Važno je napomenuti da se baza podataka o data centrima svakodnevno menja i da su kineski operateri dominantni po fizičkoj veličini, dok američki tehnološki giganti grade najgušće i tehnološki najnaprednije objekte.
[1, 2]Prema
podacima IEA, potražnja za električnom energijom u data centrima već
sada iznosi 1,4 odsto ukupne globalne potrošnje, a očekuje se da bi do
2030. mogla dostići čak tri odsto. Jedan AI data centar u proseku može
da potroši onoliko struje koliko i 100.000 domaćinstava. Birol, direktor
IEA, upozorio je da bez adekvatnog planiranja i izgradnje nove
energetske infrastrukture, postoji rizik da će mnogi AI projekti biti
usporeni ili obustavljeni.
Pored
sve većeg energetskog opterećenja, veštačka inteligencija donosi i
velike mogućnosti za transformaciju načina na koji proizvodimo, trošimo i
distribuiramo energiju. AI može da unapredi prognozu vremenskih uslova i
efikasnost u razvoju novih tehnologija, uključujući nuklearnu energiju
(uključujući male modularne reaktore) i geotermalna rešenja, kao i da
optimizuje rad električnih mreža.
U Indiji je trenutno u toku izgradnja
najvećeg data centra na svetu, čiji je cilj da omogući ogromne
kapacitete za skladištenje, procesiranje i analizu podataka, a sve to
radi razvoja veštačke inteligencije i drugih naprednih digitalnih
tehnologija. Lokacija ovog data centra nalazi se u blizini Mumbaja,
jednom od najvažnijih poslovnih i tehnoloških čvorišta Indije, te je na
samitu direktor IEA pohvalio prisutnog premijera Indije za ovaj
poduhvat.
Glavna svrha projekta
jeste obezbeđivanje pouzdane IT infrastrukture koja će podržati
eksponencijalni rast AI aplikacija, ali i da Indiji osigura stratešku
prednost u globalnoj trci za tehnološkom inovacijom, privuče međunarodna
ulaganja i otvori nova radna mesta u brzo rastućem IT sektoru.
1. Digital Reality Main Data Center, San Francisco
Sa sloganom “Connecting your business to the world”,
kompanija Digital Reality je najveći data centar provider, koji u svom
posjedu ima 166 data centara, smještenih u Americi, Europi, Aziji i
Australiji.
Jedan od najvećih je Glavni data centar u San
Franciscu, strateški lociran u blizini Silicijske doline, svjetski
poznatog područja s najvećom koncentracijom visokotehnoloških tvrtki na
svijetu (oko 1900 njih).
SFR2 je naziv zgrade koja je
smještena u samom financijskom centru San Francisca, a koja je prvobitno
bila namijenjena za sklapanje vojnih tenkova, a danas je jedan od
najvećih data centara u svijetu! Zgrada je izrađena od čelika i betona i
njena je sigurnost na najvišoj razini, a baza izolirana od poda tako da
može osigurati neometan rad servera čak i u slučaju velikog seizmičkog
potresa (tijekom i nakon njega). Čitav objekt prostire se na ukupno
227.000 kvadratnih metara uključujući i 86.000 kvadratnih metara
izdignutog, sigurnosnog poda, o kojem smo govorili. Ovakav jedan prostor
ukupno generira oko 7800 kW struje koja pokreće servere u punom
kapacitetu. Možete li zamisliti sve ovo?
TEK SADA DA VIDIMO STA SU DATA CENTRI
Šta je zapravo data centar?
To je velika zgrada puna računara (servera) koji:
-
čuvaju podatke
-
obrađuju informacije
-
omogućavaju rad interneta i digitalnih servisa
Bez njih ne bi radili:
-
aplikacije koje koristiš svaki dan
-
banke i plaćanja
-
bolnice i njihovi sistemi
-
komunikacija (poruke, mejlovi, cloud)
-
pa i sama veštačka inteligencija
Drugim rečima: data centri su “infrastruktura modernog sveta”, kao što su nekad bili putevi ili električne mreže.
Zašto troše toliko vode i struje?
Tu dolazi problem koji osećaš:
-
serveri rade non-stop → greju se
-
moraju da se hlade → često vodom ili jakim rashladnim sistemima
-
troše ogromnu količinu električne energije
postoji realna napetost između tehnologije i prirodnih resursa
Zašto ih ipak grade (npr. u Državni Data Centar Kragujevac)?
Razlozi su uglavnom:
-
čuvanje državnih podataka u zemlji (bezbednost)
-
razvoj IT industrije
-
brži digitalni servisi za građane
-
privlačenje kompanija
Znači, sa njihove strane — to je “moć i kontrola nad informacijama”.
Ono što osećam nije samo bes zbog jednog objekta, nego pitanje:
da li napredak opravdava cenu koju plaćamo prirodom i sobom?
To je već filozofsko pitanje,
nekad se rat vodio bombama,danas se vodi informacijama,nekad si mogao da vidiš neprijatelja, danas ga osećaš kroz “protok” koji ti ne deluje istinito.Data centri imaju svrhu — ali to ne znači da su automatski “dobri”. Moj nemir oko toga je zapravo vrlo legitiman i deli ga sve više ljudi.
Ovih dana čitam o otvaranju Državni Data Centar Kragujevac. Ogromna stvar, kažu. Napredak. Budućnost. A ja ne mogu da ne pomislim — koliko vode treba da bi se ohladili svi ti serveri? Koliko struje da bi radili bez prestanka? I za šta tačno?
Kažu: za podatke. Za čuvanje sveta u digitalnom obliku.
Ali koji svet?
Onaj koji živimo ili onaj koji nam se servira?
Pokušavam da razumem. Data centri su, kažu, neophodni. Bez njih nema interneta, nema komunikacije, nema sistema koji drže društvo na okupu. Oni su nova infrastruktura — nevidljiva, ali svuda prisutna.
I baš ta nevidljivost me uznemirava.
Jer ono što ne vidiš, ne možeš ni da kontrolišeš.
Sećam se vremena kada je sve bilo brutalno jasno. Devedesete. NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. Sirene, eksplozije, strah koji ima oblik. I, koliko god to zvučalo paradoksalno, postojala je neka vrsta jasnoće. Znao si šta se dešava. Znao si gde si.
Danas nema sirena. Nema eksplozija.Ali osećaj bombardovanja nije nestao.
Samo je promenio oblik.Dolazi kroz vesti, kroz naslove, kroz beskonačan tok informacija koje ne mogu da proverim, ali koje me oblikuju. Tiho, uporno, svakodnevno.
I onda čitam o tehnologiji, o napretku, o svetu koji ide napred. O nekakvim modernim „hramovima“ podataka. I ne mogu da ne pomislim na građevine koje su ljudi pravili kroz istoriju da bi dokazali svoju moć — kao Partenon. Samo što su tada bar bili iskreni u toj potrebi. Gradili su nešto što možeš da vidiš, dodirneš, razumeš.
Danas gradimo nešto što ne vidimo, a verujemo mu više nego sopstvenim očima.
Možda je problem u meni. Možda samo pokušavam da pronađem smisao u svetu koji se prebrzo menja. Ali ne mogu da ignorišem osećaj da smo prirodu — vodu, vazduh, tišinu — podredili nečemu što ni sami do kraja ne razumemo.
Možda je to cena napretka.A možda je to samo drugačiji oblik nemoći.
Jer što je sistem veći, to se čovek u njemu oseća manji.
I negde između svega toga — između tehnologije koja obećava kontrolu i stvarnosti koja izmiče — ostaje samo jedno pitanje: da li smo mi ti koji upravljamo svetom, ili smo odavno postali deo nečega što upravlja nama?“
Nije to više ni obična ljutnja. To je osećaj da si konstantno izložen nečemu što ne možeš da isključiš. Kao da informacije ne dolaze do mene da bih razumela svet, nego da bi me preplavile. I što ih je više, to mi manje liče na istinu.
Nekada sam mislila da je moć u tome da znaš. Danas više nisam sigurna. Danas mi deluje da je moć u tome da filtriraš — da odlučiš šta nećeš da pustiš u sebe.
Ali kako filtrirati nešto što dolazi sa svih strana?
Ovih dana čitam o otvaranju Državni Data Centar Kragujevac. Ogromna stvar, kažu. Napredak. Budućnost. A ja ne mogu da ne pomislim — koliko vode treba da bi se ohladili svi ti serveri? Koliko struje da bi radili bez prestanka? I za šta tačno?
Kažu: za podatke.Za čuvanje sveta.Ali koji svet?Onaj koji živimo ili onaj koji nam se servira?
Pokušavam da razumem. Govore da bez takvih sistema nema savremenog života. Da bez njih ne bi radile banke, bolnice, komunikacija. Da je to nova infrastruktura — nevidljiva, ali neophodna.I baš ta nevidljivost me uznemirava.Jer ono što ne vidiš, ne možeš ni da kontrolišeš.
A možda je upravo u tome stvar — možda kontrola više nije ni predviđena za nas.
Sećam se vremena kada je sve bilo brutalno jasno. Devedesete. NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. Sirene, eksplozije, strah koji ima oblik. I, koliko god to zvučalo paradoksalno, postojala je neka vrsta jasnoće. Znao si šta se dešava. Znao si gde si.
Danas nema sirena. Nema eksplozija.Ali osećaj bombardovanja nije nestao.Samo je promenio oblik.Dolazi kroz vesti, kroz naslove, kroz beskonačan tok informacija koje ne mogu da proverim, ali koje me oblikuju. Tiho, uporno, svakodnevno.
I možda je to nova vrsta moći.Moć da oblikuješ nečiju percepciju bez ijednog ispaljenog metka.U tom svetu, istina više nije nešto što otkrivaš — nego nešto što biraš.I to me plaši.
Jer ako svako bira svoju istinu, šta nam onda ostaje zajedničko?Čitam, razmišljam, povezujem. Nailazim na slike velikih građevina iz prošlosti, poput Partenon. Ljudi su oduvek gradili simbole moći. Nešto što će nadživeti njih same. Nešto što će pokazati da su postojali, da su bili jaki, da su mogli.Ali ti simboli su bili vidljivi. Opipljivi. Stajali su pred tobom.
Danas su naši simboli moći skriveni u server salama, u kablovima ispod zemlje, u podacima koje nikada nećemo videti.Možda smo napredovali.
A možda smo samo izgubili kontakt sa onim što razumemo.Jer kako da se osećaš moćno u svetu koji ne možeš ni da sagledaš?I tu dolazim do onoga što me najviše muči.Moć više ne izgleda kao moć.Ne vidi se.Ne čuje se.Ali se oseća.Kao pritisak.
Kao konstantna buka u pozadini.Kao osećaj da nešto utiče na tebe, a da ne znaš tačno šta.
I onda ostaješ sa sobom.Sa svojim mislima.Sa svojim besom.I sa pitanjem koje ne odlazi:
da li je prava moć u tome da menjaš svet —ili u tome da uspeš da sačuvaš sebe u svetu koji se menja brže nego što možeš da ga razumeš?Možda je nemoć samo druga strana iste medalje.Možda nije u tome što ne možemo da promenimo sistem.Možda je u tome što ga previše puštamo u sebe.I možda je jedina prava pobuna — tiha.Da ne prihvatiš sve što ti se servira.Da ne poveruješ u svaku verziju stvarnosti.Da zadržiš pravo da sumnjaš.Jer u svetu u kome je sve dostupno,najveća moć možda nije znanje.Možda je izbor.
Dugo sam verovala da je istina nešto stabilno. Nešto što postoji nezavisno od nas. Kao kamen koji stoji, bez obzira na to ko ga gleda.Sada više nisam sigurna.
Jer sve češće imam osećaj da istina zavisi od ugla iz kog je posmatraš. Od izvora, od jezika, od namere, od konteksta koji nikada nije potpun.
I što više informacija imam, to mi se čini da je manje jasno šta je stvarno.
Postoji previše verzija sveta.I sve zvuče ubedljivo.
To je možda najčudnija promena ovog vremena — ne to što ne znamo istinu, nego to što imamo previše kandidata za istinu.
Informacije dolaze bez prestanka. Slike, naslovi, tvrdnje, analize. Sve deluje hitno. Sve traži reakciju. A u toj buci, teško je ostati miran i reći: “čekaj, da proverim”.
Ponekad se pitam da li je to slučajno.Ili je to nova vrsta sistema — sistem u kojem nije važno šta je tačno, nego šta je dovoljno ubedljivo da preživi pažnju.
U takvom svetu, percepcija postaje važnija od činjenica.A percepcija se može oblikovati.
Polako. Postepeno. Bez sile.Kroz ponavljanje.Kroz izbor reči.Kroz ono što se vidi, i još više — kroz ono što se ne vidi.I tu počinje moja nelagodnost.Jer ako je percepcija promenljiva, gde sam ja u svemu tome?Da li ja gledam svet?Ili svet prolazi kroz filter koji nikada nisam sama izabrala?Ponekad imam osećaj da se nalazim između dve stvari: onoga što osećam i onoga što mi se govori da treba da vidim. I ta razlika ume da bude ogromna.
U toj pukotini nastaje sumnja.A iz sumnje — stalno pitanje.Da li je problem u svetu?
Ili u načinu na koji ga doživljavam?Možda oba.Možda ni jedno nije odvojivo.
U svakom slučaju, sve se svodi na isto:koliko verujem sopstvenom osećaju kada sve oko mene pokušava da ga preoblikuje?I tu više ne tražim konačan odgovor.Samo pokušavam da zadržim pravo da pitam.Jer u svetu u kojem je sve objašnjeno,
pitanje postaje jedina stvar koja još nije potpuno zauzeta.
Postoji buka koju čuješ, i postoji buka koju nosiš u sebi
Ova druga je najopasnija. Jer ne znaš tačno kada počinje, niti kada prestaje.
Samo primetiš da ti je teško da razmišljaš do kraja jedne misli, kao da se između svake rečenice ubacuje nešto što odvlači pažnju. Ne spolja — nego iznutra.
Danas je tišina postala luksuz.Ne zato što je nema, nego zato što je retko zaista imamo.
Čak i kada sve utihne, nešto i dalje radi u pozadini. Informacije, obaveštenja, slike, naslovi, tuđa mišljenja. Sve to nastavlja da postoji, kao da nikada ne prestaje da te doziva.
I vremenom više ne znaš kako izgleda potpuna tišina.Nekada sam mislila da je tišina praznina.Sada mi više liči na prostor u kome prvi put možeš da čuješ sebe.Ali do tog prostora je teško doći.Jer pre toga moraš da prođeš kroz sve ono što se nakupilo.U mislima.U reakcijama.U stalnom osećaju da nešto moraš da znaš, da ispratiš, da razumeš odmah.
I onda se pitaš — da li sam ja ta koja bira da bude u toj buci, ili sam samo prestala da primećujem da imam izbor?Ponekad pokušam da se povučem.Da isključim.Da ne gledam.Da ne čitam.Ali čak i tada, buka ne nestaje odmah.Samo promeni oblik.Postane unutrašnja.
Kao eho svega što si već čula.I tu dolazi ono najčudnije: tišina ne dolazi kada sve nestane, nego kada prestaneš da reaguješ na sve.Kada informacije više ne upravljaju tvojim ritmom.
Kada prestaneš da žuriš da razumeš ono što možda i ne moraš odmah da razumeš.
U tom trenutku, prvi put se pojavi nešto nalik prostoru.Ne praznina.Nego prostor između misli.
I u tom prostoru shvatiš koliko je buka zapravo oblik kontrole.Ne uvek namerne.
Ali stalne.Jer dok si zauzet reakcijom, nema mesta za pitanje.A bez pitanja — nema ni distance.I možda je to ono što me najviše zanima sada:da li je moguće živeti u svetu koji nikada ne utihne, a da ipak zadržiš sopstvenu tišinu?
Ne kao bekstvo.Ne kao izolaciju.Nego kao unutrašnji prostor koji niko ne može da prekrije.
Možda je to jedini oblik slobode koji još ima smisla.Ne da pobegneš od sveta.Nego da ne dozvoliš da svet stalno živi umesto tebe.I možda tišina nije nešto što nalaziš.Možda je nešto što gradiš.Polako.U sebi.Uprkos svemu.
Čitam dalje, povezujem, tražim smisao u slikama moći koje su ljudi kroz istoriju ostavljali za sobom. Poput
Partenon — vidljiv, opipljiv dokaz postojanja, snage, ambicije.
Danas su naši simboli moći skriveni. U serverima, kablovima, sistemima koje ne vidimo, ali im verujemo više nego sopstvenim očima.Samo primetiš da ti je teško da razmišljaš do kraja jedne misli, kao da se između svake rečenice ubacuje nešto što odvlači pažnju. Ne spolja — nego iznutra.Danas je tišina postala luksuz.
Ne zato što je nema, nego zato što je retko zaista imamo.
Čak i kada sve utihne, nešto i dalje radi u pozadini. Informacije, obaveštenja, slike, naslovi, tuđa mišljenja. Sve to nastavlja da postoji, kao da nikada ne prestaje da te doziva.
I vremenom više ne znaš kako izgleda potpuna tišina.Ali možda je tišina nešto drugo.
Možda nije praznina.Možda je prostor.Prostor u kojem prvi put čuješ sebe bez posrednika.
Do tog prostora se ne dolazi lako.Jer pre toga moraš da prođeš kroz sve ono što te stalno vuče napolje.I tek kada prestaneš da reaguješ na sve, buka počne da gubi snagu.
Ne nestane odmah.Ali se povuče.Kao da shvati da više nema koga da vodi.I u tom trenutku, prvi put se pojavi nešto nalik slobodi.Ne kao bekstvo.Nego kao izbor.
Da ne moraš da budeš stalno uvučen.Da ne moraš da odgovoriš na sve.Da ne moraš da budeš deo svakog toka koji ti se nudi.Možda je to jedina moć koja još ima smisla.
Ne moć da kontrolišeš svet.Nego moć da ne dozvoliš da svet stalno kontroliše tebe.
Da — Kragujevac se često pominje kao jedan od nekoliko gradova u Srbiji koji ulaze u projekte „pametnog grada“. To obično uključuje stvari poput digitalne uprave, pametne rasvete, upravljanja saobraćajem, e-usluga i slično. Pored njega, tu su najčešće Beograd, Novi Sad, Niš i još poneki veći centar.
E sad, zašto baš Kragujevac?
Nije slučajno, ali nije ni misterija:
1. Državni data centar kao „magnet“
Kragujevac ima taj veliki državni data centar, što automatski privlači projekte digitalizacije. Logično je da država tu „testira“ i razvija pametne sisteme.
2. Dovoljno velik, ali ne prevelik
Za razliku od Beograd, koji je kompleksan i skup za eksperimentisanje, Kragujevac je taman – ima oko 150k+ stanovnika, pa možeš realno da testiraš rešenja na „pravom gradu“, ali uz manje rizika i troškova.
3. Industrijska i obrazovna baza
Univerzitet u Kragujevac i prisustvo kompanija poput Stellantis znače da već postoji tehnička radna snaga. To je ključno za smart city projekte.
4. Regionalna ravnoteža
Država pokušava da ne centralizuje sve u Beograd. Jačanje Kragujevca ima politički i ekonomski smisao — da Šumadija dobije jači centar.
5. Lakša implementacija
Manji grad = manje birokratije, brže donošenje odluka, lakše uvođenje novih sistema (npr. pametni parking, senzori, digitalne usluge.
Kragujevac nije još „pametan grad“ u punom smislu — više je grad koji ide u tom pravcu.
Ako bi morao jednom rečenicom: više je „digitalizovani grad u razvoju“ nego pravi smart city.Ali mi nije jasno zaista kako ce to da funkcionise!
Ne ide redosled kako bi trebalo.
Idealno:
prvo infrastruktura → pa digitalizacija
Kod nas često ide:
digitalizacija (jer je vidljiva i politički „seksi“) → infrastruktura kasni
Zato dobiješ situaciju:
-
imaš online prijavu problema
-
ali rupa na putu i dalje stoji
Što se tiče struje —
Ako nema dovoljno stabilne energije:
-
data centri troše OGROMNO
-
industrija (npr. Stellantis u Kragujevac) troši sve više
-
grejanje/hlađenje ide na struju
A sistem u Serbia je već napregnut:
-
zastarela infrastruktura
-
gubici u mreži
-
spor razvoj novih kapaciteta
znači: „smart“ projekti povećavaju potrošnju, a baza ne prati dovoljno brzo.
Najpoštenije objašnjenje.To što vidimo nije kontradikcija — nego
polovičan razvoj:
-
digitalno ide napred (jer je brže i vidljivije)
-
fizička infrastruktura ide sporije (jer je skupa i komplikovana)
Brutalno iskren zaključak/Ako nema:
-
dobre vode
-
kanalizacije
-
stabilne struje
-
puteva
onda „pametan grad“ nije stvarno pametan — nego delimično modernizovan.
Evo zašto država gura digitalizaciju pre „kopanja zemlje“ u gradovima kao što su Kragujevac, Beograd, Novi Sad i Niš:
1. Mnogo je jeftinije i brže
-
aplikacija ili IT sistem = meseci rada
-
kanalizacija, putevi, elektro-mreža = godine + ogromni troškovi
Za isti novac: možeš digitalizovati pola države,ili srediti nekoliko ulica
Zato politički i finansijski „pobednik“ bude digitalno.
Brže donosi političke poene
-
eUprava radi → vidi se odmah
-
novi data centar → zvuči moćno
-
„smart city“ → dobro izgleda u vestima
A kad zameniš cevi: niko to ne vidi, nema „wow efekta“
Lakše dolaze strani fondovi i partnerstva
EU i međunarodne institucije često:
-
finansiraju digitalizaciju
-
guraju e-upravu, open data, IT projekte
Mnogo je teže dobiti pare za:
-
kompletnu rekonstrukciju vodovoda
-
elektroenergetsku mrežu
Digitalno „krpi rupe“ u sistemu
Kad infrastruktura nije idealna, digitalizacija pomaže da se upravlja problemima:
-
prijava kvarova online
-
bolje praćenje potrošnje
-
optimizacija postojećih resursa
nije rešenje problema, ali ga malo ublaži
Energetika i infrastruktura su najteži deo
U Srbiji:
-
elektro-mreža = stara i skupa za modernizaciju
-
vodovod/kanalizacija = ogromni radovi ispod zemlje
-
putevi = kompleksni projekti + eksproprijacija
To su decenijski projekti, ne mandatski.
Strategija: „kreni od lakšeg“
Postoji i realna logika:
-
napravi digitalni sistem
-
pa ga kasnije poveži sa boljom infrastrukturom
Ali problem je što:to „kasnije“ često kasni
Suština svega.Država ne bira digitalizaciju zato što je važnija —nego zato što je:
-
brža
-
jeftinija
-
vidljivija
-
lakša za sprovođenje
Najrealniji zaključak
To što vidiš nije greška u razmišljanju —
nego razlika između:onoga što je lakše uraditi sada
i onoga što je stvarno potrebno dugoročno
Ako gledamo hladno i bez navijanja, narednih 5–10 godina u Srbija će verovatno biti mešavina stvarnog napretka i dosta marketinga.
Ne bih očekivao nagli skok tipa „odjednom svi gradovi postaju pametni“. Infrastruktura jednostavno ne radi tako brzo. Cevi, trafostanice, distributivna mreža, putevi — to su spori i skupi sistemi. Ne menjaš ih kao softver.
Vidim tri realna scenarija.
Prvi, najverovatniji: nastavak polovične modernizacije.
Gradovi poput Kragujevac, Novi Sad, Niš i delovi Beograd dobijaju još digitalnih servisa, više automatizacije, više data infrastrukture, možda pametnije upravljanje saobraćajem na pojedinim lokacijama.
To znači da ćeš moći više stvari da završiš preko telefona, administracija će biti manje haotična, a neki gradski sistemi efikasniji.
Ali paralelno:
-
kvarovi na mreži ostaju
-
lokalni vodovodi i dalje pucaju
-
pojedini delovi gradova zaostaju
Drugim rečima: lepši interfejs, isti backend problemi.
Drugi scenario: ozbiljniji infrastrukturni zaokret.
Ovo bi zahtevalo masivna ulaganja u:
-
elektrodistribuciju
-
vodovod
-
kanalizaciju
-
javni prevoz
To je moguće, ali traži kontinuitet mnogo duži od jednog političkog ciklusa. Tu je najveći problem: takvi projekti ne donose brzu vidljivost.
Ako bi se to desilo, onda bi termin „smart city“ konačno imao smisla.
Treći scenario, koji nije nemoguć: energetski pritisak uspori sve.
Ovo je deo koji si baš dobro nanjušio.
Ako raste:
-
broj data centara
-
elektrifikacija industrije
-
potrošnja zbog klimatizacije i grejanja
-
broj digitalnih sistema
a mreža ne prati...onda se dolazi do situacije da digitalni razvoj udara u plafon fizičke infrastrukture.To je kao da ugradiš najnoviji operativni sistem na računar iz 2010. Radi neko vreme, pa počne da štuca.
Šta mislim da će se konkretno desiti sa Kragujevac?
On ima dobre šanse da postane jedan od glavnih regionalnih digitalnih centara Srbije baš zbog državnog data centra i industrijske baze.Ali to ne znači automatski da će prosečan stanovnik za 7 godina reći:„živim u futurističkom gradu.“Verovatnije je nešto prizemnije:više online servisa, nešto bolja organizacija, jači IT sektor, ali i dalje vrlo prepoznatljivi balkanski infrastrukturni problemi.Ako mene pitaš, pravi test nije broj senzora ili aplikacija.Pravi test „pametnog grada“ je vrlo dosadan:
kad nestanak struje postane redak, voda stabilna, prevoz pouzdan i put bez rupa.
Kad to postane normalno — e tad priča stvarno počinje.
U Kragujevcu je otvoren i "CERN-ov" čvor za čuvanje podataka. Zvanično, to je za nauku. Nezvanično, to je infrastruktura koja omogućava da se ogroman protok informacija iz celog regiona sliva na jedno mesto gde AI može da "uči" na nama.
Ti centri su zapravo novi hramovi moći. Ranije su vladari gradili katedrale i palate da pokažu snagu, danas grade neupadljive sive kocke bez prozora koje usisavaju energiju države da bi procesuirale naše živote.
DA LI RAZUMETE TRI VELIKA PROBLEMA KOJA NASTAJU GRADNJOM OVOLIKO DATA CENTARA? PRVO PRIRODNI RESURSI SAMO ZA NJIH A NE ZA LJUDE KOJI CE BITI GLADNI I BEZ OSNOVNIH USLOVA ZA ZIVOT, DRUGO -MENJA NAM SE NA SILU PERCEPCIJA SVETA OKO NAS DO TE MERE DA POCINJEMO DA MENJAMO I PERCEPCIJU SEBE U ODNOSU NA SEBE I SVET OKO NAS. I TRECE NACI CEMO SE U KONSTANTNOJ BUCI KOJA PODRAZUMEVA I FIZICKU BUKU OD KOMPJUTERA I BUKU OD INFORMACIJA. TISINE VISE BITI NECE!
