TALIBANI, INTERNET, VESTICE

NARAVNO DA SE MOJI BLOGOVI NE BAVE POLITIKOM JER KO BI RAZUMEO IGRE PRESTOLA .OVAJ CE BLOG BITI  INFORMATIVAN I ZANIMLJIV. I AKO NE ZNATE REC TALIBAN ZNACI STUDENT, A TALABANI SU SVE SEM STUDENTI. VESTICE NISU ONE BAKICE NA METLI VEC SAVREMENE ZENE I TAKO DA PROMUCKAMO  MIKSEROM KOJI SE ZOVE INTERNET PA DA VIDIMO STA CE DA ISPADNE. 

Talibani (طالبان) su deobandijsko-paštunski pokret koji je vladao većinom Afganistana od 1996. do 2001. godine. Talibani su nastali u Pakistanu u izbjegličkim logorima u kojima su boravile afganistanske izbjeglice a presudan utjecaj na njihovo učenje imale su vjerske škole koje su bile financirane od strane naftom bogatih arapskih država.TALIBANI SU MALO STARIJA DECA ( U LOGOR ZA OBUKU IH VODE SA 10 GODINA) I MLADICI KOJI SU UCILI SAMO O MUSLIMANSKOJ VERI I UMECU RATOVANA. Kakvo obrazovanje?

Posle pada Kabula, savremene veštice su počele da se preko interneta dogovaraju o najboljem načinu borbe protiv Talibana mešavinom humanitarne pomoći i veštičijih čari.U rano popodne jednog utorka, Discord server na kome se veštice okupile da se magično bore protiv talibana preplavljen je sigilima i linkovima ka dobrotvornim organizacijama čiji je cilj pružanje pomoći Avganistancima.Ovaj digitalni skup je mali, ima manje od 50 članova, ali ozbiljno radi na pomaganju Avganistancima kroz mešavinu donacija i čini. Nakon što su talibani zauzeli Avganistan, grupa veštica odlučila je da se okupi na mreži kako bi se borila protiv njih i pomogla Avganistancima. Nekoliko moderatora Discord grupe je pristalo da govori za Motherboard pod uslovom anonimnosti jer se plaše maltretiranja i uznemiravanja.

Veštice nisu zabrinute samo zbog digitalnih napada. Zalepljeni post na kanalu na Discordu deluje kao neka vrsta opisa misije grupe. "Kao što ste svi svesni, Avganistan je u veoma strašnoj situaciji i mnogi od nas pripremaju rituale i izvode vradžbine kako bi pomogli u ublažavanju patnji koje se tamo dešavaju", navodi se u postu. „Talibani, koliko god se užasno pokazali, veoma su duhovno svesni i rutinski preduzimaju korake da odagnaju, odbace i oslabe magiju. Oni imaju svoje indikacije i rituale koji nas u najmanju ruku mogu neutralisati - a u najgorem slučaju mogu naneti štetu našem duhovnom ja.”

Njihova zabrinutost zbog mogućeg maltretiranja na Internetu je barem delimično opravdana. Grupa je prvobitno osnovana 17. avgusta na Redditu kao /r/BewitchTheTaliban subreddit. Nekoliko sati nakon što je grupa osnovana, trolovi i šitposteri su je preplavili . Objava korisnika u/dumbest_bitch postala je viralna. „Ne suočavajte se sa Allahom nasamo dok se astralno projektujete“, počeo je post. „On je tako jebeno moćan. Nisam na nivou moći da ovo radim sama. Jedva sam živu glavu izvukla iz i mnogo sam duhovno povređena, ali mislim da ću preteći. "

Ljudi na Tviteru i drugim platformama društvenih medija objavljivali su i ponovo objavljivali ovaj post kao primer naivnih veštica koji nemaju dodir sa stvarnošću. Moderatori r/BetwitchTheTaliban banovali su dumbest_bitch i poster se izvinio. „Moj post ne treba da se shvata ozbiljno. Nisam veštica. Nemam veze sa bilo čim od toga. Mislio sam da je očigledno da je to šala, ali sada shvatam da prvobitna svrha sabredita nije bila satirična ”, rekao je dumbest_bitch na Redditu. „U svakom slučaju, zaista nisam očekivao da će neki opskurni sabredit privući ovoliku pažnju, a kamoli moj post.“

Sabredit je sada prepun sličnih postova i digitalna koterija veštica se preselila na Discord server. „U suštini sam ovde bila gurnuta u ‘vođstvo’“, kaže mi Mai, moderator servera, preko Discorda. „Pridružila sam se iz kombinacije znatiželje i moralne obaveze i ponudila da napravim server na Discordu za promociju aktivnijeg razgovora. Bio je to isti dan kada su trolovi (od kojih su mnogi bili očigledni neonacisti) pronašli podreddit, a odatle su upali na server, spamovali mimove, pornografiju i psovke.

Kako kaže Mai, kreatorka sabredita se povukla, a veštice su napustile sabredit. „Ovo mesto je otprilike postalo jedini deo interneta gde deluje da možemo bezbedno razgovarati o ovom pitanju i našim ciljevima, jer je daleko privatnije."

„Ne brinemo se uopšte oko njih“, kaže moderatorka po imenu beansoup o trolovima. „Ako ne možete da se nosite sa gomilom gubitnika što žive u podrumu kod roditelja, mislim da niste sposobni da se borite protiv autoritarne ekstremističke grupe.

Beansoup je 55-godišnja žena koja živi u Velikoj Britaniji koja je naučila da vežba magiju od tetke i majke. Želi da se bore protiv talibana i veruje da je magija način na koji mogu da naprave razliku. „Kao žena od 55 godina, mislim da nisam ono što traže kada su u pitanju ljudi na terenu“, kaže.

Jedna uobičajena tema među trolovima i protivnicima jeste da veštice žele da se bore protiv Allaha, što su svi moderatori sa kojima sam razgovarao odbacili. "Nema borbe protiv bilo kojih ličnosti iz bilo koje abrahamske religije", kaže beansoup. „Suprotno uvreženom mišljenju, ne želimo Allaha da stavimo u Faradejev kavez. Poštujem sva božanstva."

Kao i drugi Discord serveri, postoji prostor za predstavljanje kovena, kanal za najave i još jedan koji objašnjava uloge moderatora. Pravi posao se obavlja putem kanala za “proklinjanja i zaštite”, gde se koterija okuplja kako bi razmenili ideje o tome kako da pomoću čari prokunu vođstvo talibana i zaštite ugrožene ljude u Avganistanu.

Veštice nisu imale baš dobar tretman kroz istoriju: procenjuje se da je između 40,000 i 50,000 ljudi pogubljeno zbog “veštičarenja” u Evropi i američkim kolonijama između 15. i 18. veka.

Bilo kako bilo, više ne ubijamo veštice - ili makar ne u većini država – i čini se da je ovih dana širom sveta sve više ljudi koji sebe zovu vešticama. Hešteg #witchesofinstagram ima 5.4 miliona postova, a gugl pretraga “witchcraft course” daje 35 miliona rezultata. Jasno je da je nekada tajna umetnost veštičarenja danas postala komercijalna. I dostupna onlajn.

Svaka veštica ima sopstvenu specijalnost, a ja sebe u šali zovem “kompjuterska veštica” zato što sam stalno za kompjuterom, pišem kurseve i materijale za radionice. Ja sam, u suštini, kao učiteljica. Pored toga, počinjem dan ritualom koji posvećujem svojim precima.

Stavim mali deo svog obroka pored oltara, zajedno sa upaljenim svećama i mirišljavim štapićem. Ovog jutra to su bili kornfleks i kafa. Kada ručam, dodam i malo hleba. Kada si veštica, preci su ti jako važni. Moraš im pokazivati poštovanje, kako bi ti pomogli da stigneš do svojih ciljeva.Veštičarenje je način života: kombinacija bivanja u kontaktu sa prirodom - obeležavanje promene godišnjih doba i pronalaženje sopstvene primalne snage. Moderne veštice ne nose crne plaštove i ne lete na metlama, ali su povezane sa sopstvenom spiritualnošću. U mom slučaju, na mojim kursevima i radionicama učim druge veštice šta su osnove veštičarenja. Uvek radim na nekoj od mojih knjiga o veštičarenju i svake godine objavljujem veštičji kalendar.Da, ali i svake godine organizujem veštičji festival i imam dozvolu da budem “matičarka” na veštičjim brakovima. Osim toga, prodajem i osnovne potrepštine za veštice. Sve to mi donosi zaradu od nešto preko tri hiljade evra mesečno.

Moj urednik i lektor je moj dečko. Plaćam ga petsto evra mesečno. Takođe plaćam i mnoge domene, kako bi potencijalne mušterije mogle lako da me nađu kada pretražuju, na primer, “witchcraft course” na Guglu. Plaćam i šiping, softver i prostor koji su mi potrebni za radionice.

Šta ljudi mogu naučiti na tvojim radionicama?
Kako da naprave ritualne sveće, kako da očiste negativnu energiju iz prostorije ili kako da iskoriste tarot karte da pomognu sebi kada odlučuju o nečemu važnom u životu. To su praktične stvari. Za 600 evra dobiješ da prisustvuješ radionici koja traje deset večernjih termina. Onlajn kurs košta 23 evra i za taj novac dobiješ 20 stranica informacija koje sam ja lično napisala.

Konkurencija u ovom polju je sve veća, ali sam ja jedna od najvidljivijih veštica na društvenim mrežama. To je zahtevalo mnogo uloženog vremena, ali se isplatilo. Najaktivnija sam na Fejsbuku i Instagramu.

A da li ikada skočiš na metlu i provozaš se, čisto iz zabave?
Ta slika veštice na metli osmišljena je od strane umetnika Pitera Brojgela[u 16. veku. On je bio prvi koji je veštice prikazao kao žene koje lete na metlama, mešaju kotlove i imaju crne mačke.

Iako je izmišljena od strane već uveliko pokojnog srednjovekovnog slikara, ova slika i dalje je veoma popularna - čak i među vešticama. Lično ne sedim na metli, ali upravo zbog toga što je ova slika tako popularna, popularni su i moji kursevi o biljkama. Većina veštica sanja o životu u kolibi u šumi, ako niste znali.

„Pod vlašću talibana u Avganistanu, biti žena ili devojčica je jednako smrti.

„Da li ste nekad videli smrt? One dišu, ali su mrtve. Nemaju prava ni na šta“, kaže Hatidže za BBC na srpskom.

ednog dana, kada sam imala oko sedam godina, nestalo je vode, pa sam pokrivena otišla do česme, koja je od naše mahale (naselja) udaljena 15-20 minuta.

Ljudi, njih oko 70-80, čekali su u redu da uzmu vodu sa jedine česme. Stala sam i ja u red.

Odjednom je došao kamion talibana, ti zastrašujući i divlji ljudi.

Svi su imali velika oružja i bez treptaja oka pucali su na sve.

Zašto su pucali i ubili sve te ljude – nisam razumela.

Kasnije sam saznala da je u toj grupi bilo onih čija su politička uverenja bila suprotna njihovim, te da su ih zato ubili, ali u tom trenutku su svi ti ljudi umrli na moje oči.

Krvi je bilo na sve strane.

Evo i sad dok pričam o tome tresem se, plašim se i sada kao tada.

Ljudi su umrli, svi.

Za nekima su ostala deca, dozivala su roditelje.

Ja sam, dečije nesvesna, gazeći preko tih leševa došla do česme i uzela vodu.

Tako sva u krvi, vratila sam se kući, bila sam mala i niska, pa metak nije stigao do mene.

Tog dana nisam stradala, ali sam umirala svakog sledećeg.

Nikad mi nije ta slika isparila iz glave.

Hatidže i njena braća i sestre su detinjstvo proveli „veoma strašno, u tami“.

Sada shvata da nije ni znala šta je detinjstvo, niti je mogla to da zna.

„Samo sam u ogledalu, gledajući se, pričala sebi, eto to ti je detinjstvo.

„Nismo znali šta su igračke, a kamoli detinjstvo“, govori ona.

Nije znala ni šta su obrazovanje, vrtić ili osnovna škola.

„Hvala bogu da je moj otac obrazovan čovek, pa nas je u kući učio da pišemo i čitamo.

„I to je bilo zabranjeno, ali ipak nas je učio“, dodaje.

„Nismo imali para za hleb, ali je otac krišom donosio kući papir i olovke.

Talibani su otišli kada je imala deset godina i tad je prvi put kročila u školu.

„Tada smo videli šta je život, obrazovali se i počeli da živimo.

„Sad, 20 godina, nakon tih crnih dana, opet se sve vraća na staro i to je pretužno“, kaže ona.

Talibani su na vlast došli ubrzo pošto se Hatidže rodila 1992, i vodili Avganistan sve do ofanzive zapadnih sila 2001, posle napada na Ameriku 11. septembra.

Hatidže strahuje da će žene ponovo biti potčinjene i „plaćati za sve“.

„U ovoj situaciji se možda i neće mnogo promeniti život muškaraca, i u ovom trenutku imate nebrojeno mnogo muškaraca u Avganistanu, koje ova situacija raduje i kojima ide u korist.

„Sada ti muškarci mogu da ožene ženu koju požele, i sa tim prljavim mislima i četiri žene mogu da žene“, upozorava.

Međutim, za žene nema više ljudskih i ženskih prava, niti zakona koji bi stali u njihovu odbranu, strahuje Hatidže.

„Sve je trenutno u crnilu“.

Najviše se plaši za sestru koja je udovica, i ima ćerku od 10 godina.

„Biti žena je teško u celom svetu, ali u Avganistanu je to sad nemoguće.

„Mnogo sam zabrinuta za žene, devojčice koje će, umesto da uče i budu obrazovane, sad postati supruge talibana“, kaže Hatidže.

„One ne smeju same nigde da izađu. Tamo više nema života za tebe bez muškarca“.

---

Talibanski pokret ili studenti počeli su da jačaju ranih 1990-ih.

Obećali su da će se boriti protiv korupcije i poboljšati bezbednost Avganistanaca, suočenih sa posledicama dugogodišnjeg destruktivnog građanskog rata.

Kao i danas, talibani, sunitski muslimani, i tad su se zalagali za uvođenje Šarije – strogog islamskog zakona.

Kad su došli na vlast sredinom 1990-ih uveli su stroge islamske kazne – poput kamenovanja i bičevanja ili javnih pogubljenja osuđenih ubica i preljubnika.

Kazna za krađu bila je odsecanje udova.

Od muškaraca se zahtevalo da puštaju bradu, a žene su morale da nose burku, veo koji pokriva lice i telo.

Talibani su zabranili televiziju, muziku i bioskop i nisu odobravali školovanje devojčica starijih od deset godina.

---

Žene će sada, strahuje Hatidže, gledati „svet samo kroz maleni pravougaonik“.

„Znate li šta je burka? Burka je kao neka vreća, koja ima mali prorez za gledanje kroz nju i namenjena je ženama.

„Ne znam da li ste probali, ili da li je neko tu probao, ali ja jesam“.

Nosila ju je kao desetogodišnja devojčica i kaže da je „veoma bolno“.

„Majka mi je sa 10 godina uzela burku, da bih izlazila napolje. I ja sam hodajući padala, jer nisam videla put.

„Bila sam dete, malo dete od 10 godina“, kaže.

Žali i prijatelje koji su razvedeni.

„Imali su slobodan život, ali ga više neće imati. Ko zna šta će im raditi i kakva će im biti budućnost.

„Talibani ih mogu i kamenovati, to im nije strano. Sigurno ste videli ili čuli takve stvari“, dodaje.

Kaže da misli na sve koje zna, kako će i šta će raditi.

„Kidam se zbog njih, srce mi gori, psihički nisam dobro.

„To traje otkad su talibani krenuli da preuzimaju zemlju, imam košmare kad god zaspim, budim se, ne mogu da zaspim, mnogo sam loše, svi smo loše.“

---

Gledala je smrti u oči

Jednog dana su rekli da u naše naselje dolazi racija.

Bila sam baš mala, oko pet godina, nisam ni znala šta znači racija.

Došli su i u našu kuću, u kojoj smo bili otac, majka, starija sestra, dva starija brata i dve mlađe sestre – one su spavale, a nas velike su probudili.

Sećam se detalja – oružje upereno u nas.

I taman kad su krenuli da nas ubijaju, nešto se desilo, ne znam šta, neki poziv, i samo su otišli.

Uzeli su sve što smo imali, ono malo para i zlata što su roditelji sačuvali.

Vezali su ocu ruke i pred sam pucanj su nam se smejali u lice, ali su posle jednog poziva samo otišli i mi smo preživeli.

Ali sam doživela taj trenutak i taj strah od smrti. Osetila sam smrt i videla šta je i koliko je zastrašujuće.

Oni su divljaci koji ne prezaju ni od čega. Ne znam ni u koji religiju veruju.

Kažu da veruju u islam, ali u islamu nema tako nečeg.

---

Čim su preuzeli vlast, talibani su proglasili opštu amnestiju za sve državne zvaničnike i pozvali ih da se vrate na posao.

Upućen je i poziv ženama da im se pridruže u novoj vladi.

„Oni šalju poruke u svetske medije da žene nisu u obavezi da nose burku, da je dovoljan muslimanski hidžab kako bi izašle na ulicu, ali je situacija unutar zemlje potpuno drugačija“, tvrdi na osnovu vesti koje dobija od prijatelja.

„Pokušavaju sebe da predstave na lep način, ali to nije realno stanje“, kaže ona.

Uverena je da će žene biti primoravane „na mnoge stvari“, ne samo na burku – posebno udovice, poput njene sestre.

„Ne znam šta će im sve doći glave, ali najgore je to što udovice nemaju prava na život.

„Mora da ima nekog muškarca pored sebe, možda je na silu udaju za talibana. Možda joj na silu udaju i ćerku od 10 godina. To je vrlo bolno“, dodaje.ada su talibani ušli u grad u kojem živi njena porodica, Hatidže je sestra u suzama zvala i molila da je spasi.

„Rekla je da ne želi da živi takav život, ali je bilo mnogo kasno, ništa ne mogu da uradim za nju.

„Očekujemo zastrašujuće stvari, kakav će biti kraj niko ne zna“, kaže Hatidže.

To što je ona na bezbednom u Turskoj, ne znači joj mnogo kad su joj u Avganistanu ostali bližnji.

„Svi moji su tamo, moj narod je tamo, svi.

„Mnogo se plašim, od tog divljaštva u kojem se nalaze, gde su ljudska prava, ne znam“.

„Kažu – talibani su se promenili. Kako su se to promenili? Dvadeset godina ratuju u planinama, gde su mogli da se promene?

„Da su se promenili bar bi im se spoljašnji izgled malo izmenio. Ali su i dalje divljaci, strašni ljudi“, tvrdi Hatidze.

Pre sedam godina doselila se u Tursku na master i doktorske studije u Istanbulu.

Nameravala je da se, po završetku školovanja, vrati u domovinu, ali se dolaskom talibana na vlast sve promenilo.

„Ja sam u Turskoj, ali cela moja porodica, prijatelji, poznanici i svi moji ljudi su u Avganistanu i žive u crnilu u zemlji u kojoj nema nikakve budućnosti.

„Nisu bezbedni i to nas sve mnogo brine. Niko ne može da izađe iz kuće, svi su obavijeni strahom, jer ih čeka crna budućnost puna neizvesnosti“, kaže ona.

Članovi njene porodice, kaže, i ranije su razmišljali da napuste zemlju, ali to ni za koga nije laka odluka.

A sad je već i kasno.

Poslednji put porodicu je videla kad je 2020. godine išla u Avganistan da radi istraživanja za fakultet.

„Tad sam ih poslednji put videla. Dobro je da sam išla“, kaže.

Uverena je da više neće videti domovinu, što je čini posebno tužnom.

„Sve je nekako čudno i dosad smo održavali kontakte, ali koliko ćemo u budućnosti biti u mogućnosti da komuniciramo, nisam sigurna“, navodi.

---

Avganistan – rajska bašta

Moja zemlja je kao rajska bašta.

Zbog loše pozicije u kojoj se nalazi, u centru središnje Azije, i što je protočna tačka za sve okolne zemlje, mi gorimo i plaćamo cenu geografske pozicije.

Nas je uništilo i podzemno bogatstvo jer svi žele parče tog bogatstva.

Iako su dosta toga uzeli, ima mnogo stvari koje još nisu osvojili u mojoj zemlji.

Sve to, ali i činjenica da je to zemlja koja datira iz daleke prošlosti, mogu biti razlog zbog kojeg se sve ovo dešava.

Moja zemlja je mnogo lepa, u zelenilu.

Pre 20 godina smo se borili i podneli ljudske žrtve kako bismo se spojili sa slobodom. Sada taj dvadesetogodišnji trud i izgrađen kapital je uništen.

Za nedelju dana su prodali zemlju, napustili je i pobegli.

I opet sve pada na narod, žene i devojčice. To mnogo boli.

---

Avganistan nije uvek bio pod kontrolom ekstremista ili radikalnih islamista.

Tokom 1950-ih godina, kada je premijer Avganistana bio general Muhamed Daud, uvedene su društvene reforme.

Jedna od najupečatljivijih bila je ukidanje purde – običaja da se žena skriva od očiju javnosti.

Daud je podneo ostavku 1963.

Talibani nikada zapravo nisu otišli.

Tokom protekle dve decenije su bili u defanzivi, ali to stanje nije potrajalo.

Na kraju 2014, najkrvavije godine u Avganistanu od 2001, međunarodne snage – oklevajući da ostanu u Avganistanu na neodređeno vreme – završile su borbenu misiju, prepuštajući avganistanskoj vojsci da se bori protiv talibana.

Ali to je dalo zamah talibanima dok su zauzimali sve više teritorija.

BBC je 2018. godine procenio da su talibani bili otvoreno aktivni na 70 odsto teritorije Avganistana.

Avganistan ima ogromne rezerve nafte, gasa, bakra, kobalta, zlata i litijuma.

Pored toga, raspolaže značajnim mineralnim resursima.

Godine 2010. avganistansko ministarstvo rudarstva procenilo je vrednost tih rezervi na skoro bilijardu dolara.

Talibani zarađuju delimično njihovom eksploatacijom, ali i kontrolišu tržište opijuma – od koje se pravi heroin.

Na arapskom Hatidže (Khadija) znači – osoba koja je prevremeno rođena, rano probuđena, ona koja sve pre drugih vidi, koja je bistrog uma. Tako se zvala i prva žena proroka Muhameda.

„Mnogo volim svoje ime.

„Otac mi ga je dao upravo zbog tog značenja i uvek ga s ponosom nosim“, kaže ona.

• Hatidže – ključna žena za rođenje islama.

  Hatidže moli svet da ne okreće glavu od Avganistana i da ne ćute, posebno oni koji se bore za prava žena.

  „Svet je mali, sad se preko društvenih mreža sve može videti, kako mogu da ćute?

  „Očekivala sam da će ceo svet ustati na noge, posebno žene, ali nikog nije briga“, govori rezignirano.

  „Gde su Ujedinjene nacije, prava žena, ljudska prava, kako sve može ovako da se ostavi i zaboravi.“

  I dalje veruje da zajedničkom akcijom može nešto da se promeni i da se pomogne devojčicama i ženama u Avganistanu.

  „Svi kad bi se digli na noge nešto bi moglo da se uradi, da pokrenu nešto, zato molim sve da ne ćute“, zaključuje Hatidže.

  Kritikuje i medije i međunarodnu zajednicu što ne rade ništa da bi se sprečilo da se jezive scene ponove.

  „Mnogo je lako pričati iz sigurne zemlje i udobne fotelje, ali je mnogo teško to preživeti.

  „Samo oni koji žive tamo i koji su preživeli strahote znaju kako je“, kaže Hatidže.

  PREDUGACAK TEKST ZNAM. ALI IMAJTE STRPLJENJA DA PROCITATE. I NISAM VESTICA, ALI BIH ZAISTA PROKLELA SVE LJUDE KOJI MUCE ZENE. NAJBOLJE JE SVOJ NAROD OPISAO HALED HOSEINI U KNJIGAMA '1000 CUDESNIH SUNACA' I 'LOVAC NA ZMAJEVE". I DA MI EVROPLJANI I TI AMERIKANCI NE ZNAMO NISTA O TIM LJUDIMA. I STAVLJAMO SE NA JEDNU STRANU  U SUKOBU. ALI RAZMISLITE ZA SVADJU JE UVEK POTREBNO DVOJE I ISTINA IMA VISE LICA I TAKO DALJE....
  

---

FENOMEN SMEHA, EPIDEMIJA SMEHA, ZARAZAN SMEH

 

SMEH JE POTREBAN, SMEH JE DOBAR. TREBA STO VISE DA SE SMEJEMO. A SVET OKO NAS NE PRUZA NAM VISE TOLIKO RADOSTI I SMEHA. MORAMO SAMI DA PRONALAZIMO RAZLOGE ZA SMEH. ZATO JE SMEH DANAS FENOMEN!

Smejanje je privilegija samo ljudskih bića, jer je jedino čovek u stanju da se smeje. Ali, mnogo čovečjih reakcija liči na smeh, a nije smeh, na primer, nečiji preteći kez ili mahnito cerekanje. Njihovo duševno raspoloženje pritom nije uopšte veselo.

Ili kome se nije desilo da na sahrani odjednom ne može da se uzdrži i ne nasmeje? I bezrazložno kikotanje nije smeh već je, ponekad, simptom nečeg sasvim ozbiljnog…

Šta je zapravo smeh? Odakle potiče? Većina teorija smeh priprisuje sreći, zdravlju i instiktima za samoodržavanje. Danas se između ostalog, smeh koristi i kao sredstvo uspešnog poslovanja. Jedna kineska poslovica kaže: „Čovek bez nasmešenog lica ne bi smeo da otvori dućan”.

Osmehujući se jedni drugima, oni koji se prvi put sretnu na taj način šalju uzajamno prvi znak dobre volje i vedrog raspoloženja. Neko je rekao da je to most kojim će proći pozitivna energija. Šekspir je u jednom sonetu napisao: „Osmeh leči rane od mrgodnog pogleda”. Prema tome, uzdržite se od svoje namrgođenosti da ne biste nekog ranili svojim pogledom.

Naravno da su pametni ljudi shvatili da osmeh može biti maska za spoljašnji svet – javni osmesi uspešnog čoveka često smenjuju mrki pogledi prema njegovim ukućanima. Danas je u svetu smeh postao ozbiljan biznis, posebno kao terapeutsko sredstvo

Nisu samo bolesti zarazne – zarazan je i smeh.

Svi poznajemo taj osećaj ili situacije kad ne možemo da se odupremo smejanju, čak i ako je to neprikladno.

U čemu je kumst ili fazon sa tim glupavim, a opet sjajnim i neobično zaraznim HAHAHA zvukom u razgovoru, susretu i širem društvu?

Otkud to nekontrolisano kikotanje ili pak eksplozivno cerekanje, odnosno grohot iz grla, želuca i srca?

Stanje kad se zacenimo od smejanja, te se grlimo i vešamo o svoje bližnje tokom dobrog vica i duhovite priče, zezanja, anegdote ili šale?

Primalno kao kod primata, glasne žice tada glasno vibriraju, oči nam zasuze, lice i dijafragma se grče, borimo se za vazduh, cepamo se, kreveljimo i grokćemo od smeha.

A ponekad i bešika ume da popusti.

Filozofi od Platona i Aristotela, preko Hobsa i Loka, sve do Anrija Bergsona, pokušavali su da razumeju humor ili da intelektualno objasne šta je to uopšte smešno.

Međutim, sociologe interesuje kako se to smeh viralno prenosi i širi tokom susreta među ljudima.

Poenta je u upadljivoj zaraznosti smeha, u smejanju kao jednom društvenom činu.

Jer, smejanje se isključivo obavlja u društvu.

I praktično je nemoguće da se ne nasmejemo kad se smeju svi oko nas.

Čak i ukoliko se smejemo dok smo potpuno sami, mi opet reagujemo na neku društvenu situaciju ili na druge ljude.

Na duhovitu knjigu koju tada čitamo, na karikaturu u novinama, emisiju na televiziji, tvit ili mačiće na internetu, te kad se prosto prisećamo ili zamišljamo situaciju koja je smešna.

U suprotnom, smatra se da nismo sasvim zdravi, poput Džokera u novom filmu, ili poslovičnog ludog na brašno.

Ovaj društveni karakter smeha implicitno prepoznaju i Holivud i Netfliks.

Upravo zato tvorci humorističkih serija nasnimavaju i puštaju snimak smejanja publike u pozadini, sa namerom da izazovu isti osećaj i ponašanje kod gledalaca.

Smeh stimuliše smeh.

Uostalom, fizički je nemoguće da – zagolicamo sami sebe.

I svako pričanje vica ili smešne anegdote u društvu zapravo je kolektivni poduhvat ili ritual u kojem saučestvujemo svi zajedno.

Jedno recipročno i sinhronizovano prebacivanje loptice između govornika i publike, interaktivni teatar ili dramaturgija, gradualno osnaživanje vica sve do klimaksa, pančlajna ili katarze.

Dok postoje i svedočanstva o odistinskim – epidemijama smeha.

Kao npr. u Tanzaniji 1962, i kada se smejanje učenika prenosilo od škole do škole, i tako danima i nedeljama.

Jednostavno, ne možemo a da se ne pridružimo ostalima u smejanju.

Osmeh se nekontrolisano razvlači, a lice se krivi i kezi gotovo samo od sebe.

Smeh je urođena i univerzalna ljudska osobina, ali i stvar koju delimo sa nekim drugim životinjama.

Neuronaučnik Jak Panksep proveo je karijeru legendarno golicajući pacove u laboratoriji.

Smeju se i naši najbliži rođaci poput šimpanzi, npr. kad beba šimpanze juri za alfa mužjakom u grupi, a ovaj šatro uplašeno beži i izdašno se kikoće usput.

I ljudi i ostali primati smeju se tokom igara vijanja, rvanja ili golicanja, ali i igre iznenađenja poput žmurki i pokrivanja očiju rukama, odnosno, Pogodi ko je? ili Sad me vidiš, sad me ne vidiš?, sa novorođenim bebama čovekolikih majmuna.

Primatski se smejemo i na neočekivane veleobrte, poput saplitanja o koru od banane, bilo u džungli, bilo u onom Najsmešnijem kućnom video uratku na televiziji.

Dok smejanje nije i jedina društvena zaraza koju poznajemo.

Na primer, podjednako zarazno je i zevanje.

I mi sami zevamo kad vidimo da zevaju drugi ljudi, pa i naše mačke i psi kao kućni ljubimci.

Zatim, ljudske bebe će se instinktivno plaziti ako se isplazi njihov roditelj ili staratelj, odnosno sinhronizovano tapšati rukama tokom igre Taši-taši-tanana.

Svoje ponašanje zarazno sinhronizuju i oni odrasli ljudi tokom npr. romantičnog sastanka.

Usklađuju svoj hod u dugoj šetnji, dodirivanje, ton u glasu i prekrštavanje nogu, baš kao što i sinhronizovano večeraju, đuskaju i plešu i, ukoliko im taj ceo ritual uspe, vode ljubav posle.

A nema snažnije i emocionalno zaraznije ritmičke sinhronizacije tela i ponašanja od one koja se odvija tokom seksualnog odnosa između dve osobe.

Ljudske emocije i telesne reakcije naprosto su izuzetno zarazne ili odistinski viralne tvari.

Da, smejemo se zajedno sa nasnimljenim smehom u humorističkoj TV seriji, ali isto tako i plačemo tokom tužnog filma ili nekakve ljudske drame.

Neretko zaplačemo samo na prizor tuđih suza.

Slično saradljivo je i sa razmenom darova, a ne samo smeha i suza.

Ili prirodnim nagonom za deljenjem hrane, te potrebom za pićem i jelom u društvu.

Dok su usamljenici za šankom ili kafanskim stolom predmet neobičnih tabua.

Veoma je nelagodno, ili nas i same zaboli, kad vidimo iglu kako ulazi u tuđu venu.

Ili kad muškog glumca šutnu u međunožje u akcionom filmu.

Isto kao što se i seksualno uzbudimo na trljanje sasvim tuđih genitalija u onom pornografskom.

A sve su ovo samo fiktivne pokretne slike, tek jedinice i nule na ekranu kompjutera ili digitalne kablovske televizije!

Osećamo čak i posramljenost i stid zbog drugih ljudi, i nazivamo to transferom blama.

Ili tzv. krindžom, kako veli omladina.

Ljudi su bića koja osećaju, ali i koja – saosećaju.

I što je važna lekcija za tekuću pandemiju i društveno distanciranje.

Primera sinhronizovanog društvenog ponašanja ljudskih životinja ima tušta i tma i mimo smejanja ili plakanja (od smeha) na viceve, odnosno na smešne, tužne ili seksi medijske sadržaje.

Kao i van džungle i plesa urođenika, podjednako i u našem urbanom, (post)modernom i (post)industrijskom društvu.

Na primer, kad publika na koncertu zapeva zajedno sa bendom, te usklađeno povadi upaljače tokom balade, što proizvodu buru emocija.

Kad navijači na stadionu takođe sinhronizuju svoje pesme, transparente i pirotehnike.

Ili se sinhronizovano krste, pevaju, mole, sedaju i ustaju u crkvama.

Prisetimo se i kako smo, kao primati zarobljeni po svojim betonskim kavezima, bili kolektivno aplaudirali lekarima u prvom talasu epidemije.

I nije li ovo sinhronizovano tapšanje dlanovima među Sapijensima proizvelo jedno zarazno osećanje solidarnosti, empatije i krajnje emotivno stezanje u grlu?

I upravo u tome je i kvaka naših sveprisutnih društvenih zaraza.

Naime, zarazno smejanje, zevanje, plakanje, blamovi ili aplauzi na muzičkom koncertu ili na terasi tokom pandemije, svedoče o izuzetnoj ljudskoj osetljivosti na – druge ljude.

Jer naše prirodno okruženje, naša ekologija i ekosistem u kojem smo evoluirali, pre svega jesu ti drugi ljudi.

Naša deca, žene i muževi, naši roditelji i srodnici, ali i naši prijatelji, susedi, sunarodnici i čovečanstvo u celini.

Jer mi, ljudi, nismo Robinzoni Krusoi.

Niti smo sami kao kutnjaci ili kao vukovi u gori.

Nijedan čovek nije pusto ostrvo.

Svi smo mi i telesno, mentalno i emocionalno međupovezani.

I to se ogleda u našim telima, mislima, osećanjima i društvenim ponašanjima.

Svi ovi procesi uzajamnog saosećanja, ritualnog svezivanja, telesnog usklađivanja i sinhronizacije, tog društvenog smeha, radosti ili tuge među ljudima zapravo svedoče o jednom neverovatnom kapacitetu ljudske životinje za – empatiju.

Za solidarnost, bliskost, intimnost, simpatiju i ljubav.

O svemu tome, i o navedenim primerima, sjajno je pisao čuveni primatolog Frans de Val u studiji Doba empatije: Lekcije iz prirode za pristojnije društvo (2009), ali i sociolozi od Emila Dirkema do Rendala Kolinsa.

Mnogi mislioci u istoriji pogrešno su smatrali da je za empatiju, saradnju i solidarnost, pa i za bratstvo i jedinstvo među ljudima, potreban nekakav poseban trud ili nadnaravni napor.

Neko specijalno vaspitanje ili pak versko i moralno obrazovanje.

A nije.

Ljudsko društvo nije stalna borba za opstanak (i kapitalistički profit), a koja navodno postoji u mater prirodi.

Kooperacija i empatija među ljudima zapravo su toliko ukorenjene u našim telima i njihovim ponašanjima da će uvek da eksplodiraju ili bar vremenom ižđikaju.

Otprilike kao zarazni smeh ili bar osmeh u uglu usana.

Usred epidemije, razmišljajmo onda i kao evolucioni biolozi ili vanzemaljski antropolozi, a ne samo kao kriznoštabni lekari i epidemiolozi.

Ljudi su jedne krajnje saradljive i saosećajne životinje koje se usput i zajedno, zarazno smeju, zevaju, igraju, raduju, blamiraju, plešu, vode ljubav, tapšu i plaču. Bilo u društvu ili sami pred TV ekranima. Empatija je naša priroda i naša sudbina.

Na nas izdašno utiču tela i ponašanja ljudi koji nas okružuju, i mi nesvesno reagujemo na njihov smeh, radost, sramotu, sreću, strahove i tugu.

I to je ona stvarna i vaskolika epidemija ili zaraza ljudskog društva u kojoj konstantno živimo i nazivamo je životom.

Mi, ljudi, uopšte nismo toliko racionalne, koliko smo (sa)osećajne i društvene životinje.

I sasvim prirodno uživamo u zajedničkom smehu, kao i u svim ostalim društvenim zarazama.

Pa hajde onda, poželimo jedni drugima mnogo više te prirodne empatije i solidarnosti, zagrljaja i poljubaca, kao i više druženja u ovoj novoj godini.

I više onog zaraznog smeha, moliću.

. Memovi, slike, video-snimci… Na prvi pogled je to obično zabavno i smešno. Ali takvi sadržaji mogu da imaju problematičnu, pa čak i radikalnu pozadinu. Manipulativne onlajn-strategije su danas prisutne svakodnevno. Memovi su internet-fenomen u kojem ljudi uživaju i sa zadovoljstvom ga dele. To je neka vrsta parodije i kritike. Kao što sama reč grčkog porekla kaže (na grčkom mimema znači oponašati), memovi se koriste kako bi nekom događaju dali crtu humora.

Ali oni nisu uvek bezazlena zabava. Posebno ne u SAD, gde su već dugo sastavni deo predizborne onlajn-kampanje. „Svaka slika, svaki mem, svaki video, samo su deo slagalice koja može da se koristi kaki bi se birači uverili da nekom kandidatu ili partiji daju glas“, smatra Den Fajfer, čovek koji je administraciji bivšeg američkog predsednika Baraka Obame bio zadužen za komunikacije.

Neki s pravom sumnjaju u smeh jer nije uvek iskren – pojedinci se smeše kada su u pravu a još više kad nisu i kad greše. Zato je stari cinik Mark Tven rekao: „Bore se tragovi minulih osmeha”.

Od neiskrenog osmeha još je teže ismejavanje drugog. Na žalost toga je danas sve više. Ismejavanje ponižava i vređa. Mnogi bi radije želeli da ih mrze nego da ih ismejavaju.
Psihološka ispitivanja pokazuju da svaki smeh nije uvek izraz radosti i zadovoljstva. Ono što stručnjaci za smeh nazivaju neveselim i patološkim smejanjem javlja se u više varijanti: „nezadrživo cerekanje”, iznenadni „napad ludačkog smeha” i „đavolov smeh”. Sve ove vrste smehova karakteriše „prazan smeh lišen emocionalnog izraza”.

Patološki smeh se može kod pojedinca javiti samo u stresnim i delikatnim situacijama, recimo, tokom svađa s bračnim drugom ili za vreme posete prijateljima kojima je neko smoro umro. To ukazuje da „normalan” smeh može da sadrži elemente patološkog. Svima nam se desilo da se u nezgodnom trenutku nervozno zasmejemo i da nam zbog toga bude krajnje neprijatno. Smeh takođe može da bude vid agresije ili da sadrži elemente uživanja praćenog osećanjem krivice pošto kod nedužnog posmatrača može da izazove nelagodnost.

Uprkos svemu navedenog, još od pamtiveka se zna da smejanje blagotvorno deluje na zdravlje. Smeh je najzdraviji ventil kojim se čovek oslobađa negativnih emocija kao što su strah, bes, agresivnost ili anksioznost.

Smeh blagotvorno utiče na naše zdravlje, tako što pokreće brojne fiziološke promene u našem organizmu. Zahvaljujući tome, aktiviraju se odbrambene snage organizma, luče se hormoni sreće, poput endorfina. Dokazano je da često smejanje jača imunitet, redukuje hormone stresa i tako smanjuje štetnost njihovog razarajućeg efekta.

Ali, smeh ne prija samo telu nego i našoj psihi. Osim što podstiče dobro raspoloženje, smeh je delotvoran odbrambeni mehanizam koji pomaže ljudima u kriznim životnim situacijama, dajući im snagu da ih uspešno prebrode pružajući im veru u budućnost. Smeh olakšava i komunikaciju među ljudima. Smeh s prijateljima predstavlja važan znak uzajamne bliskosti.

Kada je već tako, nastojte da se što više smejete. Ukoliko mislite da nemate razloga za smeh, smejte se svojim slabostima i pogrešnim uverenjima, jer čovek je najsmešniji kada sebe shvati preozbiljno i prepametno. Smejte se svojim promašajima, dostojanstveni, moćni i da zaboravite da se smejete sami sebi. Svako ponekad ima dan kada mu ništa ne ide. Probajte tada da se prisetite nečega kada ste bili jako srećni ili se smejali do suza. Zato, osmeh na lice. Ako imate baš puno problema, sagledajte ih objektivno.

Ništa u životu nije baš tako strašno!

Tanganjika, danas poznata kao Tanzanija, prije 50 godina bila je svjedok jednom neobičnom i jedinstvenom događaju – epidemiji smijeha koja je trajala više od godinu dana.

Iako epidemija smijeha zvuči kao neki lijep, veseo događaj, ona zapravo nije nimalo zabavna i može lako da postane veliki zdravstveni problem.Najpoznatiji slučaj epidemije smijeha dogodio se 30. januara 1962. godine u Tanzaniji, odnosno Tanganjiki u to vrijeme. Sve je počelo kao naivno smijanje tri djevojčice u školskom internatu u selu Kašaša. Ipak, njihovo cerekanje se vrlo brzo pretvorilo u histeričan smijeh koji se poput požara proširio na cijelu školu. Kod neke djece smijeh je trajao samo par sati, dok je kod druge trajao i do 16 dana. Zbog ovog neobičnog događaja, škola je zatvorena, a sva djeca su se vratila u svoja okolna sela.Međutim, ubrzo nakon zatvaranja škole, epidemija se proširila i na susjedna sela. U aprilu i maju se smijalo više od 200 djece. Do juna, epidemija se proširila na druge škole, zarazivši dodatnih 50 učenika. U julu su se zatvorile još dvije škole, a epidemija nije stala sve dok nije zahvatila gotovo 1.000 djece i zatvorila 14 škola – dok su nastavnici i odrasli samo nijemo i bespomoćno posmatrali. Epidemija je trajala od šest mjeseci do godinu i po u pojedinim mjestima.Nauka još uvijek ne zna kako tačno dolazi do pretvaranja pozitivnih emocija u smijeh, ali osoba ne može da se smije duže od 20 sekundi, što ovaj fenomen čini još nevjerovatnijim. Dakle, šta se zapravo dogodilo u Tanganjiki 1962. godine?Čarls P. Hempelman sa Univerziteta u Idijani smatra da su djeca bila pod velikim stresom, a da je epidemija bila nusprodukt, poput pokvarenog ventila za oslobađanje od stresa. Međutim, to je samo pretpostavka. Naime, niko ne može sa sigurnošću da kaže šta je uzrokovalo epidemiju, a trenutno je jedino medicinsko objašnjenje da je u pitanju bila “masovna histerija”, odnosno “masovna psihogena bolest”.

Španski komičar Huan Đoja Borha, poznat po zaraznom smehu koji mu je doneo svetsku slavu, preminuo je u 65. godini.

Poznatiji pod nadimkom El Risitas, što znači Kikotanje, komičar je na internetu postao poznat kao „Španac koji se zarazno smeje“.

Posle nastupa na nacionalnoj televiziji, Borha je pre više godina postao internet fenomen kada su ljudi počeli da prave klipove sa njim, sinhronizujući priču sa njegovim zaraznim smehom.orhin zarazni smeh koristili su mnogi na internetu kako bi napravili vlastite klipove na razne teme.

Ove verzije video snimaka, kao i original, od tada su prikupile milione pregleda – cementirajući Borhinu slavu i prepoznatljiv smeh.

Njegovo nasmejano lice i danas je popularno na društvenim mrežama, a iskorišćen je i kao emotikon na platformi za strimovanje igara Tvič (Twitch).

ZATO SMEJ SE, SMEJ SE ALI  IZA POJAS ZADENI. NI U CEMU NE VALJA PRETERIVATI PA NI U SMEHU. TAKODJE, NIJE LOSE IZABRATI ONO CEMU SE SMEJEMO! NAPROTIV! TO BI UVEK TREBALI DA RADIMO.

PUSTINJSKA RUZA I FLASIRANA VODA

 PUSTINJA - OGROMNO MISTERIOZNO PROSTRANSTVO. FLASIRANA VODA -MISTERIOZNA VODA  U PET AMBALAZI. VODA CE BITI SKUPLJA NEGO NAFTA I NECE JE BITI NI U DRUGIM KRAJEVIMA SVETA ILI  U PREVODU SVET CE POSTATI PUSTINJA.

Pustinje su misteriozni predeli koji zauzimaju skoro jednu trećinu površine Zemlje, a ipak, većina turista ih zaobilazi u širokom luku zbog surovih uslova. Pustinjske oblasti su rasprostranjene širom naše planete i, za razliku od uvreženog mišljenja, nisu uslovljene veoma toplom klimom. Svim pustinjama na svetu je zajednička veoma mala količina padavina na godišnjem nivou. Ukoliko neka oblast godišnje primi manje od 25 centimetara kiše, možemo je smatrati pustinjom, piše World Atlas.

Kada pomislimo na pustinju, najčešće vidimo vrelinu i pesak i skoro potpuno odsustvo života, jer veoma mali broj vrsta može da preživi u tako surovim uslovima. Ipak, činjenica je da skoro jedna milijarda ljudi živi u oblastima koje se klasifikuju kao pustinje.

Antarktik je takođe pustinja, iako je zaleđen i temperature su mnogo drugačije nego u Sahari. Na Antarktiku ne pada kiša, što je odlučujući faktor koji skoro ceo kontinent određuje kao pustinju.Pored male količine padavina na godišnjem nivou, sve pustinje odlikuje izuzetno niska vlažnost vazduha. U pustinjama nema dvoljno vode na tlu koja bi isparavala i stvarala oblake, koji bi kasnije vodu vratili kroz kišu. U tropskim pustinjama temperatura vazduha tik iznad tla je toliko visoka da dovodi do refleksije svetlosti na sloju vrelog vazduha. Ovaj pustinjski fenomen naziva se fatamorgana. Razlike između dnevnih i noćnih temperatura su ekstremne u većini pustinja. U pustinji Čivava, na primer, najviše dnevne temperature dostižu 37°C, ali se noću spuštaju na 0°C.

Razog za brzo i značajno opadanje temperature leži u nepostojanju oblaka iznad pustinje, koji bi sprečili hlađenje tla nakon zalaska sunca. Vlažnost vazduha tokom noći uglavnom ostaje ista, što znači da ne postoji ništa što bi sprečilo topao vazduh da "pobegne" u atmosferu. 

Jedino mesto u pustinji na kome se često može naći voda naziva se basen. Basen je duboka i velika rupa na površini tla u kojoj se može zadržati kišnica, a ponekad može nastati i privremeno jezero ukoliko dođe do oluje ili poplave.

Zbog nedostatka drveća, a često i bilo kakve vrste vegetacije, vetrovi snažno duvaju u pustinjama jer nema šta da ih zaustavi. Vetrovi koji dostižu brzinu od 100 km/h stvaraju dine nanoseći pesak. Površina peščanih pustinja se konstantno menja, a vetrovi pomeraju dine čak i nekoliko metara godišnje.

Peščane oluje u Sahari podižu čestice peska veoma visoko u atmosferu. Pesak iz Sahare, nošen vetrovima, putuje preko Atlantskog okeana i zaslužan je za idilične narandžasto-žućkaste zalaske sunca na Floridi.Jedan geološki fenomen je svojom čudnovatošću uspeo da nadmaši sve prirodne lepote Mauricijusa. U netaknutoj zelenoj oazi nalazi se ušuškana mala pustinja čiji se pesak preliva u neverovatnim bojama.

Pustinjska ruža predstavlja kristaliziran rascvjetali oblik od pijeska, soli, kvarca, gipsa i barita, nalik ruži, taložen milenijima u jamama i pećinama duboko ispod nivoa mora i velikog slanog jezera, danas potpuno isušenog.

Pustinjska ruža naziva se još i ruža pijeska, ruža stijena, ruža selenita ili ruža od gipsa.Pustinjske ruže mogu nastati u velikom broju pustinja, a mogu se formirati i kad voda ispari u sušnim pjeskovitim uvjetima, uglavnom nakon kratkih i rijetkih kiša. Tijekom svog rasta, zrna pijeska ostanu zarobljena u gipsu dajući ružama boju pijeska pustinje u kojoj je ruža narasla. Kristali tvore kružni niz ravnih ploča dajući stijeni oblik sličan cvatu ruže. Mogu se pojaviti kao pojedinačni cvjetovi nalik na ružu ili kao grozdovi cvjetovaa.Najveća izmjerena Pustinjska ruža imala je promjer 43 cm, a bila je teška 57 kg.Za mene je velika povezanost izmedju pustinje, ruze i vode. Ruza koja je najlepsi cvet na svetu i brani se trnjem postoji i u pustinji gde nicega nema jer nema vode. Simbolika ocigledna. Ako svet nacinimo pustinjom vise necemp biti ljudska vrsta.

Sad samo nesro o vodi.
straživači su zaključili da bi to imalo otprilike 1.400 puta veći uticaj na ekosisteme i 3.500 puta veće troškove u odnosu na grad u kojem bi se koristila isključivo voda iz česme.

"Veći uticaj flaširane vode na okoliš pripisuje se visokoj stopi materijala tj. ambalaže i energije potrebne za proizvodnju flaširane vode u odnosu na vodu iz slavine", pišu istraživači u studiji.

Te brojke se baziraju na procjeni životnog ciklusa koju obično koriste naučnici, a koja odmjerava opterećenje proizvoda na okoliš tokom cijelog njegova životnog ciklusa (LCA) - vađenje sirovina, proizvodnju, transport, distribuciju, upotrebu i odlaganje.avisi gde živite i kakva je u vašem mestu voda iz vodovoda. Ukoliko je voda iz vodovoda u potpunosti ispravna i stručan tim ljudi vodi računa o njoj, vi možete potpuno bezbedno da koristite vodu iz česme, da ne pričamo da ako se opredelite za flaširanu vodu, vi možda kupite samo onu vodu koju direktno popijete tako iz čaše.alitet flaširane vode zavisi i od njene ambalaže pa tako bi najbolje bilo da se ta voda nakon otvaranja flašice i popije.Pravljenje flaširane vode takođe je obiman i resursno težak proces. Kao i drugi izvori plastike, materijal u flaširanoj vodi se proizvodi od nuspojava sirove nafte. Za razliku od drugih plastičnih materijala koji se ponovo koriste tokom svog života, plastične bočice se obično koriste jednom, a zatim se odlažu. Zanimljivo je i da više vode ide u stvaranje bočice nego dela koji čini njen sadržaj. Nedavna studija iz Međunarodne asocijacije za flaširanu vodu je utvrdila da preduzeća severnoameričkih kompanija koriste 1,39 litara vode kako bi napravile jedan litar flaširanih stvari. I baš zbog ovoga treba da razmislite dva puta sledeći put kada krenete da kupite flaširanu vodu.

Zapravo, nedavni izveštaj je pokazao da većina flaširane vode zapravo potiče iz slavine, ali se može dalje testirati i obrađivati.

Kada je reč o testiranju, to se češće čini sa cisternom vode nego sa flaširanom vodom, a odgovornost za ta istraživanja je na Agenciji za zaštitu potrošača.  63 odsto Amerikanaca zabrinuto zbog zagađenja vode, pa se odlučuje da kupuje flaširanu. Ljudi širom sveta kupe milion plastičnih flaša za jedan minut; koliko zavrsi u rekama i jezerima svi to znamo.Razgradnju jedne plastične flaše je potrebno oko 450 godina. Svake godine se baci 20 milijardi plastičnih boca.

SAD AKO VAM JE PUSTINJA IPAK EGZOTICNA DESTINACIJA ZA ODMOR I AKO VOLITE PUSTINJSKE A NE PRAVE RUZE, ONDA PRICA O VODI, NAROCITO FLASIRANOJ VODI VAS SE NE TICE. MOJA ZELJA JE DA PUSTINJA OSTANE I DALJE PUSTINJA, A DA NASE LIVADE , SUME, REKE,JEZERA, PRAVE RUZE  POSTOJE I DALJE .SACUVAJMO NASU PLANETU CUVAJUCI VODU ZA PICE KOJU NAM JE PRIRODA DALA IZDASNO, A MI JE POTROSILI I ZAMENILI PLASTICNIM BOCAMA.

ZEMLJOTRES

NEOBICNO DA DO SADA NISAM PISALA O OVOJ TEMI SEM KAD SAM GOVORILA O TESLINIM PRONALASCIMA. TAKO DA CU MALO DA VIDIM STA SE MENI POVEZUJE JER TAKO FUNKCIONISU MOJI BLOGOVI. SVE JE POVEZANO. 

Godine 1893. Tesla je patentirao električni generator parni pogon pod nazivom oscilator. Kasnije u životu Tesla je tvrdio da jedna verzija oscilatora je dovoljno snažna da izazove zemljotrese, što je i učinio u jednom slučaju u Njujorku 1898. godine pod nazivom Teslina zemljotres mašina.Aparat koji izaziva ovakve tektonske poremećaje verovatno je zasnovan na čuvenom eksperimentu sa poklapanjem frekvencija, kada je Tesla izazvao manji lokalni potres u zgradi u Njujorku u kojoj mu je bila laboratorija. Morate znati da on nije verovao u dokumentaciju iz straha od krađe i da nije imao prave nacrte već beleške koje su samo njemu značile. Nesavršenosti na mehanizmu su sasvim moguće usled toga što su beleške morale da budu interpretirane od strane inženjera, ali verujem da danas strucnjaci lako mogu da "provale" o cemu se radi.U Njujorku se 1896. godine desio zemljotres jačine 3 stepena, vibrirali su zidovi kuća, pucala stakla, Ijudi su u panici bježali na ulicu. No, to nije bila prirodna nepogoda. Zemljotres je izazvao Nikola Tesla, koji je tada sprovodio eksperimente vezane za rezonantne oscilacije. Nazvali su ga veliki ludak, na sreću Tesla je uspio na vrijeme da isključi uređaj.

 On je znao da vlada munjama, prenosi elektricitet na daljinu i dobija energiju iz okolnog prostranstva.

Tesla je posmatrao tu sredinu koja je oko nas, tkz. savremeni fizički vakum, kao smješu inertnih gasova koji se uzajamno prožimaju i njegov način pomoću kojeg je crpio energiju iz prostora je u tom da odredi potrebnu rezonantnu frekvenciju svakog od tih gasova. Na taj način za vrijeme rezonance bi se desio giganski izbitak energije.eslin najnepoznatiji izum bio je izum koji je postojao samo u teoriji - Zrak smrti. Tesla je tvrdio da je 1930. godine izumeo takozvani Zrak smrti koji je prema njegovom mišljenju mogao da uništi svako vozilo ili avion.

"Osmislio sam način da ljudi prenose veliku energiju s jedne planete na drugu, bez obzira na daljinu", izjavio je Tesla za "Magazin" 1931. godine.

Zrak smrti nikada nije napravljen, ipak Tesla je pokazao planove za ovaj izum raznim vojnim organizacijama u SAD. Ovaj izum koji je u rukama Trampovog sestrica svakako je u funkciji odavno kao jedno od najmocnijih ili najmocnije oruzje na svetu. Zato ne sumnjam i da zemljotres masina postoji za ciljane zemljotrese. A o HAARP- u i da ne pricam. Sve je to genijalni Tesla znao kao putnik kroz vreme ili vanzemaljac svejedno.

Pod dejstvom velikih pritisaka u stijenskim masama Zemljine kore, najčešće izazvanih pomicanjem većih blokova (izlomljenih djelova) zemljine kore, nastaje iznenadni lom stijenske mase, koji je praćen elastičnim deformacijama okolnih stijenskih masa, koje se zatim šire u  prostor u obliku seizmičkih talasa. Trajne deformacije (lom) stijenske mase manifestuju se pojavom  rasjeda u stijeni (razlom, pukotina). Cijeli ovaj složeni tektonski proces naziva se zemljotres, a takva vrsta zemljotresa - tektonski zemljotres.   Mjesto započinjanja procesa loma stiijene, odnosno geneze zemljotresa, naziva se žarište zemljotresa. Naime, žarište zemljotresa predstavlja mjesto maksimalne koncentracije napona u stijenama zemljine kore, u kojem nastupa začetak loma stijene. Žariste zemljotresa se naziva i hipocentar, a njegova vertikalna projekcija na zemljinu površ, naziva se epicentar.
	Prema načinu nastanka, razlikuju se dvije osnovne vrste zemljotresa: prirodni i vještački. Od prirodnih zemljotresa, najčešći i najrazorniji su tektonski, zatim vulkanski i najzad urvinski zemljotresi. Vulkanski zemljotresi su vezani za vulkanske erupcije, dok urvinski zemljotresi nastaju urvanjem (iznenadnim prolamanjem, obrušavanjem) velikih podzemnih šupljina (pećina i kaverni)
Vještački zemljotresi nastaju usljed djelatnosti čovjeka, odnosno njegovim dejstvom na prirodnu sredinu. Najčešći primjer takve aktivnosti može se zapaziti u oblastima u kojima su formirana velika vještačka akumulaciona jezera, gdje se formiraju tzk. indukovani zemljotresi. Zona akumulacije "Piva" (Mratinje) na sjeverozapadu Crne Gore predstavlja jedan takav tipičan primjer, gdje je seizmička aktivnost u periodu nakon prvog punjenja akumulacije, višestruko povećana u odnosu na prethodni period. Grupi vještačkih zemljotresa pripada i seizmička aktivnost stimulisana upumpavanjem vode u duboke bušotine (na primjer, za potrebe eksploatacije geotermalne energije iz Zemljine unutrašnjosti).Ili FRAKOVANJE ( VIDI MOJ BLOG O TOME) ili ciljani zemljotres u sluzbi rusenja vlasti u nekoj zemlji ili samo proba da li se to moze izvesti i koliko je razoran. Svet je pogodio potres jači od 9,2 stepeni po Rihteru - i to je moguće! Zemljotresi definitivno spadaju u jednu od najtežih prirodnih katastrofa. Na svu sreću mi nismo u području koje se smatra aktivno trusnim. A, da li ste se zapitali kada se desio najjači zemljotres? Da krenemo redom:   Zemljotres u Čileu, 1960. godine Zemljotres u Čileu iz 22. maja 1960. godine najjači je zemljotres koji se ikada dogodio na zemlji. Njegova magnituda iznosila je 9.5 stepeni po rihteru. Razaranja su bila ogromna, tako da je reljef bio neprepoznatljiv posle potresa – stvorile su se nove planine, a reke su promenile svoja korita, to dovoljno govori o jačini ovog zemljotresa koji je ostavio pustoš za sobom. Cunami visok 25 metara zahvatio je obale južnog Čilea. Pored Čilea cunami talasi pogodili su i Australiju, Havaje, Novi Zeland, Japan i Filipine. 3 dana posle zemljotresa dogodila se i erupcija jednog vulkana u Čileu.  Zemljotres na Aljasci, 1964. godine Ovaj zemljotres dogodio se 27. marta 1964. godine. Njegova magnituda bila je 9.2 stepena po rihteru. Razaranja su bila ogromna, a najviše je stradao grad Ankoraž. Zemljotres je izazvao cunami visok preko 60 m koji je pogodio obale Aljaske, a manji cunami talasi pogodili su obalu Kanade. Zemljotres na Sumatri, 2004. godine Zemljotres na ostrvu Sumatri u Indijskom okeanu desio se 26. decembra 2004. godine. Njegova magnituda bila je između 9.1 i 9.3 stepena po rihterovoj skali. Cunami, koji je ponegde bio visok i 30 m, pogodio je obale Indijskog okeana, a stradala su mnoga letovališta i primorska mesta na Tajlandu, Indoneziji, Šri Lanci i Maldivima. Zemljotres na Kamčatki, 1952. godine  Kamčatku je pogodio jak zemljotres 4. novembra 1952. godine. Njegova magnituda procenjena je na 9 stepeni po rihterovoj skali. Cunami koji je nastao tom prilikom pogodio je Čile, Aljasku i Novi Zeland. Sendai zemljotres, 2011. godine Ovaj zemljotres pogodio je Japan 11. marta 2011. godine. Njegova magnituda iznosila je 9 stepeni po rihterovoj skali. Zbog oštećenja nuklearne elektrane Fokušima, radijacija je u tom područiju povećana za preko 1000 puta, tako da je područje u krugu od 25 km od elektrane evakuisano. Cunami koji je pratio ovaj zemljotres bio je visok do 30 m. Po nekim teorijama zavere ovaj je zemljotres ciljano odradjen sa Teslinom zemljotres masinom! I bio je najjaci potres u oblasti Japana za 1200 godina! Zeljotresi se desavaju svakodnevno . Zemlja je "zivo bice" i stalno postoje ta tektonska pomeranja i podzemne vode i energije. Ipak, covek se zapita koliko je to Majka priroda uradila, a koliko covek? NARAVNO DA VERUJEM U ZEMLJOTRES MASINU, ZRAK SMRTI I HAARP. VERUJEM DA JE TESLA ZNAO ONO STO MI NIKADA NECEMO SAZNATI. A AKO JE POMOCU NOVIH TEHNOLOGIJA KAKO SUMNJAMO NESTO I PROVALJENO OSTACE U RUKAMA NEKOLICINE LJUDI KAO NAJVECA TAJNA, NAJVECE BLAGO ILI NAJVECE KRIMINALNO DELO PROTIV COVECNOSTI U ISTORIJI NASE PLANETE!

KUPATI SE ILI NE KUPATI?

 KAKVO PITANJE U XXI VEKU! PA IPAK NEKO I SAD MISLI DA KUPANJE NIJE NEOPHODNO. ODNOS PREMA LICNOJ  HIGIJENI KROZ VEKOVE SE MENJAO, DA BI U SREDNJEM VEKU DOZIVEO KULMINACIJU I NEHIGIJENA POSTALA IMPERATIV. ZANIMLJIVA JE OVA PRICA PA CEMO MALO  'PROCESLJATI' OVU TEMU. ZNAM DA VECINA NAS OVIH LETNJIH DANA NE IZLAZI IZ KUPATILA I DA SE TUSIRA I VISE PUTA DNEVNO. MLADI SE I ZIMI TUSIRAJU STALNO DOK STARIJI TADA PROREDE KUPANJE, A JOS STARIJI GA POTPUNO UKINU. NAJJACA JE RADMILA SAVICEVIC KOJA JE SVOM 'UNUKU' U SERIJI 'BABINO UNUCE' REKLA STO SE CUDIS I ZIVE BABE SE KUPAJU!

Još od antičkih vremena u mnogim civilizacijama je zabeležen pojam javnog kupatila. Podjednako pravo na njihovo korišćenje najčešće su imali svi građani, a funkcija ovih objekata povezivala se jednako i s higijenom i s principom hedonizma.

Tokom IV i V veka, hrišćanska crkva propagirala je redovno kupanje, ali ne u javnim kupatilima. Posebno su bila zabranjene one terme u kojima su se u istoj prostoriji kupali muškarci i žene. Vremenom, zabrane su se množile sve do te mere kada je hrišćanima bilo zabranjeno da se kupaju neodeveni. Crkvene vlasti su na kupanje gledale kao na uživanje u nečistim strastima koje vode u nemoralno i promiskuitetno ponašanje.

U tom periodu se verovalo da se putem kupanja prenose mnoge bolesti kroz pore na koži. Jedno istraživanje iz XVI veka opisuje kako kupanje zagreva telo, ali slabi organizam i proširuje pore i na taj način stvara rizik od raznih bolesti, pa čak i smrti.H igijena se kod pripadnika nižih klasa u jednom momentu svela na umivanje, ispiranje usta i pranje ruku. Umivanje se jako retko praktikovalo, jer je bilo rasprostranjeno verovanje da voda u kontaku s očima slabi vid i prouzrokuje kataraktu. S druge strane, pripradnici viših klasa kupali su se oko pet puta godišnje.

Stanovnici pojedinih delova današnje Rusije su se kupali jednom mesečno, a ostali Evroplljani su ovu njihovu naviku videli kao neki vid perverznog ponašanja. Cuvena priča o neprijatnom mirisu Luja XIV, dakle, ima zanimljivu pozadinu. Naime, lekari su Luja posavetovali da se što ređe kupa kako ne bi ugrozio svoje zdravlje. Prema nekim podacima, Luj XIV se okupao samo dva puta u toku celog svog života. Slično održavanje (ne)higijene praktikovala je i španska kraljica Izabela I, koja se okupala samo kada se rodila i na dan kada se udala.

Tokom srednjeg veka, mnogi pripadnici aristokratije su kupanje zamenili tapiserijama s primesom eteričnih ulja ili parfema. Muškarci su nosili vrećice sa mirisnim biljem između slojeva odeće, dok su žene neprijatan miris kamuflirale mirisnim puderima.

Sve do polovine XIX veka u Evropi je vladala apsolutna nehigijena, pa ukoliko se podsetimo čuvene izreke "da se istorija uvek ponavlja" u 19. veku higijena je postala svakodnevni imperativ kao što je to bila i u antičkim vremenima.

 U poslednje vreme su razne javne ličnosti osetile potrebu da objave da se prilično retko kupaju, valjda jer su pomislili da ovako ne dobijaju dovoljno pažnje.

U profilu u Vanity Fairu, Džejk Gilenhal je otkrio da “postoji čitav svet bez kupanja, što usput prilično pomaže kod očuvanja kože”, dok je (ironično, ili možda baš namerno) promovisao novi pradin Luna Rossa Ocean parfem.

Otprilike u isto vreme, Ešton Kučer i Mila Kunis su u podkastu objavili da ne veruju u kupanje, a Kučer je dodao da pere samo telesne šupljine. To je dovelo do toga da Džejsona Momou u intervjuu upitaju oko njegovih higijenskih navika, na šta je odgovorio: “Normalno da se kupam. Ja sam Akvamen.”

Kako smo došli do ovde?  Koliko zaista treba da se kupamo? Poznati americki dermatolog kaze:

Adam Fridman: Pa valjda je najveća briga očigledno miris, a većina ljudi počinje da razvija miris tela ako se ne operu u roku od 24 sata. Ali očigledno je da sa modernim antiperspirantima, dezodoransima i parfemima to ljudi mogu prilično dobro da prikriju.Iz perspektive nege kože, nije neki problem što je perete, jer se ona uglavnom sama čisti i samoreguliše; tako je zamišljena. Ali mislim da bi većina lekara rekla da je pranje svaka 24 sata da se smiri miris verovatno normalno. Ako ne morate da budete u radnom okruženju, ako ste kod kuće, nema neke štete ako preskočite dan.Ako se doslovno ne kupate, počeće da se nakuplja višak keratina-vaša koža postaje pomalo tvrđa i grublja i počinje da skuplja prljavštinu, pa ćete vremenom izgledati prljavo. Što ga duže ostavljate, bićete privlačniji za razne gadne stvari kao što su vaške. Akne same po sebi nisu stvar higijene, tako da ne mora da znači da ćete da se izbubuljičavite ako ne perete kožu, jer je to genetska sklonost i povezana je sa hormonima. Ako se nikada ne perete pa se oznojite, možete dobiti iritacije, osipe ili ekceme pod pazuhom ili gde god ne održavate kožu čistom. Ali treba neko vreme da se to pogorša.

Koliko vremena?
Rekao bih minimalno nedelju dana.

Pretpostavljam da bi do tada već bili prilično smrdljivi. Šta mislite da pokreće ovaj holivudski pokret protiv kupanja?

Pa mislim, koliko ja znam, oni samo kažu da se ne kupaju po nekoliko dana.

Džejk Gilenhal je rekao da mu je kupanje sve manje "manje potrebno", i da se prirodno čistimo. Pretpostavljam da on misli da on ne smrdi.

Možda sam sebi lepo miriše? Ne znam odgovor na to. Glumci su ezoterična ekipa; često imaju zanimljive poglede na život. Bosi, neoprani hipi nije slučajno stereotip... Možda je o tome reč i kod tih holivudskih tipova.

Prestajete li da primećujete sopstveni miris? Očigledno vam svi drugi mogu reći da smrdite, ali imam utisak da su možda ovi ljudi došli do tačke u kojoj ne mogu da osete sopstveni miris?

Ako ste dugo vremena okružuje određeni miris, vaši živci u nosu će biti desenzibilisani na taj njega, pa mislim da je moguće da se ljudi desesenzibilizuju na sopstveni miris. Ali da se razumemo, svi smo sreli ljude koji apsolutno smrde i pomislite u sebi, 'vau, zar stvarno ne mogu da osete to?' Dakle, mislim da je odgovor da, verovatno ste malo desenzibilisani na svoj miris vremena, ali to ne znači da istovremeno i užasno mirišete.

Neki drugi glumci, mislim da su to bili Ešton Kučer i Mila Kunis, kao i Kristen Bel i njen suprug, rekli su da rade "testove mirisa" sa svojom decom. Dakle, ili ih peru samo kada osete miris, ili kada vide prljavštinu na njima. Je li s decom druga priča?

Deca su drastično čistija od odraslih. Više se prljaju, ali nemaju neprijatan miris dok ne prođu pubertet. Bebe su zapravo izuzetno čiste - ne treba ih prati posebno često, verovatno svaka tri ili četiri dana. U redu je prati decu ređe, ali naravno, kao što zna svako ko ima decu, oni će se često vraćati [iz igre] prljavi, pa ih na kraju često operu jer su prljavi, a ne zato što su smrdljivi ili tako nešto.

S druge strane ovog razgovora je Rok, koji je ušao u chat i rekao da se tušira ​​tri puta dnevno: hladan tuš ujutru da bi se probudio; topli nakon treninga; a zatim vrući tuš uveče. Da li je to previše?Mi dermatolozi se jako plašimo ljudi koji koriste sapune, iritante i sredstva za pranje, i ljudi koji se tuširaju vrelom vodom, jer ta kombinacija tople vode i sapuna može iritirati kožu. Ali svi su različiti! Neki ljudi mogu da se izvuku sa [tom rutinom], ali većini ljudi bi posle tri tuša dnevno verovatno koža bila malo suvlja i neprijatna na dodir jer, ironično, voda isušuje kožu. Stoga bi prelazak sa pranja sapunom na pranje hidratantnom kremom verovatno bila dobra ideja.

Verovatno se tuširamo mnogo više nego što nam je zaista potrebno, ali ako time ne činite sebi nikakvu štetu, postavlja se pitanje: Da li je to problem? Verovatno se u tome i malo preteruje, ali ako ne želiš da se osećaš, onda moraš da se kupaš.

Eto. Molim vas, molim vas, nastavite da se kupate.

POTPUNO MI JE NEZAMSILIVO NEODRZAVANJE LICNE HIGIJENE. STVAR KULTURE ILI VASPITANJA ILI PREKA POTREBA. REKLA BIH SVE TO. NARAVNO DA SE MI BELCI NAJVISE KUPAMO I ODRZAVAMO HIGIJENU ( IZVINJAVAM SE AKO GRESIM KAD SU U PITANJU DRUGE RASE). VEROVATNO NAM NASA KULTURA TO NALAZE. TAKODJE SMATRAM DA JE TA PRICA O NE KUPANJU ZAISTA TACNA,AKO JESTE ZABRINJAVA ME! A OPET MOZDA IMA I PRETERIVANJA U STALNOM KUPANJU NAROCITO PRI UPOTREBI SAMPONA I SAPUNA. PA JEDINO OSTAJE DA PEREMO RUKE SVAKI CAS PO PREPORUCI SZO, A OSTALU HIGIJENU TELA DA PRILAGODIMO SVOM NACINU ZIVOTA!

'

ZASTO SE NE JAVLJAS NA TELEFON?

 DA  LI NAM JE UCINJENA USLUGA DA MOZEMO SA SVAKIM U SVAKOM MOMENTU DA BUDEMO U KONTAKTU? DA LI JE DOBRO STO SMO DOSTUPNI 24/7? ZAR NIJE NARUSENA NASA PRIVATNOST, NAS MIR, OSECAJ SLOBODE? SIGURNO DA JESTE, ALI RETKO KO OD NAS ISKLJUCUJE MOBILNI TELEFON. VISE IDEMO NA FAZON NECU DA SE JAVIM, AKO NE ZELIMO DA PRICAMO SA NEKIM ILI AKO UOPSTE NE ZELIMO KONTAKT SA LJUDIMA. SAD TO MOZE DA STVORI PROBLEM NAMA MAJKAMA JER ODMAH POMISLIMO STRASNE STVARI KAD NAM SE DETE NE JAVI,ALI HAJDE MALO DA ISTRAZUJEMO PRICU O TELEFONU.

Telefonski pozivi, baš kao i bilo koja druga vrsta socijalne interakcije, neke ljude čine neverovatno anksioznim.

Postoje samo dve vrste ljudi na ovom svetu: oni kojima je okej da pričaju telefonom, jer, štagod, i ljudi kojima fizički pozli od same pomisli na ovaj koncept.

“U pitanju je stvar preferencije”, kaže Gabriel Raimondi, predsednik Saveza psihologa italijanskog regiona Emilija-Romanja, dodavši da postoji generacijska podela u načinu komuniciranja telefonom. “Ljudi više nisu navikli na to. Mladi su pozive zamenili objavama na društvenim mrežama, porukama i glasovnim porukama.”

Raimondi kaže da je strah od pričanja telefonom povezan sa drugim vrstama socijalne anksioznosti, i da je izazvan poteškoćama u očekivanju ritma ili koncepata date konverzacije.

“I vreme odgovora razlikuje se u odnosu na dopisivanje”, kaže on. “Nije nužno sporije, ali je više povezano sa očekivanjima druge osobe. Fidbek se dešava odmah, tako da uvek postoji rizik od pogrešne interpretacije i učitavanja naših grešaka kao potvrde naših strahova.”

Kada se zateknemo u ovakvoj situaciji, možda ne uspemo da izrazimo misli baš kao što bismo želeli. Dopisivanjem se možda gube neki ključni elementi verbalne komunikacije, kao što su ton glasa, naglašavanje ili pauze, ali ono daje vremena da se obrade informacije i skroji zadovoljavajući odgovor.

To što neko ne voli da priča telefonom nije problem samo po sebi, ali može postati problem, ukoliko niste u stanju da se u ključnim trenucima javite na telefon, bilo da zbog toga ispašta posao ili društveni život. Rad od kuće tokom pandemije stavio je mnoge ljude pred izazov sve češćih video i glasovnih poziva. “Činjenica da nas mogu kontaktirati u različitim periodima dana, često i nakon radnog vremena - uzevši u obzir činjenicu da se mnogima radno vreme produžilo, što kao posledicu ima uzurpaciju svačijeg ličnog prostora - jedna je od velikih problema koji dovode do psiholoških problema i utiču na današnje tržište rada”, rekao je Raimondi.

Upravo iz ovog razloga važno je uspostaviti pravila tamo gde je to moguće. Bilo da želiš da ugasiš zvuk i u potpunosti ignorišeš pozive u toku večeri, ili da se osećaš kao da iz nekog razloga moraš biti dostupan 24/7, ključna stvar je stvoriti prostor u kome se osećate kao da imate potpunu autonomiju kada se radi o korišćenju svog telefona. Odredite jedan deo dana kada ćete se truditi da ni ne gledate notifikacije na telefonu.

“Važno je opravdati sopstveni izbor da se ne javiš na telefon”, kaže Raimondi. “Takođe, treba da procenite koliko je taj poziv važan. Ne morate se javljati na baš svaki poziv.”

Baš kao i u školi, kada ste imali tremu pre testa ili prezentacije, priprema će pomoći da se osećate manje nelagodno dok očekujete poziv.

“Lično, pokušavam da osmislim i pripremim zahteve koje ću izneti tokom poziva, pogotovo kada se radi o poslu. Pomaže mi i da budem svestan svojih fizioloških reakcija”, kaže Raimondi. “Znam da, kada telefon zazvoni, moje srce kreće da udara brže, na primer. Predviđanje sopstvenih telesnih reakcija je važan deo u njihovoj kontroli, što vam omogućava da one na vas utiču manje.”

Ipak, ukoliko vam ni kada se pripremite i vežbate nije lakše da nekoliko puta dnevno pričate telefonom, niste jedini. “Iako ponavljanje radnji iznova i iznova može desenzitizirati neke ljude, nije kod svih slučaj takav”, kaže Raimondi. “Zapravo, kod nekih ljudi repeticija situaciju može dodatno pogoršati.”

Ukoliko idete na terapiju, trebalo bi da sa svojim terapeutom popričate o ovoj anksioznosti. Ukoliko ne idete kod terapeuta, a od telefonskih poziva vam zaista ne bude dobro, možda bi trebalo da porazmislite o otpočinjanju neke vrste terapije. Verovatno nikada nećete voleti da razgovarate telefonom, ali ćete makar moći da radite na tome i da počnete da ih posmatrate kao alatku pomoću koje ćete doći do onoga što vam je potrebno, bez da previše brinete o njihovom socijalnom aspektu.

“[Ovo će vam omogućiti da] odaberete one stimuluse na koje želite da obratite pažnju, zato što su vam zanimljivi. To je zdravo”, kaže Raimondi. “Kada izbgubimo ovu sposobnost, osećamo se primorano da odgovorimo na sve, a onda postajemo anksiozni.”

Jednostavno kao i za sve na svetu i za nacin komuniciranja mobilnim telefonom postoje izbori. I da, zaista je do nas da li ce nam telefon biti dobra veza sa svetom ili ce as naterati da budemo anksiozni. 

Otkako su svi prešli na neograničene minute razgovora – izgubila se svaka pristojnost telefoniranja. Ljudi zovu kad god im se nadigne, šta god da im treba i mene to izluđuje. Zato se ne javljam skoro nikada.Ali ja prosto ne mogu da se javljam na telefon. Već godinama moj telefon stoji na silentu, iz mejla sam skinula broj telefona – i ne zato što glumim neku nedostupnost, nego mi svaki poziv koji ne očekujem izaziva anksioznost.

Ne javljam se skoro nikome. Porodici, prijateljima a pogotovo se ne javljam kada me zovu sa nepoznatih brojeva telefona. Razumem da većini vas to možda deluje glupo, milenijalski i bezobrazno, ali evo par razloga zašto je za mene ovo jedino rešenje.

Zato je za mene svaki nenajavljen i neočekivan poziv šok. Napad. Neko sada zalazi u moje privatno vreme i prostor i očekuje nešto od mene. A prethodno se nije najavio. Šta ta osoba želi od mene? Zašto me zove?

Vratite fiksne telefone (sa identifikacijom) molim vas
Dok su postojali fiksni telefoni, postojala su i neka pravila ponašanja. “Ne zove se u vreme ručka” ili “nemoj sada da zoveš, kasno je”. Jer je tvoj poziv uznemiravao celu kuću. I to je bilo no-no. Međutim, sada ljudi misle da imaju pravo da te cimnu kad god im nešto treba. U 8 ujutru ili u 11 uveče, svejedno je. Jer te zove na mobilni. Važi.Razumem da vam je lakše da nekad “samo okrenete” ali meni nije. Pošaljite poruku, makar ona bila i glasovna. I to je okej. Ja ću je pustiti kada budem u prilici a vi ne morate da kucate. A ako vam je problem da kucate – instalirajte Google Text to Speech i diktirajte u telefon poruku.Posebno volim one koji pošalju mejl i onda zovu posle minut, da “prođemo sve usmeno”. Kada neko zove nekoliko puta za redom da bi se ispostavilo da samo zahteva instant odgovor – to smatram posebnom vrstom zlostavljanja. Svejedno je da li se radi o partneru, šefu, klijentu ili prijatelju.U vreme kada su ljudi sve više otuđeni, lepo je naći one koji uopšte žele da razgovaraju i da vas saslušaju. Ipak, ni danas, kao ni nekad, nimalo ne prija kad vas ljudi zapitkuju o detaljima koji ih se jednostavno ne tiču i ponašaju se kao da ste dužni da im podnosite izveštaj.
Recimo, zvali su vas telefonom, i nisu uspeli da vas dobiju (nije bitno da li su vas zvali na fiksni ili mobilni telefon). Kasnije, kada uspeju da vas dobiju, ili vi pozovete za njih, pitaju vas šta ste radili kad im se niste javili na telefon. Neodređen odgovor s vaše strane (recimo: "Nisam mogla da se javim") njih ne zadovoljava. Praktično zahtevaju od vas da im kažete zbog čega niste mogle istog momenta da odgovorite na njihov poziv.
Takvo ponašanje ume prilično da nervira. Vaša je stvar zašto se niste javile. Možda ste se bavile nečim drugim što niste htele da prekidate javljanjem na telefon, možda ste bile u situaciji kada je nepristojno odgovoriti na poziv, možda ste bile u toaletu, a niste od onih kojima je normalno da telefonom pričaju s nekim dok su na WC šolji… Koji god da je razlog u pitanju, to je vaša stvar i niste dužne da objašnjavate.
Otkad postoje telefoni bilo je i onih koji postavljaju ovakvu vrstu pitanja. Ta pojava je postala još češća otkako postoje mobilni telefoni, jer neki ljudi kao da podrazumevaju da ste im, jednom kad nabavite mobilni, dostupni 24 časa dnevno, i kao da su uvređeni ako im smesta ne odgovorite na poziv – šta vam je to važnije od njih? I umeju prilično da insistiraju na takvom stavu; neki su zaista ubeđeni da svako ko ima mobilni telefon mora da se na njega javi svaki put kad ovaj zazvoni, kao da ste mobilni nabavili zato da svako bilo kad može da vas pozove, a ne zato da možete da budete u kontaktu i onda kad ste u pokretu – ako vam u tom trenutku odgovara da budete u kontaktu.
Šta učiniti kad dobijete takva pitanja? Ne nervirati se. Jedna mogućnost je da odgovorite da niste mogle da se javite i da odbijete da objašnjavate dalje ako ne želite da ulazite u detalje (zaista niste dužne da o svakom detalju svog života pričate onima kojima ne želite da saopštavate svaku sitnicu). Druga mogućnost je da pokušate s nekim vickastim odgovorom (kidnapovali su vas vanzemaljci i vršili medicinske probe na vama, učestvovale ste u gradnji vremeplova koji bi vam onda pomogao da odgovorite na sve propuštene pozive…). Nakon nekoliko ovakvih odgovora, oni koji zapitkuju trebalo bi da shvate da na takva pitanja neće dobiti odgovor – a moguće je da ćete ih nasmejati dovoljno da vam to ne zamere, i da će se problem rešiti bez ikakvog daljeg nerviranja.

NADAM SE DA SAM VAM 'OTVORILA OCI' MADA SVE OVO I VI SAMI ZNATE. PA IPAK ETO PRICE O MOBILNOM TELEFONU I JAVLJANJU NA ISTI. PA SAMI ODLUCITE. IZBOR POSTOJI. JAVLJATI SE UVEK ILI NE?

FOX

 SVI ZNATE DA FOX ZNACI LISICA. FOKS MOLDER JE BIO LISICA U OTKRIVANJU ;CUDNIH' VANZEMALJSKIH I OSTALIH PRICA. NA FOKSU SE EMITUJU SIMPSONOVI KOJI SU LISICE ZA OTKRIVANJE BUDUCNOSTI. DA,DA SVE JE UVEK POVEZANO KO STO REKOH

.Za 30 godina koliko se emituje, serija "Simpsovovi" je mnogo puta zaprepastila javnost svojim umećem da predvidi neke od najvažnijih svetskih događaja

Moglo bi se reći da je najneverovatniji slučaj predviđanje da će Donald Tramp postati predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Reč je o 17. epizodi 11. sezone emitovanoj 16 godina pre nego što je Tramp pobedio na predsedničkim izborima.

Simpsonovi su epidemiju ebole 2014. godine predvideli čak 17 godina ranije. U 3. epizodi 9. sezone Mardž predlaže bolesnom Bartu da pročita knjigu "Radoznali Džordž i virus ebola". Ebola je otkrivena 1976. godine.

 Fanovi veruju da su Simpsonovi predivdeli i epidemiju korona virusa i to pre više od 20 godina. Kao dokaz navode epizodu serije iz 1993. godine u kojoj se radi o virusu zvanom "Osaka flu" koji se širi Springfildom, nakon što su stanovnici naručili blendere iz Japana. U epizodi se jedan od radnika koji je pakovao blendere u kutije u Japanu razboleo i slučajno poslao virus u SAD.

Poznata ličnost koja je među prvima objavila da je obolela od Kovida-19 bio je glumac Tom Henks, koji je čak i u "Simpsonovima" završio u karantinu. U epizodi iz 2007. godine Tom Henks navodno odlazi u samoizolaciju i kaže "ako me vidite u zatvoru, ostavite me"

.U epizodi u kojoj misteriozni virus iz Azije napada Springfild u jednoj od naručenih pošiljki iz Japana pojavljuju se "pčele ubice". Da podsetimo, već nekoliko dana kruže vesti o stršljenovima ubicama koji su se pojavili u SAD.

 Simpsonovi" su izgleda predvideli i klimatske promene i proteste, ali i ličnost koja je u poslednje vreme okupirala naslovne strane - Gretu Tunberg. U 17. epizodi 20. sezone Lisa Simpson je dobila zadatak da napiše rad na temu kako će Springfild izgledati 2059. godine. Kada je otkrila članke koji govore o tome da je izbio svetski rat zbog kapi nafte i da je poslednji polarni medved na planeti izvršio samoubistvo, to ju je deprimiralo. Svoje drugove iz razreda je preplašila pričama o porastu nivoa okeana, globalnom zagrevanju i pretvaranju planete u pustinju. Zvuči poznato? Sličan zapaljiv govor je održala i Greta Tunerg prošle godine na samitu UN.

A sećate li se onog pogleda koji je Greta uputila predsedniku SAD Donaldu Trampu na početku samita UN? Isti takav uputila je i Lisa gospodinu Trampu u seriji.

U epizodi iz 2017. godine Homer, Mardž i ostatak porodice nalazi se u kraljevstvu Springfildija, izmišljenom univerzumu koji je donekle parodija na čuveni Vesteros iz serije "Igra prestola". U jednom trenutku čak je i zmaj svojom vatrom zapalio čitavo selo, vrlo slično kao što je to učinio zmaj Drogon u epizodi "Igre prestola" dve godine nakon Simpsonovih.

 U epizodi iz 1994. Doris koja radi u školskoj kuhinji u Springfildu u ručak ubacuje i delove konjskog mesa. Devet godina kasnije u Irskoj je u supermarketima u goveđim burgerima DNK testom utvrđeno konjsko meso.

 U epizodi iz 1998. godine, Simpsonovi su čak predivideli i da će "20 Century Fox" završiti u rukama kompanije Dizni što se dogodilo 14. decembra 2017. godine.

 Homer je na izborima 2008. godine probao da preko mašine za glasanje svoj glas da Baraku Obami. Međutim, mašina je konstantno menjala njegov glas. Četiri godine kasnije, problem se dogodio u Pensilvaniji, gde su nekim čudom glasovi za Baraka Obamu išli na stranu njegovog republikanskog rivala Mita Romnija.

 Profesor Bengt Holmstrom je osvojio Nobelovu nagradu za ekonomiju 2016. godine, šest godina nakon što je u Simpsonovima bio jedan od kandidata u opkladi.

L ejdi Gaga je nastupala 2012. godine u Springfildu. Pet godina kasnije, njen vrlo sličan nastup dogodio se na Superboulu.

 U jednom od najvećih iznenađenja na Zimskim olimpijskim igrama 2018. godine tim SAD osvojio je zlatnu medalju u karlingu pobedom nad favoritima, Švedskom.

Istorijska pobeda se već jednom dogodila i to i epizodi Simpsonovih iz 2010. godine na Igrama u Vankuveru.

Simpsonovi" su nam čak predstavili ideju pametnih satova koji mogu da nam posluže kao telefon skoro 20 godina pre nego što su oni zaista i nastali.

 Pre 30 godina emitovana je epizoda u kojoj je na naslovne strane svih novina dospela riba Blinki sa tri oka. Riba je uhvaćena u reci pored nuklearne elektrane.Više od deceniju kasnije, slično stvorenje nađno je u Argentini u rezervoaru u koji je stizala voda iz nuklearne elektrane.

U  novoj knjizi koja se bavi matematikom u poznatoj animiranoj seriji "Simpsonovi" ističe se epizoda "The Wizard of Evergreen Terrace" iz 1998. godine,  u kojoj Homer na tablu ispisuje naizgled nepovezanu matematičku jednačinu.

"Ta jednačina zapravo predviđa masu Higsovog bozona. Ukoliko je obradite, dobićete neznatno veći broj od onoga koji označava realnu težinu te elementarne čestice. Pomalo je nevjerovatno da se to desilo 14 godina prije samog otkrića", rekao je britanski naučnik Simon Sing.

 

Talenat da se predvidi budućnost, stvorio je plodno tlo za teoretičare zavere, posebno nakon emitovanja epizode u kojoj Simpsonovi dolaze u Njujork u kojoj ima dosta simbolike oko terorističkog napada 11. septembra 2001. godine.

„Kupili su vodič o Njujorku na kome piše devet dolara uz sliku kula Bliznakinja, pa je delovalo da je u pitanju 9/11, ali je zapravo slučajnost". 

Najskorije predviđanje Simpsonovih koje se ostvarilo bilo je Diznijev ugovor vredan 52 milijarde dolara o kupovini 21st Century Fox-a, sporazum najavjen u decembru. U epizodi "Kada pokudiš zvezdu" postoji natpis "20th Century Fox deo Volt Dizni kompanije".

 

 Producent Džejms L. Bruk je uspeo da napravi redak dogovor sa Foksom, gde Foks nije imao kreativnu kontrolu nad serijom. Zbog toga mogu da se rugaju tako otvoreno u epizodama.Razlog zbog kog je Grening nazvao grad Springfild leži u tome što u SAD postoji više od deset gradova sa ovim imenom.Da li ste se ikada zapitali zašto su stanovnici u Springfildu svi žuti? Tvorac Mat Gorening dao je odgovor: “Kada gledaoci listaju kanale i bljesak žute boje isijava iz TV-a, znaće na kom se kanalu nalaze Simpsonovi. Potrebno je između šest i osam meseci da se stvori jedna epizoda.

Moja opsednutost Simpsonovima je opste poznata, ali da je potrebno 6 do 8 meseci da se napravi jedna epizoda kazuje koliko je ova serija "ozbiljna", a njena aktuelnost od 30 godina potpuno logicna. I nista nije slucajnost. FOX TV to dobro shvata, i sto je cudnije prihvata.

“Dosije X” je od serije sa malim, ali strastvenim krugom poklonika postao svetski hit i fenomen za koji su svi čuli. Molder i Skali su se pojavili i u “Simpsonovima” (The Simpsons) Dejvid Duhovni i Džilijan Anderson gostovali su u epizodi “Simpsonovih” u kojoj Molder i Skali dolaze u Springfild da istraže navode Homera Simpsona o vanzemaljcima.

 Kris Karter, tvorac serije kaže da je ideju za scenario dobio kada je u novinama pročitao da 3,7 miliona ljudi tvrdi da su bili oteti od strane vanzemaljaca. 

Vladini agenti istražuju čudne pojave" je premisa koja je gotovo postala kliše ovih dana, ali je u proteklim dekadama bila najsavršenija. Bila je to godina 1993. i Foks je tada važio za mrežu koja je gradila svoju reputaciju. Glavešine su iskoristile priliku i stvorile seriju nazvanu Dosije X, ali i ostatak istorije. 

Radi se o dvojcu FBI agenata, Foksu Molderu (Dejvid Duhovni) i Dejni Skali (Džilijan Anderson), otmicama vanzemaljaca, zaverama vlade, uvrnutim mutantima i o mešavini svega navedenog.

Serija je prikazivana jednu deceniju i postala je deo pop kulture, inspirišući status kulta medju fanovima i oblik besmrtnog divljenja do dana današnjeg (uprkos skorašnjem fijasku). Slučajevi za koje bi mnogi vladini zvaničnici voleli da zauvek ostanu zaključani u nekoj fioci - dosijea iks.

 Molder i Skali su sa razlogom postali jedni od omiljenih TV parova. Molder je zagriženi vernik u natprirodno, dok njegova koleginica pokušava da sve dokaže na naučnoj osnovi. Usmljeni revolveraši su trojica samostalnih istražitelja paranormalnog, i definitivno najpopularniji likovi u seriji. Čak su imali i svoju zasebnu seriju, koja je takođe bila veoma popularna. Kako vlada uvek zataškava Molderovu i Skalinu istragu, kao glavni negativac pojavljuje se misterioznu ,,pušač”, koji je skoro uvek sa cigaretom u rukama, on predstavlja čoveka iz senke koji skriva dokaze o postojanju vanzemaljaca od javnosti. Još jedan specifičan lik je i zamenik direktora Skiner, koji mora biti na strani Pušača ali kad god može pomaže svojim agentima. Aleks Krajček došao je da zameni Dejnu Skali kao Molderov partner, tokom njenog kratkog odsustva iz serije. U međuvremenu se zamerio i Molderu i njegovim neprijateljima i tako Krajček postaje nezavistan lik, nešto poput dvostrukog agenta.

Ukoliko nikada niste čuli za jednu od najpoznatijih televizijskih serija svih vremena, priča prati dvoje FBI agenata i njihovo istraživanje slučajeva kojima više niko ne želi da se bavi.

Da, Molder i Skali su uvek bili u potrazi za nekom mračnom tajnom, čudovištem koje se mora zaustaviti. A tame je mnogo…

Molder veruje u postojanje vanzemaljaca i paranormalnog, a Skali baš i ne - ona je tu da analizira njegove postupke i nađe racionalno objašnjenje.

Međutim, njihove avanture joj posle nekog vremena poljuljaju stavove.

Država i razni sumnjivi sindikati i tipovi - među kojima ima ozbiljnih zavisnika od nikotina - za to vreme, naravno, žele da spreče da se sazna da vanzemaljci postoje. 

Istina je negde tamo! 

Haktivstička grupa Anonimusi nastavlja svoju misiju, i ovog puta nam donose pravu poslasticu. Vest koja prevazilazi granice našeg sunčevog sistema.Nakon što su hakovali ISIS, Donalda Trampa, na red je došla NASA. Anonimusi su na svom YouTube kanalu postavili video u kome tvrde da je profesor Tomas Zurbuken, glasnogovornik NASA-e, američkom komitetu US Science, space and technology, otkrio da pripremaju najavu o otkriću vanzemaljskog života.

„Naša civilizacija se nalazi na ivici da otkrije dokaze o postojanju vanzemaljskog života u kosmosu“, navodno je izjavio Tomas Zuburken. „Zahvaljujući svim aktivnostima i misijama posvećenim traženju života van Zemlje, na korak smo od jednog od najznačajnijih naučnih otkrića u istoriji.“

Anonimus je na svom sajtu objavio: „Dokazi, izgleda, stvarno ukazuju da se nešto događa na na nebu. Svemirski brodovi su prilično skupi, ali konstantno preusmeravanje taksi i formiranje tajnih budžeta, dokazuje da se gore događa nešto sa čim javnost nije upoznata.“

Ovo saznanje se nadovezuje na NASA-ino skorašnje otkriće – nedavno je vlada Amerike objavila da je identifikovano deset planeta sličnih Zemlji van Sunčevog sistema. Ukupno 219 „novih planeta“ je otkriveno pomoću Kepler svemirskog teleskopa, a za deset od njih se veruje da se nalaze u takozvanoj Goldilocks zoni zvezde oko koje orbitiraju. Planete nisu suviše blizu njihove zvezde, što znači da nisu previše vruće, ali nisu ni suviše daleko, tako da nije previše hladno, što ukazuje na postojanje tečnosti. Postojanje vode na tim planetama sugeriše da je mogućnost razvoja života na njima vrlo velika.

U svetlu okrića tih deset planeta, da li su tvrdnje Anonimusa o otkriću vanzemljskog života, tačne? Oni samo prenose ono što su iskopali hakujući.

Susan Tomson, istraživač u SETI institutu, koji traži znakove vanzemaljskog života, rekla je: „Katalog planeta, koji je rezultat vrlo preciznih merenja, predstavlja osnovu za direktan odgovor na najvažnije pitanje koje astronomija postavlja – koliko planeta nalik Zemlji postoji u našoj galaksiji?“



Da li su tvrdnje Anonimusa tačne, ostaje da se vidi. Iako su ozloglašeni širom sveta, nemaju običaj da lažu, i pre nego što nešto objave, dobro provere svoje, istina, nelegalno prikupljene izvore. Kad smo kod Anonimusa FOX ima i seriju Bouns ( pisala sam i blog o njoj) i u  jednoj epizodi vlada tajno donosi da se pregledaju kosti J.F.Kenedija  da bi se utvrdio tacan nacin ubistva. Fascinantno! Naravmo na kraju epizode kazu da nisu njegove kosti jer se pominju dva strelca. Zivele teorije zavere!

Istina je tamo negde. Možda. Američka obaveštajna agencija CIA otvorila je svoje tajne dosijee o neidentifikovanim letećim objektima i svi zainteresovani lovci na vanzemaljce sada mogu da provere svoje teorije.

Neka dokumenta su gotovo nečitljiva i njihova svrha nije jasna. Grinvald je rekao Vajsu da je CIA namerno sva svoja dosijea spakovala u „zastareli“ format kako bi otežala pristup kolekciji.

„CIA je neverovatno otežala pristup njihovim podacima. Ovaj zastareli format otežava ljudima da vide dokumenta i koriste ih u svojim istraživanjima“

Na snimcima koji su procureli u javnost prošle godine vide se neidentifikovani objekti u vazduhu koje su snimili piloti tokom treninga. Čuju se piloti kako komentarišu brzinu i oblik tih NLO.

Bivši američki senator Hari Rid, koji je ranije zagovarao da se istražuju neidentifikovani leteći objekti, tvitovao je snimak navevši da SAD mora na „ozbiljan, naučan način da se pozabavi ovim i utvrdi postoje li neke potencijalne opasnosti po američku bezbednost“. 

Nekadašnji šef izraelskog programa za svemirsku bezbednost Haim Eshed izazvao je veliku pažnju u Izraelu, ali i u SAD, jer je u intervjuu listu "Jediot ahronot" izjavio da "vanzemljaci postoje i da imaju dogovor sa američkom Vladom".Eshed navodi da „vanzemaljci sprovode istraživanja i pokušavaju da shvate od čega je svemir nastao i žele da im ljudi u tome pomognu“.

„Oni su čekali da čovečanstvo evoluira i dostigne nivo na kojem će generalno razumeti šta je svemir i šta su svemirski brodovi“, rekao je Eshed i pojasnio da saradnja sa vanzemaljcima podrazumeva i istraživanje Marsa.Na pitanje zašto sve te informacije do sad nisu objavljene u javnosti, Eshed kaže da su vlasti odlučile to ne učine „jer čovečanstvo još nije spremno“.

„Postoji sporazum između vlade SAD i vanzemaljaca. Oni su potpisali ugovor sa nama da ovde radimo eksperimente“, rekao je on.

Eshed je svestan da njegove tvrdnje „zvuče neverovatno“ i ističe da bi „pre pet godina bio poslat lekaru da je ovako nešto tada izneo u javnost“.

On je dodao da je predsednik Donald Trump bio svestan postojanja vanzemaljaca i da je bio „na ivici otkrivanja“ informacija, ali je zatraženo da to ne učini kako bi sprečio „masovnu histeriju“.

„Oni su do danas čekali da se čovečanstvo razvije i dostigne fazu u kojoj ćemo generalno razumeti šta su svemirski i svemirski brodovi“, rekao je Eshed. „Danas svi već drugačije razmišljaju. Nemam šta da izgubim. Primio sam sve nagrade i poštovan sam na stranim univerzitetima, gde se trend isto tako menja „, dodao je Eshed.

 Tako da svako moze da bira - veruje li ili ne. Postoje li vanzemaljci ovde na Zemlji  jer u Svemiru sigurno postoje ili ne?

Od prijavljivanja Fox Televizije na konkurs za dodelu nacionalnih televizijskih frekvencija spekulisalo se o tome kolika će u stvari biti objektivnost ove televizije zbog stava o američkom Fox News-u. Smatralo se da će biti naklonjena Americi. Na samom početku su se strana vlastita imena u informatiovnim i drugim emisijama pisala u originalu (na primer Washington, George Bush i druga). Danas se upotrebljava Fox Breaking News za vanredne vesti, a na redakcijskim računarima stoji pozadina na kojoj piše Fox News. Ne mogu da ne napisem da se pored pomenutih serija na ovom kanalu mogu videti mnoge serije koje navode na razmisljanje sta je istina i gde je ta istina. Kao Volter, Otkrivanje, Ubiti  Evu i slicne.

SAMO IME TV FOH KAZUJE DA SE RADI O 'LISICAMA'  KOJE  NAM DOPUSTAJU DA BIRAMO U STA CEMO VEROVATI. I HVALA IM NA TOME. I OVO NIJE REKLAMA ZA TV FOX JER  NE GLEDAM TV STO ISKRENO SVIMA PREPORUCUJEM, ALI SIMPSONOVE I DOSIJE X MI NE DIRAJTE. TO JE MNOGO VECE OD BILO KOG TV PROGRAMA ILI TV STANICE. ISTINA JE NEGDE TAMO- DOSEGNITE JE!