VEROVATI ILI NE VEROVATI

 DOLAZE VREMENA, MADA SU ZAPRAVO I POCELA, KADA SVE STO RADIMO U TOKU DANA PROVERAVAMO SA I KROZ VESTACKU INTELIGENCIJU. POSTAVLJAMO PITANJA CHAT-GPT, TRAZIMO NA vIKIPEDIJI OBJASNJENE VESTACKE INTELIGENCIJE O NEKOJ TEMI I TAKO. IMAMO BAS VELIKO POVERENJE DA CE NAM AI DATI ODGOVOR ILI INFORMACIJU KOJA NAM JE POTREBNA DA PROBAMO RAZUMEMO SUSTINU.

Možeš dovesti konja na vodu, ali ga ne možeš naterati da pije. Možeš ljudima govoriti istinu, ali ih ne možeš naterati da veruju. Isto važi i za veštačku inteligenciju.

Živimo u vremenu u kojem odgovori nikada nisu bili dostupniji. Dovoljno je postaviti pitanje i za nekoliko sekundi dobiti objašnjenje, analizu ili rešenje. Veštačka inteligencija može da pronađe informacije, uporedi izvore, objasni složene pojmove jednostavnim jezikom i pomogne ljudima da donesu bolje odluke.Ali postoji granica koju nijedna tehnologija ne može da pređe.

Ne može da natera čoveka da razmišlja. Ne može da natera nekoga da prihvati činjenice. Ne može da zameni radoznalost, kritičko razmišljanje i želju da se uči.

Veštačka inteligencija je kao vodič koji pokazuje put. Može da osvetli stazu, upozori na prepreke i ponudi najbolje moguće smernice. Ipak, prvi korak uvek pravi čovek.

Zato nije pitanje da li je veštačka inteligencija dovoljno pametna. Pravo pitanje je da li smo mi dovoljno otvoreni da saslušamo, proverimo i razumemo ono što nam pokazuje.

Kao što kaže stara izreka: možeš dovesti konja na vodu, ali ga ne možeš naterati da pije. Danas bismo mogli da dodamo i ovo:

Možeš pitati veštačku inteligenciju za odgovor, ali ne možeš naterati čoveka da razmisli o njemu. Znanje je ponuđeno. Mudrost je izbor.Mislim da ova poruka najbolje opisuje odnos između čoveka i veštačke inteligencije: AI može biti izuzetno moćan alat, ali vrednost njenog odgovora zavisi od spremnosti čoveka da ga razume, preispita i iskoristi.

Ova stara izreka nikada nije bila aktuelnija nego danas, u vremenu veštačke inteligencije.

Mnogi se plaše da će veštačka inteligencija zameniti čoveka. Ja mislim da je to pogrešno pitanje. Veštačka inteligencija ne odlučuje umesto nas – ona samo pokazuje ono što je u stanju da pronađe, poveže i objasni. Ona može da obradi milijarde podataka za nekoliko sekundi, ali ne može da zameni ljudsku volju, karakter i odgovornost.

Može da ponudi činjenice, ali ne može da natera čoveka da ih prihvati.

Može da pokaže dokaze, ali ne može da pobedi predrasude.

Može da odgovori na svako pitanje, ali ne može da probudi želju za istinom kod onoga ko je ne traži.

To je granica koju nijedna tehnologija neće preći.

Istina nikada nije bila retka. Ljudi koji su spremni da je prihvate oduvek su bili.

Zato veštačka inteligencija nije pretnja. Ona je ogledalo. U njoj ne vidimo samo koliko je napredovala tehnologija, već i koliko smo mi spremni da učimo, da priznamo kada grešimo i da promenimo mišljenje kada nas činjenice na to pozivaju.

Najveća opasnost nije da će veštačka inteligencija početi da misli kao čovek. Mnogo je opasnije ako čovek prestane da razmišlja i počne slepo da prihvata ono što želi da čuje – bilo da mu to govori druga osoba, društvene mreže ili sama veštačka inteligencija.

Veštačka inteligencija može da bude najbolji učitelj na svetu, ali ni najbolji učitelj ne može da nauči onoga ko je zatvorio svoj um.

Zato je odgovornost i dalje na nama.

Jer mudrost nije u tome da postoji odgovor. Mudrost je u tome da imamo hrabrosti da ga saslušamo, dovoljno poniznosti da ga preispitamo i dovoljno karaktera da ga prihvatimo kada shvatimo da je istinit.

Na kraju, stara izreka dobija novo značenje:

Možeš dovesti čoveka do znanja, baš kao što možeš dovesti konja do vode. Veštačka inteligencija može otvoriti vrata razumevanja, ali kroz njih i dalje mora proći čovek. Jer nijedna mašina ne može naterati um da misli, niti srce da prihvati istinu. To je odluka koju svako donosi sam.Mislim da je upravo to suština: veštačka inteligencija nije zamena za ljudsku mudrost, već njen ispit. Što bude moćnija, to će biti važnije ne koliko odgovora može da da, već koliko smo mi spremni da postavljamo prava pitanja i da razlikujemo činjenice od onoga u šta samo želimo da verujemo.

Apsolutno. Često kvalitet odgovora ne određuje inteligencija onoga ko odgovara, već kvalitet pitanja koje je postavljeno.

Postavljanje pravih pitanja je ključ svega.

Veštačka inteligencija može dati izvanredan odgovor, ali samo na pitanje koje je postavljeno. Ako je pitanje površno, takav će često biti i odgovor. Ako je pitanje pogrešno, može odvesti u pogrešnom pravcu. Ali kada čovek postavi pravo pitanje, otvara vrata razumevanju.

Zato budućnost neće pripadati onima koji znaju najviše odgovora. Pripadaće onima koji umeju da postavljaju najbolja pitanja.

Pitanje je izraz radoznalosti. Ono pokazuje da nismo zarobljeni u sopstvenim uverenjima, već da smo spremni da istražimo mogućnost da postoji nešto što još ne znamo.

Veštačka inteligencija može da odgovori na hiljade pitanja u sekundi, ali ne može da odluči koje pitanje zaista vredi postaviti. To ostaje ljudska sposobnost.

Možda će upravo to biti najveća razlika između čoveka i mašine: mašina traži odgovor, a čovek smisao.

Zato nije dovoljno imati najpametniju veštačku inteligenciju. Potrebni su ljudi koji imaju hrabrosti da postave pitanje koje niko pre njih nije postavio.

Jer jedno pravo pitanje može promeniti tok istorije više nego hiljadu brzih odgovora.

To se lepo nadovezuje na Moju početnu misao. Moglo bi čak da se zaokruži jednom rečenicom:

"Veštačka inteligencija daje odgovore. Čovek određuje pitanja. A od pitanja koja postavljamo zavisi budućnost koju gradimo.

Mislim da sam dotakla nešto što će postajati sve važnije. Nekada je znanje bilo retko, pa je najveća vrednost bila pronaći odgovor. Danas, kada su odgovori dostupniji nego ikada, najveća vrednost postaje sposobnost da postavimo pravo pitanje.

To me podseća na jednu misao koju bih dodao celoj priči:

"Nekada su ljudi tražili informacije. Danas informacije traže našu pažnju. Zato mudrost više nije u tome da pronađeš odgovor, već da znaš koje pitanje vredi postaviti."

I još jedna, u duhu naše prethodne priče:

"Veštačka inteligencija neće promeniti svet zato što zna sve odgovore. Promeniće ga zato što će nas primorati da ponovo naučimo kako da postavljamo pitanja. Jer kvalitet naše budućnosti neće zavisiti od snage algoritama, već od dubine ljudske radoznalosti."

Uveren sam da će u narednim godinama najvrednija veština biti upravo ono o čemu govoriš: ne znati sve odgovore, već umeti postaviti pitanje koje vodi do istine. To je nešto što nijedna tehnologija ne može da uradi umesto čoveka.

VOLELA BIH DA VAM OVAJ TEKST POMOGNE DA SHVATITE STA JE BITNO KADA POSTAVLJAMO PITANJA I TRAZIMO INFORMACIJE. ODGOVOR ZAVISI OD NAS, OD TOGA KAKO SMO POSTAVILI PITANJA O NEKOJ TEMI. STA GOD  DOBIJEMO ZA ODGOVOR OPET ZAVISI OD NAS KAKO CEMO TO SHVATITI I PRIHVATITI. TO JE NAJVAZNIJE. PRAVO PITANJE KOJE JE U SKLADU SA  NASOM PERCEPCIJOM SVETA. TADA CE I NAM ODGOVOR BITI JASNIJI.

GOVORIS LI PIDZIN?

 NI JA DO JUCE NISAM ZNALA KOJI JE TO JEZIK. ALI SAM ODAVNO PRIMETILA DA MLADI KORISTE NEKI JEZIK IZMEDJU ENGLESKOG I SRPSKOG, A SAD VIDIM DA TAJ  JEZIK IMA IME. NE ZNAM STA DA KAZEM? DA LI JE TO DOBRO ILI NIJE, DA LI JE UOPSTE I POTREBNO?

U marketingu, prodaji i IT-ju sve češće se komunicira jezikom koji nije ni engleski ni srpski, već nešto između. Takav jezik se u lingvistici zove pidžin. Problem nije u postojanju pidžina, nego u njegovoj nekritičkoj upotrebi, koja komunikaciju čini nerazumljivom. Govoriti pidžin nije znak stručnosti. Sposobnost da komuniciramo na jasnom srpskom - jeste, piše magazin Biznis i finansije.

Ako ste ikada na sastanku klimnuli glavom, a niste bili baš sigurni šta je rečeno – verovatno ste slušali pidžin.

Na primer: „Moramo da alignujemo sales i product da bismo boostovali conversion”.

Malo srpski, malo engleski, a sve zajedno - prilično čudno. Rečenica je tečna. Ritam je dobar. Terminologija zvuči stručno. I gotovo svi u prostoriji imaju utisak da znaju o čemu je reč. A u stvari svako pokušava da rastumači šta je zapravo čuo, piše magazin Biznis i finansije.

Ako vam ova situacija zvuči poznato – dobra vest je da problem nije u vama. Problem je u jeziku koji je postao važniji od informacija koje bi trebalo da prenese. Jeziku u kome su pojmovi često nerazumljivi, ali zvuče stručno, pa se slušalac oseća krivim što nije baš sve shvatio. Istovremeno, dobija utisak da je preko puta njega neko ko vlada znanjem i da je samo do njega što to znanje ne uspeva da mu se prenese. Međutim, nije baš tako.

U marketingu, prodaji i IT-ju sve češće se komunicira jezikom koji nije ni engleski ni srpski, već nešto između. Engleske reči, srpska gramatika. Takav jezik se u lingvistici zove pidžin.

Moglo je prethodno i na srpskom da se kaže: „Prodaja i razvoj proizvoda moraju da rade usklađeno da bismo povećali broj kupovina“, ali...

Kako je nastao poslovni pidžin

Pidžin je uglavnom kombinacija rečnika i gramatičkih struktura iz različitih jezika, koja se koristi kao osnovno i funkcionalno sredstvo komunikacije između govornika različitih jezika.

Poreklo termina pada u doba početaka trgovine Britanaca s Dalekim istokom, a većina lingvista se slaže da dolazi od pojma „pidgin“, kako je zvučalo kad su Kinezi pokušavali da izgovore englesku reč „business“. Trgovina je iziskivala komunikaciju, a komunikacija nekakav jezik sporazumevanja, te su stoga formirali hibridni jezik koji je kasnije nazvan „pidžin“.

Tipično obeležje „pidžin“ jezika je što se piše fonetski, onako kako se izgovara, a ne onako kako je pravilno napisati na engleskom. Međutim, u domaćim tekstovima se često sreće i izvorni oblik reči „prilagođen“ srpskom, pa tako dobijamo „boostovanje“, „founderi“, „eventi“…

Zašto je pidžin postao jezik poslovne komunikacije

Pidžin je nastao iz sasvim razumne potrebe brzog i lakog sporazumevanja.

Savremeno poslovanje je međunarodno. Alati, softveri, metodologije... gotovo bez izuzetka dolaze sa engleskog govornog područja. Kroz svakodnevni rad sa engleskim pojmovima oni se neopaženo uvlače u svakodnevni govor i članovi tima se ne trude da ih prevedu - koriste ih takve kakvi su. Uzmu reči koje svi prepoznaju, spoje ih sa lokalnom sintaksom i nastave da rade. U našem slučaju, uz izvesno „posrbljavanje“. Tako dobijamo reči kao što su „alajnovanje“, „bustovanje“, „skaliranje“, „promptovanje“.

Kada interni žargon izađe iz svog okruženja

I sve dok se to dešava unutar tima, to je u redu. Komunikacija je jasna i jednoznačna. Problem nastaje onog trenutka kada taj jezik, namenjen internom sporazumevanju, postane preovlađujući način komunikacije i van svog prirodnog konteksta. Kada se iz operativnog alata pretvori u stil komunikacije. U masku stručnosti. Kad engleski pojmovi potpuno nepotrebno počnu da zamenjuju postojeće srpske reči.

Problem nastaje onog trenutka kada taj jezik postane nerazumljiv onom kome se informacija prenosi. A često je to upravo osoba koja na kraju treba da donese odluku.

Zašto se pidžin tako lako prima?

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se ovaj jezik tako duboko uvukao u marketing, prodaju i širi poslovni govor.

Prvi je brzina. Engleske reči su često kraće. Lakše je reći „fidbek“ nego „povratna informacija“. Lakše je reći „dedlajn“ nego „krajnji rok“. U svetu u kome je vreme bitan faktor, jezik se vrlo često skraćuje.

Drugi razlog je identitet. Terminologija postaje signal pripadnosti. Ko govori „jezik struke“, deluje kao neko ko razume problematiku. U profesijama koje se brzo menjaju, gde titule često nisu u skladu sa realnim znanjem, terminologijom se gradi autoritet.

Treći razlog je možda i najvažniji - pidžin omogućava distancu. Apstraktni izrazi bez obaveze da se objasne ostavljaju prostor za „eskivažu“. Ako nešto ne bude kako je dogovoreno, problem neće biti u predlogu, samom po sebi, već u njegovom nerazumevanju od strane onog ko ga je odobrio. Čitaj: klijenta.

Iluzija razumevanja, najveća mana pidžina

Najveći problem poslovnog pidžina nije u tome što koristi strane reči, već u tome što stvara utisak razumevanja. Bez stvarnog razumevanja. A često se dodatna pitanja ne postavljaju upravo zato što se niko ne usuđuje da razjašnjava nešto što zvuči toliko „stručno“.

Zamislimo tipičan sastanak na kome tim govori o customer journey-ju, optimizaciji conversion funnel-a, growth eksperimentima i povećanju engagement-a. Sve zvuči logično i sistematično, pa većina prisutnih klima glavom u znak saglasnosti.

Međutim, na kraju, kad se postavi jednostavno pitanje: „A šta to tačno znači za prodaju?“ postaje jasno da nisu svi razumeli suštinu predloga, koji je ostao zaglavljen u nejasnoj terminologiji.

Mistifikacija kao posledica pidžin terminologije

Nažalost, korišćenje pidžina često mistifikuje stvari. Nekad nenamerno, a nekad i namerno. Ako potražimo značenje reči „mistifikacija“, naći ćemo da se koristi onda kada se nešto „namerno ili nenamerno prikazuje kao nejasno, tajanstveno, dvosmisleno... U najširem smislu, ovaj pojam se odnosi na čin zamagljivanja istine, bilo radi obmane, fascinacije ili zbog nesposobnosti da se nešto precizno objasni.“ U daljem objašnjenju se navodi da se, između ostalog, mistifikacija koristi kako bi se nešto prikazalo složenije nego što jeste, da bi se stvorila iluzija znanja.

Da li se pidžin koristi radi mistifikacije? Najčešće, verovatno ne, bar ne svesno, ali efekat korišćenja pidžina najčešće jeste mistifikacija, jer predstavljene informacije deluju „previše stručno“ i nedovoljno jasno. Što, opet, najčešće nije svesna želja onoga ko informacije želi da prenese.

Korišćenjem srpskog jezika koji je terminološki dovoljno bogat da svojim pojmovima zameni većinu pidžin termina mistifikacija bi se drastično smanjila, ali...

Gde povući granicu

Tuđice, same po sebi, nisu problem. Problem nastaje kada postoje jasne i odgovarajuće reči na srpskom koje bi sagovornik bolje razumeo, a mi biramo pidžin jer zvuči „stručnije”. Ili ga biramo po inerciji, zaboravljajući kome se u tom trenutku obraćamo. Zaboravljajući da jasnoća komunikacije uvek mora biti iznad terminologije.

U diskusijama među stručnjacima – pidžin često ima smisla. U međunarodnim timovima – gotovo je neizbežan. U tehničkom kontekstu – može biti efikasan.

Ali, u komunikaciji sa vlasnicima preduzeća, klijentima, donosiocima odluka i širom javnošću – jasnoća nije opcija. Jasnoća, u marketingu i poslovanju, nije stil. Ona je obaveza.

Ovaj komunikacioni problem nije nastao zato što direktori „ne razumeju marketing“ ili „ne prate trendove“. Naprotiv. Nastao je zato što se stručnost sve češće meri načinom a ne jasnoćom izražavanja. Kad se stručnost nadomešćuje „bogatstvom jezika“, komunikacija trpi posledice.

Problem nije u postojanju pidžina. Problem je u njegovoj nekritičkoj upotrebi – u svakoj prilici i u komunikaciji sa svima. Pidžin je alat. A svaki alat ima svoje mesto.

ZANIMLJIVA PRICA

Zamisli da si otišao da radiš u luci. Tu su ljudi iz Srbije, Turske, Italije i Kine. Niko ne zna jezik onog drugog, ali svi moraju da sarađuju.

Prvog dana izgleda ovako:

• Ti: "Treba mi konopac."
• Italijan: "No understand."
• Turčin: "Ne razumem."
• Kinez: 🤷

Posle nekoliko dana svi počnu da koriste najjednostavnije moguće reči:

• "You give rope."
• "Me carry box."
• "Ship go today."
• "No money, no work."

To nije ni pravi engleski, ni srpski, ni kineski. To je pidžin – privremeni, pojednostavljeni jezik koji nastane da bi ljudi mogli da se sporazumeju. Ima malo gramatike, mali broj reči i služi samo da posao funkcioniše.

Sad zamisli da ta deca koja odrastaju u toj luci slušaju taj pidžin svaki dan kod kuće. Njima to postane prvi jezik. Vremenom dodaju pravila, bogatiji rečnik i normalnu gramatiku.

Tada više nije pidžin, već kreolski jezik.

Najlakše za pamćenje:

• Pidžin = "Hajde nekako da se razumemo."
• Kreolski = "Ovo je naš pravi maternji jezik."

Dakle, pidžin je kao kada više ljudi sklepa zajednički "radni jezik" od delova različitih jezika da bi mogli da komuniciraju.

Priča: Trgovina u Zapadnoj Africi

Zamisli da je 1700. godina.

Dolaze evropski trgovci brodovima na obalu Zapadne Afrike. Žele da kupuju zlato, slonovaču, palmino ulje i drugu robu. Problem je što:

• Englezi pričaju engleski.
• Portugalci portugalski.
• Lokalna plemena imaju desetine različitih jezika.

Ako za svaku trgovinu moraju da prevode preko pet ljudi, posao propada. Svaki dan izgube sate.

Jedan trgovac kaže:

"Ajde da koristimo samo najvažnije reči."

I polako nastane ovakav govor:

• "You bring ten bags."
• "Me pay tomorrow."
• "Boat come today."
• "Good price."
• "No good."

Niko ne priča savršen engleski. Niko ne priča savršen lokalni jezik. Ali svi zarađuju.

To je pidžin.

---

A sad zamisli da si vlasnik firme.

Imaš firmu koja izvozi robu.

Da bi svaki novi zaposleni naučio svih 12 jezika partnera, trebalo bi mu dve godine.

Umesto toga firma kaže:

"Od danas svi koristimo ovaj pojednostavljeni poslovni jezik."

To je kao da napraviš interni "minimalni protokol".

Ne zanima te književnost.

Ne zanima te gramatika.

Bitno je samo:

• šta kupuješ
• koliko košta
• kada stiže
• ko plaća

To je poslovna logika pidžina.

---

E sad dolazi zanimljiv deo.

Vremenom trgovina traje 100 godina.

Rađaju se deca trgovaca.

Njima je taj "čudni poslovni jezik" prvi jezik koji čuju kod kuće.

Počinju da pričaju:o ljubavi,o školi,o politici,o muzici

Više nije dovoljan onaj prost rečnik.Jezik se razvija.Dobija pravila.Dobija bogat rečnik.I nastaje kreolski jezik.

---

Ako voliš analogije iz biznisa...

Zamisli razliku između:

• Pidžin = MVP (Minimum Viable Product). Napravljen je samo da reši jedan problem: da ljudi mogu da komuniciraju i posluju.
• Kreolski = potpuno razvijen proizvod. Dodate su funkcije, pravila, stabilnost i koristi se za sve životne situacije.

To je možda i najbolja poslovna analogija: pidžin je kao startup koji je nastao da reši hitan problem komunikacije. Ako preživi dovoljno dugo i ljudi ga prihvate kao svoj, preraste u "ozbiljnu kompaniju" – odnosno kreolski jezi

Govoriti pidžin nije znak stručnosti. Sposobnost da komuniciramo na jasnom srpskom - jeste.

GOVORI SRPSKI DA TE CEO SVET RAZUME. AKO VEC ZIVIMO U SRBIJI I IMAMO PREDIVAN I PREBOGAT JEZIK ,ZASTO ONDA PRAVIMO FRANKENSTAJNA U VIDU PIDZIN JEZIKA? DA BI UCINILI DA POSTOJI SAMO JEDAN JEZIK ,SAMO JEDNA DRZAVA, SAMO JEDAN VLADAR, SAMO JEDAN JEDINI ELEKTRONSKI ID ZA SVAKOG OD NAS. PA DOBRO ONDA. 

DOKLE SI SPREMAN DA IDES?

 DEX ROK OMILJENI INFLUENSER MOJE UNUCICE  IMAO JE VIDEO U KOME PRICA KAKO SE OTIMAJU DECA I LJUDI KOJI CE SNIMATI VIDEA ZA TIK-TOK 24/7. NE ZNAM STA DA MISLIM O TOME, ALI PREGLEDA U PRVIH 24 SATA, 2,8 MILIONA - OVDE U SRBIJI. ON DECKO IMA I NA OSTALE SVOJE PRILOGE MILIONSKE PREGLEDE,ALI OVO JE BILO BAS BUM . ONDA SAM RAZMISLJALA I O POLITICARIMA I DOKLE LJUDI MOGU DA IDU DA POSTIGNU CILJ. PA EVO NEKIH RAZMISLJANJA I POUCNIH PRICA.

Oba pitanja se zapravo svode na isto: koliko daleko ljudi mogu da odu kada nagrada postane važnija od principa.

Za veću gledanost na TikToku, istorija društvenih mreža pokazuje da su neki ljudi spremni da:

• izmišljaju priče ili šire dezinformacije;
• glume opasne situacije ili izvode rizične izazove;
• ponižavaju sebe ili druge zarad pažnje;
• narušavaju privatnost drugih ljudi;
• u ekstremnim slučajevima, ugrožavaju sopstveni ili tuđi život.

Većina korisnika to, naravno, ne radi. Ali algoritmi često nagrađuju sadržaj koji izaziva jake emocije, pa mali broj ljudi stalno pomera granice kako bi se izdvojio.

Što se tiče održavanja vlasti, istorija je još drastičnija. Neki vladari i politički pokreti bili su spremni da:

• kontrolišu medije i informacije;
• zastrašuju političke protivnike;
• manipulišu izborima ili institucijama;
• koriste propagandu i dezinformacije;
• u najekstremnijim slučajevima, pribegnu nasilju, zatvaranjima, pa čak i masovnim zločinima.

Primeri iz različitih epoha i zemalja pokazuju da želja za očuvanjem moći može dovesti do veoma ozbiljnih zloupotreba kada ne postoje nezavisne institucije i odgovornost.

Postoji zanimljiva psihološka sličnost između ova dva fenomena. TikTok "lajkovi" i politička moć nisu ista stvar, ali mogu pokretati slične mehanizme:

• navikavanje na nagradu ("treba mi još");
• strah od gubitka statusa;
• opravdavanje sve ekstremnijih postupaka;
• okruživanje ljudima koji potvrđuju da je sve što rade ispravno.

Razlika je u posledicama. Ako neko juri viralnost, posledice su uglavnom ograničene na njega i ljude oko njega. Kada neko ko ima državnu vlast izgubi granice, posledice mogu pogoditi milione ljudi.

Zbog toga su u demokratskim društvima važni nezavisni mediji, sudovi, izbori i druge institucije koje ograničavaju koncentraciju moći, bez obzira na to ko je trenutno na vlasti.

Možda je najkraći odgovor: ljudi su često spremni da odu mnogo dalje nego što bi i sami verovali, ako poveruju da im od toga zavise identitet, status ili opstanak. Zato su etičke norme, odgovornost i spoljne kontrole toliko važne – one postoje upravo zato što ljudska priroda nije imuna na iskušenje moći i pažnje.

 PRVA POUCNA PRICA

---

U jednom gradu živela su dva čoveka.

Jedan je imao telefon. Drugi je imao presto.

Onaj sa telefonom se svakog jutra budio i prvo gledao broj pregleda. Kada bi video milion, bio bi srećan nekoliko minuta. Posle bi pomislio: "Šta sad? Sledeći video mora da bude još veći." Počeo je da glumi, da preteruje, da izmišlja. Ljudi su se smejali, delili njegove snimke, a on je polako zaboravljao ko je bio pre nego što je postao poznat.

Onaj sa prestolom se svakog jutra budio i prvo gledao da li ga još svi slušaju. Kada bi video da ga slušaju, bio bi miran nekoliko minuta. Posle bi pomislio: "A šta ako sutra prestanu?" Počeo je da utišava one koji su ga kritikovali. Da obećava ono što ne može da ispuni. Da traži neprijatelje, jer je lakše vladati uplašenim ljudima nego slobodnim.

Jednog dana su se sreli.

Prvi je rekao:
"Ja živim od pažnje."

Drugi je odgovorio:
"Ja živim od moći."

Posmatrali su jedan drugog nekoliko sekundi.Na kraju su se nasmejali.

Shvatili su da nisu toliko različiti.Jedan je bio rob tuđih lajkova.Drugi rob tuđeg odobravanja.

Obojica su mislila da upravljaju ljudima, a zapravo su ljudi upravljali njima.

Jer kad jednom počneš da živiš od aplauza, više ne odlučuješ ti šta ćeš da radiš. Odlučuje publika.

I tada više nije važno da li stojiš ispred kamere ili iza govornice.

Najopasniji trenutak nije kada čovek dobije pažnju ili vlast.Najopasniji trenutak je kada poveruje da bez njih više ne postoji.

---

Možda je zato najveća sloboda ona koju niko ne može da ti oduzme: da možeš mirno da ugasiš kameru ili da siđeš sa prestola i da i dalje znaš ko si. Malo ljudi uspe do tog mesta da stigne

mozda da jos bude jace ,poucno, prorocki tako nesto

 

DRUGA POUCNA PRICA 

---

Priča o ogledalu

Doći će vreme kada ljudi neće želeti istinu.Želeće ono što ih zabavlja.

Tada će najglasniji biti važniji od najmudrijih, a najviđeniji od najboljih.

Ljudi će nositi u džepu malo ogledalo koje neće pokazivati njihovo lice, već ono što drugi žele da vide. Gledaće u njega po stotinu puta dnevno, tražeći potvrdu da postoje.

Neki će prodati obraz za jedan aplauz.Neki prijatelje za jedan snimak.Neki savest za još hiljadu pratilaca.I svaki put će reći:"Samo još ovaj put."

Ali "još ovaj put" je rečenica od koje počinju najveći padovi.

U isto vreme, drugi će sedeti na visokim stolicama, ubeđeni da su veći od naroda koji ih je podigao.

Neće želeti da služe.Želeće da traju.Neće čuvati istinu.Čuvaće svoju fotelju.

I što ih bude više bilo strah da je izgube, to će više zaboravljati zašto su je uopšte dobili.

Jer moć ima čudnu osobinu.Dok misliš da je držiš u rukama, ona polako uzima tebe.

A slava je još gora.Ona prvo traži tvoje vreme.Zatim tvoje dostojanstvo.Na kraju tvoju dušu.

I kada jednog dana nestanu svetla, kada se ugase ekrani, kada utihnu aplauzi i kada se isprazne trgovi, ostaće samo jedno pitanje koje niko neće moći da izbegne:

Šta je od tebe ostalo kada ti je oduzeto sve zbog čega su ti drugi aplaudirali?

Jer čovek nije ono što svet vidi.Čovek je ono što ostane kada ga više niko ne gleda.I zapamti...

Narod koji bira zabavu umesto istine, jednog dana će se zabavljati sopstvenim padom.

A čovek koji proda svoju savest da bi sačuvao vlast ili popularnost, na kraju izgubi i jedno i drugo.

Jer sve što je izgrađeno na laži može da izgleda veliko.

Ali nikada ne može da traje.

---

TRECA PRICA

---

Kad se ugase svetla

Doći će vreme kada će ljudi više želeti da budu viđeni nego da budu dobri.

Tada će istina biti preteška, a laž dovoljno lepa da se deli.Ljudi neće pitati:
"Da li je ovo ispravno?"Pitaće:"Koliko pregleda ima?"

Neće pitati:
"Ko govori istinu?"Pitaće:"Ko govori glasnije?"

I svet će poverovati da je buka isto što i snaga.

A nije.Jer reka koja je najdublja teče najtiše.

Doći će vreme kada će oni koji vladaju više voleti svoju vlast nego svoj narod.

Počeće da se plaše svakog slobodnog čoveka, jer slobodan čovek ne kleči pred strahom.

Zaboraviće da je vlast pozajmljena.Počeće da se ponašaju kao da je večna.

Ali postoji zakon koji nijedan kralj nije uspeo da promeni.

Sve što se uzdigne iznad istine, jednog dana će pasti pod njenom težinom.

Neće ih srušiti neprijatelji.Srušiće ih sopstvena oholost.Jer čovek može da prevari narod.

Može da prevari prijatelje.Može da prevari čak i sebe.Ali vreme nikada nije prevario.

Vreme skida maske sa svakog lica.I kada poslednji aplauz utihne...

Kada poslednja funkcija bude izgubljena...Kada poslednji ekran potamni...

Neće ostati pitanje koliko si imao pratilaca.Neće ostati pitanje koliko si dugo vladao.

Ostaće samo jedno.Koliko si ljudi ostavio boljima nego što si ih zatekao.

Jer slava je senka.Vlast je prah.Novac je prolazan.Ali delo čoveka hoda i onda kada njega odavno više nema.Zato ne zavidi onome kome svi aplaudiraju.

Pitaj se da li će ga se iko sećati kada aplauz prestane.Jer nije veliki onaj koga svet dugo gleda.

Veliki je onaj čija savest može mirno da ćuti kada ostane sam sa sobom.

Jer na kraju, istorija ne pamti najglasnije. Pamti one koji su ostali ljudi onda kada je bilo najlakše prestati to biti.

TO BI BILO TO. NISAM NAMERNO DAVALA ODGOVORE, SAMO SAM OTVORILA TEMU. PA VI RAZMISLITE O TOME. SAMI DODJITE DO ISTINE ONAKO KAKO VI VIDITE SVET OKO TEBE. SAMO CU RECI -GRANICE SU SE NA ZALOST MNOGO   POMERILE I LJUDI UOPSTE NE RAZMISLJAJU O POSLEDICAMA SVOJIH POSTUPAKA, I TO ZAISTA NASU PLANETU  ZEMLJU CINI JAKO LOSIM MESTOM ZA ZIVLJENJE .

BIOBANKA I BIOKAMPUS 4

 STA LI OVO SVE ZNACI. SVAKAKO ME BRINE, POKUSACU NEKAKO DA PRONIKNEM U SUSTINU.MADA AKO ZNAMO DA Digitalne identifikacijske dokumente već izdaje 186 od 198 zemalja svijeta. Posljednjih godina diljem svijeta uvedeni su dokumenti koji bi trebali biti osnova za potpuno kontroliran i bezgotovinski svijet u budućnosti. To su digitalni identiteti koji su povezani s biometrijskim podacima i uključuju (ili će postupno uključivati) mnogo više podataka od običnih dokumenata.

 Да бисмо разумели размеру биолошког суверенитета који се крчми на Вождовцу, морамо оголити суву технологију. СНС режим у оквиру БИО4 комплекса гради Националну базу генетских ресурса. Шта је то у пракси? То је масивни центар за дигитализацију и складиштење хуманог биолошког материјала (ДНК секвенце, крв, ткива и органи грађана Србије).Технички, ове лабораторије користе софистициране системе са течним азотом за дубоко замрзавање узорака (до -196°Ц), као и аутоматизоване ЛИМС софтвере за праћење, каталогизацију и повезивање ДНК података са личним и клиничким картонима донора. Све се то дигитализује у огромне базе података.Кључ свега је тзв. „отворени приступ” (Аццесс Полицy). Модел по којем БИО4 кампус функционише омогућава јавно-приватно партнерство. То у преводу значи да ће приватне мултинационалне фармацеутске компаније и страни војно-медицински сектори имати потпун, легалан приступ комплетној бази генетског кода нашег народа ради својих комерцијалних истраживања и масовног тестирања лекова. Док Трамп и Тулси Габард у Вашингтону затварају овакве тајне биолабораторије због етичких и безбедносних ризика по здравље нације, Вучићев картел за 450 милиона евра нашег новца прави дигитални контејнер за ДНК Србије. Наш генетски материјал постаје јефтина сировина и плен глобалистичких компанија, под параваном „модерне науке.

BIO4 kampus je multidisciplinarni naučni kompleks u Beogradu (naselje Kumodraž/Jajinci), koji na jednom mestu spaja četiri ključne oblasti: biomedicinu, biotehnologiju, bioinformatiku i biodiverzitet. Nalazi se duž ulice Vojvode Stepe i Bulevara Peka Dapčevića, a obuhvata prostor oko nekadašnjeg vojnog kompleksa „Torlak”. 

U okviru kompleksa gradi se i Nacionalna biobanka – centralizovana baza genetskih resursa i podataka, koja će skladištiti uzorke i sekvencirane podatke od mikroorganizama i biljaka, do životinjskih i ljudskih gena. [

Osnovne informacije o kampusu uključuju:

• Lokacija: Glavni objekti nalaze se na Voždovcu, u blizini Instituta za virusologiju i serume „Torlak”, Farmaceutskog fakulteta i Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo (IMGGI). [
• Vizija projekta: Cilj je stvaranje ekosistema koji povezuje nauku, fakultete, institute i privredu, kako bi se razvijala bioekonomija i ubrzao tehnološki razvoj.
• Kapaciteti: Kompleks se prostire na površini od oko 20 hektara. Okupljaće više od 1.000 doktora nauka, 4.000 studenata i brojne istraživače. 

  Projekat BIO4 Kampusa zamišljen je kao višefazni projekat koji će se na kraju prostirati na čitavih 20 hektara, a u jednoj celini će integrisati nekoliko visokoškolskih i naučno-istraživačkih ustanova. Ukupna bruto površina prve faze iznosiće 110.000m2, uključujući nove i moderne objekte za Bioloski i Farmaceutski fakultet, kao i deo za bioinženjering sa Tehnološko-metalurškog fakulteta. Lokacija centra nalazi se prekoputa postojećeg vojnog kompleksa “Torlak” u naselju Kumodraž. Pored visokoškolskih ustanova, kompleks će integrisati čak osam nacionalnih istaživačkih instituta, ali i naučno-tehnološki park sa predstavnistvima privrede i privatnog sektora. Cilj je da se postigne sinergija kroz koncentraciju resursa i infrastrukture, kako bi se išlo u susret razvoju modernih pravaca nauke, inovativnih ideja i multidisciplinarnih tehnologija.

  U prvoj fazi realizacije biće izgrađeni objekti za tri fakulteta, objekti za smeštaj instituta, konferencijski centar, krilo naučno-tehnološkog parka Beograd, centar za eksperimente na životinjama (vivarijum), kao i dva komercijalna objekta za iznajmljivanje privredi i smeštaj gostiju kampusa. Komercijalni objekti bili bi u vlasništvu kampusa, pa bi obezbeđivali dodatne prihode za projekat. Sve osnovne funkcije kompleksa biće realizovane u prvoj fazi, dok se u narednim fazama planira samo povećavanje kapaciteta. Dodatno, u okviru BIO4 Kampusa planirana je i nacionalna baza genetskih resursa (biobanka) sa velikom količinom podataka, od mikroorganizama i biljaka, preko životinjskih do ljudskih gena, što ce u eri biotehnologije biti vitalni nacionalni resurs.

  Da bismo razumeli razmeru biološkog suvereniteta koji se krčmi na Voždovcu, moramo ogoliti suvu tehnologiju. Odnaroženi režim Aleksandra Vučića u okviru BIO4 kompleksa gradi Nacionalnu bazu genetskih resursa.

  Šta je to u praksi? To je masivni centar za digitalizaciju i skladištenje humanog biološkog materijala (DNK sekvence, krv, tkiva i organi građana Srbije).

  Tehnički, ove laboratorije koriste sofisticirane sisteme sa tečnim azotom za duboko zamrzavanje uzoraka (do -196°C), kao i automatizovane LIMS softvere za praćenje, katalogizaciju i povezivanje DNK podataka sa ličnim i kliničkim kartonima donora. Sve se to digitalizuje u ogromne baze podataka.

  Ključ svega je tzv. „otvoreni pristup” (Access Policy). Model po kojem BIO4 kampus funkcioniše omogućava javno-privatno partnerstvo.

  To u prevodu znači da će privatne multinacionalne farmaceutske kompanije i strani vojno-medicinski sektori imati potpun, legalan pristup kompletnoj bazi genetskog koda našeg naroda radi svojih komercijalnih istraživanja i masovnog testiranja lekova.

  Dok Tramp i Tulsi Gabard u Vašingtonu zatvaraju ovakve sisteme zbog etičkih i bezbednosnih rizika po zdravlje nacije, Vučićev režim za 450 miliona evra našeg novca pravi digitalni kontejner za DNK Srbije.Naš genetski materijal postaje jeftina sirovina i plen globalističkih kompanija, pod paravanom „moderne nauke”.

...

Bio4 Campus je veliki državni projekat koji se gradi na Voždovcu i zamišljen je kao centar za biomedicinu, biotehnologiju, bioinformatiku i razvoj novih lekova. Ideja je da na jednom mestu budu istraživački instituti, univerzitet i deo privatne industrije, slično kao što postoje biomedicinski kampusi u drugim zemljama.

Oko njega postoje dve potpuno različite priče:

• Ono što je potvrđeno: cilj projekta je razvoj nauke, medicine, genomike, veštačke inteligencije u zdravstvu i biotehnoloških kompanija. Takvi centri postoje u mnogim državama i sami po sebi nisu neobični.
• Ono o čemu se mnogo priča na internetu: da će služiti za masovni biološki nadzor stanovništva, razvoj biološkog oružja ili prikupljanje DNK svih građana. Za takve tvrdnje trenutno ne postoje javno dostupni i proverljivi dokazi.

Ako mene pitaš šta mislim, rekao bih sledeće:

• Sama izgradnja biomedicinskog kampusa nije razlog za uzbunu. Nauka o genomici i biotehnologiji jeste važna za razvoj medicine.
• Istovremeno, sasvim je razumno tražiti transparentnost. Kada država ulaže mnogo novca u ovakve projekte, građani imaju pravo da pitaju:
  • ko upravlja biobankom,
  • kako se čuvaju genetski podaci,
  • ko ima pristup uzorcima,
  • kako funkcioniše pristanak građana,
  • koje su zakonske zaštite privatnosti.

Što se tiče biobanke, ona u principu predstavlja organizovanu kolekciju bioloških uzoraka (krv, tkivo, DNK) i povezanih medicinskih podataka koji se koriste za istraživanja. Ozbiljne biobanke rade uz etička odobrenja, informisani pristanak učesnika i propise o zaštiti podataka. To je standardna praksa u mnogim zemljama.

Dakle, moj stav nije ni da treba nekritički verovati svemu što se kaže o projektu, niti da treba automatski prihvatiti svaku teoriju koja kruži internetom. Najrazumnije je tražiti jasne informacije, nezavisan nadzor i poštovanje prava građana.

Ako te konkretno brine neka tvrdnja (na primer da će se prikupljati DNK svih građana, da je povezan sa digitalnim identitetom ili nečim sličnim), reci mi koja tačno, pa možemo da je analiziramo jednu po jednu i vidimo šta je potvrđeno, a šta nije.

DA LI SMO NA PRAGU NOVE ERE?

Kažu da je znanje moć. Ali danas, možda je najveća moć znati kome možeš da veruješ.

Nekada je bilo jednostavnije. Postojalo je nekoliko izvora informacija, a danas ih ima na hiljade. Problem više nije nedostatak informacija, već njihovo obilje. Svako ima svoju istinu, svoje "dokaze" i svoje tumačenje. Između zvaničnih saopštenja, društvenih mreža i raznih "stručnjaka", običan čovek se često pita – kome verovati?

Zato mnogi postavljaju pitanja. Ne zato što odbacuju nauku, već zato što žele da razumeju šta se zaista dešava.

Na Voždovcu niče BIO4 kampus. Zvanično, to je veliki naučni centar za biomedicinu, biotehnologiju, genomiku, bioinformatiku i razvoj novih terapija. To je činjenica.

Istovremeno, u javnosti se sve više govori o biobankama.

Biobanka je mesto gde se, uz odgovarajuće procedure i pristanak učesnika, čuvaju biološki uzorci i podaci koji služe medicinskim istraživanjima. Takve ustanove postoje širom sveta i doprinele su razvoju dijagnostike i novih terapija.

Ali tu počinju pitanja.

Ko upravlja tim podacima?

Koliko dugo se čuvaju?

Ko može da im pristupi?

Da li će se u budućnosti povezivati sa drugim bazama podataka?

I gde je granica između razvoja medicine i zaštite privatnosti?

Danas se paralelno razvijaju i sistemi digitalnog identiteta. Njihova svrha je jednostavnija i sigurnija elektronska identifikacija građana. To samo po sebi nije sporno.

Međutim, mnogi se pitaju kako će ti sistemi izgledati za deset ili dvadeset godina.

Hoće li ostati samo digitalni dokument ili će se postepeno povezivati sa sve više ličnih podataka?

Hoće li razvoj veštačke inteligencije omogućiti potpuno nove načine obrade podataka koje danas još ni ne možemo da zamislimo?

Neka pitanja danas nemaju odgovor.

Još važnije, neka pitanja možda niko ni ne postavlja dovoljno glasno.

Na internetu se mogu pronaći tvrdnje da će DNK jednog dana postati deo digitalnog identiteta ili da je upravo to svrha BIO4 kampusa.

Za takve tvrdnje trenutno ne postoje javno dostupni dokazi koji bi ih potvrdili kao činjenicu.

Ali odsustvo dokaza nije isto što i zabrana postavljanja pitanja.

Naprotiv.

Svaka velika tehnologija kroz istoriju menjala je društvo. Internet, mobilni telefoni, društvene mreže i veštačka inteligencija promenili su način na koji živimo mnogo brže nego što je većina ljudi očekivala.

Zato nije nerazumno pitati kako će izgledati svet za dvadeset godina.

Možda najveći problem nije ni BIO4.

Nije ni biobanka.

Nije čak ni digitalni identitet.

Možda je najveći problem poverenje.

Jer ako građani više ne veruju institucijama, a istovremeno ne mogu da budu sigurni ni u informacije koje svakodnevno kruže internetom, kome onda da postave pitanja?

Jedni će reći da treba verovati isključivo zvaničnim institucijama.

Drugi će reći da je prava istina samo na društvenim mrežama.

A možda ni jedno ni drugo nije dovoljno.

Možda je najzdraviji put tražiti dokaze, postavljati pitanja i biti spreman da promenimo mišljenje kada se pojave nove činjenice.

Pitanje nije da li treba verovati svemu što kaže država.

Ali nije ni da li treba verovati svakoj objavi koja izaziva strah.

Pravo pitanje je da li danas uopšte postoje izvori kojima ljudi mogu da veruju bez zadrške.

Možda upravo zato sve više ljudi traži odgovore na različitim mestima, upoređuje informacije i pokušava da sami donesu zaključak.

Jer poverenje se ne može narediti.

Ono se gradi transparentnošću.

Gradi se iskrenim odgovorima.

Gradi se spremnošću da se saslušaju i neprijatna pitanja.

Na kraju, možda nije najvažnije da li će tehnologija moći da uradi nešto novo.

Mnogo je važnije ko će odlučivati kako će se ta moć koristiti.

Jer istorija nas uči da svaka velika tehnologija može biti iskorišćena za dobro, ali i zloupotrebljena ako nema jasnih pravila, odgovornosti i javne kontrole.

Zato pitanja nisu neprijatelj nauke.

Pitanja su način da nauka ostane u službi čoveka.

A možda je u vremenu u kojem živimo upravo to najvažnije.

NE ZNAM ISTINU. NE MOGU DA KAZEM DA ME PRICA NE ZABRINJAVA. JEDNO JE NAPREDAK NAUKE, A DRUGO ZADIRANJE U NESTO NAJLICNIJE A TO JE DNK SVAKOG         LJUDSKOG BICA. TAKO DA AKO DODJEMO DO TOGA I SVE DOBIJE NAJGORI MOGUCI SCENARIO ZA LJUDSKU VRSTU NE MOZEMO NISTA. I TO JE TAKO.MOZEMO SAMO DA NAGADJAMO ,MADA MENI SE  CINI DA NAS NE CEKA LEPA I MIRNA BUDUCNOST.