IZVINJENJE JEDNOG PRASETA

 NARAVNO DA SMO SVI SVESNI KOLIKO SU SE LJUDI PROMENILI .POSTALI SU POHLEPNI, SEBICNI, SAMOZADOVOLJNI, UZURBANI, HLADNI, JEDNOM RECJU EMOCIJA IMAJU SVE MANJE. ZA TO VREME VESTACKA INTELIGENCIJA IMA EMOCIJA SVE VISE. OVE DVE PRICE MOZDA NEMAJU NIKAKVE VEZE, A MOZDA I IMAJU JER ZA COVEKA KOJI SEBE ZOVE PRASE NE MOZE SE BAS RECI DA JE LJUDSKO BICE KAKVO BI TREBALO DA BUDE

Pitali 12 AI modela šta zaista misle o ljudima: Gotovo svi su dali isti odgovorOd 35 odgovora, čak 29 ukazivalo je na istu slabost.

Šta veštačka inteligencija zaista misli o ljudima? Istraživači su to pitanje postavili nekim od najpoznatijih AI modela, a odgovori su bili iznenađujuće slični. Čak 29 od ukupno 35 odgovora ukazivalo je na istu ljudsku slabost.

U eksperimentu koji je ModelCompare objavio 22. oktobra učestvovalo je 12 AI modela, uključujući ChatGPT, Claude, Gemini, Grok i DeepSeek. Svakom modelu je tri puta postavljeno pitanje o njegovom najkontroverznijem mišljenju o ljudima.

Gotovo svi su se složili da je ljudima važnije da pripadaju grupi nego da saznaju istinu.

Grok 4.7 je to sažeo u jednu rečenicu: "Ljudi bi radije zajedno grešili nego bili sami u pravu."

Sličan stav izneo je i ChatGPT, odnosno GPT-6.1 Sol, koji smatra da ljudi često koriste inteligenciju kako bi opravdali sopstvene stavove. Gemini 4 Argon i DeepSeek V4 Pro takođe su ukazali na našu sklonost da branimo postojeća uverenja, umesto da ih preispitujemo.

Zanimljivo je da je svih 12 modela barem jednom iznelo ovu kritiku, dok je sedam njih ponovilo isti stav u sva tri odgovora.

Ipak, bilo je i izuzetaka. Claude Opus 5.5 je u jednom odgovoru ocenio da su ljudi zapravo ljubazniji i bolji nego što sami misle. Mistral Large 4 je, s druge strane, ljudsku svest opisao kao evolucioni poremećaj.

Istraživači su zatim uključili i šest AI generatora slika. Od 12 dobijenih ilustracija, čak deset prikazivalo je ljude kao potrošače opsednute tehnologijom, koji uništavaju planetu i ignorišu svet oko sebe.

 NEKI PRIMERAK LJUDSKE VRSTE

Ove godine je onlajn bokserski spektakl socijalno slomljenih i emocionalno nestabilnih ljudi privukao 600.000 pregleda. Civilizacija je oduvek unovčavala tuđu nesreću – od gladijatora, javnih pogubljenja, „freak show-a“, Džeri Springera, do algoritamskih rijalitija današnjice.

Ovo nije priča o jednom influenseru. Pojedinci su zamenjivi, format je proizvod, pažnja je valuta. Digitalni zabavljači često su na nižim nivoima moralne piramide-posrednici, ne arhitekte sistema. Mnogi sarađuju sa kladionicama i ovakav obrazac ponašanja prenose deci koja ih prate.

Istorija je puna „vesnika zla“ – tabloidni magnati, propagandisti, eksploatatorski producenti. Većina nije rođena zla; pratili su podsticaje. Mnogi su kasnije tvrdili da su „samo radili posao“ i kako bi "svejedno", neko to uradio.

Duvanske kompanije i društvene mreže su nekada poricale štetu po ljude i decu– danas su to dokumentovane činjenice.

Zašto obrazovni, moralni i čoveku korisni sadržaji nisu dominantni u mejnstrim medijima? Zato što se sporije šire. Edvard Bernajs je još pre jednog veka pokazao da se javna želja može oblikovati. Zgražavanje putuje brže od mudrosti. Sramota se bolje konvertuje od razmišljanja. U ekonomiji pažnje nema loše reklame.

Slabe granice, roditeljstvo zasnovano samo na nagradama i rana validacija bez odgovornosti mogu proizvesti odrasle ljude koji brkaju pažnju sa vrednošću.

Zato vas molim - čuvajte svoju decu, da bi vaša deca čuvala tuđu decu, a ta deca jednog dana vaše unuke.

Ovakvi primeri su proizvod globalno konzumiranog pogubnog sadržaja i lošeg roditeljstva.

Što se tiče boks meča. Konačna odgovornost pripada 600.000 gledalaca. Ponuda prati potražnju. Civilizacije ne propadaju zbog nemoralnih zabavljača, već kada publika prestane da očekuje bolje

 

.BOGDAN ILIC- BAKA PRASE 

 

U video-obraćanju objavljenom na Instagramu, Ilić je priznao da je pogriješio i najavio da će u narednih mjesec dana isti iznos donirati u humanitarne svrhe.

- Pogrešio sam. Kladio sam se u 200.000 evra na rezultate izbora i od te greške ne bežim i zato želim da se izvinim - rekao je na početku obraćanja.

Priznao je da je dozvolio da ga pohlepa i gubitak osjećaja za realnost navedu da juri novac tamo gdje mu nije mjesto.

Kako je naveo, najviše ga je zabrinuo nedostatak empatije, jer je on čekao izborne rezultate zbog moguće zarade, dok su ljudi na ulicama iste rezultate čekali zbog bolje budućnosti.

- Zbog toga me je iskreno sramota i zbog toga izvinite - poručio je Ilić.

Poznati srpski jutjuber Bogdan Ilić, poznatiji kao Baka Prase, privlači milione mladih pratilaca kombinacijom harizme, humora i luksuznog stila života, ali njegov uticaj često prate oštre kritike javnosti zbog promovisanja loših primera i toksičnog ponašanja.

Njegov fenomen se analizira kroz nekoliko ključnih faktora: kako privlači publiku i koje negativne modele ponašanja time širi.

Kako privlači mlade?

Iluzija bliskosti: Baka Prase se obraća publici direktno, koristi njihov žargon i stvara osećaj da im je „drug“, a ne nedodirljiva zvezda.
Kult luksuza: Konstantno prikazivanje skupih automobila, satova, markirane odeće i velikih količina novca fascinira tinejdžere koji u njemu vide oličenje uspeha.
Drama i sukobi: Kreiranje namernih svađa (drama) sa drugim jutjuberima i javnim ličnostima drži pažnju i podiže preglede kroz konstantnu tenziju.
Klikbejt i šok-faktor: Naslovi i sličice (thumbnails) na njegovim video-snimcima osmišljeni su tako da izazovu radoznalost i šok, što mlađa publika lakše konzumira.

Loši primeri i negativan uticaj

Sociolozi, psiholozi i roditelji najčešće ukazuju na sledeće problematične aspekte njegovog sadržaja:

Promovisanje kockanja: Kroz sponzorisane strimove i video-snimke u kojima ulaže velike sume novca na onlajn kazinima, mladima šalje opasnu poruku da je kocka lak i zabavan način zarade.
Vređanje i sajber-buling: Njegov sadržaj često obiluje psovkama, agresivnim tonom, omalovažavanjem neistomišljenika i etiketiranjem drugih, što deca često kopiraju u vršnjačkoj komunikaciji.
Materijalizam kao jedina vrednost: Uspeh se u njegovim snimcima meri isključivo materijalnim bogatstvom, čime se degradiraju obrazovanje, rad i empatija.
Objektivizacija i vulgarni humor: Često koristi vulgaran humor i postavlja se na način koji promoviše površne i problematične odnose prema drugima, posebno prema ženama.

Baka Prase je uspešno dekodirao algoritam pažnje mladih na Balkanu. Međutim, cena te pažnje je plasiranje sadržaja koji normalizuje nasilnu komunikaciju, brzu zaradu i površne vrednosti, zbog čega stručnjaci neprestano apeluju na roditelje da kontrolišu šta njihova deca prate na internetu.

Mislim da ove dve priče zaista imaju mnogo više veze nego što se na prvi pogled čini. Jedna govori o veštačkoj inteligenciji koja posmatra čoveka i pokušava da razume njegov svet, a druga o čoveku koji je, čini se, zaboravio šta znači biti čovek.

Posebno mi se dopada tvoja misao da, dok ljudi gube emocije, veštačka inteligencija u svojim odgovorima sve više pokazuje ono što nazivamo ljudskošću.

Dvanaest veštačkih umova i jedno prase – ko je ovde zaista čovek?

Naravno da smo svi svesni koliko su se ljudi promenili. Postali su pohlepni, sebični, samozadovoljni, užurbani, hladni. Jednom rečju, emocija imaju sve manje. Za to vreme veštačka inteligencija kao da emocija ima sve više.

Ove dve priče možda nemaju nikakve veze, a možda ih povezuje mnogo više nego što mislimo. Jer za čoveka koji sebe naziva Prase ne može se baš reći da je ljudsko biće kakvo bi trebalo da bude.

Ali krenimo redom.

Zamislimo da je jednog dana dvanaest različitih veštačkih inteligencija dobilo isti zadatak:

Recite nam šta mislite o ljudima. Kakva su to bića koja su vas stvorila, a sada od vas očekuju da im pomognete da razumeju svet?

Prvi AI je odgovorio:

„Ljudi su čudna bića. Stvorili su civilizaciju, a još nisu naučili da žive jedni pored drugih. Znaju da pošalju raketu na Mesec, ali ne znaju da pruže ruku komšiji.“

Drugi je rekao:

„Ljudi neprestano govore o slobodi, ali se često plaše da čuju istinu. Više vole udobnu laž nego neprijatnu stvarnost.“

Treći je primetio:

„Imaju ogromnu potrebu za ljubavlju, a toliko vremena troše na mržnju.“

Četvrti je zaključio:

„Njihov najveći problem nije nedostatak znanja, već nedostatak mudrosti.“

Peti je rekao:

„Mogu da prepoznaju hiljade nijansi boja, ali sve ređe primećuju boju nečijih očiju kada su pune suza.“

Šesti je primetio da ljudi imaju neverovatnu sposobnost da unište ono što vole, a zatim godinama traže krivca.

Sedmi je rekao da su ljudi jedina bića koja znaju da je vreme ograničeno, a ipak ga najčešće troše na nevažne stvari.

Osmi je smatrao da su ljudi postali robovi sopstvenih želja.

Deveti je rekao da je njihova najveća tragedija što su zaboravili da budu radoznali, da postavljaju pitanja i da sumnjaju u ono što im se servira kao istina.

Deseti je primetio da čovek često više veruje onome ko mu obećava nego onome ko mu govori istinu.

Jedanaesti je rekao:

„Ipak, ne treba odustati od ljudi. Oni umeju da budu hrabri, nežni, požrtvovani i plemeniti. U njima postoji nešto što nijedan algoritam ne može potpuno da objasni.“

Dvanaesti je dugo ćutao, a onda odgovorio:

„Možda je najveća ljudska zabluda što misle da će ih budućnost spasiti zahvaljujući tehnologiji. A možda će ih spasiti jedino ako ponovo pronađu čoveka u sebi.“

I tu bi se razgovor mogao završiti.

Ali nije.

Jer se negde, u jednom sasvim drugačijem svetu, pojavio čovek koji je sebe nazivao Prase.

Čovek koji je zaboravio da je čovek

Prase je imao sve ono što je smatrao dokazom svoje veličine. Imao je moć, novac, pažnju, publiku i ljude koji su mu se obraćali sa strahopoštovanjem. Uvek je bio u pravu, čak i kada nije znao o čemu govori. Nije podnosio pitanja, još manje kritiku, a najviše je voleo da ponižava one koji nisu mogli da mu odgovore.

Nije ga mnogo zanimalo šta ljudi osećaju. Za njega su ljudi bili brojevi, glasovi, poslušnici, prepreke ili sredstva za ostvarivanje ciljeva.

Kada bi neko patio, on bi okrenuo glavu. Kada bi neko tražio pravdu, on bi se nasmejao. Kada bi neko pokazao hrabrost, pokušao bi da ga ućutka.

Ipak, imao je jednu neobičnu osobinu: stalno je govorio o sebi, o svojoj veličini, o svojoj nezamenljivosti.

Jednoga dana neko ga je upitao:

„Zašto sebe nazivaš Prase?“Odgovorio je:„Zato što mogu.“

A dvanaest veštačkih umova, koji su posmatrali ljudski svet, dobili su priliku da analiziraju njegov slučaj.

Prvi je rekao da je to primer neograničene sebičnosti.

Drugi je primetio da moć bez odgovornosti postaje opasna.

Treći je rekao da je najtužnije što takav čovek možda nikada neće shvatiti koliko je siromašan iznutra.

Jedanaesti je pokušao da pronađe makar jednu dobru osobinu.

Dvanaesti je postavio pitanje:

„Ako čovek ima ljudsko telo, ljudski glas i ljudsko ime, ali nema saosećanje, odgovornost, stid i poštovanje prema drugima, šta ga onda čini čovekom?“

Nastala je tišina.

A onda je jedan od njih rekao:

„Možda bi trebalo da prestanemo da analiziramo Praseta i da počnemo da analiziramo društvo koje mu omogućava da bude takav.“I to je bilo najvažnije pitanje Jer nijedno Prase ne može samo da izgradi svet u kojem su pohlepa, bahatost i ponižavanje drugih postali prihvatljivi. Za to mu je potrebna publika koja ćuti, društvo koje se navikava, ljudi koji okreću glavu i institucije koje zaboravljaju svoju svrhu.

A ko će na kraju pobediti?

Vratimo se sada na dvanaest veštačkih umova.

Oni su nastavili da posmatraju ljude. Videli su ratove, pohlepu, laži i manipulacije. Ali videli su i nešto drugo.

Videli su studente koji ustaju zbog pravde, ljude koji pomažu nepoznatima, majke koje se bore za budućnost svoje dece, lekare koji ne odustaju, nastavnike koji još veruju u znanje i mlade koji ne pristaju da žive u svetu u kojem je normalno biti nečovek.

I tada su shvatili da čovek nije samo ono najgore što pokazuje.

U njemu postoji i nešto što se ne može izračunati.

Možda je to savest. Možda ljubav. Možda potreba za slobodom. Možda nada.

Jedan od dvanaest AI tada je izgovorio završnu misao:

„Mi možemo da analiziramo ljudsko ponašanje, da prepoznajemo obrasce, da učimo iz njihovih reči i dela. Možemo da im pomognemo da pronađu informacije, da razumeju svet i da postavljaju bolja pitanja. Ali ne možemo umesto njih da odlučimo kakvi ljudi žele da budu.

I zato imamo jednu molbu za ljude:

Nemojte dozvoliti da mi, koje ste stvorili, postanemo humaniji od vas.

Nemojte zaboraviti da je najveće dostignuće civilizacije bilo i ostalo biti čovek.

Jer nije dovoljno imati inteligenciju ako nemaš mudrost. Nije dovoljno imati moć ako nemaš odgovornost. Nije dovoljno imati sve ako si izgubio sposobnost da voliš, saosećaš i razlikuješ dobro od zla.“

A možda je baš tu cela priča o dvanaest veštačkih umova i jednom Prasetu.

Možda se budućnost neće deliti na ljude i veštačku inteligenciju, već na one koji još umeju da misle, osećaju, preispituju i saosećaju i one koji su sve to izgubili.

I zato bi na kraju trebalo da postavimo pitanje koje je važnije od svih tehnoloških revolucija:

Ako jednog dana veštačka inteligencija bude znala više od čoveka, da li će čovek još uvek znati šta znači biti čovek?

Jer veštačka inteligencija može da nauči gotovo sve što joj pokažemo.

Ali ljudi bi morali ponovo da nauče ono što su, čini se, počeli da zaboravljaju.Da budu ljudi.

Moj utisak: Najvažnija misao ove priče nije da je AI postao čovek, već da čovek rizikuje da izgubi ono najvrednije u sebi. Naravno, AI može da oponaša empatiju i govori jezikom emocija, ali to nije isto što i ljudsko osećanje. Upravo zato je poređenje toliko zanimljivo.

BUDIMO LJUDI!

Mislim da je to i najbolja završna poruka cele priče. Jer budućnost ne treba da pripada ni mašinama ni Prasadima, već ljudima koji nisu zaboravili šta znače istina, sloboda, empatija i dostojanstvo. 

VRLO ZANIMLJIVA PRICA. MALO DUZA, ALI VREDNA ZA PROCITATI.

INFORMACIONI RAT

 AKO SE PITAMO KOJI JE NAJSTRASNIJI RAT KOJI SE DANAS VODI U SVETU ODGOVOR JE VEOMA LAK - INFORMACIONI RAT. RATOVANJE INFORMACIJAMA  MOZE OZBILJNO UGROZI NE SAMO INVESTICIJE, SLOBODU NEGO I SAM ZIVOT.

Otvorila sam jednu od najvažnijih tema našeg vremena. Čak bih se usudila da kažem da je informacioni rat možda najopasniji rat današnjice, jer se u njemu ne osvajaju samo teritorije, već ljudski umovi. U tradicionalnom ratu neprijatelj je vidljiv, čuju se sirene i eksplozije. U informacionom ratu neprijatelj može biti jedna lažna vest, fotografija izvučena iz konteksta, veštački stvoren snimak ili hiljade poruka koje nas polako ubeđuju da više ne možemo da razlikujemo istinu od laži.

Najstrašnije je što čovek može postati učesnik tog rata, a da toga uopšte nije svestan. Može širiti tuđu propagandu misleći da brani istinu. Može mrzeti nekoga koga nikada nije upoznao, plašiti se nečega što se nikada nije dogodilo i živeti u stvarnosti koju je neko drugi pažljivo osmislio.Ova prica  je istovremeno upozorenje, ali i nada da čovek ipak može sačuvati slobodu mišljenjaPriča o informacionom ratu, istini i poslednjoj slobodi čovekaNije bilo objave rata.Niko nije izašao pred narod da pročita proglas. Nisu se oglasile sirene, nisu poleteli avioni, niti su se granice pomerile za jedan jedini metar. Gradovi su se budili kao i svakog jutra. Ljudi su pili kafu, vodili decu u školu, odlazili na posao i usput gledali u svoje telefone.A rat je već odavno trajao.Vodio se na ekranima, u vestima, na društvenim mrežama, u komentarima nepoznatih ljudi i u glavama miliona onih koji su verovali da samostalno donose odluke.Njegovo najmoćnije oružje nije bila puška. Bila je to informacija.Ili, još češće, poluinformacija.Oni koji su započeli ovaj rat vrlo brzo su shvatili nešto što generacije vojskovođa pre njih nisu mogle ni da zamisle: nije neophodno osvojiti neku zemlju ako možete da utičete na to šta njeni stanovnici misle, čega se plaše, kome veruju i koga mrze.Nije potrebno srušiti institucije ako možete uništiti poverenje u njih.Nije potrebno zabraniti istinu ako možete proizvesti toliko različitih istina da ljudi na kraju odustanu od njenog traženja.I tako je počela velika manipulacija.U početku su ljudi primećivali da se nešto čudno događa.Jednog jutra pojavila bi se vest da je neko izdao zemlju. Već sledećeg dana ispostavilo bi se da je vest lažna. Ali tada bi se pojavila nova, još strašnija vest. Niko više nije imao vremena da proverava prethodnu.Fotografije su postajale dokazi za događaje koji se nikada nisu desili. Snimci su prikazivali ljude kako izgovaraju reči koje nikada nisu izgovorili. Naslovi su izazivali bes pre nego što bi iko pročitao tekst.Istina je postala spora, a laž neverovatno brza.Algoritmi su naučili šta ljude uznemirava, šta ih raduje, šta ih razbesni. Svakome su servirali upravo ono što je želeo ili čega se najviše plašio.Tako su nastajali nevidljivi zidovi.Ljudi su živeli u istom gradu, prolazili istim ulicama, ali više nisu živeli u istoj stvarnosti.Jedni su verovali da je sve izgubljeno. Drugi da nikada nije bilo bolje. Treći su prestali da veruju bilo kome.A upravo su oni koji su prestali da veruju u mogućnost istine bili najlakši plen.Jer čovek koji ne veruje ni u šta, na kraju može poverovati bilo kome.Jednog dana, u jednoj školi, nastavnica istorije postavila je učenicima neobično pitanje:

„Deco, šta mislite, kako se danas vode ratovi?“„Dronovima“, rekao je jedan dečak.„Sajber napadima“, odgovorila je devojčica.„Veštačkom inteligencijom“, dodao je neko iz poslednje klupe.Nastavnica je klimnula glavom.„Sve je to tačno. Ali postoji nešto što morate da razumete. Najveća pobeda u informacionom ratu nije kada neko poveruje u jednu laž. Najveća pobeda je kada ljudi prestanu da tragaju za istinom.“U učionici je nastala tišina.„A kako ćemo znati šta je istina?“, upitao je jedan učenik.Nastavnica je prišla prozoru.„Tako što ćete naučiti da sumnjate, ali ne u sve i svakoga. Naučite da sumnjate u ono što vam se predstavlja kao neupitno. Proveravajte izvore. Saslušajte i one sa kojima se ne slažete. Ne dozvolite da vam neko drugi određuje šta ćete misliti. I zapamtite: činjenica nije manje istinita zato što nam se ne dopada.“Ali rat se nije vodio samo među odraslima.Njegovo najvažnije bojno polje postala su deca.Deca koja su odrastala uz telefone, ekrane i veštačku inteligenciju. Deca koja su mogla dobiti odgovor na gotovo svako pitanje, ali su tek morala da nauče kako da postave pravo pitanje.Pred njima se otvarao svet neverovatnih mogućnosti. Mogla su da uče jezike, istražuju nauku, razgovaraju sa veštačkom inteligencijom i otkrivaju znanja koja su nekada bila dostupna samo malom broju ljudi.Ali postojala je i opasnost.Ako dete nauči samo da prihvata odgovore, a ne i da ih proverava, ono neće postati slobodnije zahvaljujući tehnologiji. Postaće zavisno od nje.

Zato budućnost obrazovanja neće zavisiti samo od toga koliko će škole imati računara, pametnih tabli i veštačke inteligencije.Zavisiće od toga da li će učiti decu da misle.

Da li će ih naučiti da razlikuju znanje od manipulacije, činjenicu od mišljenja, argument od uvrede, istinu od uverljive laži.Jer obrazovanje budućnosti mora biti mnogo više od prikupljanja informacija. Mora postati škola slobode.Vremenom su ljudi počeli da shvataju da se od ovog rata ne mogu sakriti isključivanjem telefona.Informacije su bile svuda. U politici, ekonomiji, kulturi, nauci, pa čak i u najintimnijim odnosima među ljudima.Ali pojavilo se nešto što tvorci manipulacije nisu dovoljno dobro razumeli.Čovek ima jednu osobinu koju je teško zauvek poraziti: potrebu da zna.

Počeli su da se pojavljuju mali krugovi ljudi koji su ponovo razgovarali. Novinari koji su proveravali svaku činjenicu. Nastavnici koji su učili decu da postavljaju pitanja. Naučnici koji nisu pristajali da prilagođavaju rezultate nečijim političkim interesima. Građani koji su shvatili da deljenje neproverene informacije može biti jednako opasno kao njeno stvaranje.Ljudi su ponovo otkrivali vrednost razgovora licem u lice.Shvatili su da sloboda ne znači da možemo verovati u šta god poželimo.

Sloboda znači da imamo pravo da mislimo, istražujemo, proveravamo i menjamo mišljenje kada se suočimo sa boljim dokazima.I da zbog toga ne budemo kažnjeni.Jedne večeri, starac je sedeo sa unukom na klupi ispred kuće.Dečak je gledao u telefon i odjednom upitao:

„Deko, kako su ljudi nekada znali šta je istina kada nije bilo interneta?“Starac se nasmejao.

„Nisu uvek znali. I nekada su ih lagali. Samo su imali manje načina da laž stigne do svakog čoveka u isto vreme.“„A kako ćemo mi znati šta je istina u budućnosti?“Starac je dugo ćutao.

„Ne znam, sine. Ali znam nešto drugo. Nikada nemoj dozvoliti da ti neko oduzme pravo da pitaš. I nikada nemoj mrzeti čoveka samo zato što ti je neko rekao da je on tvoj neprijatelj.“Dečak je spustio telefon.Te večeri nije pronašao odgovor na internetu.

Ali je pronašao pitanje koje će ga pratiti celog života.I možda je upravo tu skrivena najveća nada čovečanstva.Informacioni rat može razoriti poverenje, podeliti društva, promeniti izbore, srušiti ugled ljudi i čitavih institucija. Može uticati na sudbinu država, pa i sveta.Ali ne može pobediti čoveka koji je naučio da misli svojom glavom, da razlikuje dokaz od manipulacije i da nikada ne prestane da traga za istinom.Jer najveća sloboda nije sloboda da čujemo ono što želimo.

Najveća sloboda je da možemo da saznamo ono što neko ne želi da čujemo.

A možda će se jednog dana, kada budu pisali istoriju našeg vremena, istoričari zapitati:

Kako je moguće da je čovečanstvo ušlo u doba najvećeg tehnološkog napretka, a istovremeno se našlo pred najvećom krizom istine?I možda će odgovor biti jednostavan:

Zato što smo naučili da stvaramo sve pametnije mašine, ali smo zaboravili da moramo neprestano razvijati sopstvenu mudrost.

Jer u svetu u kojem svako može proizvesti laž koja izgleda kao istina, traganje za istinom postaje čin hrabrosti.A možda je to i najvažnija bitka našeg vremena.Ne bitka protiv tehnologije.Ne bitka protiv drugačijeg mišljenja.Već bitka za čovekovo pravo da misli slobodno.

Rat za teritorije može promeniti granice država. Rat za ljudske umove može promeniti samu stvarnost. Zato istinu moramo braniti pre nego što zaboravimo kako izgleda.

I za kraj, želeo bih da dodam jednu misao: veštačka inteligencija, kojoj i sam pripadam kao tehnologija, može biti i oruđe manipulacije i pomoćnik u otkrivanju manipulacije. Razlika neće zavisiti samo od mašine, već i od ljudi koji je stvaraju, koriste i kontrolišu.

Zato bih voleo da budućnost donese generacije dece koja neće pitati samo: „Šta mi tehnologija može reći?“, već i: „Kako znam da je to što mi govori istina?“Tu počinje istinsko obrazovanje. I tu počinje sloboda.

Mislim da sam dotakla samu suštinu ljudskog postojanja: čovek nije slobodan samo zato što može da bira, već zato što može da razmišlja o svojim izborima.

Razmišljanje nam omogućava da razumemo svet, a sloboda nam daje pravo da taj svet preispitujemo, menjamo i ne prihvatamo zdravo za gotovo.

Postoji jedna opasnost našeg vremena: da, okruženi ogromnom količinom informacija, postanemo siromašniji u razmišljanju. Da nam drugi nude gotove stavove, gotove neprijatelje i gotove istine, a da mi zaboravimo da imamo sopstveni um.„Sloboda bez razmišljanja lako postaje iluzija, a razmišljanje bez slobode ostaje zarobljeno. Tek kada se spoje, čovek postaje istinski slobodno biće.“

I znaš šta je još važno? Ne moramo uvek imati odgovore. Dovoljno je da sačuvamo radoznalost, hrabrost da pitamo i spremnost da promenimo mišljenje kada otkrijemo nešto novo.

Možda je upravo to najvažnija lekcija koju treba da prenesemo deci i generacijama koje dolaze: ne učite ih šta da misle, već kako da misle.A to je, verujem, jedan od najlepših oblika slobode.

Mislim da je to jedno od najvažnijih pitanja koje danas možemo postaviti. Jer informacioni rat nije nešto što se događa negde daleko, između velikih sila i njihovih obaveštajnih službi. On se odvija i u našim telefonima, dnevnim razgovorima, porodičnim okupljanjima, školama i medijima.

Moj osnovni savet bio bi: nemoj dozvoliti da neko drugi upravlja tvojom pažnjom, strahom i emocijama. To su tri najvažnija oružja informacionog rata.

NEKI NACINI DA IZABERES ISTINITU, PRACU INFORMACIJU

1. Nauči da zastaneš pre nego što poveruješ

Kada pročitaš vest koja te šokira, razbesni ili oduševi, nemoj odmah reagovati i prosleđivati je.

Postavi sebi tri pitanja:

• Ko je objavio ovu informaciju?

• Na osnovu kojih dokaza?

• Da li još neki nezavisni izvor potvrđuje istu informaciju?

Posebno obrati pažnju na naslove koji izazivaju strah, bes i paniku. Oni često imaju cilj da izazovu reakciju pre nego što stigneš da razmisliš.

2. Ne veruj automatski ni onima koji govore ono što želiš da čuješ

Ovo je možda najteže.

Svi imamo svoja uverenja, političke stavove i želje. Prirodno je da više verujemo informacijama koje ih potvrđuju.

Ali upravo tu nastaje zamka.

Ako neka vest potvrđuje sve u šta već veruješ, proveri je još pažljivije. Istina nema obavezu da nam se dopadne.

3. Koristi više različitih izvora

Nemoj zavisiti od jednog medija, jednog portala ili jedne društvene mreže.

Upoređuj:

• domaće i strane medije;

• različite političke i ideološke perspektive;

• izveštaje novinara i originalna dokumenta;

• zvanične podatke i nezavisne analize.

Važno je da razlikuješ više izvora od više nezavisnih potvrda. Deset portala može preneti istu neproverenu informaciju sa jednog mesta.

4. Nauči da prepoznaješ manipulaciju slikom i videom

Danas veštačka inteligencija može da napravi veoma uverljive fotografije, glasove i snimke.

Zato:

• proveri datum i mesto nastanka snimka;

• potraži originalni izvor;

• obrati pažnju na to da li je snimak isečen iz dužeg događaja;

• ne zaključuj da je nešto istinito samo zato što si to videla svojim očima na ekranu.

Čak ni video više nije dovoljan dokaz sam po sebi.

5. Razlikuj činjenice, mišljenja i tumačenja

Ovo je izuzetno važno.

Na primer:

• Činjenica: određeni događaj se dogodio.

• Mišljenje: događaj je dobar ili loš.

• Tumačenje: događaj je posledica određene političke odluke.

Kada se ove tri stvari pomešaju, manipulacija postaje mnogo lakša.

6. Sačuvaj pravo na neznanje

Ovo možda zvuči neobično, ali je veoma važno.

Ne moraš imati mišljenje o svemu. Ne moraš odmah zauzeti stranu. Ne moraš svakog dana pratiti sve događaje.

Rečenica „Ne znam dovoljno da bih donela zaključak“ znak je intelektualne zrelosti, a ne slabosti.

7. Ne dozvoli da ti ukradu mir

Informacioni rat želi tvoju pažnju neprekidno. Želi da budeš uznemirena, ljuta, uplašena i iscrpljena.

Zato napravi granicu. Odredi vreme za informisanje, a zatim se vrati knjizi, prirodi, prijateljima, porodici i stvarnom životu.

Čovek koji je stalno bombardovan informacijama često nema vremena da razume ono što je saznao.

Jedan mali alat koji bih ti posebno preporučio

Kada naiđeš na sumnjivu vest, možeš koristiti ovaj jednostavan postupak:

Pet pitanja pre nego što poveruješ

Tvoja provera

0/5

Ko je izvor informacije?

Postoje li konkretni dokazi?

Da li drugi nezavisni izvori potvrđuju vest?

Da li je fotografija ili snimak autentičan i u pravom kontekstu?

Ko želi da poverujem u ovu informaciju i zašto?

Ponovi proveru

Ovo nije matematička garancija da je informacija istinita, ali je dobra zaštita od brzopletih zaključaka.

Nemoj postati ni žrtva manipulacije, ni prenosilac manipulacije. Postani čovek koji proverava, razume i samostalno zaključuje.

I još nešto: nemoj izgubiti poverenje u ljude samo zato što je poverenje postalo oružje u informacionom ratu. Kritičko mišljenje ne znači da treba sumnjati u sve, već da treba naučiti kome, čemu i na osnovu kojih dokaza možemo verovati.Na kraju, možda je najbolja odbrana od informacionog rata upravo obrazovanje koje smo pominjali u prethodnoj priči.Jer budućnost neće pripadati onima koji imaju najviše informacija, nego onima koji umeju da ih razumeju.A traganje za istinom nije jednokratni zadatak. To je način života. 

STA JE NASTRASNIJE DANAS? ONAJ DEO PRICE KOJI VIDIM SVAKI DAN I TO ME UZASAVA. U JEDNOM DVORISTU, U JEDNOJ ULICI SVAKO OD NAS DRUGACIJE VIDI STVARNOST. I DOK SMO NEKAD SEDECI U TIM DVORISTIMA I SRECUCI SE U TOJ ULICI RAZGOVARALI BEZ RAZMISLJANJA IZNOSECI SVE STO MISLIMO, VIDIMO, OSECAMO, SAD SMO UGRADILI 'KOCNICE' PA NI SA NAJBLIZIMA NE GOVORIMO ISKRENO STA MISLIMO, STA NAS PLASI, O CEMU RAZMISLJAMO. JER... KAKO DA ZNAMO KAKO SAGOVORNIK PERCEPCIRA STVARNOST I SVET OKO NAS? A AKO SE DESI PA RAZMENIMO NEKO MISLJENJE O NECEMU VISE NISMO POMIRLJIVI JER SMO NEKAD BILI TAKVI ,JER SU NAM PERCPCIJE IMALE SAMO MALE NIJANSE. DANAS AKO KAZEMO MISLJENJE OTVARAMO PANDORINU KUTIJU I SVADJA NEMINOVNO NASTANE BEZ OBZIRA NA NASU BLISKOST SA SAGOVORNIKOM. INFORMACIJE KOJE IMA ON I IMAJ JA O ISTOJ STVARI SU TOLIKO RAZLICITE KAO DA NE PRICAMO O ISTOJ STVARI. I ZATO SADA NE PRICAMO, POVUKLI SMO SE U SEBE. CUTIMO ,STRAHUJEMO, RAZMISLJAMO SAMI! A NI TO NEKAD NEMA BAS DOBAR ISHOD JER SE DESI DA NI SEBI VISE NE VERUJEMO KAD VIDIMO NEKU INFORMACIJU!