GDE JE SAD MOJ BEOGRAD?

 MOJ LEPI, NAJLEPSI RODNI GRAD TOTALNO JE UNISTEN. I NE ZNAM KOLIKO SAM VEC TEKSTOVA NAPISALA I NE ZNAM KOLIKO CU JOS NAPISATI   I NIKAD NECU PRESTATI!TO NE MOZE POMOCI MOM GRADU ALI NEK OSTANE ZAPISANO KAKO JE STRASNO KAD GLEDAS KAKO TI UNISTAVAJU DUSU GRADA, A SAMIM TIM I TVOJU DUSU!

 

Grad se video sa svih strana dok nisu izgradili ruglo na Savi. Sad ti traže 1000 dinara da bi te pustili na kulčinu, s koje se vidi sve ono što se videlo i sa zemlje, pre izgradnje, plus iste te ogavne zgradurine.

I ima ljudi koji plaćaju to poniženje.

Beograd koji su izmestili iz samog sebe

Već nekoliko puta sam pisao o tome kako danas izgleda centar Beograda.

O tome koliko je zapušten. Koliko je prljav. Koliko je devastiran. Koliko ima zatvorenih lokala, napuštenih izloga, praznih prostora koji su nekada imali život, namenu i smisao.

Nekadašnji prostori Apotekarske ustanove Beograd danas izgledaju sablasno. Izlozi koji su nekada bili deo svakodnevnog gradskog ritma sada zjape prazni. Ulice koje su imale svoj miris, boju, buku, ljude i kolorit, sve više liče na prostor koji je neko svesno pustio da propada.

Nije to slučajno.

Centar Beograda se, malo-pomalo, simbolički i praktično izmešta iz samog sebe. Kao da je nekome palo na pamet da ono što je decenijama bilo srce grada treba isprazniti, obezvrediti i prepustiti propadanju, da bi se novi „centar” napravio tamo gde ga nikada nije bilo.

U Beogradu na vodi.

A šta je taj novi centar?

Jedan veliki tržni centar, nekoliko radnji, stambeni soliteri, beton, staklo, skupi kvadrati i prazna ideja da se život može napraviti dekretom, bagerom i marketingom.

A ne može.

Grad nije samo kvadrat. Nije samo kula. Nije samo fasada. Nije samo investicija.

Grad je pamćenje. Grad su ulice. Grad su lokali u koje su ljudi ulazili godinama. Grad su kafane, apoteke, knjižare, bioskopi, stadioni, bazeni, rutine, susreti, simboli.

Kada neko sistematski urušava te simbole, onda to više nije urbanistička greška. To je odnos prema gradu.

A po mom dubokom uverenju, takve stvari mogu da rade samo ljudi koji Beograd ne vole.

Ljudi koji ne razumeju šta je ovaj grad bio. Koji ne osećaju njegovu posebnost. Koji ne poštuju njegovu memoriju. Koji misle da se istorija može zameniti renderom, a duh grada reklamnim spotom.

I zato priča o Beogradu nije samo priča o ulicama, fasadama i zgradama.

To je priča i o simbolima.

A jedan od velikih simbola Beograda bio je večiti derbi.

Nekada je to bila utakmica za koju se danima tražila karta više. Događaj koji se čekao kao neka vrsta fudbalske slave. I oni koji su navijali, i oni koji su samo voleli fudbal, znali su da je to nešto više od utakmice.

Bio je to gradski ritual.

Beogradski ritual.

Danas je ta institucija svedena na nešto što više gotovo nikoga ne uzbuđuje. Na utakmicu koja se igra, a kao da se ne događa. Na derbi koji je izgubio težinu, dramu, neizvesnost i dostojanstvo.

I to se nije dogodilo slučajno.

Jedan klub je godinama, uz ogroman novac, političku volju i institucionalnu podršku, pravljen kao klub za domaću upotrebu. Ne kao veliki evropski klub, jer se u Evropi takve stvari brzo vide. Nego kao klub za unutrašnju upotrebu. Za tabele, titule, navijačko raspoloženje i partijsku predstavu moći.

Drugi klub, za koji takođe navija ogroman broj ljudi u Srbiji i regionu, godinama je sistematski slabljen, zanemarivan i potiskivan. Od kluba koji je imao jednu od najboljih omladinskih škola, koji je imao respektabilne evropske nastupe i jasno mesto u evropskom fudbalu, napravljen je klub zakucan u prosečnost srpskog fudbala.

A ta prosečnost je, da se ne lažemo, daleko ispod ozbiljnog evropskog nivoa.

Tako je uništen večiti derbi.

Ne samo kao sportski događaj, nego kao jedna od institucija Beograda.

Ista matrica videla se i u vaterpolu.

Vaterpolo klub Partizan, jedan od najvećih sportskih brendova koje je ova zemlja imala, klub koji je stvarao evropske i svetske šampione, sveden je na to da nema normalne uslove za rad. Nema svoj pravi prostor, nema bazen kakav zaslužuje, nema tretman koji bi u bilo kojoj ozbiljnoj zemlji bio podrazumevan.

Sportski centar Banjica godinama propada.

U zemlji u kojoj se milioni nalaze za sve i svašta. U gradu u kojem se za nastupe pevača izdvajaju desetine hiljada evra. U sistemu u kojem novca ima kada treba praviti predstavu, a nema ga kada treba čuvati institucije.

To nije nedostatak novca.

To je nedostatak poštovanja.

Jer nigde u ozbiljnom svetu ne bi bilo normalno da se jedan klub takve tradicije, sa tolikim šampionima, sa tolikim imenima, tretira kao smetnja.

A poslednji veliki primer takvog odnosa bio je Duško Vujošević.

Čovek koji je branio svoj rad, svoje rezultate, svoje igrače i svoj klub. Čovek koji je zbog toga platio cenu — profesionalnu, ljudsku, zdravstvenu. I svi znamo kako se ta priča završila.

Zato ovo nije samo sportska tema.

Ovo je tema odnosa prema svemu što nije pod kontrolom. Prema svemu što ima sopstvenu istoriju, sopstvenu snagu, sopstveni autoritet i sopstveno pamćenje.

A kada pogledamo sam Beograd, vidimo istu sliku.

Više od decenije vlasti, a Beograd nema ni jednu liniju metroa. Nema ni jednu stanicu metroa. Nema rešenu kanalizaciju, pa se otpadne vode i dalje izlivaju u reke na kojima grad leži.

Leva obala Dunava, Krnjača, Ovča, Borča — ljudi i dalje žive bez uslova koji bi u 21. veku morali biti osnovni. Bez kanalizacije. Bez uređene infrastrukture. Bez osećaja da ih grad kome pripadaju uopšte vidi.

Tuneli o kojima se govorilo u kampanjama ostali su obećanja. Veliki projekti ostali su makete, najave i konferencije za medije.

A u realnosti?

Menjaju se kocke na Trgu Republike. Prekopava se ono što je već prekopavano. Popravlja se ono što je već popravljano. Radi se mnogo, a ne rešava se ništa suštinski.

To je taj model.

Fasada umesto temelja.

Marketing umesto sistema.

Predstava umesto grada.

I onda, kao poslednja slika tog odnosa prema Beogradu, poslednjih dana dobijemo grad ispisan uvredama na račun studenata i rektora Beogradskog univerziteta.

Ne govorim o ponekom grafitu u nekoj sporednoj ulici. Govorim o gradu koji je preko noći premrežen porukama mržnje, uvredama i pretnjama. O fasadama, javnim površinama, istorijskim zgradama i prostorima koji imaju arhitektonsku i kulturnu vrednost.

I sve se to dešava u gradu u kome su poslednjih godina izmišljene čitave nove službe, uprave, komunalne patrole, obezbeđenja, kontrole, sa vojskom ljudi, tonama opreme i stotinama vozila.

Kada treba kontrolisati običnog čoveka, naplatiti kaznu, ukloniti baku sa tezge, legitimisati nekoga ko prodaje nešto na ulici ili demonstrirati silu nad građanima — taj sistem postoji.

A kada neko organizovano ispiše pola grada uvredama na račun studenata i rektora najstarijeg univerziteta u zemlji — odjednom niko ništa ne vidi.

Nema kamera.

Nema patrola.

Nema vozila.

Nema komunalnog reda.

Nema odgovornih.

Kao da je ceo grad prepušten onima kojima je dozvoljeno da ga unakaze.

I onda se čovek s pravom pita: da li su te službe stvorene da štite grad — ili da štite vlast od grada?

Jer ovo više ne liči na nemoć grada.

Ovo liči na prećutnu dozvolu.

I zato je atmosfera u kojoj živimo, blago rečeno, bolesna.

Jer ovo nije samo zapuštenost. Ovo nije samo urbanistički haos. Ovo nije samo sportska nepravda. Ovo nije samo prljavština, grafit ili zatvoren lokal.

Ovo je jedan sistemski odnos prema gradu, institucijama, pamćenju i ljudima.

Beograd je preživeo ratove, bombardovanja, diktature, sankcije, siromaštvo, tranziciju, sve moguće oblike političkog nasilja i društvenog sunovrata.

Ali ovakvo iživljavanje nad njegovim simbolima, ovakvo plansko pražnjenje smisla, ovakvo pretvaranje grada u kulisu, Beograd teško da pamti.

I zato ne treba da se lažemo.

Beograd ne vode ljudi koji ga vole.

Ne vode ga ljudi koji poštuju njegove ulice, njegove klubove, njegove škole, njegove reke, njegove stare lokale, njegove stadione, njegove bazene, njegove fasade i njegovo pamćenje.

Vode ga ljudi kojima je Beograd važan samo kao plen, kao prostor za posao, kao marketinška pozadina, kao građevinska parcela, kao politička scena.

A grad koji se tako tretira, pre ili kasnije počne da liči na ono što vlast o njemu misli.

Na nešto što treba potrošiti.

Na nešto što treba prepraviti.

Na nešto što treba pokoriti.

A Beograd to nije zaslužio.

Mnogi ljudi u Beograd imaju sličan utisak — ne nužno da je grad „ružniji“, nego da je izgubio deo identiteta.

Stari Beograd je imao dušu jer je rastao prirodno:

• slojevi istorije, od Dorćol do Vračar
• male ulice, kafane, fasade sa tragovima vremena
• mešavina haosa i topline
• osećaj da grad pripada ljudima, a ne projektima

Novi sjajni delovi deluju mnogima hladno jer su:

• pravljeni brzo i planski za investicije
• puni stakla, uniformnosti i luksuza bez korena
• više “izlog” nego komšiluk
• često odsečeni od starog ritma grada

Kad kažeš „uzeli su mu dušu“, verovatno misliš na to da je autentičnost zamenjena simulacijom modernosti. Nije problem što se grad razvija — problem je kad razvoj pregazi karakter mesta.

Beograd na vodi je za neke simbol napretka, a za druge simbol gubitka grada po meri čoveka. Oba osećaja postoje istovremeno.

Moj utisak: Beograd je i dalje lep, ali na drugačiji način — samo što je postao kontradiktorniji. I dalje ima dušu u krajevima gde ljudi žive stvarno: pijace, parkovi, blokovi, stari prolazi, noćni razgovori, tramvaji, reka uveče. To mu niko ne može uzeti potpuno.

Možda ti ne nedostaje samo stari izgled grada — možda ti nedostaje osećaj da je grad bio naš. To je dublja stvar.

Bio je jedan grad koji nikada nije bio savršen. Imao je ispucale fasade, trotoare koji se krive pod korenjem drveća, tramvaje koji škripe kao stari violončelo i ljude koji stalno negde žure, a ipak uvek stignu da zastanu na kafu.

Nije bio najlepši na razglednicama. Nije bio najuredniji. Nije mirisao na luksuz. Mirisao je na pekaru u šest ujutru, na kišu po asfaltu, na dim iz kafane zimi i na lipu kad dođe jun.

Ali imao je nešto što mnogi veliki i sjajni gradovi nemaju — znao je tvoje ime, čak i kad ga nikad nije čuo.

Znao je gde si prvi put poljubio nekoga. Znao je gde si čekao autobus po snegu. Znao je u kojoj si ulici plakao posle raskida i gde si se smejao toliko da te zaboli stomak. Čuvao je tragove ljudi bolje nego spomenike.

Onda su došli ljudi sa velikim planovima i čistim cipelama. Rekli su da grad mora da odraste. Da se sredi. Da zablista. Da bude moderan. Doneli su staklo, beton, reklame koje svetle celu noć i zgrade koje liče jedna na drugu kao da su rođene bez detinjstva.

Stari grad je ćutao.

Skinuli su mu bore sa lica, ali sa borama su skinuli i osmeh. Ispravili su ulice, ali su negde usput ispravili i sećanja. Obrisali su neravnine, a po njima se nekad hodalo do ljudi koje voliš.

Novi deo grada sijao je noću kao nakit. Ljudi su ga gledali i govorili: “Vidi kako je lepo.”

A oni stariji su ćutali, jer su znali da nije svako svetlo toplina.

Jednog dana jedan mladić je prolazio tim novim ulicama. Sve je bilo savršeno. Čisto. Tiho. Ravno. Skupo. I osetio je neku čudnu prazninu, kao da hoda kroz lepo nacrtanu sliku.

Zato je skrenuo u jednu sporednu ulicu starog dela grada.

Tamo je trotoar bio polomljen. Neka baka je vikala sa prozora. Dvojica su igrala šah ispred prodavnice. Negde je svirao radio iz devedesetih. Konobar je nosio tri kafe u jednoj ruci. Neko se svađao, neko smejao, neko voleo.

I grad mu je tiho rekao:

“Nisam nestao. Samo sam gurnut u stranu.”

Mladić je seo na klimavu stolicu, naručio domaću kafu i prvi put posle dugo vremena osetio da nije gost.

Bio je kod kuće.

Beograd je takav grad: nervira te, umori te, razočara te… a opet ga nosiš u sebi.

SAD SAM SE VEC TOTALNO 'RASPUKLA' SECANJA NAVIRU I NEMA TOLIKO PAPIRA, VREMENA, MESTA NA KOJIMA MOGU DA SMESTIM MOJ ZAL^ ZA NEKADASNJIM BEOGRADOM!

NOVI TINEJDZERI

 NIJE LAKO BITI TINEJDZER. DANAS MOZDA I TEZE NEGO IKAD. I TREBA IH RAZUMETI, JER DANASNJI TINEJDZERI SU USRED CETVRTE INDUSTRIJSKE REVOLUCIJE. MI NJIHOV MULTITASKING (MOGUCNOST DA RADE VISE STVARI OD JEDNOM) JEDNOSTAVNO NE RAZUMEMO. PA HAJDE DA POKUSAMO DA SHVATIMO.

Više od polovine devojčica uzrasta od pet do trinaest godina ideju odrastanja smatra zastrašujućom, a kao glavni razlozi navode se pritisci društvenih mreža i promene u svetu nakon pandemije, piše "Parents".

Adolescencija je sama po sebi period velikih promena i anksioznosti. Devojčice se suočavaju sa strahom da se njihov izgled, telo, ambicije, stavovi pa čak i seksualnost u razvoju neprestano posmatraju i osuđuju, prenosi Index.hr.

Uz to, moraju biti svesne pretnji sopstvenoj bezbednosti, a često se suočavaju i sa pritiskom da rano odluče hoće li se posvetiti karijeri, porodici ili pokušati da usklade oboje.

Stoga ne iznenađuje da devojčice osećaju sve veću anksioznost zbog budućnosti. Prema podacima Izviđačica, čak 54 odsto devojčica uzrasta od 5 do 13 godina izjavilo je da im se odrastanje čini zastrašujućim ili preplavljujućim.

Taj procenat raste na 60 odsto kod devojčica uzrasta od 11 do 13 godina. Istraživanje kao jedan od uzroka navodi "hiperdigitalni" svet društvenih mreža, kao i promene koje je donela pandemija bolesti kovid-19.

=Devojčice odrastaju u svetu koji se menja brže nego ikad i nose teret te promene dok još pokušavaju da budu deca",

Istraživanje je donelo i dobre vesti. Iako platforme poput Instagrama često u prvi plan stavljaju izgled i nerealne standarde lepote, čak 85 odsto ispitanih devojčica izjavilo je da se "drugima dive zbog onoga što mogu da urade, a ne zbog toga kako izgledaju".

Uprkos svim pritiscima i osudama sa kojima se suočavaju, većina devojčica i dalje smatra da su njihova postignuća i snovi vredni ostvarivanja. To bi svim odraslima u njihovim životima trebalo da pruži sigurnost da će sa decom na kraju ipak sve biti u redu.

Iskreno, razlika postoji — i nije mala — ali nije ni onakva kakvom je ljudi često predstavljaju. Nije to priča da su “ova deca potpuno drugačija vrsta”, već da odrastaju u drugačijim uslovima nego prethodne generacije.

Svaka generacija nosi duh vremena u kom raste. Tinejdžeri rođeni posle 2010. praktično ne pamte svet bez pametnih telefona, interneta na dodir i algoritama koji im stalno nude sadržaj. Za starije generacije internet je bio dodatak životu; njima je to okruženje u kome su odrasli. To menja način razmišljanja, pažnju, komunikaciju i sliku o sebi.

Prethodne generacije su se poređivale sa ljudima iz škole, kraja ili televizije. Ovi danas se porede sa hiljadama vršnjaka i influensera svakog dana. To ume da pojača nesigurnost, ali ih i čini informisanijim, otvorenijim i svesnijim tema o kojima se ranije ćutalo — mentalno zdravlje, identitet, granice u odnosima, nasilje, pritisci.

Velika razlika je i u brzini sveta. Ranije si imao vremena da pogrešiš u miru. Danas se sve beleži, deli, komentariše. Nekad si mogao da “nestaneš” posle blama u školi; sada nešto može kružiti danima.

Ali ima i stvari koje se nisu promenile. I dalje žele da budu prihvaćeni, da ih neko razume, da se zaljube, da pronađu svoje mesto, da se osećaju dovoljno dobrim. I dalje ih bole odbacivanje, usamljenost i osećaj da nisu viđeni. To je isto kao kod svake generacije.

Možda ti se čini da su mnogo drugačiji jer su spoljne navike drugačije — govor, humor, pažnja, tehnologija. Ali iznutra, osnovne potrebe su vrlo slične. Samo je scena na kojoj odrastaju mnogo bučnija nego ranije.

Dete od deset godina koje stalno gleda u telefon uglavnom ne bira samo telefon kao predmet, već bira zabavu, društvo, stimulaciju i osećaj pripadanja. Tamo su drugari, igrice, smešni klipovi, trendovi, razgovori. Nekada su deca satima bila napolju; danas je veliki deo “dvorišta” prešao na ekran.

Kad priča stvari koje ti ne razumeš — sleng, fore, reference — to je često znak generacijskog jezika. Svaka generacija pravi svoj kod da bi se razlikovala od odraslih. Nekad su to bile muzičke fraze i TV emisije, danas su mimovi, TikTok izrazi i internet humor.

A želja da bude jutjuber? To je moderna verzija starog sna da bude pevač, glumac, sportista ili TV voditelj. Deca vide nekoga ko je poznat, zabavan, zarađuje i deluje slobodno — pa to požele. Ne sanjaju platformu, nego pažnju, kreativnost, uspeh i priznanje.

Ono gde treba biti oprezan jeste mera i vođstvo. Ako dete samo visi na telefonu, nema druge interese, ne može bez ekrana, nervozno je bez interneta, zapostavlja školu, san ili druženje uživo — to je signal za granice i pomoć odraslih.

Dakle: nije čudno što se to dešava. Ali nije ni nešto što treba pustiti bez usmeravanja.

Najzdraviji pristup nije: “ova deca su propala”, niti “pusti ga, svi su takvi”, nego:

• razumeti svet u kom živi
• postaviti jasna pravila za ekran
• nuditi druge sadržaje
• razgovarati bez podsmeha
• pokazati interesovanje za ono što prati

Jer dete mnogo lakše sluša odraslog koji pokušava da ga razume nego odraslog koji ga samo osuđuje.

Ako je fokus ozbiljno slab mesecima, utiče na školu, zaboravnost je velika, dete ne može da završi ni kratke zadatke, impulsivno je ili stalno “odluta”, onda razgovor sa pedijatrom ili dečjim psihologom ima smisla.

I još nešto iskreno: često roditelj misli da dete “nema koncentraciju”, a zapravo dete ima koncentraciju za ono što mu mozak daje nagradu (igrica, video), ali nema istreniran fokus za sporije stvari. To je velika razlika — i dobra vest, jer se trenira.

Često problem nije “manjak inteligencije”, “loše dete” ili čak klasičan nedostatak koncentracije, nego navika mozga na stalno prebacivanje pažnje.

Multitasking kod dece (a i odraslih) uglavnom nije pravo obavljanje više stvari odjednom, već brzo skakanje sa jedne stvari na drugu:

• domaći + telefon
• video + dopisivanje
• muzika + igrica + razgovor
• pet otvorenih stimulacija u isto vreme

Mozak tada uči da mu je normalno da bude rasut. Posle toga jedna knjiga, jedan zadatak ili miran razgovor deluju previše sporo i naporno.

Zašto to brine s razlogom

Kod deteta koje se još razvija, pažnja se tek gradi. Ako je stalno fragmentisana, može se javiti:

• nestrpljenje
• brzo odustajanje
• potreba za stalnom stimulacijom
• slabija tolerancija na dosadu
• teže duboko razmišljanje
• površno slušanje drugih

Dobra vest

Pažnja je veština. Nije zauvek izgubljena.

Šta pomaže bez drame i svađe

1. Monotasking treninzi
Jedna stvar 10–15 minuta. Samo to. Bez telefona pored.

2. Dosada kao lek
Ne popunjavati svaki prazan minut ekranom. Iz dosade nastaje mašta.

3. Sporije aktivnosti
Crtanje, slagalice, kuvanje, šetnja, čitanje, lego, sport.

4. Telefon van dometa tokom zadatka
Nije dovoljno “nemoj gledati”, jer sama prisutnost telefona vuče pažnju.

5. Lični primer odraslih
Ako svi u kući gledaju ekran dok pričaju, dete to usvaja.

Najvažnije da znaš

Nije problem što dete koristi tehnologiju. Problem je kad tehnologija oblikuje mozak da ne može da izdrži mir.

Ti si to prepoznao ranije nego mnogi. To je velika stvar, jer većina ljudi vidi posledicu (“lenjo je”, “bezobrazno je”, “ništa ga ne zanima”), a ne uzrok.

Iskreno, mislim da će u budućnosti sposobnost duboke koncentracije biti jedna od najređih i najvrednijih osobina. Ko to sačuva, ima ogromnu prednost.

“Prozor koji nikad ne spava”

U stanu na šestom spratu, svetlo uvek izgleda kao da kasni za mrakom.

Ne zato što je kasno — nego zato što se u sobi jedne devojčice dan nikada sasvim ne gasi.

Telefon leži pored jastuka kao neki mali, tihi čuvar. Prvo ga ne primetiš, kao ni disanje. Ali čim se soba umiri, on počne da svetli.

Nije to jedna svetlost. To je stotinu malih prozora.

Lica koja se smeju bez pauze. Glasovi koji govore brzo, brže nego što misli stignu da ih prate. Slike koje nestaju pre nego što postanu sećanja.

Ona ima četrnaest godina, ali ponekad ima i petnaest različitih verzija sebe u istom danu.

Ujutru je devojka koja ne voli školu.U podne je neko ko se smeje tuđim šalama koje ne razume.

Popodne je neko ko gleda druge živote kao da su filmovi u kojima nije sigurna da li sme da uđe.

Uveče — kad ostane sama — postane tiha.Tada se dešava ono čudno: ne zna više šta da radi sa tišinom.

Tišina nema dugme za skrol.Jednom joj je baka rekla da su ljudi nekad gledali kroz prozor kad im je dosadno.Ona je tada pogledala svoj prozor.I ništa se nije dogodilo.Spolja su bila svetla drugih stanova, isti grad, isti zgrade, isti vazduh.Ali unutra — u telefonu — svet je bio beskonačan.Jedne večeri, telefon joj isklizne iz ruke i padne na pod.Ništa dramatično. Samo mali zvuk, kao uzdah.I u tom trenutku, soba postane malo prevelika.Kao da prvi put primeti da u njoj ima prostora.Bez reflektora, bez glasova, bez brzih lica.Ona ustane i priđe prozoru.Staklo je hladno.Napolju se ništa ne menja brzo.Jedan pas prelazi ulicu kao da ima svo vreme ovog sveta.Jedan čovek stoji i puši kao da ne mora nigde da stigne.

Jedno svetlo se pali u nečijoj kuhinji, sporo, bez efekata.I tada joj prvi put padne na pamet nešto čudno:

možda život nije video koji treba gledati do kraja — nego prostor u kome se ostaje.Telefon zazvoni.

Neko je poslao novi klip.Ekran se upali i oboji joj lice plavim svetlom.Ali ona ga ne uzima odmah.

Samo stoji pored prozora još nekoliko sekundi duže nego ranije.Kao da uči nešto što se ne uči brzo.

Da pažnja nije stvar koju imaš ili nemaš.Nego nešto što moraš da vratiš sebi, iz komada.I prvi put — ne pobegne odmah nazad u ekran.Samo stoji između dva sveta.Jednog koji nikad ne prestaje da se menja.I drugog koji je spor, ali stvaran.

---

“Prozor koji nikad ne spava (II)”

Roditelj to ne primeti odmah.Promene kod dece ne dolaze kao udarac, nego kao tiho pomeranje nameštaja u istoj sobi. Jednog dana shvatiš da više ne znaš gde stojiš.On je mislio da sve drži pod kontrolom.Imao je rutinu: posao, račune, večeru, kratke razgovore u prolazu, “kako je bilo u školi?” između dve obaveze. Verovao je da je prisutan. Verovao je da je dovoljno.Dete je bilo tu — fizički.

Ali ponekad mu se činilo da razgovara sa nekim ko stalno drži vrata odškrinuta prema drugom svetu.

Telefon je bio deo tog sveta, ali ne jedini. Bio je samo najvidljiviji deo.U početku se nije brinuo.

Sva deca su takva, govorio je sebi.I zaista, bilo je dana kada bi se smejala za stolom, pričala brže nego što on može da prati, pokazivala mu neke klipove koje ne razume, i on bi se nasmejao samo da ne zaostane.Ali onda je počelo da se menja nešto sitno.Pitanja su postajala kraća.Pauze između reči duže.Pogledi kraći.Kao da se deo nje stalno vraća negde drugde, čak i dok sedi tu.Jednom je pokušao da razgovaraju.Bez telefona.Samo oni.Rekao joj je da ga brine što je stalno “na više strana odjednom”.Ona ga je pogledala kao da ne razume tačno šta to znači.“Ali ja ne radim više stvari,” rekla je. “Samo… sve se dešava brzo.”To ga je pogodilo više nego što je očekivao.Sve se dešava brzo.Kao da je to objašnjenje, a ne problem.Te večeri, kasnije, on je sedeo u dnevnoj sobi duže nego obično.Telefon mu je bio u ruci, ali ga nije gledao.Razmišljao je o tome kako je nekada dosada bila normalna.Kako je čekanje bilo deo života.Kako se ništa nije događalo stalno — i to nije bio nedostatak, nego prostor.U jednom trenutku, čuo je njene korake.Prošla je kroz hodnik i zastala.Nije ušla.Samo je stajala na vratima kao da proverava da li sme da prekine tišinu.On je rekao: “Dođi.”I ona je došla, ali sa telefonom u ruci, kao da nije sigurna gde treba da ostavi ruke kad ne zna šta da radi sa sobom.Seli su.Nije bilo velikog razgovora.Samo prisustvo.I negde između tih nekoliko minuta, on je shvatio nešto neprijatno jasno:nije ona izgubila pažnju.Pažnja joj je stalno kidana na komade od sveta koji nikad ne staje.A on je godinama učio dete da se prilagođava brzini, umesto da čuva dubinu.Telefon je u njenoj ruci zasvetleo.Jedna poruka.Jedan novi sadržaj.Refleks je bio brži od misli.Ali ovog puta, nije odmah pogledala.Samo ga je držala.Kao da prvi put primećuje da izbor postoji.On je to video.I nije rekao ništa.Jer je znao da bi svaka reč u tom trenutku bila preglasna.Samo je ostao tu.Sa njom.I sa tišinom koja nije tražila odgovor.

---

“Prozor koji nikad ne spava (III) – Susret dva sveta”

Promene ne počnu kad neko donese odluku.Počnu u malim trenucima koji se uopšte ne najave kao važni.Jednog popodneva, kiša je padala onako kako padaju kiše koje ne žure da prestanu. Stan je bio tih, ali ne onako miran — više onako razvučen, kao da svaki zvuk ima više prostora nego inače.Dete je sedelo za stolom sa knjigom ispred sebe.Telefon je bio okrenut naopako, kao da tako manje postoji.Ali postojao je.Roditelj je to video i bez reči je znao da je to borba koja se ne vidi spolja. Nema drame, nema sukoba. Samo povremeni pogled koji beži ka ekranu kao navika mišića, ne odluka.“Koliko dugo možeš da izdržiš?” pitao je, više nežno nego kao test.Ona je slegnula ramenima.“Ne znam. Dok ne proverim nešto.”“To ‘nešto’ obično traje tri sekunde,” rekao je tiho.Ona se nasmejala kratko, ali bez stvarne zabave. Kao da je uhvaćena.Nastavila je da čita. Ili je bar gledala u stranice.Prošlo je pet minuta.Onda deset.Telefon se oglasio — mali zvuk, ništa dramatično, ali dovoljno da napravi pukotinu u tišini.Njena ruka se pomerila pre nego što je i sama shvatila.Zastala je na pola puta.Pogledala je u oca.On nije rekao “nemoj”.Samo je pitao: “Hoćeš li da ga uzmeš ili da ostaneš ovde?”Pitanje je bilo jednostavno, ali nije imalo brz odgovor.Ona je pogledala telefon.Pa knjigu.Pa ponovo telefon.Kao da meri dve verzije sebe.“I jedno i drugo ne može?” pitala je.On je odmahnuo glavom.“Može, ali ne u isto vreme.”To “ne u isto vreme” zvučalo je čudno. Kao nešto što je zaboravljeno, a važno.Ona je na kraju uzela telefon.Samo da pogleda.“Na minut,” rekla je automatski.Ali minut se razvio u više minuta, bez da je iko brojao.Kad je podigla pogled, knjiga je i dalje bila tu, ali nešto se promenilo u njoj — ne u knjizi, nego u osećaju da je prekinula nit koju je tek počela da drži.Zatvorila je telefon.Ovaj put bez objašnjenja.Spustila ga je dalje od sebe.“Ne mogu da se fokusiram dugo,” rekla je tiho, više sebi nego njemu.On je klimnuo.“Niko danas ne može dugo, ako ne vežba.”Ona ga je pogledala.“Vežba?”Kao da fokus nije osobina, nego mišić.On je uzeo daljinski i isključio televizor koji ionako nije bio upaljen.

“Probamo ovako,” rekao je. “Deset minuta bez ičega. Samo da vidimo koliko može.”“Deset minuta je mnogo,” rekla je iskreno.“Znam,” odgovorio je. “Zato i počinjemo od toga.”Nisu to zvali pravilo.Nisu to zvali terapija.Samo dogovor koji nije zvučao kao zabrana.Prvih nekoliko minuta su bili nemirni.Kao da prostor između njih postaje previše vidljiv.Ona je pomerala olovku.On je gledao kroz prozor.Negde napolju, svet se nije ubrzavao zbog njihove odluke.I to je bilo čudno umirujuće.Posle nekog vremena, ona je nastavila da čita.Ne dugo.Ne savršeno.Ali duže nego pre.Telefon je i dalje bio tu.Ali više nije bio centar prostorije.Sledećeg dana, nisu ponovo “počeli ispočetka”.Samo su ponovili.Deset minuta postalo je dvanaest.Ponekad osam.Ponekad nijedno, kada ne ide.Ali nešto se menjalo.Ne brzo.Ne spektakularno.Ali primetno, ako znaš gde da gledaš.Jednog dana, dok je kiša ponovo padala, ona je sama od sebe rekla:“Danas ne moram da proverim ništa.”I ostala je duže u jednoj stvari nego što je navikla.Roditelj to nije proslavio.Nije rekao “vidiš da možeš”.Samo je klimnuo, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.Ali u sebi je znao:nije se borila protiv telefona.Nego za sopstvenu pažnju.A to je borba koja ne traje jedan dan.Nego život u malim povratcima sebi.

OVAJ TEKST JE NAPISAN U CILJU RAZUMEVANJA NASIH TINEJDZERA .SAMO EDUKACIJA I RAZUMEVANJE MNOGO VISE NEGO IKAD. VREME SE UBRZALO. MORAMO I MI! 

---

PISMO STARIJOJ CERKI

 NEKAKO PISATI O MOJOJ STARIJOJ CERKI ZNACI POMENUTI NJENOG  OCA (COVEKA MOG ZIVOTA, BRACNOG PARTNERA I OCA SVO MOJE CETVORO DECE) JER NIJE SAMO NASLEDILA NJEGOVO IME NEGO I KARAKTER, IZGLED, PONASANJE I SVE ONE VRLINE I MANE KOJE BLIZANCI  INACE IMAJU. RODILA SE SKORO ISTOG DATUMA KAO I ON I DONELA MI MNOGO RADOSTI POSLE SINA DOBILA SAM NAJZAD I CERKU. TADA NISAMJOS BILA SIGURNA DA CU IMATI JOS JEDNOG SINA I CERKU.  I DA. NJENA CERKA JE TAKODJE BLIZANAC TAKO DA VEC U NAJAVI ZNAMO KAKVA CE BITI. MOZDA CE ME CERKA SAD BOLJE SHVATITI. UBEDJENA JE DA NJU NAJMANJE VOLIM JER SAM SA NJENIM OCEM IMALA VRLO TURBULENTNU VEZU ALI NIJE TAKO ZAISTA. SAD KAKO JE ONA KAO ODRASLA POMOGLA MENI DA SHVATIM SUPRUGA TAKO I JA PREKO UNUCICE POKUSAVAM DA ONA SHVATI MENE

Draga moja 

postoje deca koja liče na svoje roditelje, a postoje ona koja u sebi nose celu njihovu dušu. Ti si od prvog dana bila baš takva. Kada sam te rodila, skoro istog datuma kada je rođen i tvoj otac, kao da mi je život još jednom poslao njega — samo ovog puta u jednom malom ženskom biću koje će zauvek promeniti moj svet.

Posle sina, dobila sam konačno ćerku. Tada još nisam znala da će nas život tek dalje širiti, da ću imati još dece, još ljubavi, još briga… ali sam odmah znala da si ti posebna. Nosila si njegovo ime, njegov pogled, njegov karakter, njegov inat, njegovu snagu, njegove vrline i mane koje Blizanci tako ponosno nose kroz život. A danas, kada gledam tvoju ćerku, već vidim isti taj plamen i samo pomislim — eto, sada ćeš možda malo bolje razumeti mene.

Život između mene i tvog oca nije uvek bio lak. Bio je buran, težak, pun ljubavi i oluja. I možda si zbog svega toga nekada poverovala da te najmanje volim. Ali, dušo moja, nikada nije bilo tako. Nekada baš onu decu koja najviše liče na naše najveće ljubavi najteže umemo da zagrlimo na pravi način. Jer nas podsete na sve ono što nas je u životu i najviše usrećilo i najviše bolelo.

Ti si me, kao odrasla žena, naučila da bolje razumem svog muža. Kroz tvoju tvrdoglavost, tvoju snagu, tvoju borbu i tvoju hrabrost da sama ideš kroz život, ja sam ponovo upoznavala njega. A sada preko tvoje ćerke pokušavam da ti pokažem i mene — da vidiš koliko majka može da voli čak i kada pogreši, čak i kada ne ume uvek da kaže sve kako treba.

Pravile smo greške jedna prema drugoj. Sigurno jesmo. Ali nikada, ni jednog jedinog dana, nije falilo ljubavi. Nikada te nisam volela manje. Možda samo nespretnije nego što si zaslužila.

A kako i ne bih volela svoju  prelepu, hrabru, duhovitu, jaku ženu koja kroz život ide uzdignute glave čak i kada joj je teško. Koliko sam samo ponosna na tebe, možda ti nikada nisam dovoljno rekla.

I zato danas želim da znaš samo jedno:
ti si zauvek jedan od najvećih delova mog srca.
I kada se svađamo, i kada ćutimo, i kada se ne razumemo potpuno — moja ljubav prema tebi ne pomera se ni za milimetar.

Srećan rođendan, ljubavi moja.
Neka te život čuva, neka ti vrati svu dobrotu i snagu koju nosiš u sebi.
A kada te jednog dana tvoja ćerka bude sekirala baš kao što si ti mene, samo ćeš se nasmejati i reći:

„E sad razumem svoju mamu.“Voli te zauvek,mama.

Draga moja, ti si deo mene na nacin koji se ne moze meriti nicim -moja cerka, moja krv, moj oslonac u  svemiru .Bez obzira na sve sto je bilo i sto biti, moja ljubav prema tebi ne zavisi od nicega osim od toga da si ti -ti.Ponekad mislis da te ne razumem ili da ne vidim tvoju snagu .Ali ja vidim .Vidim tvoju odlucnost ,tvoju borbu i tvoju sposobnost da volis, cak i kad je tesko. Vidim koliko ne mozes da pronadjes mir jer u sebi nosis preveliki nemir. Vidim tvoje srce i znam da si bas kao i ja ucila da opstanes u svetu koji nije uvek nezan. Vidim i znam kako kao blizanac imas potpuno drugaciju percepciju svega oko sebe (i ljudi i sveta uopste) i zato ti i jeste toliko tesko. Ne mogu da kazem  da ce ti nekada biti lakse jer je sve u tebi izavisi od tebe. Ipak od srca iduse ti zelim da pronadjes srecu i mir. Nikada ne zaboravi da si voljena ne zbog necega sto radis ili ne radis ,vec jednostavno zato sto si ti. Tvoja vrednost je u tebi samoj u tvom bicu , u tvojoj sposobnosti da stvaras zivot iljubav i dok  tvoja cerka raste i dok gradi svet oko sebe ,znaj da tvoja mama uvek stoji tu tiho i nezno sa srcem otvorenim za tebe sa rukom spremnom da te zagrli kad god to pozelis. Znam da sada kada si ti majka shvatas da je majcinska ljubav bezuslovna i beskrajna. I kada me ne bude bilo osecaces tu ljubav veruj mi.Uvek tu za tebe tvoja mama

ODNOS IZMEDJU MAJKE I CERKE UME DA BUDE KOMPLIKOVAN ALI JE NEPROCENJIV. NESTO STO JE BUKVALNO PRIVILEGIJA JER IMAS CEO ZIVOT PRILIKU DA UCIS OD CERKE, A NE SAMO TI  NJU DA UCIS. PREDIVNO! 

BLOG KOJI PECE DA BI LECIO

 OVAJ BLOG IDE U OBRNUTOM SMERU. NE OD LJUBAVI DO MRZNJE,NEGO KAKO UTICATI NA SEBE DA BI KAD POCNES DA MRZIS UCINIO NEKOLIKO KORAKA NAZAD I OPET POCEO DA VOLIS.

MRZNJA

 

Mržnja je često pogrešno predstavljena kao suprotnost ljubavi. Nije. Suprotnost ljubavi je ravnodušnost. Mržnja je i dalje odnos. Vezanost. Konopac koji boli, ali te i dalje drži za ono što navodno prezireš.

Ljudi retko mrze iz čistog zla. To je gotovo dečja bajka. Češće mrze jer su povređeni, poniženi, zaboravljeni, prevareni ili jer im je lakše da bes usmere ka nekome nego ka praznini u sebi. Mržnja je praktična emocija: daje smer, daje energiju, daje krivca. Tuga traži tišinu. Mržnja traži metu.

Zato je toliko zavodljiva. Kada mrziš, osećaš se manje nemoćno. Imaš priču. Imaš razlog. Imaš protivnika. Svet odjednom deluje jednostavnije: oni su loši, ja sam povređen, račun je jasan. A stvarnost nikad nije tako uredna.

Mržnja ume da glumi snagu, a često je samo neprežaljena slabost u oklopu. Čovek koji ne može da oplakuje, često nauči da prezire. Čovek koji ne ume da prizna da je ranjen, često postane grub. Lakše je reći “gadim mi se” nego “bolelo me je”.

Ima i kolektivna mržnja — ona najopasnija. Kad grupa odluči da svoje strahove spakuje u jedno lice, jedno ime, jednu naciju, jednu boju kože, jednu ideju. Tada pojedinac više ne mora da misli; dovoljno je da pripada. Mržnja tad postaje društveni lepak za ljude koji inače nemaju šta da ponude jedni drugima.

Ali postoji i intimna mržnja, tiša i češća. Ona prema bivšem partneru, roditelju, sebi iz prošlosti. Ta mržnja ne viče na ulici. Ona sedi noću budna i vodi stare razgovore koji su odavno završeni. Najteža je kad je okrenuta prema sebi, jer tada nemaš od koga da pobegneš.

Zanimljivo je da mržnja troši više onoga ko je nosi nego onoga kome je namenjena. Kao da piješ otrov i nadaš se da će druga osoba osetiti posledice. Nekad hoće, često neće. Ti sigurno hoćeš.

Ne mislim da je rešenje glumiti dobrotu. Neke stvari zaista zaslužuju osudu. Nepravda treba otpor. Zlostavljanje treba granicu. Laž treba imenovati. Ali između jasnog stava i mržnje postoji ogromna razlika. Stav te uspravlja. Mržnja te izjeda.

Možda je zrelost trenutak kad shvatiš da ne moraš voleti svakoga, niti praštati sve, niti se miriti sa svakim. Dovoljno je da ne dopustiš da ono što te je povredilo postane tvoja ličnost.

Jer na kraju, mržnja retko uništi neprijatelja. Mnogo češće preuredi domaćina.

LJUBOMORA

 

Ljubomora je jedna od emocija o kojoj ljudi najviše lažu. Retko ko će reći: „Ljubomoran sam.” Reći će da je zabrinut, da samo primećuje, da ima intuiciju, da nije naivan. Ljubomora skoro uvek dolazi maskirana, jer joj je neprijatno da bude viđena.

Ona nema mnogo veze sa drugom osobom, koliko ljudi misle. Mnogo više govori o onome ko je oseća. O njegovom strahu da nije dovoljan. O iskustvu da je već bio zamenjen, izigran, zanemaren. O rani koja se aktivira čim neko postane važan. Kada ti nije stalo, nema ni ljubomore. Ravnodušni ljudi ne proveravaju ko je online.

Zato ljubomora često nije dokaz ljubavi, nego dokaz nesigurnosti. To zvuči grubo, ali je oslobađajuće. Jer ako je problem samo u partneru, nemaš mnogo moći. Ako je problem i u tvom unutrašnjem osećaju vrednosti, onda postoji put napolje.

Ljubomora ume da bude vrlo inteligentna. Skuplja sitne dokaze, povezuje poglede, ton poruke, dužinu odgovora, nečiji osmeh, nečije ćutanje. Napravi čitav sudski proces od tri minuta kašnjenja. I što je najgore, ponekad pogodi. Dovoljno često da sebi potvrdi da je korisna.

Ali cena joj je visoka. Ljubomoran čovek retko uživa u onome što ima. Stalno čuva, meri, poredi, sumnja. Ljubav mu stoji u rukama, a on gleda preko ramena da li će neko da je ukrade. Tako često sam uguši ono što pokušava da sačuva.

Postoji i tiha ljubomora koja nema veze sa partnerima. Ljubomora prema prijatelju koji je uspeo, sestri koja je lakše voljena, kolegi koji ima harizmu bez truda, osobi koja deluje slobodno. To je možda najbolnija vrsta, jer nas tera da gledamo tuđi život kao optužnicu protiv sopstvenog.

A ipak, ljubomora nije samo mana. Nekad je signal. Pokazuje gde se osećaš malo, gde si gladan pažnje, gde si zaboravio sebe, gde ti treba sigurnost koju tražiš spolja. Problem nije kada je osetiš. Problem je kada joj poveriš volan.

Zrela osoba ne kaže: „Ja nikad nisam ljubomoran.” To je obično neistina ili emocionalna nepismenost. Zrela osoba kaže: „Jesam. Ali razumem šta se u meni pokrenulo i neću od toga praviti tuđi zatvor.”

Jer ljubomora traži da kontroliše druge, a zapravo traži da izleči tebe.

USAMLJENOST

 

Usamljenost nije isto što i samoća, i tu ljudi često pogreše. Samoća može biti izbor, odmor, luksuz. Usamljenost je kada ti nedostaje prisustvo čak i dok si okružen ljudima. Kada sediš za stolom punim glasova, a osećaš se kao fusnota.

Postoje ljudi koji umeju da budu sami, ali ne umeju da budu usamljeni. Čim osete prazninu, pale ekran, zovu nekoga, ulaze u odnos koji ne žele, ostaju u društvu koje ih ne vidi. Ne traže bliskost, traže anesteziju. Samo da tišina ne progovori.

Jer usamljenost ume da bude brutalno iskrena. U njoj se vidi koga zapravo nemaš. Koliko razgovora su površina. Koliko odnosa traje samo dok si koristan, zabavan ili jak. Koliko puta si i sam bio prisutan telom, a odsutan dušom.

Najčudnija usamljenost je ona u vezi. Kada pored tebe spava neko ko te više ne dodiruje stvarno. Kada vas dvoje funkcionišete kao firma: obaveze, računi, logistika, planovi. Sve radi osim srca. Tada čovek shvati da nije najteže leći sam, nego leći pored pogrešnog.

Postoji i usamljenost uspešnih. Ljudi misle da novac, status ili lepota rešavaju taj problem. Često ga samo ulepšaju spolja. Što više dobijaš aplauza, teže je znati ko bi ostao kad bi se svetla ugasila. Neki ljudi su okruženi divljenjem, a gladuju za iskrenošću.

Usamljenost nekad nije znak da ti fali neko drugi. Nekad je znak da ti fališ sebi. Da si se rasuo po tuđim očekivanjima, ulogama, kompromisima. Da si dugo bio ono što treba, pa zaboravio ko si kad niko ne gleda.

Zato rešenje nije uvek “nađi nekoga”. Nekad je rešenje vrati se sebi. Nauči da sediš sa sobom bez bekstva. Napravi život u koji neko može da uđe, a ne rupu koju neko treba da popuni.

I da, ljudi se plaše usamljenosti jer misle da znači da nisu voljeni. Ne mora da znači. Ponekad samo znači da si prerastao mesta na kojima si nekad pripadao.

Najzdraviji odnosi ne nastaju kada dvoje beže od samoće, nego kada dvoje celih ljudi odluče da dele prostor, a ne da jedno drugo spašavaju.

EGO

Ego je jedan od onih gostiju koji se retko predstavi pravim imenom. Dođe kao samopouzdanje, kao princip, kao „ja samo znam koliko vredim“, kao „ne dam na sebe“. A ponekad je samo povređeni ponos u lepom kaputu.

Ljudi misle da ego živi samo u glasnim, nadmenim osobama. Nije tačno. Ego često živi i u tihima. U onome ko se ne javlja prvi jer „što bih ja“. U onome ko ne izgovori izvini jer čeka da druga strana prva popusti. U onome ko glumi ravnodušnost da ne bi rizikovao odbijanje. Nije ego samo hvalisanje. Ego je i tvrdoglava odbrana.

Njegov glavni posao je da te zaštiti od bola. Da ne ispadneš slab. Da ne budeš viđen nesavršen. Da ne tražiš, da ne moliš, da ne pokažeš koliko ti je stalo. Zato ego često uništi ono što srce pokušava da sačuva.

Koliko je odnosa puklo ne zbog velikih izdaja, nego zbog malih rečenica koje niko nije hteo da izgovori. “Nedostaješ mi.” “Pogrešio sam.” “Povredilo me je.” “Plašim se.” Umesto toga dobijemo tišinu, distancu, hladnoću i glumu da nikog nije briga.

Ego obožava predstavu kontrole. Govori ti da si moćan ako ćutiš, ako ignorišeš, ako nikad ne popuštaš. Ali često je obrnuto. Lako je zatvoriti se. Teško je ostati otvoren. Lako je odseći ljude. Teško je razgovarati iskreno. Lako je biti tvrđava. Teško je biti dom.

Postoji i duhovni ego, možda najlukaviji od svih. Onaj koji se hvali skromnošću. Koji misli da je iznad drugih jer je “svestan”, “smiren”, “izlečen”. Ego ume da obuče čak i mudrost ako mu to donosi superiornost.

Naravno, nije svaki ego loš. Zdrav osećaj sebe je potreban. Granice su potrebne. Dostojanstvo je potrebno. Problem nastaje kad umesto identiteta dobiješ oklop koji više ne umeš da skineš.

Zrela osoba ne želi da pobedi svaku raspravu. Ne mora da bude u pravu po svaku cenu. Ne meri ljubav time ko se više potrudio. Može da kaže: “Ovo sam ja, ali nisam zarobljen u tome.”

Jer ego stalno pita: kako izgledam?
A duša pita: šta je istinito?

OSVETA

 

Osveta zvuči moćno dok je zamišljaš. U glavi je precizna, elegantna, gotovo poetska. Neko te povredi, ti vratiš ravnotežu. Dug je naplaćen. Red uspostavljen. Srce zadovoljno. Tako bar izgleda u fantaziji.

U stvarnosti, osveta retko vraća mir. Češće produžava vezu sa onim od čega pokušavaš da se oslobodiš. Da bi se svetio, moraš da ostaneš emocionalno vezan za događaj, za osobu, za povredu. Moraš da je nosiš sa sobom duže nego što zaslužuje.

Zato neki ljudi godinama ne mogu da puste. Ne zato što ih je rana toliko bolela, nego zato što im je postala identitet. Oni više nisu samo neko ko je bio povređen. Oni su onaj kome duguju. A to je opasna uloga, jer daje smisao patnji.

Osveta ume da glumi pravdu. To joj je najlepša maska. Govori ti da ćeš se, kada vratiš isto, konačno osećati bolje. Ponekad osetiš kratko zadovoljstvo, istina. Ali ono brzo ishlapi. Jer problem nije bio samo u drugoj osobi, nego u tome šta je događaj uradio tvom poverenju, sigurnosti, slici o sebi.

Postoji i tiha osveta. Ignorisanje. Hladnoća. Uspeh pokazivan kao poruka. Sreća objavljena da bi neko video. Novi partner kao trofej. Rečenice izgovorene “slučajno” da zabole. Ljudi misle da su nastavili dalje, a zapravo još igraju istu partiju.

Naravno, ne govorim o pravdi u stvarnom smislu. Granice, posledice, zakon, zaštita — to je potrebno. Neke stvari traže odgovor. Ali između odgovora i osvete postoji razlika. Odgovor štiti budućnost. Osveta hrani prošlost.

Najveća osveta, koliko god to zvučalo izlizano, često nije da nekoga slomiš nego da prestaneš da bude centar tvog unutrašnjeg sveta. Da ozdraviš bez njihove dozvole. Da se raduješ bez njihovog pada. Da postaneš neko kome njihova senka više ne određuje vreme.

Jer kad te neko povredi, uzme ti mir. Ako mu posvetiš godine mržnje, dao si mu i nastavak. A to je preskupa cena. 

 I ONDA LJUBAV

Tema o kojoj se najviše priča, a najmanje zna. Ljubav nije stalni leptirić, niti filmska muzika u pravom trenutku. To su reklame. Ljubav je mnogo tiša i mnogo ozbiljnija stvar.

Ljubav nije kad ti neko stalno okupira misli. Opsesija to radi bolje. Nije ni kad bez nekoga ne znaš ko si. Zavisnost to radi jače. Ljubav je kada uz nekoga postaješ više svoj, a ne manje.

Na početku često pomešamo hemiju sa sudbinom. Nekoga želiš, telo gori, poruke lete, noći kratke, sve deluje posebno. Lepo je to, važno je, ali nije dovoljno. Vatra lako plane. Pitanje je ko ume da greje kad prođe spektakl.

Prava ljubav se više vidi u sitnicama nego u velikim scenama. U načinu na koji te neko sluša kad pričaš nešto dosadno. U tome da pamti šta te umara. Da primeti kad si tiši nego inače. Da te ne kažnjava za ranjivost. Da pored njega ne moraš stalno da nastupaš.

Ljubav nije slepa. Naprotiv. Ona vidi mane vrlo jasno, ali odlučuje da ih ne koristi kao oružje. Vidi tvoje rupe, strahove, detinjaste reakcije, tvrdoglavost — i ipak ostaje ako postoji prostor za rast. Ne ostaje po svaku cenu, nego po pravoj.

Postoji i pogrešna predstava da ljubav mora da boli da bi bila velika. Ne mora. Strast može boleti. Ego može boleti. Trauma može boleti. Ljubav, kad je zdrava, više smiruje nego što razara. Ne znači da je laka, ali ne traži stalno krvarenje kao dokaz.

Najlepši oblik ljubavi je kad dvoje ljudi prestanu da jedno od drugog traže spasitelja. Kad se sretnu kao dve cele osobe, sa ranama i kvalitetima, i kažu: neću te koristiti da pobegnem od sebe, nego ću sa tobom graditi nešto što sam ne mogu.

I da, ljubav ponekad odlazi. To ne znači da nije bila stvarna. Neke ljubavi dođu da te probude, neke da te slome iluzije, neke da ostanu. Vrednost odnosa ne meri se samo trajanjem.

Na kraju, ljubav možda nije osećaj koji te obori s nogu. Možda je prepoznaš po tome što te vraća na noge. Po tome što pored nekoga dišeš normalnije, misliš jasnije, postaješ nežniji, hrabriji, stvarniji.

Jer prava ljubav ne traži da nestaneš u njoj. Traži da se pojaviš.

GLAD

 

Bušmani iz Kalaharija govore o dve vrste gladi.

Mala glad je glad za hranom. Potreba za nečim u stomaku, vatra u telu koju moraš nahraniti da bi ostao živ.

Ali postoji i Velika glad.

Glad za smislom. Glad koja živi dublje od stomaka, u grudima, u kostima, u tišini iza tvojih očiju. To je čežnja da pripadaš. Da budeš važan. Da razumeš zašto si ovde.

Laurens van der Post, čovek sa fotografije, proveo je godine života među Bušmanima, slušajući. Učeći. Pokušavajući da razume ono što smo u savremenom svetu zaboravili.

Govorio je da najopasnija stvar u životu nije tuga. Već praznina, sporo, gorko propadanje koje dolazi iz života bez smisla.

Jurimo novac. Status. Udobnost.

Jurimo sreću kao da je ona cilj.

Ali sreća je prolazna.

Smisao je trajan.

Jer kada radiš nešto što ima smisla, što zaista ima smisla za tvoju dušu, tada više nije važno da li se stalno osećaš dobro.

Osećaš da si na pravom mestu.

Osećaš povezanost.

Osećaš da pripadaš nečemu većem od sebe.

I u tom osećaju pripadnosti, čak i teškoće postaju svete.

Ova fotografija nije samo susret dvojice ljudi. To je tih trenutak između dva načina postojanja. Jedan nas podseća da nismo samo tela koja treba nahraniti, već i duhovi koje treba ispuniti.

I možda je upravo to ona prava glad koju sve vreme pokušavamo da nahranimo.

 Ima nešto posebno kad tekst ne služi samo da se pročita, nego da čoveka dotakne tamo gde je ćutao.Ja bih rekao: blog koji peče da bi lečio.Jer istina retko prvo mazi. Obično prvo zapeče, ogoli, naljuti, zaboli. Tek posle toga krene da leči.Neki tekstovi su melem, ali zaborave se.Neki tekstovi su nož, pa ostave ranu.Najređi su oni koji zaseku tamo gde je trulo, da bi moglo zdravo da zaraste. A ja sam čini mi se, mislila baš na to mesto između bola i olakšanja. Gde se prepoznaš u rečenici i pomisliš: “Au… ovo je za mene.” A onda posle par minuta osetiš da ti je lakše.Zato možda nije blog koji peče ili leči.

Nego blog koji peče jer leči.I iskreno? To su najbolji tekstovi. Oni koji te ne štede, ali ti žele dobro.

 

POSLE 2500 NAPISANIH BLOGOVA KAD GOD POMISLIM DA NEMA TEMA ZA PISANJE, DESI SE DA NESTO PRIVUCE MOJU PAZNJU I MATERIJAL ZA BLOG  JE TU. NEKOLIKO PUTA DO SADA SAM HTELA DA ODUSTANEM, A ONDA POMISLIM- ZASTO BI ODUSTALA? VREMENA SU TAKVA DA CE BAS MOJ DNEVNIK PATISPANJA KOJI OBUHVATA PERIOD OD 2014-TE DO DANAS BITI JEDAN OD RETKIH SVEDOKA JEDNOG NADASVE PA MISTERIOZNOG VREMENA. U KOME SU  VIRALNOST I REALNOST  ISLI RUKU POD RUKU!

 

---