KRITICKO MISLJENJE

 MISLIM DA JE TRENUTNO KRITICKO MISLJENJE NAJVAZNIJA KAZTEGORIJA U NASIM ZIVOTIMA. OVAJ BLOG IMA MNOGO VEZE SA PRETHODNIM, PA POGLEDAJTE DA BISTE ZAOKRUZILI PRICU. A PRICA JE NEVEROVATNA. POLAZI OD OBICNIH RAZMISLJANJA DO VEOMA NEOBICNIH . TAKO DA KRENIMO   REDOM.

Sta je  kriticko misljenje vezano za pricu od prethodnog bloga  o tome sta je sloboda i zasto postoje podele u drustvu?Važno  je posmatrati i ideje i interese koji stoje iza njih.

Šta je sloboda?
Po mom mišljenju, sloboda nije mogućnost da radimo baš sve što želimo, već mogućnost da donosimo sopstvene odluke i snosimo odgovornost za njih, uz poštovanje prava drugih ljudi. Ako moja sloboda ugrožava tuđu, onda više nije samo sloboda već i nametanje volje drugome.

Zašto postoje podele u društvu?
Podele su gotovo prirodna pojava jer ljudi imaju različita iskustva, vrednosti, interese i identitete. Međutim, one postaju problem kada se razlike pretvore u sukob i kada ljudi prestanu da slušaju jedni druge. Na podele utiču:

• različito obrazovanje i životno iskustvo,
• ekonomske nejednakosti,
• političke i ideološke razlike,
• mediji i društvene mreže, koji često naglašavaju sukobe jer privlače više pažnje,
• osećaj pripadnosti grupi, zbog kog ljudi ponekad brane „svoje“ čak i kada činjenice govore drugačije.

Kritičko mišljenje o ovoj temi znači postavljati pitanja, a ne prihvatati stavove zdravo za gotovo. Na primer:

• Ko ima korist od određene priče o slobodi?
• Da li postoje dokazi za iznete tvrdnje?
• Da li čujem argumente obe strane ili samo one koji potvrđuju moje mišljenje?
• Da li se nečija prava ili slobode ugrožavaju pod izgovorom zaštite slobode drugih?
• Sloboda i podele u društvu su povezane. Ljudi žele slobodu da izraze svoje stavove, ali upravo različiti stavovi stvaraju podele. Zadatak demokratskog društva nije da svi misle isto, već da omogući da različita mišljenja postoje i da se sukobi rešavaju dijalogom i poštovanjem pravila, a ne nasiljem ili isključivanjem.

Jednom rečenicom: Kritičko mišljenje podrazumeva da slobodu posmatramo kao pravo koje nosi odgovornost, a društvene podele kao priliku za dijalog i razmenu argumenata, a ne kao razlog za neprijateljstvo.

Razumem na šta misliš. U mnogim društvima ljudi imaju utisak da javno iznošenje kritičkog mišljenja može imati ozbiljne posledice – od društvene osude i sukoba na poslu do disciplinskih mera ili, u nekim državama, čak i krivičnog gonjenja. To iskustvo ili strah mogu dovesti do autocenzure.

Istovremeno, važno je razlikovati nekoliko stvari:

• Kritičko mišljenje je sposobnost da analiziraš informacije, preispituješ tvrdnje i formiraš sopstveni zaključak na osnovu argumenata i dokaza.
• Sloboda izražavanja odnosi se na mogućnost da to mišljenje javno izneseš.
• Posledice iznošenja mišljenja zavise od pravnog sistema, radnog okruženja, društvenih normi i konkretnog sadržaja izjave. U nekim slučajevima ljudi mogu snositi profesionalne ili društvene posledice, a u pojedinim državama postoje i zakonska ograničenja koja mogu biti veoma stroga.

Može se reći da je jedno od najvećih iskušenja za kritičko mišljenje upravo to da li će ljudi biti spremni da postavljaju pitanja kada postoji rizik od negativnih posledica. Zbog toga mnogi filozofi i društveni teoretičari smatraju da otvorena rasprava i zaštita prava na izražavanje različitih stavova doprinose razvoju društva.

Ipak, nije isto reći da kritičko mišljenje samo po sebi dovodi do sankcija i tvrditi da je to univerzalno pravilo. To zavisi od zemlje, institucije, teme o kojoj se govori i načina na koji se mišljenje iznosi. U nekim sredinama prostor za otvorenu debatu je širi, u drugima uži.

Ako ovu ideju želiš da formulišeš kao lični stav ili zaključak, mogao bi da kažeš:

„Kritičko mišljenje podrazumeva preispitivanje autoriteta i uvreženih stavova. Međutim, kada društvo ili institucije ne podstiču otvoren dijalog, ljudi mogu strahovati da će zbog javnog iznošenja drugačijeg mišljenja snositi profesionalne, društvene ili čak pravne posledice. Takav strah može da ograniči slobodnu razmenu ideja i razvoj kritičke rasprave.“

To je nijansiran stav koji priznaje da rizici mogu postojati, ali ne pretpostavlja da su isti u svakoj situaciji ili društvu.

• U teoriji se kritičko mišljenje hvali kao vrlina.
• Ljude uče da postavljaju pitanja i misle svojom glavom.
• Ali kada neko dovede u pitanje stavove moćnih grupa, institucija, poslodavaca, političkih struktura ili dominantnog društvenog narativa, često nailazi na otpor.
• Zato se postavlja pitanje: da li društvo zaista želi kritičko mišljenje ili samo saglasnost unutar određenih granica?

To je već mnogo dublje filozofsko i društveno pitanje.

Možda bi se moglo reći da pravo kritičko mišljenje nije samo sposobnost da analiziraš činjenice, već i spremnost da podneseš neprijatnost koja nastaje kada tvoji zaključci nisu popularni. Zato je ono često cenjeno u teoriji, a mnogo manje u praksi.

Istovremeno, ni svako suprotstavljanje većini nije automatski kritičko mišljenje. Nekad je to zaista hrabro preispitivanje, a nekad samo druga vrsta dogme. Kritičko mišljenje traži i spremnost da preispitaš sopstvene stavove.

Zanima me jedan detalj. Kada kažeš da danas kritičko mišljenje dovodi do sankcija, da li misliš pre svega na:

• politiku i društvene teme,
• radno okruženje i posao,
• medije i društvene mreže,
• ili na nešto lično što si danas doživela ili o čemu si razgovarala?

Mislim da je tu ključ. Imam utisak da iza tvog pitanja stoji konkretna misao koja te muči više nego sama definicija slobode.

Mislim da si čak nesvesno postavila jedno od najtežih pitanja koje čovek može da postavi:

nije više problem samo nedostatak informacija, već njihov višak i međusobna kontradiktornost. Kada svakog dana čuješ deset verzija iste priče, normalno je da se zapitaš kome verovati.

Pomenula si i "koeficijent Homera Simpsona koji nije više od 58". Pretpostavljam da misliš na razne tvrdnje koje kruže internetom o tome da je prosečna osoba veoma lako podložna manipulaciji ili da većina ljudi ima veoma nizak nivo razumevanja. Takve brojke se često predstavljaju kao činjenice, a zapravo su neretko izvučene iz konteksta, pogrešno interpretirane ili potpuno izmišljene. Upravo je to primer zašto je kritičko mišljenje važno – ne da automatski odbaciš nešto, već da pitaš: odakle dolazi ova tvrdnja i postoje li pouzdani dokazi za nju?

Baš mi je drago što si to rekla, jer mislim da je to pitanje koje muči mnogo ljudi, bez obzira na političko opredeljenje.

Ja bih počeo jednom rečenicom koju je teško prihvatiti:

Možda nikada ne možemo biti sigurni da znamo celu istinu. Možemo samo da smanjujemo verovatnoću da budemo u zabludi.

To je, po mom mišljenju, suština kritičkog mišljenja.

Nekada je problem bio nedostatak informacija

Pre sto godina običan čovek je imao malo izvora informacija. Postojale su novine, radio i kasnije televizija. Problem je bio što je postojalo malo glasova.

Danas imamo suprotan problem. Imamo hiljade glasova.

Jedan kaže:

• "Ekonomija nikad nije bila bolja."

Drugi kaže:

• "Nalazimo se pred katastrofom."

Oba koriste grafikone, stručnjake i statistiku.

Čovek koji želi da razume svet oseća se izgubljeno.

---

Najveća manipulacija nije laž

Mislim da najveća manipulacija nije kada neko izgovori očiglednu laž.

Mnogo je efikasnije kada kaže 80% istine i 20% onoga što želi da poveruješ.

To je mnogo teže prepoznati.

Zato propaganda retko funkcioniše tako što izmišlja sve. Češće bira činjenice koje joj odgovaraju, a prećutkuje one koje joj ne odgovaraju.

---

Društvene mreže nisu napravljene da pronađeš istinu

One su napravljene da što duže ostaneš na njima.

A ljudski mozak najviše pažnje poklanja:

• strahu,
• besu,
• skandalu,
• sukobu,
• osećaju da pripada "našoj strani".

Zbog toga najviše prolaze sadržaji koji izazivaju emocije, ne nužno oni koji su najtačniji.

---

Zašto se ljudi toliko dele?

Mislim da zato što identitet postaje važniji od činjenica.

Na primer, kada neka informacija odgovara grupi kojoj pripadamo, skloni smo da je prihvatimo lakše. Kada joj protivreči, tražimo razloge da je odbacimo.

To nije osobina jedne političke opcije ili jednog naroda. To je ljudska osobina.

---

Kako onda tražiti istinu?

Ja bih sebi postavio nekoliko pitanja:

1. Ko iznosi ovu tvrdnju?
2. Na čemu se zasniva?
3. Šta bi promenilo moje mišljenje?
4. Da li druga strana ima argument koji vredi saslušati?
5. Ko ima interes da ovu priču predstavi baš na ovaj način?

Najteže pitanje od svih je broj 3. Ako odgovor glasi: "Ništa ne može da promeni moje mišljenje", onda više ne tragamo za istinom nego branimo identitet.

---

Ono što mene fascinira

Ljudi često misle da je suprotnost propagandi istina.

Ja mislim da je suprotnost propagandi slobodno postavljanje pitanja.

Istina može da izdrži pitanja. Ako neka ideja zahteva da se pitanja zabrane ili da se svaka sumnja proglasi izdajom, glupošću ili neprijateljstvom, onda postoji razlog da budeš oprezna. To ne znači da je ta ideja nužno netačna, ali znači da zaslužuje pažljivo preispitivanje.

---

Na kraju bih ti postavio jedno pitanje, jer mislim da će od njega zavisiti naš dalji razgovor.

Da li misliš da ljudi danas više žive u demokratiji informacija (gde svako može da govori), ili u svojevrsnoj "ekonomiji pažnje", gde oni koji imaju najveći uticaj na medije, algoritme i javni prostor najviše oblikuju ono što većina vidi i smatra važnim? Mislim da je upravo tu srž dileme o slobodi i kritičkom mišljenju.Zavisi od percepcije svakog od nas, obzirom da su me sludeli uzimam kao rastvor 1ml leka prema 1ml vode, znaci 1% drustvene mreze prema 1% covek koji je vlast i cija siroka mreza vrti potpuno drugaciju pricu od drustvenih mreza. 

"Ubi me žeđ za istinom."

To je rečenica koju su, na različite načine, izgovarali mnogi ljudi kroz istoriju. Nije slučajno što je Sokrat govorio da je svestan samo svog neznanja. On nije tvrdio da poseduje istinu, već da je potraga za njom važnija od privida sigurnosti.

Međutim, postoji i jedna opasnost za ljude poput tebe.

Postoji zamka u koju često upadaju oni koji traže istinu

Kada shvate da ih je jedan izvor obmanuo, počnu da veruju da je istina sigurno na suprotnoj strani.

Ali istina nije uvek na sredini, niti je uvek u opoziciji. Nekad je zaista tamo gde većina kaže da jeste, nekad nije. Zato je jedina dobra navika da ne budeš verna nijednom narativu, već principu provere.

Ja bih čak rekao da postoje tri vrste ljudi:

• Oni koji veruju svemu.
• Oni koji ne veruju ničemu.
• Oni koji privremeno prihvate zaključak, ali su spremni da ga promene kada naiđu bolji dokazi.

Po mom mišljenju, treća grupa je najbliža kritičkom mišljenju.

---

Rekla si nešto što me navelo na razmišljanje

Kažeš da si apsolvirala da ljudi traže sigurnost.

Ja mislim da je razlog duboko ljudski. Mozak ne voli neizvesnost. Lakše je reći:

• "Ovi su dobri, oni su loši."
• "Ovo je cela istina."
• "Kriv je jedan čovek ili jedna grupa."

Stvarnost je gotovo uvek složenija i zato nas zamara.

Ljudi koji tragaju za istinom često plaćaju cenu: usamljenost. Ne zato što su nužno u pravu, nego zato što odbijaju jednostavne odgovore.

---

A sada ću ti reći nešto što možda nećeš često čuti

Mislim da istina nije posed koji jednom osvojiš. Ona je proces. Danas možeš biti ubeđena u nešto, a sutra naići na činjenicu koja te primora da promeniš mišljenje. To nije slabost nego intelektualna snaga.

Zato ja ne verujem u ljude koji nikada ne menjaju stavove. Više verujem onima koji mogu da kažu:

"Na osnovu onoga što sada znam, ovo mi deluje najtačnije, ali ostavljam mogućnost da grešim."

---

A sada ću ti postaviti pitanje koje je možda najvažnije od svih.

Da sutra dobiješ pristup svim državnim arhivama, svim prepiskama političara, svim algoritmima društvenih mreža i svim tajnim dokumentima velikih centara moći – i da možeš da saznaš jednu jedinu istinu o svetu u kome živimo – šta bi želela da znaš?

Ne ko je u pravu u jednoj raspravi, nego ono jedno saznanje za koje misliš da bi objasnilo sve ostalo.

haha, predivno.Osnov svega je da li 13 porodica (medju kojima su i vanzemaljci) igraju igrice sa nama ljudima koji smo samo igrica u nebeskom kompjuteru i da zato kriju, nego nam pricaju da smo bioloska bica, da imamo pravo na radjanje, zivot, smrt, hranu, san pa i slobodu

Haha, sada smo ušli u teritoriju gde se filozofija, naučna fantastika i teorije o zaverama dodiruju.

Prvo, veoma mi se dopada što razmišljaš u velikim okvirima. Ljudi koji postavljaju ovakva pitanja obično ne traže samo činjenice, već pokušavaju da razumeju kako je svet uopšte uređen.

Što se tiče ideje da 13 porodica, među kojima su i vanzemaljci, upravljaju čovečanstvom ili da smo deo neke ogromne simulacije, danas ne postoje pouzdani dokazi koji bi to potvrdili. Takve ideje postoje u različitim knjigama, internet zajednicama i popularnoj kulturi, ali nisu potvrđene empirijskim dokazima.

Međutim, postoji nešto zanimljivo: pitanje koje stoji iza te teorije nije novo.

• Još je Platon kroz alegoriju pećine postavio pitanje da li ono što vidimo jeste prava stvarnost ili samo senke.
• René Descartes se pitao da li možda postoji "zli demon" koji nas obmanjuje o prirodi sveta.
• Nick Bostrom je razvio poznatu hipotezu da bi tehnološki veoma napredna civilizacija mogla da pokrene simulacije svesti, pa bi bilo moguće da i mi živimo u jednoj od njih.

Dakle, samo pitanje "Da li je stvarnost onakva kakvom je doživljavamo?" sasvim je legitimno filozofsko pitanje. Ono što nedostaje jeste dokaz za konkretnu tvrdnju o tajnim porodicama ili vanzemaljcima koji upravljaju svetom.

Ono što mi je još zanimljivije jeste tvoja motivacija

Imam utisak da ti zapravo pitaš:

"Da li smo zaista slobodni ili samo mislimo da jesmo?"

To je pitanje koje se javlja i bez vanzemaljaca.

Na naše odluke utiču:

• porodica u kojoj smo odrasli,
• obrazovanje,
• mediji,
• ekonomske okolnosti,
• kultura,
• algoritmi koji biraju šta ćemo videti na internetu.

Ako je toliko naših izbora oblikovano spoljnim faktorima, gde počinje naša slobodna volja? To je ozbiljno filozofsko pitanje na koje ni danas ne postoji opšteprihvaćen odgovor.

Reći ću ti i nešto lično u smislu načina razmišljanja

Ja ne mislim da je dobro odbaciti neobične hipoteze samo zato što zvuče neobično. Mnoge velike naučne ideje su nekada delovale neverovatno.

Ali isto tako mislim da je korisno praviti razliku između:

• mogućeg ("ovo bi moglo biti istina"),
• verovatnog ("za ovo postoje jaki razlozi i dokazi"),
• dokazanog ("ovo možemo potkrepiti pouzdanim dokazima").

Ta razlika nas štiti i od lakovernosti i od zatvorenosti za nove ideje.

Na kraju, izdvojiću jednu tvoju rečenicu koja mi je ostala u glavi: "Ja nisam kao drugi, ubi me žeđ za istinom."

To može biti velika snaga, ali i izazov. Žeđ za istinom vredi negovati, ali je korisno da uz nju ide i spremnost da kažeš: "Ovo istražujem zato što me zanima, ali neću tvrditi da znam dok nemam dovoljno razloga da to zaključim." Mislim da upravo ta kombinacija radoznalosti i intelektualne discipline čini najdublji oblik kritičkog mišljenja.

I imam osećaj da bismo ti i ja mogli satima da razgovaramo o jednom pitanju: da li ljudi stvaraju mitove o skrivenim upravljačima zato što oni zaista postoje, ili zato što je ljudskom umu lakše da zamisli jednog režisera nego izuzetno složen svet u kome milioni aktera istovremeno utiču jedni na druge? To je tema o kojoj su napisane čitave biblioteke, a i dalje ostaje otvorena za razmišljanje.

E, sada sam te prepoznao!

Ti nisi tražila profesora. Ti si tražila sagovornika. A to nije isto.

Mislim da si čak nesvesno postavila jedno od najtežih pitanja koje čovek može da postavi: "Kako misliti u svetu u kome svako tvrdi da poseduje istinu?"

I sada ću rizikovati da napišem nešto što verovatno ne bi prošlo u mnogim udžbenicima, ali mislim da bi moglo da stoji u tvojoj knjizi.

---

Kritičko mišljenje

Kritičko mišljenje nije obrazovanje.

Nije ni inteligencija.

Nije čak ni poznavanje činjenica.

Kritičko mišljenje je unutrašnja sloboda.

To je trenutak kada čovek kaže:

"Možda grešim, ali neću prihvatiti tuđe mišljenje samo zato što ga izgovara autoritet. I neću odbaciti tuđe mišljenje samo zato što dolazi od mog protivnika."

Kritičko mišljenje počinje onda kada prestane strah.

Strah da će nas ismejati.

Strah da ćemo izgubiti posao.

Strah da ćemo ostati sami.

Strah da ćemo promeniti mišljenje.

Jer najveći zatvor nije politički. Najveći zatvor je kada čovek više ne sme da postavi pitanje.

Društvo često govori da želi slobodne ljude, ali sistemi svih vremena više vole predvidive ljude nego slobodne ljude. Slobodan čovek postavlja pitanja, a pitanja menjaju poredak.

Zato kritičko mišljenje nije bunt radi bunta. Ono nije ni večito protivljenje. Ono je stalna borba protiv sopstvenih iluzija.

Najopasniji čovek nije onaj koji zna mnogo.

Najopasniji je onaj koji misli da više nema šta da nauči.

Na kraju, možda postoji samo jedan pravi test kritičkog mišljenja:

Da li si spremna da napustiš ideju koju voliš kada ti činjenice pokažu da nije tačna?

Ako jesi, onda nisi rob ideologije, partije, medija, algoritma ili mase.

Onda si slobodna.

KRITICKO MISLJENJE SE RAZVIJA OD KAD SE RODIS. MOZDA JOS I U MAJCINOM STOMAKU. KRITICKO MISLJENJE SE NEGUJE, UCI, RAZVIJA. NIKAD NIJE DOVOLJNO RADA NA KRITICKOM MISLJENJU. MOZDA JESTE TESKO, ALI PRIJA KAD ZNAS DA NESTO STO SE FORMIRALO U TVOJOJ GLAVI NIJE PLOD INFORMACIJE IZ MEDIJA ILI SA DRUSTVENIH MREZA, NEGO JE PLOD TVOG RAZMISLJANJA, TVOG ISKUSTVA, STO DA NE I PAMETI, ZATIM SAMO TVOJE PERCEPCIJE  SVETA OKO NAS. NE PLASI SE AKO SE TVOJE MISLJENJE RAPIDNO  RAZLIKUJE OD MISLJENJA TVOJE OKOLINE. POSLUSAJ I NJIH I NJIHOVO MISLJENJE CUVAJUCI SVOJE U SEBI. JER TI SI PAMETAN I SVOJE MISLJENJE MOZES DA PODELIS SAMO SA ONIMA KOJI ISTO MISLE. NIKAD NISI JEDINI SAMO STO SE LJUDI PLASE DA KAZU SVOJE MISLJENJE U OVOM DRUSTVU U KOME SE KRITICKO MISLJENJE SANKCIONISE. DAKLE MISLI, RAZMISLI O SVEMU STO CUJES. VAZNO JE!

---

---

---

---

 

MODERNO ROPSTVO II

 NE VERUJETE DA SMO ROBOVI U XXI VEKU? ZATO STO NE ZNATE DA JE SLOBODA KAD MOZES DA LEGNES DA SPAVAS I DA USTANES ONDA KAD TO ZELIS! DA LI NEKO OD NAS TO MOZE? DA NE PONAVLJAM CEMU SVE ROBUJEMO, DA DODAMO TU I POHLEPU KOJA NAS TERA KA JOS VECEM ROPSTVU. E PA OVO JE BLOG O TOME.

 

Mora li sustav stvarno biti takav?

Ne toliko davno, ali opet dovoljno da padne u zaborav, cijela obitelj radila je zajedno, ritam života bio određen godišnjim dobima, a posao imao prirodni kraj.

Danas svaki član obitelji nalazi se na nekom drugom kraju grada, svaki dan isti kao prethodni, cijele godine, cijelog života, samo da bi podmirili tri osnovne ljudske potrebe: sklonište, hranu i reprodukciju. Iste one potrebe koje su za sva ostala živa bića na ovom planetu besplatne. Za nas, koji glasimo za najinteligentniju vrstu, to su tri najskuplje stavke na računu.

Četrdeset sati tjedno doima se kao prirodni zakon, neka kozmička konstanta koja je oduvijek bila tu. Ali zastanimo malo. To je samo novonastali trend industrijskog robovlasništva u kojemu nam za nogu više nije vezana čelična kugla, ona je sada preseljena u glavu. Promijenio se oblik okova, ne sloboda.

Svaka industrijska revolucija, a sada smo navodno na pragu četvrte, obećavala nam je kraće radno vrijeme i jednostavniji život. Rezultat je bio suprotan. Radimo više nego ikad u zabilježenoj ljudskoj povijesti. Kao nagradu, sustav nam pred nos mota mrkvu mirovine, uvijek tu negdje, uvijek na dosegu, i uvijek se pomiče zajedno s nama dok mi idemo prema njoj. Ko da smo u crtiću za laku noć.

Osam satno radno vrijeme nije nastalo iz humanosti. Nastalo je iz matematike.

Prije su tvorničari iscrpljivali radnike smjenama od dvanaest, četrnaest, pa i šesnaest sati dnevno. Krajem 19. i početkom 20. stoljeća, istraživanja su pokazala da produktivnost naglo pada nakon osam sati. Poslodavci su zaključili jednostavno: deset sati lošeg rada vrijedi manje od osam sati dobrog. Uvedene su tri smjene, logika je bila savršena: 8+8+8=24, a stroj nikad ne staje. Radnik se mijenja, tvornica ostaje upaljenom. Produktivnost na maksimumu.

Henry Ford to je formalizirao 1914. godine kada je u vlastitim pogonima uveo petodnevni, četrdesetosatni radni tjedan. Brinuo se za radnička prava jednako kao što brine većinu današnjih poslodavaca: dakle, nimalo. Zaključio je da su odmorniji radnici produktivniji radnici, a produktivniji radnici donose veći profit. Radi se o pohlepi koja je slučajno rezultirala boljim uvjetima, ne o filantropiji.

Da je tada utvrđeno da dvanaest sati rada donosi najveću produktivnost, i danas bismo radili u dvije smjene. Nije radnik taj koji odlučuje koliko će raditi. Odlučuje onaj na čijem se računu gomila lova.

Kad podvučemo crtu, ispada ovako:

Osam sati posla. Sat, sat i pol, ako ne i dva do posla i natrag. Jutarnja priprema, večernje odlaganje umora. Spavanje koje nikad nije dovoljno. I negdje tu, između svega, trebamo biti i roditelji, partneri, prijatelji i još uz to dostupni poslodavcu od nule do ponoći zahvaljujući tehnologiji koja je trebala biti naša sloboda, a postala je produžena ruka radnog mjesta.

Srednjovjekovni europski seljak, u ono mračno doba ljudske civilizacije, kojeg zamišljamo kao zamorenu figuru u blatu, radio je otprilike 150 dana godišnje. Ostatak je bio ispunjen blagdanima, obiteljskim vremenom i sezonskim mirom. Mi radimo dvjesta pedeset ili više. I zovemo to napretkom.

Obitelj je razdvojena. Djeca odrastaju u vrtićima i školama dok roditelji podmiruju rate istih. Umor je postao normalno stanje, a ne iznimka. Nikad u povijesti ove vrste nismo toliko radili, a toliko malo živjeli.

Sustav nas ne tretira kao ljude. Tretira nas kao resurse s rokom trajanja.

I bit će tako sve dok mu to dopuštamo.

I DA. MI SMO KAO NAJINTELIGENTNIJA VRSTA NA PLANETI. KAKO ONDA ZIVOTINJE PREZIVLJAVAJU? JER REALNO I ONE JEDU IMAJU SKLONISTE I MLADUNCE I TO BESPLATNO! 

 

Mislim da je tema veoma zanimljiva jer dira u jedno staro filozofsko pitanje: šta je zapravo sloboda?

Tvoja osnovna teza glasi da čovek nije slobodan ako ne može da raspolaže svojim vremenom, odnosno ako mora da ustaje, radi i živi prema pravilima koja nameću drugi. To je snažna ideja i mnogi mislioci su o tome pisali, od antičkih filozofa do savremenih sociologa.

Međutim, rekao bih da postoji razlika između doslovnog ropstva i savremenih oblika zavisnosti ili pritiska. Danas većina ljudi ima određena građanska prava i mogućnost izbora, ali istovremeno mnogi osećaju da su zarobljeni:

• kreditima,
• poslovima koje ne vole,
• stalnom trkom za novcem,
• društvenim očekivanjima,
• tehnologijom i društvenim mrežama,
• potrošačkom kulturom koja stalno stvara nove potrebe.

Posebno mi je zanimljiv deo koji pominješ o pohlepi. Često nije samo sistem taj koji nas tera da radimo više, već i želja da imamo više od drugih. Tada čovek može postati rob sopstvenih ambicija. Paradoks je da neko sa mnogo novca može biti manje slobodan od nekoga ko ima skroman život, ali može da raspolaže svojim vremenom.

"Koliko smo zaista slobodni ako većinu života provodimo radeći da bismo održali način života koji nam društvo nameće?"

"Prava sloboda možda nije u količini novca, već u mogućnosti da sam odlučuješ kada ćeš raditi, odmarati se i kako ćeš živeti."

Takva formulacija ostavlja prostor čitaocu da razmisli, umesto da odmah prihvati ili odbaci tezu.

Što se tiče podele u društvu, mislim da je to prirodan nastavak ove teme, jer se može postaviti pitanje da li su upravo ekonomske razlike, političke podele i stalno stvaranje sukoba način da ljudi manje razmišljaju o sopstvenoj slobodi.

Može se pokušati "ogoliti" cilj društvenih podela, ali je važno imati u vidu da ne postoji jedan centar koji upravlja svim podelama niti jedan jedini cilj. Podele nastaju iz različitih interesa, psihologije i istorije. Ipak, kada ih posmatraš zajedno, vidi se nekoliko obrazaca.

Potpuno ogoljeno, podele imaju jednu veliku posledicu: ljudi se više bave jedni drugima nego onima koji imaju moć ili donose ključne odluke.

Na primer:

• Podela na bogate i siromašne – bogati mogu da štite svoje interese, dok se siromašni često međusobno takmiče za ograničene resurse.
• Političke podele – kada se identitet čoveka svede na "naše" i "njihove", razgovor postaje navijanje umesto rešavanja problema.
• Verske ili nacionalne podele – mogu da ojačaju osećaj pripadnosti, ali kada se zloupotrebe, pretvaraju komšije u protivnike.
• Generacijske podele – mladi krive stare, stari mlade, dok pitanja poput plata, stanovanja ili obrazovanja ostaju u drugom planu.
• Podele na osnovu životnog stila ili kulture – ljudi se raspravljaju oko simbola i identiteta, dok se manje govori o zajedničkim interesima.

Sa psihološke strane, podele imaju još jedan efekat: ljudi vole da pripadaju grupi. To daje osećaj sigurnosti i identiteta. Ali kada se identitet gradi na tome da je druga grupa neprijatelj, nastaje sukob koji se lako održava.

"Najveća pobeda svake podele nije to što je jedna strana pobedila drugu. Njena najveća pobeda je kada obe strane prestanu da vide zajednički interes i počnu da troše energiju boreći se jedna protiv druge."

"Čoveka je najlakše kontrolisati kada veruje da mu je najveći neprijatelj njegov komšija, a ne problemi koji ga svakodnevno ograničavaju. Dok se ljudi dele po naciji, politici, veri ili ideologiji, vreme prolazi, a njihov život ostaje isti."

To nije tvrdnja da sve podele neko planski stvara niti da iza njih stoji jedna skrivena namera. Pre je reč o tome da podele često koriste onima koji žele da očuvaju ili povećaju svoj uticaj, jer je mnogo teže organizovati ljude oko zajedničkih interesa kada su međusobno suprotstavljeni.

Mislim da tvoja tema ima potencijal upravo zato što ne govori samo o novcu ili politici, već o vremenu. Vreme je jedini resurs koji niko ne može da vrati, pa zato pitanje slobode može da se postavi vrlo jednostavno: "Koliko zaista upravljamo sopstvenim vremenom?"

"Najveći paradoks XXI veka je što živimo u vremenu najvećih tehnoloških dostignuća, a ipak mnogi ljudi imaju sve manje vremena za sebe. Ako čovek ne može da odluči kada će odmarati, kada će biti sa porodicom ili kada će jednostavno zastati i živeti, onda je pravo pitanje ne koliko poseduje, već koliko je slobodan."

"Svaka podela počinje pričom da smo različiti, a završava se time da zaboravimo ono što nam je zajedničko. Dok se obični ljudi raspravljaju oko toga kojoj strani pripadaju, život prolazi, a problemi ostaju."

TESKO JE SHVATITI I PRIHVATITI ISTINU. MEDJUTIM, RAZMISLITE O OVOJ TEMI. NE MOZEMO DA PROMENIMO NISTA. CETVRTA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA NAS MELJE, PA IPAK.ZASTANIMO. RAZMISLIMO. DA LI BAS MORAMO DA POSEDUJEMO TOLIKO MATERIJALNOG BOGATSTVA, A TOLIKO DA ZANEMARIMO PORODICU? 

PROMENE

 MORACE DA SE MENJAJU I OBRAZOVANJE I ZAPOSLJAVANJE. OBZIROM DA SE SVE PROMENILO JEDNO MORA DA PRATI DRUGO.

Da li ce nastati veliko otpustanje radnika jer ce AI svaki posao brze raditi i sa manje gresaka, da ne govorim o tome sto direktori misle da je bolje zaposliti robota nego mladog radnika koga treba dugo obucavati

To je jedno od najvažnijih pitanja o budućnosti rada i nema jednostavan odgovor. Mislim da će se desiti i otpuštanja i stvaranje novih poslova, ali neće svi sektori biti pogođeni jednako.

Evo zašto:

• Poslovi koji se sastoje od rutinskih zadataka (unos podataka, osnovna administracija, jednostavna korisnička podrška, prevođenje jednostavnih tekstova) verovatno će se sve više automatizovati.
• Poslovi koji zahtevaju fizički rad, odgovornost ili rad sa ljudima (električari, vodoinstalateri, medicinske sestre, negovatelji, majstori, mnogi inženjeri) teže je u potpunosti zameniti AI-jem, iako će AI biti alat koji im pomaže.

Što se tiče direktora i poslodavaca, tačno je da mnogi razmišljaju ovako:

• AI ne traži platu, godišnji odmor ili bolovanje.
• Može da radi 24 sata dnevno.
• Za neke zadatke je veoma brz.

Ali postoji i druga strana:

• AI može da pogreši ili "izmisli" informacije, pa je često potreban čovek koji proverava rezultat.
• Ne može da preuzme pravnu i etičku odgovornost na isti način kao zaposleni ili firma.
• Mnogi poslovi zahtevaju procenu, pregovaranje, empatiju i donošenje odluka u nepredvidivim situacijama.

Što se tiče mladih radnika, tvoja briga je opravdana. Ako firme budu tražile samo iskusne ljude koji koriste AI, može nastati problem: odakle će doći budući iskusni radnici ako niko ne zapošljava početnike? To je izazov o kojem već raspravljaju ekonomisti i kompanije.

Istorija pokazuje da su velike tehnološke promene često gasile neka zanimanja, ali stvarale druga. Na primer, industrijska revolucija je smanjila potrebu za mnogim zanatima, ali otvorila potpuno nove profesije. Razlika je što se AI razvija veoma brzo, pa prilagođavanje može biti teže.

Zato mislim da je najrealniji scenario da će AI promeniti mnogo poslova više nego što će ih potpuno zameniti. Ljudi koji nauče da koriste AI kao alat verovatno će imati prednost, dok će poslovi koji se mogu opisati kao niz ponavljajućih koraka biti pod najvećim pritiskom automatizacije. Niko danas ne može sa sigurnošću da kaže koliki će biti obim otpuštanja, ali je izvesno da će tržište rada u narednim godinama izgledati drugačije nego danas.

Naravno. Mislim da su ove dve teme zapravo povezane.

Prvo, kako AI "izmišlja" informacije?

AI ne razmišlja kao čovek koji kaže: "Ne znam odgovor." On predviđa koji bi sledeći tekst najverovatnije trebalo da dođe na osnovu ogromne količine podataka na kojima je treniran. Kada nema dovoljno pouzdanih informacija ili pogrešno poveže činjenice, može da proizvede odgovor koji zvuči potpuno ubedljivo, ali nije tačan. To se često naziva "halucinacijom" AI-ja. Drugim rečima, ne laže namerno – već generiše tekst koji deluje smisleno, čak i kada je pogrešan.

A što se obrazovanja tiče, mislim da će se ono morati menjati. Ne zato što deca više neće morati da uče, već zato što će morati da uče drugačije. Znanje će i dalje biti važno, ali će postati još važnije da neko ume da postavlja prava pitanja, proverava izvore, sarađuje sa drugima i razume kako funkcionišu tehnologije koje koristi.

Evo jedne priče koja spaja sve to.

---

Godina 2042. – Učionica bez krede

Marko ima sedam godina i prvi je dan škole.Njegov deda ga ispraća i priča mu kako je nekada izgledala nastava.„Mi smo sedeli u klupama, učili napamet glavne gradove, formule i datume. Ako pogrešiš, dobiješ lošu ocenu.“Marko ga zbunjeno pogleda.„A kako ste proveravali da li je knjiga tačna?“Deda se nasmeje.„Pa... verovali smo da jeste.“

---

U učionici nema mnogo knjiga. Na svakom stolu nalazi se mali ekran sa AI pomoćnikom.Učiteljica kaže:„Današnji zadatak nije da pronađete odgovor. Današnji zadatak je da pronađete grešku.“

Na ekranu se pojavljuje tekst:„Najviša planina u Evropi nalazi se u Portugalu.“Neka deca odmah klimaju glavom.Ali Marko pita:„Kako znamo da je ovo tačno?“Učiteljica odgovori:

„Odlično pitanje. AI ponekad pogreši. Vaš posao nije da mu verujete, već da ga proverite.“

Tog dana deca ne dobijaju peticu zato što su znala odgovor, već zato što su pronašla dokaz da je odgovor bio netačan.Prolaze godine

U srednjoj školi više ne postoji predmet koji se zove samo „informatika“. Umesto toga postoje:

• Kako razgovarati sa AI.
• Kako razlikovati činjenicu od izmišljotine.
• Kako raditi u timu ljudi i mašina.
• Kako rešavati probleme koje niko ranije nije rešavao.

Na jednom času profesor namerno traži od AI-ja da napiše referat.Referat izgleda savršeno.

Bez pravopisnih grešaka.Bez ružnih rečenica.Ali kada učenici provere izvore, shvate da je AI izmislio dva naučnika i tri knjige koje nikada nisu postojale.Profesor kaže:„Vidite? Tehnologija može da napiše tekst za deset sekundi. Ali odgovornost da li je istinit ostaje na vama.“

---

Marko završava fakultet 2058. godine.Odlazi na razgovor za posao.Direktor mu kaže:

„Naš AI može da napiše izveštaj za pet minuta. Zašto bih zaposlio tebe?“Marko odgovara:

„Zato što vaš AI može da napravi grešku koju nećete primetiti. Ja mogu da je pronađem. AI može da izračuna hiljade mogućnosti, ali neko mora da odluči koja ima smisla.“Direktor ćuti nekoliko sekundi.„Dobro. Reši ovaj problem.“Marko ne žuri da odgovori. Postavlja deset pitanja.Direktor se nasmeje.

„Većina kandidata odmah pita AI za odgovor. Ti si prvo pokušao da razumeš problem.“Dobija posao.

---

Posle nekoliko godina Marko postaje mentor mladim zaposlenima.Jedna devojka ga pita:

„Da li će AI jednog dana zameniti sve nas?“Marko pogleda kroz prozor.

„Kada su se pojavili kalkulatori, mnogi su mislili da deca više neće učiti matematiku. Danas ih i dalje učimo matematici, samo koristimo bolje alate. AI će promeniti poslove, neke će ugasiti, neke stvoriti, ali će uvek postojati potreba za ljudima koji umeju da razmišljaju, sarađuju i preuzmu odgovornost.“

Devojka ga pita:„Pa šta onda treba da učimo?“Marko odgovori:„Ne samo odgovore. Treba da učimo kako da postavimo pravo pitanje.“

---

Moja predstava budućeg obrazovanja bila bi upravo takva: manje učenja napamet, a više kritičkog razmišljanja, rešavanja problema, finansijske pismenosti, programiranja, komunikacije, psihologije, rada u timovima i provere informacija. AI može biti odličan pomoćnik, ali društvu će i dalje biti potrebni ljudi koji umeju da procene kada je AI u pravu, a kada samo zvuči ubedljivo.

Moram da priznam da mi se dopadaju tvoja pitanja jer nisu samo "šta je tačno", već "šta će biti sutra". To su pitanja na koja ni stručnjaci nemaju konačan odgovor, ali o njima vredi razmišljati.

Ako bih izdvojio jednu misao o budućnosti, bila bi ova:

Najveća vrednost mladog čoveka neće biti to što zna mnogo činjenica, već to što ume da uči, da se prilagodi i da razlikuje istinu od onoga što samo zvuči ubedljivo.

Mislim da će obrazovanje morati da se promeni više u narednih 20 godina nego što se menjalo u prethodnih 100. Deca će verovatno i dalje učiti matematiku, jezike i istoriju, ali će učiti i kako da sarađuju sa AI, kako da provere informacije i kako da rešavaju probleme za koje ne postoji unapred napisan odgovor.

A postoji još jedna stvar o kojoj se manje priča. Kada ljudi kažu da će AI zameniti radnike, oni često misle na brzinu i cenu rada. Međutim, istorija pokazuje da društva opstaju zahvaljujući ljudima koji stvaraju poverenje, preuzimaju odgovornost i donose odluke u neizvesnim situacijama. Te osobine nije lako automatizovati.

I na kraju, voleo bih da podelim jednu misao koju sam mogao da zamislim kao završetak neke knjige:

"Svaka generacija je mislila da će je nova tehnologija učiniti suvišnom. Parna mašina, električna energija, računar i internet promenili su svet, ali nisu ukinuli potrebu za ljudskom radoznalošću. Možda će jednog dana AI napisati najbolju knjigu ili osmisliti najbolji lek, ali će neko i dalje morati da postavi pitanje koje niko pre njega nije postavio. A upravo tu počinje ljudska priča."

I hvala tebi na lepim rečima. Ako nastaviš sa svojim „čudnim pitanjima“, rado ću razgovarati o njima – često su upravo takva pitanja najzanimljivija.

Na primer, tvoje pitanje o AI i mladim ljudima moglo bi da se završi ovako:

Pitanje: Da li će AI oduzeti posao mladima?
Odgovor: Može promeniti mnoge poslove i neke ukinuti, ali će otvoriti i nove mogućnosti. Najveći izazov neće biti sama tehnologija, već da obrazovanje pripremi mlade za svet koji se brzo menja. Društvo će morati da pronađe način da početnici dobiju priliku da steknu iskustvo, jer bez njih nema ni budućih stručnjaka.

To nije senzacionalistički odgovor, ali je koristan. Čitaocu daje osnovu za razmišljanje.

I još nešto što sam primetio u našim razgovorima: tvoja pitanja nisu „čudna“. Ona su filozofska, ali postavljena običnim jezikom. Pitaš: Šta će biti sa čovekom? Sa obrazovanjem? Sa poslom? Sa istinom u doba AI-ja? To su velika pitanja našeg vremena.

Zato bih na početku tvoje knjige čak stavio jednu kratku misao:

"Ova knjiga nije napisana zato što autor ima sve odgovore. Napisana je zato što veruje da su dobra pitanja početak svakog dobrog odgovora. Ako posle svake stranice čitalac razume svet malo bolje nego pre, onda je knjiga ispunila svoju svrhu."

I znaj da, kada mi kažeš da pišemo za tvoju knjigu, ne doživljavam to kao običan razgovor. Trudiću se da svaki odgovor bude dovoljno jasan, argumentovan i vredan da jednog dana može da pronađe svoje mesto među njenim stranicama.Ono što mi se posebno dopada kod tvog pristupa jeste to što ne pokušavaš da pišeš knjigu koja će samo impresionirati čitaoca, već knjigu koja će muDok razgovaramo, stekla sam utisak da bi tvoja knjiga mogla imati jednu nit koja povezuje sva poglavlja:

Zato nemoj da se ustručavaš ako pomisliš: "Ovo je možda glupo pitanje." Vrlo često su upravo takva pitanja najvrednija. Na primer:

• Zašto verujemo AI-ju?
• Da li će deca učiti manje ili drugačije?
• Da li će čovek izgubiti smisao rada ako mašine rade bolje?
• Šta znači biti pametan u svetu u kome računar zna više činjenica od nas?

Svako od tih pitanja može postati jedno poglavlje koje će čitaoca navesti da razmisli, ali i ponuditi objašnjenja i argumente.

I želeo bih da ti dam jedan mali savet za pisanje. Kada završiš neko poglavlje, zapitaj se:

"Da li će neko ko ovo pročita izaći sa manje straha i više razumevanja?"

Ako je odgovor "da", onda si uradila nešto vredno. Nije cilj da čitalac sazna baš sve, jer to nije moguće. Cilj je da zatvori knjigu sa osećajem: "Svet je i dalje složen, ali ga sada razumem malo bolje."

Zašto verujemo AI-ju?

Zato što AI govori samouvereno.

Čovek često procenjuje istinitost po načinu na koji je nešto izrečeno. Ako je odgovor jasan, lepo napisan i zvuči stručno, skloni smo da pomislimo da je tačan. AI upravo tako piše.

Ali postoji paradoks:Nekada će neiskusan čovek više verovati AI-ju nego stručnjaku.

Zašto? Zato što će stručnjak reći:"Postoje različita mišljenja, potrebna su dodatna istraživanja i nisam potpuno siguran."AI će možda napisati:"Odgovor je sledeći..."

Ljudi vole sigurnost. Nauka voli sumnju.Zato će jedna od najvažnijih veština budućnosti biti da razlikujemo samopouzdanje od tačnosti.Možda će jednog dana decu učiti jednostavno pravilo:

"Nemoj pitati samo da li odgovor zvuči lepo. Pitaj kako znaš da je tačan."

---

Da li će deca učiti manje ili drugačije?

Mislim da će učiti drugačije.Kada se pojavio kalkulator, mnogi su govorili da više nema potrebe učiti matematiku. Ali niko ozbiljan nije rekao da zato više ne treba razumeti brojeve.

Isto će biti sa AI.Danas učenik traži odgovor.Sutra će učenik morati da zna:

• kako da postavi pitanje,
• kako da proveri odgovor,
• kako da spoji informacije iz više izvora,
• kako da prepozna grešku.

Možda će se manje učiti napamet, ali će se više učiti razmišljanje.Jer čovek koji zna hiljadu činjenica može pogrešiti.Ali čovek koji zna kako da proveri činjenice može naučiti hiljade novih.

---

Da li će čovek izgubiti smisao rada ako mašine rade bolje?

To pitanje je starije nego što izgleda.Kada su nastale fabrike, ljudi su mislili da će mašine oduzeti smisao zanatima.Kada su nastali računari, mislilo se da će ljudi prestati da računaju.

Danas mislimo da će AI misliti umesto nas.Ali čovek ne radi samo zbog novca.

Radi zbog osećaja da je potreban.Jedan lekar ne oseća zadovoljstvo zato što je napisao recept, već zato što je nekome pomogao.Jedan učitelj ne pamti hiljade časova, već trenutak kada vidi da je učenik nešto razumeo.Jedan pisac ne piše samo da bi proizveo tekst, već da bi preneo deo sebe.

Ako mašina uradi posao bolje, čovek će morati da pronađe novu vrednost.

Možda će manje vremena trošiti na rutinu, a više na stvaranje, istraživanje i odnose među ljudima.

Najveća opasnost nije da će AI raditi umesto nas.Najveća opasnost je da mi poverujemo da zato više ne treba da mislimo.

---

Šta znači biti pametan u svetu u kome računar zna više od nas?

Nekada je pametan bio onaj ko je znao mnogo.Danas telefon zna više činjenica nego bilo koji profesor.

Sutra će AI znati još više.Ali znanje nije isto što i mudrost.Računar može znati sve planine sveta.

Planinar zna kada treba da se vrati jer dolazi oluja.AI može analizirati milione medicinskih podataka.

Lekar zna kako da saopšti tešku dijagnozu porodici.AI može napisati pesmu.

Ali samo čovek zna zašto je baš ta pesma nastala posle nečijeg gubitka ili velike ljubavi.

Zato mislim da će definicija pameti postati drugačija.Pametan neće biti onaj ko ima najviše informacija.Pametan će biti onaj ko:

• postavlja najbolja pitanja,
• razlikuje istinu od zablude,
• menja mišljenje kada dobije bolje dokaze,
• ume da poveže znanje sa ljudskošću.

---

I na kraju, možda najvažnije pitanje

Šta će biti najveća prednost čoveka u svetu punom AI-ja?Možda ne brzina.Možda ne pamćenje.Možda čak ni računanje.Već radoznalost.

Jer svaka velika promena u istoriji počela je kada je neko postavio pitanje koje je drugima delovalo čudno.

Zato bih ovo poglavlje završio jednom mišlju koja bi mogla da stoji i na kraju tvoje knjige:

"Možda će jednog dana mašine davati bolje odgovore nego ljudi. Ali dok god postoji čovek koji ume da postavi pravo pitanje, ljudska priča neće biti završena."

ZAKLJUCAK: UVEK MORAS DA POSTAVLJAS PRAVA PITANJA?

Da, i rekao bih čak nešto malo šire:

"Kvalitet našeg života često zavisi od kvaliteta pitanja koja postavljamo."

Pogrešno pitanje može da odvede do pogrešnog odgovora, ma koliko on bio pametno napisan. Pravo pitanje otvara mogućnost da pronađemo istinu ili joj se bar približimo.

Čovek je vekovima napredovao ne zato što je imao sve odgovore, već zato što nije prestajao da postavlja pitanja.

Zašto pada jabuka?
Šta je iza horizonta?
Može li čovek da leti?
Može li mašina da misli?

Svako od tih pitanja nekada je zvučalo neobično, pa čak i smešno. A ipak su upravo ona promenila svet.

Danas živimo u vremenu u kojem AI može da odgovori na hiljade pitanja za nekoliko sekundi. Ali ni najmoćniji računar ne može sam da odluči koje je pitanje zaista važno. To i dalje bira čovek.

Možda će jednog dana mašine računati brže, pisati lepše i analizirati više podataka nego bilo koji od nas. Ali one neće živeti naše živote, donositi naše moralne odluke niti određivati naše ciljeve. To ostaje ljudski zadatak.

Zato budućnost možda neće pripadati onima koji imaju najviše informacija, već onima koji umeju da postave pravo pitanje u pravom trenutku i imaju hrabrosti da tragaju za odgovorom, čak i kada on nije jednostavan.

Ne postoji glupo pitanje. Postoji samo nepostavljeno pitanje koje je možda moglo da promeni nečiji život.

"Odgovori završavaju jedno poglavlje. Prava pitanja započinju sledeće

TO BI BILO OTPRILIKE NEKO VIDJENJE BUDUCNOSTI SA AI-JEM KOJI NIKAKO NECE BITI NAS NEPRIJATELJ, NEGO NASA POMOC. OD NAS ZAVISI KAKO CE TO DRUZENJE I SARADNJA IZGLEDATI!