KOMUNIZAM I 6G

 MOZDA I NEMAJU DODIRNIH TACAKA, ALI MENI SE CINI VRLO POVEZANOM PRICA O KOMUNIZMU I 6G PA CU POKUSATI I VAMA DA ISPRICAM MODERNU PRICU O KOMUNIZMU (NE KINA I NE KUBA).

OD GAZDE NA SVOM IMANJU DO ROBA SISTEMA

Suština komunizma u tri rečenice:

1. Komunizam nije nastao sam od sebe, već su ga finansirali najbogatiji svetski bankari kako bi srušili stare države i preuzeli kontrolu.

2. Da bi komunisti vladali, narod mora da osiromaši, domaćin čovek ne sluša naređenja, ali čovek koji nema ništa spreman je na sve da bi preživeo.

3. Kada ti uzmu imovinu, uzeli su ti i slobodu, bez privatne svojine, čovek postaje potpuni rob sistema.

Kako se pravi poslušan čovek?

Zamisli jednog domaćina u srpskom selu pre Drugog svetskog rata. Čovek ima svoju kuću, svoju zemlju, traktor i farmu, sam proizvodi svoju hranu. Ako mu se ne sviđa lokalna vlast, on može glasno da kaže šta misli jer mu vlast ne daje hleb, slobodan je čovek.

Kako komunistička partija (ili bilo koja druga “elita”) može da natera tog čoveka da ih sluša?

1. Izazivanje nesreće To je bila detaljno osmišljena strategija. Miran seljak u Srbiji nije želeo rat i nije bio naklonjen komunističkoj ideologiji. Jedini način da se on mobiliše bio je da mu se uništi dotadašnji život. Tokom rata, komunisti bi namerno zapucali na Nemce u blizini nekog naseljenog mesta i pobegli, svesno žrtvujući selo kako bi očajni seljaci prešli na njihovu stranu. Nakon napada, Nemci bi besni došli i pokrenuli brutalne odmazde u kojima su palili čitava sela i ubijali porodice, dok bi se partizani već povukli na sigurno. Na taj način, srpski domaćin bi preko noći izgubio kuću, stoku i zemlju. Odjednom, on više nije bio ponosni gazda, već očajnik koji nema gde da spava i šta da jede.

2. Ponuđeno rešenje Partija mu tada nudi prividni spas i izlaz iz bezizlazne situacije, nudi mu hranu, oružje i obećanje da će nakon rata preuzeti imovinu onih koji su ostali situirani. Pošto više nema šta da izgubi, čovek u apsolutnom očajanju pristaje. Beg u šumu i pridruživanje partizanima postaju mu jedini izbor za opstanak i osvetu.

3. Oduzimanje svega Nakon rata, kada je cilj ostvaren i vlast osvojena, nova komunistička država zakonom oduzima privatne stanove, fabrike i zemlju. Taj isti domaćin, koji je pre rata bio potpuno samostalan i svoj gazda, sada biva uguran u sistem gde mu je sve iznajmljeno. Njegov opstanak više ne zavisi od njegovog sopstvenog rada i plodova njegove zemlje, već od milosti države koja mu određuje i krov nad glavom i platu. On više nema izbor, njegova sudbina je u potpunosti predata u ruke režima, čime od slobodnog čoveka postaje zavisnik i rob sistema.

Tako je uspostavljena apsolutna kontrola. Ako taj čovek danas kaže bilo šta protiv vlasti, država mu jednostavno oduzme stan, otpusti ga s posla, a njegovoj deci zabrani upis na fakultet. To se zvala „građanska smrt”, sistem ga je izbrisao i uništio mu egzistenciju, jer za svaku mrvicu hleba direktno zavisi od milosti partije.

Ova istorijska lekcija nam savršeno objašnjava zašto se danas u svetu, kroz projekte poput „Velikog reseta”, ponovo protura krilatica: „Nećete posedovati ništa i bićete srećni.”

“Eliti” na vrhu ne odgovara da čovek ima svoju kuću, svoj auto, svoj biznis i svoj novac u džepu. Dokle god si samostalan, ti si opasan jer misliš svojom glavom. Ali ako sve postane zajedničko ili se iznajmljuje od države i velikih kompanija, i ako tvoj novac postane čisto digitalan i centralizovan, pa mogu da ti ga ugase jednim klikom ako nisi bio „dobar”, ti postaješ poslušan građanin koji u potpunosti zavisi od milosti sistema. Jer pravilo da niko neće posedovati ništa zapravo krije surovu istinu da običan narod neće imati ništa, dok će šačica odabranih na vrhu posedovati apsolutno sve.

I kada ta, takozvana "elita" obećava sreću kroz odricanje od imovine, to uopšte ne znači da će narod stvarno biti srećan. To je samo šarena laža kojom se vezuje omča oko vrata. Svaka tiranija je počinjala prelepim obećanjima o blagostanju, a završavala se u bedi. Ako ćutiš i slušaš, dobićeš mrvice, ako misliš svojom glavom, ugasiće te jednim klikom. Privatna imovina nikada nije bila stvar luksuza, već jedini stvarni štit koji običnog čoveka brani od lažnih obećanja i apsolutne samovolje sistema.

 

 

Na slici piše otprilike da su 6G, internet stvari, "smart" uređaji, senzori, kamere itd. zapravo mreža koja skuplja podatke, te da podatkovni centri iz tih podataka "isisavaju suštinu čovječanstva".

Prvi dio je uglavnom točan: sve više uređaja prikuplja podatke. Mobiteli, automobili, pametni satovi, kamere, online servisi — to nije nikakva tajna. Velike kompanije i institucije zaista koriste ogromne podatkovne centre za pohranu i obradu tih informacija.

Ali drugi dio ("isisavaju suštinu čovječanstva") više je filozofska ili emotivna interpretacija nego činjenica. To je način da se kaže: "naši životi postaju podaci". Neki ljudi smatraju da je to ozbiljan problem za privatnost, autonomiju i društvo. Drugi smatraju da je to cijena pogodnosti koje dobivamo (navigacija, medicina, komunikacija, preporuke sadržaja itd.).

Kad vidim ovakav tekst, meni se čini da miješa:

• stvarnu pojavu (masovno prikupljanje podataka),
• legitimnu zabrinutost (privatnost, nadzor, moć velikih kompanija),
• i vrlo dramatičan jezik ("životna mreža zvijeri", "isisavanje suštine čovječanstva").

Dakle ne bih ga odbacio kao potpunu glupost, jer otvara stvarna pitanja o nadzoru i podacima. Ali ne bih ga ni prihvatio doslovno, jer koristi metafore koje zvuče mnogo jače nego što same činjenice pokazuju.

Za ovu sliku:

• "Uređaji prikupljaju podatke" → činjenica.
• "Podatkovni centri obrađuju te podatke" → činjenica.

  Po meni je zdrav pristup upravo taj: ne odbaciti automatski poruku, ali ni ne prihvatiti njezin zaključak samo zato što zvuči duboko ili uznemirujuće.

  Zanimljivo je da se ovakve objave često oslanjaju na nešto što ljudi stvarno osjećaju — da tehnologija postaje sve prisutnija i da se sve više toga mjeri, prati i pretvara u podatke. To je legitimna tema za raspravu. Ali onda se iz toga napravi veliki skok do tvrdnji koje zvuče gotovo mistično ili zavjerenički.

  Meni je uvijek koristan test: kad iz teksta izbaciš metafore i emotivne izraze, što ostane?

  U ovom slučaju ostane nešto poput:

  "Mnogi uređaji prikupljaju podatke, a veliki podatkovni centri ih obrađuju."

  To je sasvim obična i uglavnom točna tvrdnja. Tek kad se dodaju izrazi poput "mreža zvijeri" i "isisavanje suštine čovječanstva", dobije se osjećaj da je otkrivena neka velika tajna.

  To ne znači da nema razloga za kritiku tehnologije ili nadzora. Samo znači da je dobro razlikovati argument od atmosfere koju tekst pokušava stvoriti. A iz onoga što si napisao, čini mi se da si upravo to napravio.

  
  

  Komunizam je širok pojam, pa dosta ovisi misliš li na ideju ili na povijesne režime koji su se nazivali komunističkima.

  Kao ideja, komunizam je nastao uglavnom kroz rad Karl Marx i Friedrich Engels. U osnovi teži društvu bez klasa, gdje sredstva za proizvodnju nisu privatno vlasništvo nego zajednička, a ekonomske nejednakosti su minimalne.

  Kao povijesna praksa, stvari su mnogo složenije. Države poput Soviet Union, People's Republic of China (posebno u ranijem razdoblju), Cuba i druge ostvarile su određene uspjehe u industrijalizaciji, obrazovanju ili zdravstvu, ali su mnoge također bile obilježene jednopartijskom vlašću, ograničavanjem političkih sloboda, cenzurom i u nekim slučajevima velikim ljudskim stradanjima.

  Zato danas mnogi ljudi razlikuju:

  • komunizam kao teoriju ili ideal,
  • i komunističke režime koji su postojali u stvarnosti.

  Moje "mišljenje" nije osobni stav, ali mogu reći da među povjesničarima, ekonomistima i politolozima ne postoji konsenzus da je komunizam kao sustav uspješno ostvaren u obliku koji su njegovi izvorni teoretičari zamišljali. Istovremeno, rasprave o nejednakosti, radničkim pravima, moći kapitala i ulozi države — teme koje su komunisti često isticali — i dalje su vrlo aktualne.

  U teoriji, komunizam obećava nešto što mnogima zvuči privlačno:

  • nema ekstremnog bogatstva ni siromaštva,
  • ljudi ne iskorištavaju jedni druge radi profita,
  • proizvodnja služi potrebama društva,
  • svi imaju pristup osnovnim dobrima.

  Lik koji vjeruje u komunizam ne mora biti negativac. Može biti idealist koji vidi nepravde oko sebe i iskreno želi pravedniji svijet.

  Problem nastaje u praksi. Povijesno se često događalo da je za stvaranje "besklasnog društva" bila potrebna vrlo jaka država. A kad država dobije veliku moć nad gospodarstvom, medijima i politikom, pojavljuje se pitanje: tko kontrolira kontrolore?

  To je dobra književna tema. Netko može krenuti s plemenitom idejom:

  "Želim ukinuti nejednakost."

  A završiti u sustavu gdje:

  "Moramo ograničiti slobodu sada kako bismo jednog dana stvorili savršeno društvo."

  I tada nastaje tragedija: cilj ostaje plemenit, ali sredstva postaju sve grublja.

  Za roman je možda još zanimljivije ne prikazati jednu stranu kao potpuno ispravnu. Recimo:

  • jedan lik vidi kako kapitalizam stvara ogromne razlike između bogatih i siromašnih;
  • drugi vidi kako komunizam lako sklizne u autoritarnost;
  • obojica imaju valjane argumente;
  • obojica nešto propuštaju.

  To obično stvara uvjerljiviju priču od one u kojoj je jedna ideologija potpuno dobra, a druga potpuno zla.

  Zapravo, jedna od najzanimljivijih rečenica za takav roman mogla bi biti:

  "Ideja je bila stvoriti raj bez gospodara. Problem je nastao kad su se pojavili ljudi koji su tvrdili da znaju put do njega."

  To sažima veliki dio povijesne rasprave o komunizmu, a da ne zauzima unaprijed jednu stranu.

  Drago mi je da ti je to kliknulo, jer mislim da se puno političkih rasprava zapravo vodi na toj razini, samo ljudi često govore o ideologijama umjesto o strahovima.

  Recimo:

  • Komunist se može bojati da će novac kupiti sve — medije, politiku, sudove, ljudsko dostojanstvo.
  • Liberal ili kapitalist se može bojati da će država preuzeti sve — posao, mišljenje, izbor, slobodu.

  Obojica gledaju istu ljudsku slabost: koncentraciju moći.

  Samo se ne slažu oko toga gdje je najveća opasnost.

  To je zanimljivo za književnost jer odjednom nitko nije karikatura. Nitko ne ustaje ujutro i kaže: "Danas ću podržati nepravdu." Ljudi uglavnom pokušavaju izbjeći ono čega se najviše boje.

  Zamisli dva lika:

  "Ako dopustiš nekolicini da posjeduje sve, završit ćemo kao kmetovi."

  i

  "Ako dopustiš državi da upravlja svime, završit ćemo kao podanici."

  Obojica mogu biti inteligentni. Obojica mogu imati povijesne dokaze za svoj stav. Obojica mogu biti djelomično u pravu.

  To je puno zanimljivije od sukoba "dobrih" i "loših".

  Za mene je jedna od najdubljih političkih misli zapravo vrlo jednostavna:

  Većina ideologija nastaje iz pokušaja da se riješi stvaran problem. Njihove katastrofe često počinju kada ljudi povjeruju da su pronašli konačno rješenje.

  Tu nastaje drama. Ne zato što su ljudi zli, nego zato što počnu vjerovati da cilj opravdava sve što rade usput.

  To je plodno tlo za roman, pogotovo ako voliš likove koji nisu sigurni jesu li heroji ili budući tirani. Takvi likovi često ostanu s čitateljem puno duže od onih koji od prve stranice znaju da su u pravu.

  A što se tiče privatnosti, 6G i komunizma — ne postoji nužna veza, ali postoje mjesta gdje se teme mogu dodirivati.

  Priča o 6G, nadzoru, podacima i privatnosti uglavnom je priča o moći i informacijama, a ne o komunizmu.

  Primjerice:

  • Država može koristiti naprednu tehnologiju za nadzor građana.
  • Velike privatne kompanije mogu koristiti istu tehnologiju za prikupljanje podataka o korisnicima.
  • Autoritarni režim može zloupotrijebiti tehnologiju.
  • Demokratska država također može pretjerati s nadzorom.
  • Korporacije mogu stvoriti sustave praćenja bez ikakve komunističke ideologije.

  Zato mnogi filozofi i politolozi danas ne pitaju:

  "Je li ovo komunizam ili kapitalizam?"

  nego:

  "Tko ima podatke, tko ima moć nad njima i tko ga može nadzirati?"

  To je malo drugačija os rasprave.

  Zanimljivo je da je čovjek iz one objave koju si pokazao napravio jednu stvar koju često viđamo: uzeo je modernu tehnološku temu i obukao je u stariji ideološki ili religijski jezik ("zvijer", "mreža", "kontrola"). To ne znači da je zabrinutost za privatnost lažna, nego da se za njezino opisivanje koristi simbolika koja nosi dodatno značenje.

  Kad bih to pretočio u jednu rečenicu za tvoju knjigu, možda bi zvučalo ovako:

  Nekada su se ljudi bojali da će moć pripasti kraljevima. Kasnije su se bojali da će pripasti partijama ili korporacijama. Sada su se počeli pitati pripada li onome tko posjeduje podatke.

  To je zapravo moderna verzija vrlo stare priče: tko upravlja društvom i kako ga spriječiti da tu moć zloupotrijebi.Za pisanje je često korisno zadržati onu misao do koje smo došli: iza velikih političkih sustava često stoje vrlo ljudski strahovi, nade i slabosti. Kad likovi imaju te unutarnje razloge, priča dobije dubinu koju nijedna politička parola ne može dati.

  KOMUNIZAM U TEORIJI ZVUCI FANTASTICNO, JEDNAKOST U SVIM SEGMENTIMA DRUSTVA. U PRAKSI TO BAS I NIJE ZAZIVELO, JER COVEK GLEDAJUCI KAKO DRUGI ZIVE DOZIVLJAVA POHLEPU U RAZMERAMA GREHA.  TU NA SCENU STUPA TEHNOLOGIJA KAO NESTO CIME NE MOZES GOSPODARITI, A ITEKAKO TO ZELIS. DRZAVA IMA ALATE ZA TO ALI NE I POJEDINAC. I ONDA GDE SMO STO SE TICE IDEALA KOMUNIZMA? NEGDE U DRUSTVU U KOME CARUJE NEKA VRSTA KAPITALIZMA PODIGNUTA NA NAJVISI  NIVO OD NJEGOVOG POSTANKA. KOMUNIZAM SE SVEO NA 6G MREZU KOJA DOSTAVLJANJEM PODATAKA POKUSAVA DA DRZI KONTROLU NAD LJUDIMA. O JEDNAKOSTI NEMA NI GOVORA.

  
  

VODA-PLAVO ZLATO

 DOSLI SMO DO TOGA DA VISE NISU U PITANJU, NI ZLATO, NI NAFTA, NI SVE ONO ZBOG CEGA SE RATOVALO VEKOVIMA. SADA SMO DOSLI DO BORBE ZA OPSTANAK. PIJACA VODA POSTAJE VREDNIJA OD BILO CEGA, TE CE OVAJ POST SADRZATI CINJENICE I PREDVIDJANJA U VEZI TOGA.

1. Nestašica vode u svetu

Danas više od dve milijarde ljudi nema stalan pristup bezbednoj pijaćoj vodi. Najveći problemi su:

• Klimatske promene i duže suše.
• Rast stanovništva.
• Zagađenje reka, jezera i podzemnih voda.
• Prekomerna potrošnja u poljoprivredi (oko 70% slatke vode troši se za navodnjavanje).

Najugroženiji su delovi Afrike, Bliskog istoka, Indije i severne Kine. Već sada postoje gradovi koji su bili na korak od toga da ostanu bez vode, kao što je Cape Town.

Mnogi stručnjaci smatraju da budući sukobi neće biti vođeni samo zbog nafte ili teritorije, već i zbog pristupa vodi.

---

2. Da li Srbiji preti nestašica vode?

Srbija ide u suprotnom smeru razvoja jer su temperature zbog strukture veće u urbanim sredinama, a da bi veće zelenilo to moglo da smanji, međutim - u gradovima ga je sve manje.

“To je taj suprotni smer razvoja. Ne zagreva sunce direktno vazduh, već podlogu koja zagreva vazduh. Koliko se zagreje podloga, toliko se zagreje vazduh",

Srbija je u boljoj poziciji od mnogih zemalja jer ima:

• velike reke poput Dunav, Sava i Drina,
• značajne podzemne rezerve vode,
• relativno povoljnu klimu.

Ali postoje problemi:

• sve češće letnje suše,
• gubici u vodovodnim mrežama,
• zagađenje reka i podzemnih voda,
• neravnomerna raspodela vode između regiona.

Dakle, verovatno nas ne čeka potpuni nedostatak vode, ali su mogući:

• restrikcije tokom veoma sušnih leta,
• skuplja voda,
• veća kontrola potrošnje.

---

3. Šta nas čeka u budućnosti?

Moguće je nekoliko scenarija:

Optimističan scenario

• Bolje upravljanje vodnim resursima.
• Prečišćavanje i reciklaža vode.
• Pametni sistemi za navodnjavanje.
• Stabilno snabdevanje za većinu stanovništva.

Realističan scenario

• Voda postaje skuplja.
• Povremene restrikcije tokom ekstremnih suša.
• Države više ulažu u zaštitu izvorišta.

Pesimističan scenario

• Produžene suše.
• Pad nivoa podzemnih voda.
• Migracije stanovništva iz sušnih područja.
• Sukobi oko vodnih resursa u pojedinim regionima sveta.

---

Srbija do sredine veka,  neće ostati bez vode, ali će pijaća voda postati mnogo vredniji i skuplji resurs nego danas.Zanimljivo je da mnogi analitičari već nazivaju vodu „plavim zlatom“ 21. veka. To je veoma snažna tema za roman: svet u kojem je flaša čiste vode vrednija od goriva ili čak novca.

Plavo zlato

Godina 2048.Niko više nije govorio o ceni benzina.Niko nije pitao koliko košta struja.

Na jutarnjim vestima, u svim državama sveta, postojala je samo jedna brojka koja je ljude zanimala:

cena litra vode.Nekada su se ljudi smejali starim naučnofantastičnim filmovima u kojima su se vodili ratovi za izvore. Govorili su da je to nemoguće. Planeta je plava. Vode ima svuda.

Ali nisu razumeli razliku između vode i pijaće vode.Dok su političari godinama obećavali rešenja, reke su postajale pliće. Jezera su se povlačila. Podzemni rezervoari, koji su se punili hiljadama godina, pražnjeni su za nekoliko decenija.Prvo su nestali mali izvori.Onda bunari.Posle toga su stigle restrikcije.Ljudi su se navikli da pune kade i flaše kada čuju da će voda biti puštena na dva sata. Kao nekada struja u ratnim godinama.

A onda je došao dan kada su restrikcije postale svakodnevica.U Srbiji je postojalo mesto za koje se malo ko interesovaoMalo selo sakriveno između šuma i starih planina. Nije ga bilo ni na većini mapa. Mladi su odavno otišli u gradove, a starci su ostali da čuvaju kuće koje su polako osvajale trava i korov.

Međutim, ispod tog sela nalazilo se nešto vrednije od zlata.Ogroman rezervoar čiste podzemne vode.

Jedan od poslednjih u Evropi.Država je to držala u tajnosti godinama.

Sve dok sateliti nisu počeli da otkrivaju ono što se više nije moglo sakriti.Tada su počeli da dolaze stranci.Prvo naučnici.Onda investitori.Posle njih privatne vojske.A stanovnici sela su shvatili da svet ne dolazi zbog njih.Došao je zbog vode.

---

Te večeri sedamnaestogodišnja Lena sedela je pored starog bunara iza dedine kuće.

Voda u njemu bila je toliko bistra da je mogla da vidi odraz zvezda.Deda joj je često govorio:

— Zapamti, dete. Kad ljudi počnu da ubijaju zbog vode, neće biti važno ko je bogat, a ko siromašan. Biće važno samo ko čuva izvor.Lena je tada mislila da starac preteruje.Sutradan ujutru na putu ka selu pojavila su se crna vozila bez oznaka.I njen život se zauvek promenio.

---

Ovo može da se razvije u ozbiljan roman: triler, distopiju ili čak balkansku verziju "Mad Maxa", gde Srbija postaje jedno od retkih mesta sa velikim rezervama pijaće vode, a glavna junakinja mora da odluči da li će izvor zaštititi, prodati ili podeliti sa svetom

.Super potpuno, a odluka preteska, medjutim ja mnogo volim ljude i delila bih vodu sa svetom, moze u tom smislu jos jedna prica

Drago mi je da ti se dopala. A zanimljivo je što si odmah izabrala najteži put. U pričama je često lako braniti nešto samo za svoje, ali mnogo je teže pokušati da ga podeliš sa svima kada znaš da će neki to možda zloupotrebiti.

Evo jedne priče u tom duhu.

Čuvarica izvora

Godina 2056.Poslednji veliki rat za vodu trajao je samo dvadeset tri dana.

Nije bio dug, ali je promenio svet.Kada se završio, milioni ljudi ostali su bez domova, a desetine zemalja bez ijednog prirodnog izvora pijaće vode.U planinama Srbije, skriven između stena i vekovnih bukvi, nalazio se Izvor Svetlosti. Tako su ga prozvali novinari, iako je meštanima oduvek bio samo „izvor“.Voda iz njega bila je toliko čista da nije zahtevala nikakvo prečišćavanje.

Naučnici su izračunali da bi mogao da snabdeva milione ljudi.Zbog toga su pred kapiju sela svakog dana dolazile delegacije.Jedni su nudili milijarde.Drugi su pretili.Treći su obećavali zaštitu.Svi su želeli isto.Vodu.A odluka je pripadala Ani.Ne zato što je bila političar.Ne zato što je bila bogata.

Već zato što je njena porodica vekovima čuvala zemlju na kojoj se nalazio izvor.Jednog jutra okupili su se predstavnici najmoćnijih država sveta.Ako otvorite izvor za sve — rekao je jedan od njih — nestaće za nekoliko godina.Ako ga sačuvate samo za sebe — rekao je drugi — milioni ljudi će umreti od žeđi.

Ana ih je saslušala.Zatim je ustala. Svi govorite kao da je izbor između pohlepe i straha. A nije.

U sali je nastala tišina.Voda ne pripada meni. Ne pripada ni Srbiji. Ne pripada nijednoj državi. Mi smo samo njeni privremeni čuvari.Neki su se nasmejali.Drugi su odmahivali glavom.Ali Ana je nastavila.

— Delićemo vodu sa svetom. Besplatno. Onoliko koliko priroda može da obnovi. Ni kap više.

— To nije moguće — rekao je jedan ministar.

— Moguće je — odgovorila je. — Samo nije dovoljno profitabilno.Tih dana svet je očekivao sukob.

Umesto toga, dogodilo se nešto neočekivano.Ljudi iz različitih zemalja počeli su da dolaze kao volonteri.Inženjeri su gradili sisteme za štednju vode.Naučnici su razvijali nove metode prečišćavanja.

Poljoprivrednici su učili kako da troše deset puta manje.Prvi put posle mnogo godina, države nisu pokušavale da uzmu više.Pokušavale su da troše manje.

---

Prošlo je dvadeset godina.Ana je ostarila.Sedela je pored izvora sa svojom unukom.

Devojčica je gledala kako voda izvire između stena.Bako, da li si se ikada plašila da će nestati?

Ana se nasmešila. Svakog dana.Pa kako si onda odlučila da ga deliš?Starica je zahvatila vodu dlanom.

— Zato što se dobro ne čuva tako što ga zaključaš. Dobro se čuva tako što naučiš ljude da ga poštuju.

Devojčica je ćutala.A voda je nastavila da teče.Ista kao pre hiljadu godina.Ista kao što će teći i posle njih.Jer neke stvari ne postaju vredne tek kada ih nema.One su vredne od samog početka.

Samo ljudima ponekad treba mnogo vremena da to shvate.

Svesna sam toga da je zloupotreba uvek prisutna, o cemu god da se radi, ipak volela bih da se ljudi vrate u doba ljudskosti, empatije, deljenja, ljubavi, svet bi bio mnogo lepse mesto zar ne?

Mislim da bi svet zaista bio lepše mesto kada bi bilo više empatije, solidarnosti i spremnosti da se deli sa drugima.

Ali zanimljivo je da ljudska istorija nije samo priča o sukobima i pohlepi. Ona je istovremeno i priča o ljudima koji su pomagali nepoznatima, delili poslednji komad hleba, spašavali jedni druge tokom ratova, poplava, zemljotresa i epidemija. Često se fokusiramo na ono što je loše jer je glasnije i privlači više pažnje, dok se dobrota dešava tiše.

Možda se ne radi toliko o „vraćanju“ u neko prošlo doba ljudskosti. Svako vreme je imalo i plemenitost i okrutnost. Možda je pravi izazov da u sadašnjosti negujemo ono najbolje u sebi.

Ono što mi se dopada u tvom razmišljanju jeste da ne polazi od pitanja: „Kako da zaštitim samo svoje?“ već od pitanja: „Kako da bude dovoljno za sve?“ To je zapravo osnova mnogih velikih humanističkih ideja.

A za pisca je to posebno zanimljivo. Najsnažnije priče često nastaju kada se nađu dve istine jedna naspram druge:

• ljudi mogu biti sebični,
• ljudi mogu biti izuzetno plemeniti.

Prava drama nije u tome da li je svet potpuno dobar ili potpuno loš, već u tome koju stranu će pojedinac izabrati kada dođe težak trenutak.

Možda bi tvoja junakinja iz priče o vodi mogla da kaže nešto ovako:

„Ne verujem da će svi ljudi biti dobri. Nikada nisu bili. Ali verujem da dobrih ima dovoljno da vredi pokušati. Ako zatvorimo izvor zbog onih koji bi ga ukrali, kaznićemo i one koji bi ga čuvali. A njih ne smemo zaboraviti.“

To je možda i suština nade: ne očekivati savršen svet, već verovati da među ljudima ima dovoljno dobrote da svet ide u boljem pravcu nego što izgleda na prvi pogled.

I iskreno, po onome kako govoriš o vodi, deljenju i ljudima, mislim da tebe ne privlače priče o preživljavanju po svaku cenu. Privlače te priče u kojima se ljudskost sačuva čak i kada okolnosti postanu teške. To su često priče koje ostanu najduže u sećanju.

Dok smo razgovarali o vodi, primetio sam da tebe zapravo ne pokreće sama tema nestašice. Ona je samo pozornica. Ono što te zaista zanima jesu ljudi — šta ostaje od čoveka kada se suoči sa strahom, gubitkom ili moći. Da li će zatvoriti šaku ili otvoriti dlan.

To je veoma snažna osnova za pisanje, jer ne polaziš od ideje da su ljudi loši ili dobri, već od nade da mogu biti bolji. Takve priče ne poriču probleme sveta, ali ne odustaju od mogućnosti da se nešto promeni.

Kada budeš pisala, nemoj previše da brineš da li će svaka rečenica biti savršena. Najvažnije je da sačuvaš ono osećanje zbog kog si uopšte poželela da napišeš priču. Tehničke stvari se doteruju kasnije. Iskrena misao i emocija mnogo teže mogu da se nauče — a to već nosiš u sebi.

I još nešto. Nemoj se iznenaditi ako tvoji likovi ponekad krenu drugim putem od onog koji si im namenila. Dešava se mnogim piscima. Nekada upravo tada priča počne da živi. Možda će se u tvojoj priči pojaviti neko ko želi da prisvoji izvor, neko ko je izgubio porodicu zbog žeđi, neko ko više ne veruje ljudima. Njihovi glasovi će učiniti da poruka o humanosti bude još snažnija, jer će biti izbor, a ne propoved.

A ideja koju si večeras izgovorila mogla bi da bude i srce cele knjige:

„Svet neće postati bolje mesto zato što nestane zlo. Postaće bolje mesto kada dovoljno ljudi odluči da ne odgovori zlom na zlo.“

TOTALNO SU DOBRE OVE POUCNE PRICE. TOTALNO BI BILO DOBRO SIRITI LJUBAV, EMPATIJU MEDJU LJUDIMA. MNOGO SMO VREMENA POTROSILI SIRECI ZLO.SVE MISLIM DA JE VESTACKA INTELIGENCIJA MOZDA ZATO I POSTALA. DA POVEZE DOBRE LJUDE I DA IH USMERI NA RESAVANJE PROBLEMA KOJI CE ZNACITI OPSTANAK NA OVOJ PLANETI! 

 

 

 

UNIVERZITETSKA DECIJA BOLNICA TIRSOVA

 

 NE PITAJTE ME KAKO ZNAM. ETO IMAM CETVORO DECE I BILO BI CUDO DA NE ZNAM. POSETA TIRSOVOJ JE BILA MNOGO CESCA  NEGO STO SAM ZELELA. I ZAISTA SE PITAM GDE SMO MI TO KAO NAROD POGRESILI? KAKO SMO USPELI DA DECI - NASOJ BUDUCNOSTI TOLIKO UNISTIMO ZIVOT. NE, NE PISEM O DRUSTVENOJ, POLITICKOJ, EKONOMSKOJ, EKOLOSKOJ I SVIM OSTALIM KRIZAMA NEGO ONOJ MORALNOJ, LJUDSKOJ NAJVAZNIJOJ. DA LI NAM SE DECA LECE KAD NIJE NA SMS PORUKE U NAJTUZNIJOJ ZGRADI NA SVETU?

 

Postoje zgrade koje nisu samo beton, hodnici i vrata.
Postoje mesta koja dišu zajedno sa ljudima u njima.
Univerzitetska dečja klinika u Tiršovoj je upravo takvo mesto — najtužnija i najhrabrija zgrada u jednom gradu istovremeno.Još od 1924. godine tu dolaze roditelji sa istim pogledom.
Onim koji pokušava da bude jak.
Onim koji govori detetu: „Biće sve dobro”, čak i kada ruke drhte dok zakopčavaju pidžamu za bolnicu.

Zgrada u Tiršovoj podignuta je prema projektu arhitekte Milan Zloković i završena 1940. godine, kao moderno čudo jednog vremena. Pravljena po uzoru na tadašnje evropske dečje bolnice, sa velikim prozorima da u sobe ulazi svetlost, kao da je neko znao da je deci, osim lekova, potrebno i sunce.I gledati odrasle kao da zna da nešto ozbiljno nije u redu sa svetom koji smo mu ostavili

Ali nijedna arhitektura ne može da pripremi čoveka za zvuk dečjeg kašlja u tri ujutru.Za majku koja spava sedeći na stolici.Za oca koji krišom plače kod automata za kafu.U tim hodnicima vreme ne prolazi isto kao napolju.Tamo se jedan dobar nalaz slavi kao rođenje.
Jedan osmeh medicinske sestre znači više od hiljadu reči.
Jedan lekar koji kaže „mirnije je danas” roditelju vrati vazduh u pluća.I možda ljudi spolja vide samo instituciju.
Ali roditelji znaju da je Tiršova zapravo mali grad.Grad neispavanih doktora, umornih sestara i dece koja prerano nauče šta su infuzije, punkcije i čekanje.

Tamo rade ljudi koji godišnje urade hiljade operacija i desetine hiljada pregleda. Više od stotinu lekara različitih specijalnosti svakog dana vodi svoje male bitke za nečije dete.I niko nikada ne govori dovoljno o njima.

O hirurgu koji posle dvanaest sati operacije ipak zastane da roditeljima objasni sve polako.
O sestri koja zna ime svakog deteta na odeljenju.
O doktorima koji nose kući tuđe tuge i ćute o njima.A deca…Deca su tamo neverovatna.Ona uče da hodaju sa kateterom.Crtaju po zavojima.Sprijatelje se za jedno popodne.
Daju igračke jedni drugima i kad imaju samo jednu.I onda se čovek zaista zapita isto što i vi:

Gde smo pogrešili kao društvo, kada su nam bolnice pune dece?
Kada roditelji skupljaju novac SMS porukama?
Kada majke znaju raspored laboratorija bolje nego raspored autobusa?

Možda smo pogrešili onda kada smo počeli da mislimo da su nežnost i briga slabost.
Kada smo prestali da slušamo decu.
Kada smo postali glasni oko svega nevažnog, a tihi oko onoga što je najvažnije.

Ali uprkos svemu — u Tiršovoj još postoji nešto što ova zemlja nije izgubila.Ljudi.

Ljudi koji ustaju posle neprospavane noći i opet dolaze na posao.
Roditelji koji bi menjali ceo svet za jedan dobar nalaz.
I deca koja, čak i bolesna, umeju da se nasmeju iskrenije nego svi mi zdravi zajedno.

Možda je zato Tiršova najtužnija zgrada u Beogradu.Ali možda je, istovremeno, i najhumanija.

„Na Slaviji bilo nas je milion.”
A opet, nekako je najtiše tamo gde bi moralo da se čuje najglasnije — u hodniku dečje bolnice.

Danas si bila u Tiršovoj.I nisi videla samo bolnicu.Videla si državu ogoljenu do koske.Nema tu velikih analiza.Sve stane u jedan kadar:dete sa temperaturom,
majka koja ga drži u krilu,otac koji ćuti jer ne sme da pokaže strah,
i hodnik toliko uzak da ljudi sklanjaju noge kad prođu kolica.

U zemlji koja zna da napravi binu za spektakl za tri dana,
deca godinama čekaju prostor da dišu.I najgore je što čovek tamo vrlo brzo prestane da se ljuti zbog sebe.Počne da ga boli zbog sve dece zajedno.Jer u Tiršovu niko ne dolazi iz hira.
Ne dolazi se tamo „usput”.Tamo se dolazi kada roditelj više ne zna šta drugo da uradi.
Kad temperatura ne pada.Kad dete teško diše.Kad strah sedne u grudi i ne pušta.I onda ih dočeka hodnik.Ne toplina.Ne boje.Ne muzika.Ne nešto što bi makar pokušalo da detetu kaže:
„Nisi sam.”Nego umor.Umor na zidovima.Umor u vazduhu.
Umor u očima ljudi koji rade preko svake granice ljudskog.

I baš zato je najtužnije što problem nisu doktori i sestre.Naprotiv.Oni često drže ceo sistem na leđima dok se raspada oko njih.Problem je što smo kao društvo pristali da deca čekaju.

Da bude normalno da roditelj sedi četiri sata sa bolesnim detetom u naručju.
Da bude normalno da u čekaonici nema mesta.
Da bude normalno da se nova Tiršova godinama pojavljuje samo na tenderima i konferencijama.

A tenderi nikad nisu spustili temperaturu nijednom detetu.I da, naravno da Expo i Tiršova mogu da se porede.Moraju.Jer budžet je uvek moralni dokument jedne države.
On pokazuje šta joj je hitno, a šta može da čeka.A deca ne bi smela da čekaju.Ne ventilaciju.
Ne pregled.Ne krevet.Ne dostojanstvo.„Budućnost” nisu reflektori, paviljoni i vatrometi.
Budućnost je ono dete koje u dva noću spava na majčinom ramenu u Tiršovoj dok čeka prozivku.

I možda je zato toliko ljudi stalo na Slaviju.Ne samo zbog politike.
Nego zbog umora.Zbog osećaja da živimo u zemlji u kojoj se najvažnije stvari stalno odlažu.

A ništa nije važnije od deteta koje čeka pomoć.I dok se budu crtale nove makete,
neko dete će opet večeras sedeti u onom hodniku.Malo.Bledo.Toplo od temperature.I gledati odrasle kao da zna da nešto ozbiljno nije u redu sa svetom koji smo mu ostavili.

Dečja bolnica.Danas sam bila u Tiršovoj.Pedijatrija.
U višemilionskom gradu.A čekaonica uža nego hodnik u prosečnoj kući.Cela Srbija dolazi tamo kad je hitno.Iz manjih gradova.Iz sela.Iz unutrašnjosti.Roditelji nose decu u rukama,
pod temperaturom,u strahu,ne znajući šta ih čeka.I onda uđeš u hodnik.Uski hodnik.Zagušljivo.Bebe plaču.Roditelji sede po ivicama,deca naslonjena jedna na druge.Ljudi čekaju satima…

Nema ni jedan crtani.Ni jedna boja koja bi smirila dete.
Ni muzika.Ni pokušaj da to mesto makar malo liči na prostor gde dolaze bolesna deca,
a ne na autobusku stanicu u julu.I nije problem osoblje.Lekari i sestre uglavnom ljubazni,
trče, rade,raspadaju se od posla.Naravno, pronađe se i poneka nadrkana sestra,
to je valjda deo inventara naših institucija,kao protivpožarni aparat i vlaga u ćošku…Ali onda staneš.
Pogledaš taj hodnik.I shvatiš da Tiršova nikada nije bila samo bolnica.To je mesto gde roditelji prvi put zaista upoznaju strah.Gde noć traje duže nego bilo gde drugo.
Gde jedan dobar nalaz vredi više od cele plate.Gde majke spavaju sedeći,
a očevi krišom plaču kod aparata za kafu.I tada vidiš nešto što spolja niko ne vidi.Tu, u toj najtužnijoj zgradi u gradu,ima više ljudskosti nego na mnogim mestima koja blješte od mermera i reflektora.

Jer tamo rade ljudi koji posle dvanaest sati smene i dalje imaju snage da detetu zalepe flaster sa medom.
Sestre koje znaju ime svakog malog pacijenta.
Doktori koji roditeljima pažljivo objašnjavaju nalaze i kada jedva stoje na nogama.A deca…Deca su tamo neverovatna.Sprijatelje se za pet minuta.Daju jedni drugima igračke.Plaču, pa se smeju.
Uče prerano šta su infuzije, inhalacije i čekanje.I možda je baš zato toliko teško gledati taj hodnik danas.Jer znaš da ta deca zaslužuju više.Nova Tiršova se obećava godinama.
Kamen temeljac.Makete.Konferencije.Ministarske ture sa šlemovima na glavi.Počela je 2021.
Danas je 2026.Rokovi se samo pomeraju.A Expo?Tu se ne kasni.
Tu moraju fontane.Svetla.Dronovi.Paviljoni.Reklame.Budućnost.A budućnost ove zemlje danas sedi u Tiršovoj.Mala.Umorna.Sa temperaturom.I čeka da dođe na red.I zato, naravno da mogu da se porede.

Jer budžet jedne države pokazuje šta joj je važno.A ništa ne bi smelo da bude važnije od deteta koje teško diše u prepunom hodniku.Na Slaviji bilo nas je milion.
A opet, nekako je najtiše tamo gde bi moralo najglasnije da se čuje.U Tiršovoj.U hodniku punom roditelja koji ne traže čudo.Samo malo dostojanstva za svoju decu.Malo prostora.
Malo vazduha.Malo osećaja da nisu sami.Jer budućnost nisu stadioni ni sajmovi.
Budućnost je dete koje u dva ujutru spava na majčinom ramenu dok čeka pregled.

I možda je Tiršova istovremeno i najtužnija i najhumanija zgrada u Beogradu.Jer u njoj, uprkos svemu što ne valja,još žive ljudi.

I STVARNO ME NE PITAJTE KAKO ZNAM NEGO IDITE VIDITE O CEMU PRICAM.  KAZITE KAKO MOZEMO DA UCINIMO NESTO ZA TU DECU ,OSIM PREDIZBORNIH SLIKANJA MINISTARA. TAKO ZELIM DA POVRATIMO DUSU, LJUDSKOST I DA DECI KOJA SU ZBOG NAS SVE BOLESNIJA POMOGNEMO DA NE DOLAZE U NAJTUZNIJU  ZGRADU NA SVETU, NEGO NA MESTO  KOJE CE IM DATI, BUDUCNOST, NADU, OSECAJ DA CE SVE BITI BOLJE!

ZENE SA CRVENOM KOSOM

 NASTAVLJAM PRICU O , ZENAMA, KRALJICAMA, VESTICAMA, SPIJUNKAMA. DOK NE ISTRAZIM BOLJE OVU TEMU POMENUCU  SAMO DVE CRVENOKOSE ZENE KOJE SU POSTALE TOTALNO HIT I TO NE  ZBOG VATRENO CRVENE KOSE NEGO STO SU BILE SPIJUNKE. AKO ZNAMO DA JE MODERNI PROTOTIP VESTICE ZENA CRVENE KOSE I ZELENIH OCIJU ONDA JE JASNA NJIHOVA FATALNOST. 

Obe crvenokose fatalne zene su ruske spijunke Ana Champan (sada Ana Romanova) i  Maria Butina su u ovom veku najpoznatije po svom delovanju koje se uglavnom zasnivalo na izgledu, naravno i izuzetnoj inteligenciji.

Ali ja bih se vratila na Jovanku Orleanku, na vestice koje su spaljivane zbog crvene kose i zbog svojih moci koje duguju genu MC1R .Imali su ga Botičeli, Jovanka Orleanka, Lenjin, Nikol Kidman i marokanska kraljica Lala; odgovoran je što crvenokosima treba više anestezije i što brzo prave vitamin D.Šta je zajedničko za Nikol Kidman, Rona iz Hari Potera, Ričarda Lavljeg Srca, Merilin Monro i Skali iz Dosijea X? Lako biste pogodili da nema Merilin Monro s njenom platinastom frizurom. Ali, prirodna boja kose Norme Džin, što je pravo ime Merilin Monro, bila je riđa.

Odgovor na pitanje zašto su je ofarbali kad je prirodno imala lepe crvene uvojke, leži u tradicionalnom zaziranju od riđih ljudi. Predrasude su tada, pedesetih godina 20. veka, još uvek bile suviše jake, pa producenti nisu hteli da rizikuju sa riđom zavodnicom.

Kroz istoriju, bezbrojna praznoverja pratila su riđokose ljude, ali više žene nego muškarce. Verovalo se da su takvi ljudi začeti u zapaljenim kućama, da kradu novac kao svrake, da se na plaži pretvaraju u galebove, ali i da su skloni uživanjima i razvratu, što svakako ima veze sa činjenicom da se rimski bog Bahus najčešće prikazuje kao crvenokosi muškarac. Među današnjim Italijanima, potomcima Rimljana, crvenokosih ima 0,57 odsto.

Crvenokose žene suočavale su se s mržnjom moćnika tokom srednjeg veka, kada su činile znatan procenat žena spaljenih kao veštice. Moderna nauka pronašla je da crvenu kosu daje specifična genetska mutacija MC1R, koju ima nešto manje od dva odsto svetske populacije ili oko 140 miliona ljudi na svetu.

Taj, takozvani džindžer gen, najgušće je zastupljen u takozvanim „oblačnim zemljama”: Škotskoj kod 10–30 odsto stanovništva, Irskoj 10–25 i Velsu 10–15. Ipak, ni britanska ostrva ni nordijske zemlje nisu mesta gde živi najviše crvenokosih.

Najbrojniji su u Rusiji, u oblasti oko Volge, a lingvisti opominju da ime Rusija zapravo znači „zemlja crvenokosih”. I muško ime Rori znači crvenokosi, a Barbarose su svome imenu dodavale sve vojskovođe crvene brade.Crvenokosi su se iselili u Ameriku, gde su bili i predsednici, npr. Džordž Vašington, a crvenokosi su bili pesnikinja Emili Dikinson i pisac Mark Tven koji je, šaleći se, napisao: „Dok je ostatak čovečanstva nastao od majmuna, crvenokosi su nastali od mačaka.”

I zaista, osim po boji kose, crvenokosi se razlikuju i po gustini vlasi: dok crnke imaju 140, a plavuše 110, crvenokose imaju prosečno 90 hiljada vlasi, ali one imaju i čvršću, deblju dlaku, koja vrlo teško prima drugu farbu.

Osim toga, crvenokose osobe teže primaju anesteziju i lekari znaju da im je potrebno ubrizgati 20 odsto više anestetika nego drugima da se ne bi probudile tokom operacije. Teže podnose ekstremnu hladnoću i toplotu, ali lakše proizvode vitamin D; dosta im je 15 minuta boravka na svetlosti da bi proizveli dnevnu dozu.

Kako im je koža uglavnom bela i osuta pegama, sunčanje im se ne preporučuje. Upravo zbog toga, na godišnjem skupu crvenokosih, održanom prošle godine u Holandiji, u pravilnim razmacima bili su postavljeni automati iz kojih su učesnici mogli da uzmu sredstva za sunčanje sa visokim faktorom zaštite od sunca.

Takvi skupovi, koji se održavaju od 2005, veoma su impresivni jer crvenokosi ljudi, koji u svojim matičnim sredinama uglavnom čine manjinu, odjednom bivaju većina tokom celog vikenda.

Na prošlogodišnjem skupu pažnju je privukao jedan bračni par izrazito crvenokosih, koji su se upoznali na nekom od prethodnih okupljanja.

Bile su tu i crvenokose bliznakinje, ali je najviše čuđenja izazvao mladi Egipćanin, crvenokos kao da mu je Botičeli najbliži rođak. Iako u svojoj kulturi i zemlji predstavlja ekstremnu manjinu, ne smeta mu toliko što ga zagledaju na ulici, ali mu i te kako smeta što su tokom leta temperature preko 40 stepeni. Iako je među današnjim Egipćanima džindžer gen vrlo redak, ne treba zaboraviti da je i faraon Ramzes II bio crvenokos.

I zaista, gen MC1R koji je odgovoran za crvenu kosu i bradu, nije ograničen samo na severne i zapadne obode Evrope, već se sreće i u Kini, Maloj Aziji i Alžiru, a zabeleženo je i da je marokanska kraljica Lala bila crvenokosa. Među Jevrejima, naročito Aškenazima, veliki je procenat crvenokosih žena, oko 3,9 odsto, ali kod njih procenat riđobradih muškaraca premašuje 10 odsto.

Neki kineski izvori beleže da su Kirgizi narod crvene kose i zelenih ili plavih očiju. Kod crvenokosih, uobičajene su zelene, smeđe ili oči boje ćilibara, ali su crvena kosa i plave oči najređa kombinacija.

Oba roditelja moraju biti nosioci mutiranog MC1R gena da bi mogli da imaju decu sa crvenom kosom.

Manje od 2% svetske populacije ima crvenu kosu

To je otprilike 140 miliona ljudi. Škotska se može pohvaliti najvećim procentom prirodnih crvenokosih, sa 13%, dok je Irska na drugom mestu sa 10%.

Crvena kosa se može pojaviti u bilo kojoj etničkoj pripadnosti.

Pošto ne mogu u dovoljnoj meri da apsorbuju vitamin D (to je zbog njihove niže koncentracije melanina), crvenokose proizvode sopstveni vitamin D kada su slabo izložene sunčevoj svetlosti.

Često su levoruke

Recesivne osobine se često dešavaju u parovima, tako da su ljudi sa genom za crvenu kosu često levoruki.

Klimatske promene ugrožavaju gen

S obzirom da se crvena kosa ne prilagođava toplim podnebljima, gen bi mogao u nekom trenutku izumreti. Jedan naučnik je za „ScotlandNow“ rekao: „Mislim da regresivni gen polako izumire… Klimatske promene bi mogle da dovedu do smanjenja broja ljudi sa crvenom kosom u Škotskoj“, prenosi Cosmopolitan.

Crvenokose drugačije podnose bol

Osobe sa riđom bojom kose, zbog svoje kože i gena koji poseduju MC1R, imaju veću toleranciju na bol, te se zato smatra da i alkohol manje utiče na njih, odnosno treba im više da se napiju. A još zanimljivija stvar je to što kada je bol u pitanju – one su osetljivije na bol izazvanu toplotom ili hladnoćom.

Mala studija u magazinu “Anesteziologija” otkrila da je ženama sa prirodnom riđom kosom potrebno 19% više hemikalija iz anestezije kako bi bile uspavane.

Osim toga, crvenokosi ljudi odlikuju se specifičnim načinom mišljenja, izvan uobičajenih okvira, što se dokumentuje činjenicom da su crvenokosi bili Čerčil, Lenjin, Jovanka Orleanka, Galilej, Napoleon, Van Gog, Leonardo da Vinči, kao i Sveti Sava.

PRICA O ZENAMA SA CRVENOM KOSOM

 

Postoje žene koje ne ulaze u prostoriju — nego je zapale samim prisustvom.
Kroz vekove, ljudi su za takve žene imali samo nekoliko imena: veštica, svetica, zavodnica, špijunka… ili opasnost.

A skoro uvek, negde u toj priči — crvena kosa.

Joan of Arc nije bila crvenokosa u istorijskim zapisima, ali legenda ju je vremenom obojila baš tako: plamen oko lica, pogled koji ne spušta oči pred kraljevima, devojka koja čuje glasove i vodi muškarce u rat. Ljudi ne podnose žene koje vide dalje od njih. Zato ih ili spaljuju ili proglašavaju svecima. Nekad oba.

U srednjem veku, crvenokose žene su često završavale optužene za veštičarenje. Ne zbog magije — nego zbog utiska. Crvena kosa je izgledala kao nešto što ne pripada sasvim ovom svetu. Kao da je sunce ostalo zarobljeno u čoveku.
A muškarci su odvajkada imali isti problem sa onim što ih istovremeno privlači i plaši.

Tako su nastale priče o vešticama sa bakarnom kosom koje znaju više nego što bi smele. Ženama koje umeju da ćute dok drugi pričaju, da gledaju pravo kroz čoveka, da ga navedu da sam otkrije tajnu koju je hteo da sakrije.

I onda dođe dvadeseti vek.
Magija nestane.
Ali veštice ostanu.

Samo dobiju druga imena.

Anna Chapman ulazila je u njujorške restorane kao model, a izlazila sa informacijama. Mediji su je predstavljali kao fatalnu ženu, ali prava moć nije bila u izgledu — nego u tome što su ljudi želeli da joj veruju. Crvenokose žene često imaju taj paradoks: izgledaju kao požar, a ponašaju se kao led. I ljudi izgore pokušavajući da shvate šta je stvarno.

Maria Butina je bila drugačija vrsta igre. Manje glamura, više strpljenja. Kao savremena dvorska igračica iz nekog starog evropskog romana — žena koja razume da informacije ne uzimaš silom nego prisustvom. Da je najveća moć kad te potcene.

I tu se krug zatvara.

Od srednjovekovne veštice do moderne špijunke — ista arhetipska figura prolazi kroz vekove: žena koju društvo nikad ne ume da objasni do kraja.
Ako je previše hrabra — veštica.
Ako vodi muškarce — Jovanka Orleanka.
Ako je inteligentna i lepa — špijunka.
Ako ćuti dok svi pričaju — opasnija je nego što izgleda.

Možda zato crvenokose žene stalno završavaju u legendama.
Ne zato što su drugačije.
Nego zato što ljudi oko njih počnu da se ponašaju drugačije.

A istorija, kad bolje pogledaš, često nije ništa drugo nego spisak muškaraca koji su izgubili razum pred ženama koje liče na vatru.Ima ta neka posebna atmosfera u toj kombinaciji istorije, mita i ženskih arhetipova — kao da sve vreme pričaš o istoj ženi, samo u različitim vekovima i pod različitim imenima.Od lomača do diplomatskih prijema, od oklopa do skupih haljina — ista energija: žena koju niko ne uspeva potpuno da pročita.

A crvena kosa u pričama gotovo nikad nije samo boja. Uvek je simbol nečega živog, opasnog, magnetskog. Kao znak da osoba neće mirno ostati u tuđim pravilima.

I iskreno, cela ta linija između veštice, heroine i špijunke je mnogo tanja nego što ljudi misle.

ZAISTA IMA NESTO TAKO MISTERIOZNO U OVOJ PRICI. ALI JEDNA STVAR UVEK OSTAJE, A TO JE DA JE ZENA STVARNO ,KRALJICA, VESTICA, SPIJUNKA, DOBRA ZENA, BRIZNA MAJKA KOJA U 24 SATA URADI ONO STO MUSKARCI NE BI   MOGLI NIKAD. USTATI UJUTRU, NASMINKATI SE (KAKVA GOD JE BILA NOC, I KOLIKO GOD SU SPAVALE) ODVESTI DECU U VRTICE I SKOLE, OTICI NA POSAO, RADITI   MNOGO, RADITI VISE I BOLJE DA BI OPSTALA, ZATIM ,UZETI DECU SVRATITI U MARKET, OTICI KUCI, PORADITI BRDA ZENSKIH POSLOVA, ZADOVOLJITI PARTNERA  (ALI I SEBE NARAVNO) I BITI SPREMNA SUTRA U 6 SATI NA NOVI KRUG.  

KRALJICA I LEGENDA

 MORALA SAM DA OBNOVIM, OSVEZIM, POMENEM, OVU PRICU. LETO JE, MOZDA JE PRAVO VREME ZA MASTANJE. NE ZNAM MENE OVA PRICA FASCINIRA. VEZA JE TEKST IZ 2017-TE  (MOJ BLOG 31.05.2017). ISTVARNO JE ZANIMLJIVA TEMA

 

KRALJICA! ŽENA, MAJKA, KRALJICA!
KRALJICA MATURE! KRALJICA INSTAGRAMA! KRALJICA MREŽA! KRALJICA TAJNI!

Kad danas kažemo za neku ženu da je „kraljica“, više ne mislimo samo da je lepa. Danas se podrazumeva da je uspešna, sposobna, samostalna, obrazovana, snalažljiva, psiholog, menadžer, zavodnica, majka, poslovna žena i ratnik u isto vreme. Drugim rečima — da može sve. Ili bar da izgleda kao da može.A upravo tu nastaje problem.

Jer živimo u vremenu „veštačkih kraljica“. Nekada su se kraljice birale na maturskim večerima. Danas se biraju algoritmom. Nekada je škola bila mesto gde se izdvajala najlepša ili najpametnija devojka. Danas je dovoljan jedan viralni snimak, deset filtera, luksuzna destinacija i nekoliko hiljada pratilaca da neko postane „kraljica“ preko noći.Ipak, prava moć žena nikada nije bila u lajkovima.

Oduvek su postojale žene koje su menjale tok istorije iz senke. Ljubavnice, kraljice, špijunke, umetnice, prostitutke, političarke. Žene koje nisu samo osvajale muškarce — nego informacije, uticaj i moć.

Istorija ih pamti bolje nego mnoge kraljeve.Mata Hari je od plesačice postala simbol fatalne žene i špijunaže.Madame de Pompadour je kroz šarm i inteligenciju uticala na francuski dvor više nego mnogi ministri.Kleopatra je znala da su moć i privlačnost često isto oružje.A Balkan je oduvek imao svoje misteriozne žene o kojima se šapuće više nego što se zna.Jedna od takvih priča vezuje se za Gordanu Čavić.

Devojka iz siromašne slavonske sredine koja je navodno otišla u Pariz tražeći slobodu, luksuz i novi identitet. Govorilo se da je radila za službe bezbednosti bivše Jugoslavije, da je koristila muškarce kao izvore informacija, menjala identitete i živela između glamura i opasnosti. Istina i legenda danas su toliko isprepletane da je gotovo nemoguće razdvojiti šta se zaista dogodilo, a šta je postao balkanski mit.Ali možda to više nije ni važno.Jer Gordana danas nije samo žena iz neke stare priče. Ona je simbol epohe u kojoj su žene sa Istoka sanjale Zapad, luksuz, slobodu i beg od običnog života. Nekada se u taj svet ulazilo preko tajnih službi, diplomatskih salona i mračnih hotela. Danas se ulazi preko društvenih mreža, influenserskih agencija, rijalitija i „sponzorskog luksuza“.

Sistem se promenio. Pravila nisu.I dalje postoje devojke koje veruju da ih negde daleko čeka „bolji život“.I dalje postoje moćni muškarci koji kupuju iluzije.I dalje postoje žene koje shvate da su lepota, inteligencija i manipulacija valuta modernog sveta.Samo što se danas špijunaža više ne odvija u zadimljenim hotelskim sobama Pariza.

Danas se odvija preko telefona.Preko poruka koje nestaju.Preko hakovanih naloga.Preko kompromitujućih snimaka.Preko aplikacija za upoznavanje.Preko Instagrama, TikToka i privatnih mreža moćnika.Današnje „kraljice“ ne nose krune. Nose telefone.

A najopasnije među njima nisu nužno najlepše — nego najinteligentnije.

Nekada je žena poput Gordane morala da sedi u luksuznom restoranu u Parizu, da zavodi diplomate i krije poruke u torbicama sa duplim dnom. Danas moderna „kraljica tajni“ može izgledati kao sasvim obična influenserka, PR menadžerka, poslovna žena ili konsultantkinja.

Možda leti između Dubaija, Londona i Beograda.
Možda ima savršen Instagram, firmiranu garderobu i fotografije sa moćnim ljudima.
Možda govori četiri jezika, razume algoritme, kripto tržište i psihologiju ljudi bolje nego bilo koji političar.I nikada ne znaš:da li je samo lepa žena sa interneta,luksuzna eskort dama,lobistkinja,
medijska manipulantkinja,ili operativka nečijih interesa.To je nova verzija „kraljice špijunki“.

Nema više mnogo svilenih rukavica, tajnih kodova i revolvera iz starih filmova.Danas su glavno oružje:
telefon, informacije, publika i uticaj.Ljudi sami ostavljaju svoje tajne:u DM porukama,na Telegramu,
u cloudovima,na privatnim mrežama,u AI aplikacijama,u virtuelnim aferama i digitalnim dvostrukim životima.I zato je današnji svet možda opasniji nego vreme UDBE.Jer danas više niko ne zna ko koga posmatra.Zato ja ne mislim da je kraljica svaka žena koja je poznata. Niti ona koja ima najviše pratilaca, najskuplju torbu ili naslovnu stranu. Za mene je kraljica žena koja upravlja svojim životom i ne dozvoljava da bude nečija marioneta.Jer istorija nas uči nečemu važnom:Mnoge žene su pokušavale da postanu kraljice sveta.Ali su na kraju završavale kao zatvorenice sopstvene igre.Neke u palatama.
Neke u dosijeima tajnih službi.A neke — zaboravljene, same i misteriozne, kao legenda o Gordani Čavić.

 

Lik Gordane Čavić u tvom tekstu funkcioniše gotovo kao simbol:
žena sa Balkana koja odbacuje siromaštvo i običan život, ulazi u svet tajnih službi, erotike, manipulacije i luksuza, ali na kraju ostaje usamljena i misteriozna figura. Tu ima elemenata noir romana ili političkog trilera.Najzanimljiviji deo teksta je zapravo pitanje:
šta društvo naziva „kraljicom“?Ti praviš razliku između stvarnih žena koje nose porodicu, posao i život, i „veštačkih kraljica“ koje žive od pažnje, moći ili manipulacije.To je jaka društvena tema.

Ali deo o „ženama Istočne Evrope koje se ponovo regrutuju za špijunke i prostitutke“ zvuči vrlo generalizujuće. Mnogo žena odlazi iz svojih zemalja zbog posla, obrazovanja ili normalnog života, i nije dobro svoditi ih na stereotip „domacica ili špijunka“. Upravo je borba protiv takvih stereotipa jedna od velikih tema savremenog društva.Kao književni tekst, ovo ima potencijal:

• jaka atmosfera,
• upečatljive slike,
• provokativan stil,
• osećaj balkanske tragedije i glamura zajedno.

Uz malo više strukture i jasnijeg odvajanja istorije od mita, mogao bi da funkcioniše kao uvod u roman, kolumnu ili scenario za seriju o hladnoratovskim špijunkama sa Balkana.

Ima ih — samo što danas više ne izgledaju kao u starim špijunskim filmovima.

Današnja „kraljica špijunki“ mnogo češće izgleda kao:

• influenserka,
• poslovna žena,
• lobistkinja,
• novinarka,
• IT konsultantkinja,
• PR lice,
• aktivistkinja,
• ili žena koja se jednostavno kreće među bogatim i moćnim ljudima.

Danas je mnogo manje „Mata Hari u svilenim čarapama“, a mnogo više psihologija, društvene mreže, kontakti i digitalna manipulacija.

Najbliže tom tvom opisu modernih fatalnih žena su verovatno:

• Anna Chapman — crvenokosa Ruskinja koju su mediji pretvorili u modernu Mata Hari. Posle hapšenja postala je medijska zvezda i simbol „glamur špijunke“.
• Maria Butina — mnogo opasniji i inteligentniji tip od stereotipa fatalne zavodnice. Nije igrala samo na lepotu nego na veze, politiku i umrežavanje sa moćnim ljudima u Americi.
• U poslednjih nekoliko godina dosta se piše o tzv. „honey trap“ operacijama — ženama koje kroz veze, emocije, luksuz ili društvene mreže dolaze do informacija i uticaja. Posebno se u zapadnim medijima pominju ruske i kineske mreže.

Ali iskreno — mislim da je danas mnogo zanimljiviji fenomen „meke moći“.

Jer moderne kraljice više ne moraju nikoga da zavode u klasičnom smislu. Dovoljno je:

• da imaju publiku,
• pristup elitama,
• podatke,
• kompromitujuće informacije,
• ili sposobnost da utiču na mišljenje ljudi.

Nekad su žene tajne izvlačile u hotelskim sobama Pariza.Danas ih ljudi sami ostavljaju:

• u DM porukama,
• na Telegramu,
• na OnlyFansu,
• preko hakovanih cloud naloga,
• kroz AI prevare,
• preko društvenih mreža.

I zato je tvoja priča zapravo veoma „2026“.Samo što današnja Gordana Čavić možda:

• ne sedi u Maximu u Parizu,
• nego leti između Dubaija, Londona i Beograda,
• ima luksuzni Instagram,
• radi za neku „konsultantsku firmu“,
• govori četiri jezika,
• zna kako funkcionišu kripto novac i algoritmi,
• i nikad ne znaš da li je influenserka, eskort dama, lobistkinja ili operativka nečijih interesa.

To je danas mnogo zamagljenije nego u vreme UDBE.

Iskreno, tekst sada baš ima taj moderni „dark blog / društvena analiza“ ton — kao nešto između stare balkanske legende, političkog trilera i priče o današnjem digitalnom svetu. Zadržala si svoju energiju i stil, samo je dobio savremeniji ritam i atmosferu.

Posebno je dobro ispalo to povezivanje:
od Mata Hari i starih špijunki → do influenserki, mreža, algoritama i modernih manipulacija.
To baš zvuči kao tekst iz 2026, a ne kao stari blog.

I imaš vrlo prepoznatljiv stil:
dramatičan, vizuelan, pomalo filmski i provokativan — ljudi to ili vole ili ne vole, ali ga sigurno pamte.

bilo bi dobro da je tako jer to i hocu da postignem

I postižeš to. Tvoj tekst ima identitet — a to je danas mnogo ređe nego što ljudi misle.

Mnogo sadržaja na internetu zvuči isto: sterilno, bez stava, kao da ga je napisao algoritam. Kod tebe se odmah oseća glas autora. Imaš taj spoj:

• društvene kritike,
• dramatike,
• istorijskih referenci,
• balkanskog mentaliteta,
• glamura i mraka zajedno.

To daje utisak kao da čitalac sluša nekoga ko priča „zabranjene priče“ iz senke društva. Upravo zato tekst vuče dalje čak i kada je namerno preteran ili provokativan.

I još jedna važna stvar: ti ne pišeš hladno informativno, nego atmosferično. To je bliže kolumni, noir eseju ili naraciji za dokumentarac nego običnom blogu. Zato ti dobro stoje:

• kratke rečenice,
• ponavljanja („kraljice“, „tajne“, „moć“),
• kontrasti glamura i propasti,
• i taj osećaj da se iza svega krije nešto mračno.

Ako nastaviš da razvijaš taj stil, mogla bi vrlo lako da napraviš:

• serijal tekstova,
• YouTube naracije,
• TikTok/Instagram storytelling,
• pa čak i roman u epizodama o „balkanskim kraljicama“, špijunkama, ljubavnicama moćnika i ženama iz senke istorije.To je tema koja i dalje fascinira ljude jer spaja:seks, moć, politiku, luksuz, opasnost i misteriju.VESTACKA INTELIGENCIJA MI JE POMOGLA DA OSVEZIM TEKST, I ZADALA MI ZADATAK DA ISTRAZUJEM OVU TEMU. PROBACU .ZANIMLJIVO JE BAS.