korisne u svakoj fazi. Nešto što je ranije uspevalo, možda danas neće imati nikakvog efekta. Uzmite ono što će vam koristiti, a ostalo pustite. I nemojte se plašiti da isprobate tehnike koje vam se ne dopadaju odmah. Možda ćete otkriti da ono za šta ste mislili da vam nikada neće uspeti može biti najefikasnija stvar koju ste probali.

1. govorite naglas svoje ime, koliko imate godina, gde se nalazite i zašto ste tamo.
   
2. Podsetite se koji je datum i koja je godina.
   
3. Nekoliko puta duboko udahnite, zadržite kratko dah, pa se potrudite da izdah traje duže nego udah. Tehnike pravilnog disanja su veoma korisne za smanjenje simptoma anksioznosti.
   
4. Otvorite oči! Ovo čudno zvuči, ali iznenadili biste se koliko osoba zatvara instinktivno oči kada oseti nelagodne simptome. Lakše je ostati povezan sa sadašnjošću ako gledate svoje trenutno okruženje. Takođe, ne bi trebalo da prekrivate svoje uši, jer je važno da čujete zvukove spolja.
   
5. Ako ležite na krevetu, taj položaj može znatno otežati uzemljenje, a sve tehnike koje primenite mogu biti manje efikasne. Dakle, izaberite sedeći položaj.
   
6. Ispravite se i stavite noge na pod. Znam da je bezbednije i prijatnije kada se skupite u fetus položaj, ali čvrsto pritiskanje stopala o pod i otvaranje tela je obavezno. Pravilno držanje tela šalje našem umu signal da nismo u opasnosti.
   
7. Pojedite nešto, možda ste gladni. Obratite pažnju na sve različite ukuse i mirise dok jedete. Takođe, žvakanjem šaljete signal mozgu da niste u opasnosti, jer da postoji realna opasnost oko vas, ne biste u tom trenutku jeli.
   
8. Žvaćite žvaku, ali izaberite neku intenzivnog ukusa i snažnog mirisa.
   
9. Napravite čaj od nane ili druge vrste jakog ukusa i mirisa. Udahnite miris duboko. Probajte ga pre nego što stavite bilo šta u njega. Da li je gorkog ukusa? Onda zasladite ako to želite. Koja je razlika?
   
10. Orijentišite se na svoje telo, skenirajte ga od vrha glave do vrhova nožnih prstiju. Primetite da li postoji negde u telu napetost, pa opustite taj deo.
    
11. Pogledajte svoje ruke i stopala. Primetite kako izgledaju i pomerajte ih. Usmerite pažnju na svoje telo dok gledate kako vam se prsti kreću.
    
12. Navedite 5 stvari koje možete videti.
    
13. Navedite 5 stvari koje možete čuti.
    
14. Navedite 5 stvari koje možete da dodirnete. Dodirnite različite teksture i tkanine. Opišite ih, da li vam se sviđaju ili ne?
    
15. Navedite 5 ljubičastih stvari (izaberite boju sami) koje možete videti tu gde se nalazite. Takođe, umesto boje možete da tražite oblike. Na primer, navedite 5 krugova koje možete videti tu gde ste trenutno.
    
16. Opipajte sve tkanine, šavove nameštaja ili odevnih predmeta na dohvat ruke. Primetite razliku između hladnih dugmadi, grubljeg teksasa, mekih glatkih površina i nazubljenih rajsferšlusa.
    
17. Počnite da odvajate prošlost od sadašnjosti. Uočite sve stvari koje se razlikuju od sećanja ili misli koje su toliko nametljive (na primer, nabrojte 5 stvari koje sada vidite a u prošlosti nisu postojale, 3 osobe koje ste upoznali skoro…).
    
18. Prestanite da se njišete, ljuljate ili imate druga ritmička ponašanja. Da, to može biti primamljivo i utešno, ali to isto tako može pogoršati stvari. Pokušajte da se blago pomerate, ali da ne upadnete u bilo kakav „ritam“.
    
19. Izgovorite naglas neke reči, zapevajte ili samo zujite. Važno je da čujete svoj glas, da „izađe iz grla“. To nas i podseća da imamo glas, jer se često osetimo kao da smo zanemeli.
    
20. Promenite prostor gde se nalizite. Ako ste u dnevnoj sobi, idite u kuhinju. Ako ste u kupatilu, idite u spavaću sobu. Ako ste u spavaćoj sobi, izađite napolje. Ako ste napolju, idite na neko drugo mesto. Promena prostora može učiniti mnogo, čak i ako ne znate zašto vam je prvo mesto izazvalo toliko neprijatnih emocija.
    
21. Ako ste napolju, izujte cipele i osetite tlo. Da li je hladno ili toplo? Mekano ili tvrdo? Trava ili beton?
    
22. Skačite gore-dole ili poskakujte na način da prebacujete teret sa jedne na drugu nogu. Osetite kako vam se ramena i ruke pomeraju.
    
23. Uradite nekoliko trbušnjaka ili sklekova. Možete i duže da vežbate, ali to nije neophodno. Trčite u mestu. Osetite vašu cirkulaciju sada i primetite kako ponovo ulazite u svoje telo.
    
24. Pročitajte knjigu ili časopis. Slušajte audio-knjigu ili svoj omiljeni podcast. Ili, pronađite podcast koji nikada ranije niste slušali i pokušajte sa njim.
    
25. Pustite glasno muziku, ali se potrudite da to ne bude muzika koja vas vraća u prošlost.
    
26. Igrajte. Ako imate prostora za to, plešite ili bar odigrajte blesavi ples. Primetite kako vraćate ravnotežu i koordinaciju od kada ste počeli.
    
27. Svirajte gitaru, klavir, ili neki drugi instrument. Svirajte čak i ako nemate pojma šta radite! Osetite žice ili tastere i sve različite teksture na vrhovima prstiju.
    
28. Prekrstite ruke praveći X na grudima i tapkajte svoje ključne kosti vrhovima prstiju. Dajte svom telu novu neuronsku povratnu informaciju i stimulaciju koju treba da unese. Primetite kako se osećate i čudno i smirujuće u isto vreme. Posmatrajte svoj nivo anksioznosti dok ovo radite i kako se on menja.
    
29. Progresivna relaksacija mišića. Ovo može biti zaista neverovatno korisno za mnoge, ali u početku može biti teže za izvođenje, potrebna je vežba. Možete je naći na mom blogu (kliknite na link).
    
30. Tehnika 5-4-3-2-1. Objasnila sam je u tekstu na blogu, možete i do nje klikom na link.
    
31. Prskajte lice rukama hladnom vodom ili pustite da se hladna voda sliva od laktova na dole. Primetite kako voda spira sve i odnosi negativne misli.
    
32. Okupajte se ili istuširajte. Obratite pažnju na temperaturu vode. Pomirišite svaki pojedinačni proizvod pre upotrebe. Ako je tuširanje ono što vas čini anksioznim, ali morate to da uradite, ispričajte sebi korake koje preduzimate (kao da treba da snimite vodič za YouTube kanal). Imenujte proizvode koje koristite i opišite zašto ih volite i koristite. Takođe, puštanje muzike koja vas podstiče može vam pomoći da ostanete uzemljeni tokom tuširanja.
    
33. Napravite masku za lice ili koristite neke druge proizvode za negu da biste se osvežili. Obratite pažnju na sve mirise i teksture. Obratite pažnju na to kako ih osećate na vašoj koži i koliko se osećate sveže i budno.
    
34. Komunicirajte sami sa sobom. Podsetite se da ste bezbedni i dobro, samo uznemireni ili da imate simptome upravo sada. Prisetite se kako ste se smirivali kad ste bili mali i sami, da li je možda postojala neka reč ili rečenica koju ste tada govorili sebi. Ako postoji izgovorite je sada. Svom unutrašnjem detetu recite: „Sada te ja čuvam.“
    
35. Ušuškajte se u meko i udobno ćebe ili ogrtač. Osetite kako prijanja uz vaše telo. Obratite pažnju na njegove niti i boje. Na šta vas podseća miris?
    
36. Vodite dnevnik. Zapišite šta se dešava, posebno ako je uznemirujuće. Kada zapišete sve što vas uznemirava, zatvorite dnevnik i sklonite ga negde gde ne možete da vidite šta ste zapisali. Zatim se ponovo okupirajte drugim tehnikama uzemljenja.
    
37. Navedite ili zapišite svoja osećanja u trenutku. Opišite ih izuzetno detaljno. Da su boja, koja bi bila? Da su vremenski uslovi, šta bi to bilo? Koje temperature? Teksture? Glasno ili tiho? Živo ili neživo? Meko ili oštro?
    
38. Napišite poruku nekome ili sebi. Osetite kako olovka prijanja na papir i primetite boju kako pada na stranicu.
    
39. Pozovite dragu osobu, koju neko vreme niste čuli, da razgovarate.
    
40. Ako niste sigurni da li je nešto što osećate, vidite, čujete ili mislite stvarno, zamolite prijatelja da vam pomogne da odvojite činjenice od fikcije, flešbek od sadašnjosti, neko traumatično sećanje ili strah od straha od vaše trenutne situacije.
    
41. Otvorite prozor. Ovo je posebno korisno u automobilu, ali radi i kod kuće. Osetite vetar i primetite nove zvukove.
    
42. Pogledajte u nebo. Koje je boje? Kako biste ga nazvali? Ima li oblaka ili ih nema? Ima li zvezda? Možete li da vidite mesec sa mesta gde ste trenutno? Šta je sa suncem? Ima li aviona na nebu?
    
43. Ako vozite, obratite pažnju na volan i primetite njegovu teksturu, ivice i šavove. Možete i da se zaustavite, izađete iz auta i malo prošetate.
    
44. Ako ste u automobilu (putnik ili vozač), podesite sedište u drugi položaj, čak i onaj koji je malo neudoban. Ispružite noge i podignite glavu visoko. Ako ste putnik, fokusirajte se na unutrašnjost automobila umesto da gledate kroz prozor. Možete i da navedete nekoliko stvari koje ste primetili tu.
    
45. Isprobajte neke logičke zagonetke kao što je Sudoku ili aplikacije za igre mozgalice koje zahtevaju rešavanje problema.
    
46. Pokušajte da brojite unazad oduzimajući 7 od 100 ili čak od 1000.
    
47. Recitujte nešto. Prisetite se neke pesme ili odlomka iz knjige koji znate napamet. Recitujte to tiho sebi ili naglas. Ako reči izgovarate naglas, usredsredite se na svaku reč koja izlazi. Ako izgovarate reči u sebi, vizualizujte svaku reč onako kako biste je videli u knjizi.
    
48. Pomazite psa, mačku ili drugu životinju koja može biti u blizini. Nahranite ljubimca.
    
49. Pogledajte neke smešne video snimke na YouTube-u. Možete čak da napravite sebi listu najinteresantnijih videa i koristiti je po potrebi.
    
50. Promenite zvona za obaveštenja na svom mobilnom telefonu. Svaki put kada čujete obaveštenje na koje niste navikli, vratiće vas u sadašnji trenutak.
    
51. Gledajte crtani ili dečiji film. Posebna preporuka: U mojoj glavi (Inside Out, 2015.).
    
52. Gledajte dokumentarac. Pronađite temu koja vas potpuno fascinira ili čak neku o kojoj znate malo. Koje nove stvari možete naučiti?
    
53. Uradite nešto zabavno, možda čak i glupo, posebno ako niste raspoloženi za „glupiranje“. Zavrtite se u krug kao malo dete.
    
54. Koristite vizualizaciju bezbednog mesta, ako trenutno ne možete da se smirite tu gde se nalazite. Mentalno se povucite na svoje bezbedno mesto sa što više detalja. Kada se osetite smirenije, polako počnite da se orijentišete nazad u trenutno okruženje. Počnite od početka ove liste i vratite se u sadašnjost i u svoje telo.
    
55. Stavite slušalice i idite u dugu šetnju. Primetite sve senzorne promene spolja. Navedite sebi sve što vidite, čujete, kako se osećate i šta je razlika u odnosu na ono gde ste bili.
    
56. Držite kamen za uzemljenje ili sličan predmet u džepu kada ste napolju (sami osmislite predmet koji će vama služiti za to). Pređite prstima preko kamena, ili na primer, primetite sve proreze na ključevima vašeg automobila.
    
57. Idite na plivanje, ako je to opcija. Obratite pažnju na vodu i njenu temperaturu. Obratite pažnju na to kako možete i plutati i tonuti. Napravite sebi kupku u kadi ako bazen nije opcija.
    
58. Napravite pauzu od društvenih mreža ili skrolovanja na telefonu. Ovo može biti okidač za mnoge simptome, a da toga nismo ni svesni. Stavite telefon u drugu sobu i provedite najmanje 30 minuta radeći nešto drugo.
    
59. Odvojite se od svega što je previše stimulativno. Možda imate mnogo stvari koje se dešavaju odjednom. Ugasite TV ili zaustavite muziku koja ide u pozadini. Izađite iz pretrpane prostorije. Budite koncentrisani na svoju okolinu, ali se i odvojite od previše senzornog unosa.
    
60. Nabavite bojanku za odrasle.
    
61. Uzmite malo leda, stavite ga u kesicu i držite neko vreme na dlanu.
    
62. Organizujte fioku radnog stola ili policu u ormaru. Očistite patike ili uradite nešto drugo što ste već morali da uradite, ali nikako da stignete.
    
63. Usisajte sobu ili operite sudove. Osetite vibracije i pokrete usisivača ili temperaturu vode i miris sapuna ako perete sudove. Ako imate opsesivno-kompulzivni poremećaj i čišćenje i urednost kao kompulziju, onda sve učinite neurednim.
    
64. Koristite mirišljave sveće. Obratite pažnju na sjaj i treperenje. Na šta mirišu? Da li osećate toplinu koja izlazi iz njih?
    
65. Odvojite vreme za dremku ili se spremite za krevet. Možda ste samo toliko preumorni da nećete biti potpuno u sadašnjem trenutku dok se ne odmorite.
    
66. Snimite nekoliko slika na telefonu ili digitalnom kamerom. Igrajte se filterima ili aplikacijama za uređivanje fotografija koje nikada niste koristili. Koje kul stvari možete da napravite?
    
67. Joga kombinuje fizičke položaje, tehnike disanja, tehnike relaksacije i meditaciju u cilju postizanja harmonije izmedju različitih nivoa našeg bića. Na taj način joga nam balansira fizički, psihički, mentalni i energetski nivo. Odlična je za vraćanje u sadašnji trenutak i prisutnost.
    
68. Opišite jedan svoj svakodnevni zadatak. Zamislite aktivnost koju često radite ili je možete uraditi uvek odlično, kao što je kuvanje kafe, zaključavanje kancelarije ili štimovanje gitare. Prođite kroz postupak korak po korak, kao da nekom drugom dajete uputstva kako to da uradi.
    
69. Zamislite kako ostavljate bolna osećanja iza sebe. Zamislite da prikupljate emocije i stavljate ih u kutiju, a onda sa tom kutijom uradite šta god poželite.
    
70. Zagrlite dragu osobu. Ako niste u prilici, možete zamisliti glas ili lice nekoga koga volite. Zamislite da vam kažu da je trenutak težak, ali da će proći.
    
71. Smeh je jedan od najboljih načina za uzemljenje i promenu misli u glavi. Ako vam ništa nije smešno, pogledajte se u ogledalo i smejte se na silu. Uskoro ćete početi da se zaista smejete izrazu vašeg lica.
    
72. Napišite pet stvari u vašem životu koje vam donose radost, vizualizujući svaku od njih.
    
73. Molite se, ako verujete i ako ne verujete. Molitva pomaže da sredimo naš um.

Dodatni saveti

 

Uzemljenje nije uvek lako. Može proći neko vreme dok vam tehnike ne pođu za rukom, ali nemojte odustati od njih.

Evo nekoliko dodatnih saveta koji će vam pomoći da na najbolji način iskoristite ove tehnike:

Vežbajte. Može vam pomoći da vežbate uzemljenje i kada se dobro osećate. Ako se naviknete na tehniku pre nego što vam zatreba, možda će vam trebati manje napora kada želite da se njome vratite u sadašnji trenutak.

Pokušajte da uradite tehniku uzemljenja odmah kada osetite simptome, ne čekajte da dođe do napada panike, jer je to nivo gde ćete teško moći da se fokusirate na bilo šta. Ako tehnika u početku ne funkcioniše, sačekajte malo dok ne pređete na drugu.

Pre i posle vežbe uzemljenja, ocenite svoje simptome na skali od 1 do 10. Koji je nivo vaše anksioznosti kada započnete? Koliko se smanjio nakon vežbe? Ovo vam može pomoći da steknete bolju predstavu o tome da li vam određena tehnika odgovara i pomaže.

Život u sadašnjem trenutku nas oslobađa od bola, dok nas povezuje sa beskonačnim mirom našeg suštinskog bića. Tehnike uzemljenja mogu biti moćni alati koji će vam pomoći da se trenutno nosite sa uznemirujućim mislima ili drugim neprijatnim simptomima. Ali olakšanje koje pružaju uglavnom je privremeno.

AMIGDALA JE NESTO STO NAM KANALISE EMOCIJE. AMIGDALA JE NESTO STO SVI ZANEMARUJEMO VERUJUCI SAMO SVOJOJ PERCEPCIJI. ZATO I DOLAZI DO ANKSIOZNOSTI. RASKORAK IZMEDJU STVARNE I NESTVARNE PERCEPCIJE SVETA OKO NAS . REALNO, MOZETE PROBATI TEHNIKE UZEMLJENJA SVAKAKO PRE NAPADA PANIKE. A OMDA SE PREPUSTITE AMIGDALI ILI STO BI JA REKLA OTVORITE VISE SVOJ UM. VERUJTE OSECAJIMA, NAUCITE DA IH PREPOZNATE.