ADHD

  SKORIJE ISPITIVANJE DOVELO JE DO ZAKLJUCKA DA OVA NEUROLOSKA BOLEST USTVARI I NE POSTOJI. STA JE ISTINA NE ZNAM, ALI SE U SVAKOM VEKU POJAVI JAKO ISPLATIVA BOLEST ZA KOJU SA SIGURNOSCU NE MOZEMO RECI DA LI POSTOJI ILI NE

.ADHD ili "poremećaj pažnje i hiperaktivnosti", predstavlja neurobiološki poremećaj koji se najčešće ispoljava u detinjstvu, ali može trajati i u adolescenciji i odraslom dobu.

Osnovni simptomi obuhvataju nepažnju, impulsivnost i hiperaktivnost, koji mogu značajno ometati svakodnevno funkcionisanje pojedinca. Deca s ADHD-om imaju poteškoće u održavanju pažnje na zadacima, često zaboravljaju stvari i teško organizuju svoje obaveze.

Takođe, ispoljavaju impulsivno ponašanje i nemir. Terapija za ADHD uključuje kombinaciju kognitivno-bihevioralnih terapija, edukacije porodice i lekova. Rana dijagnoza i pravilno lečenje mogu značajno poboljšati kvalitet života osoba s ADHD-om. Trenutno nije potpuno jasno šta tačno izaziva ADHD, ali istraživači sugerišu da su uzroci ove neurobiološke smetnje multifaktorni i uključuju kombinaciju genetskih, bioloških i okolinskih faktora.

Genetika igra značajnu ulogu u razvoju ADHD-a. Studije su pokazale da deca koja imaju rođake s ADHD-om imaju veći rizik da i sami razviju ovaj poremećaj. Takođe, određeni geni povezani su s većim rizikom od razvoja ADHD-a.

Biološki faktori, kao što su promene u određenim neurotransmiterima (npr. dopamin i norepinefrin) i abnormalnosti u strukturama mozga, takođe mogu doprineti razvoju ADHD-a. Okolinski faktori, poput pušenja ili izloženosti toksinima tokom trudnoće, mogu takođe igrati ulogu u razvoju poremećaja. Rani porođaj i niska porođajna težina takođe su povezani s većim rizikom od ADHD-a.

Međutim, iako postoje različiti faktori koji mogu doprineti ADHD-u, nije moguće tačno odrediti jedinstveni uzrok, već se veruje da je to složena interakcija genetskih predispozicija i uticaja okoline. ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnosti) karakterišu tri osnovna skupa simptoma: nepažnja, hiperaktivnost i impulsivnost. Ovi simptomi se obično ispoljavaju pre nego što dete napuni 12 godina i često se održavaju u adolescenciji i odraslom dobu. Neki čak ističu da ljudi sa ADHD-om izgledaju uobičajeno i normalno, ali neki znakovi pokazuju da li zapravo imate mentalni poremećaj.

Simptomi nepažnje uključuju teškoće u održavanju pažnje na zadacima, često gubljenje predmeta, neorganizovanost, nemogućnost slušanja uputstava ili završavanja zadataka. Hiperaktivnost podrazumeva prekomernu nemirnost, trčanje i penjanje u neprimerenim situacijama, nemogućnost mirnog sedenja i preterano brbljanje.

Simptomi impulsivnosti obuhvataju donošenje brzih odluka bez razmišljanja o posledicama, prekidanje drugih u razgovoru ili umešavanje u tuđe aktivnosti. Važno je napomenuti da simptomi mogu varirati od osobe do osobe, a dijagnozu i lečenje ADHD-a treba obaviti stručno medicinsko osoblje. Kod odraslih, simptomi nepažnje mogu se manifestovati kroz poteškoće u održavanju pažnje na poslu ili tokom obavljanja svakodnevnih zadataka. Hiperaktivnost može biti manje vidljiva i umesto toga se očituje kao osećaj unutrašnje nemirnosti.

Impulsivnost može dovesti do brzopletih odluka, nestrpljenja i problema u međuljudskim odnosima.

Odrasli s ADHD-om često se suočavaju s izazovima u organizaciji, upravljanju vremenom i postizanju ciljeva. 

KAKO VAM ZVUCI OVAJ TEKST? MENI ZVUCI DA U OVOM UBRZANOM I STRESNOM VREMENU VECINA NAS'NORMARLNIH' IMA ADHD!

Oko 8,7 miliona ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama imaju ADHD, a barem šest miliona su deca. ADHD pogađa oko pet odsto dece u SAD. Oko 3,6% dečaka i 0,85% devojčica je pogođeno u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Simpromi se obično pojavljuju u ranom dobu i postaju izraženiji dok dete raste. Takođe mogu uključivati neprestano vrpoljenje, lošu koncentraciju, preterano pomeranje ili pričanje, postupanje bez razmišljanja, nesposobnost izlaženja na kraj sa stresom, neznatan ili nikakav osećaj za opasnost, nesmotrene greške, nagle promene raspoloženja, zaboravnost, teško organizovanje poslova, stalno započinjanje novih delatnosti pre okončanja starih, nesposobnost slušanja ili sprovođenja uputstava.

Većina slučajeva je dijagnostikovana između šest i 12 godina starosti. Odrasli takođe mogu biti pogođeni, ali o tome nije urađeno toliko mnogo istraživanja.

Istraživanja su povezala genetske faktore sa ovim poremećajem. Smatra se da genetske mutacije utiču na funkcionisanje i strukturu mozga. Prerano rođene bebe i one sa epilepsijom ili oštećenjima mozga su ugroženije, i neki naučnici istražuju povrede mozga kao osnovni uzrok.

ADHD je takođe povezan sa anksioznošću, depresijom, insomnijom, Turetovim sindromom i epilepsijom.

Iako je još pre DESETAK GODINA  tzv. "otac ADHD-a" priznao da je izmislio ovo oboljenje, milioni dece još uvek piju lekove za nepostojeće poremećaje!

Da je još uvek živ, Leon Ajsenberg, stručnjak koji je definisao bolesti ADHD upozorio bi roditelje na "prevarantsku igru psihijatrije i farmaceutske industrije", prenosi Kurir.

Naime, Ajsenberg je sedam meseci pre smrti priznao da je ADHD potpuno izmišljena bolest, koju je osmislio za farmaceutsku industriju.

To bi otprilike značilo da se od miliona dece u ovom trenutku prave zavisnici o farmaceutskim drogama, ali i o neuspesima i to za celi život. Međutim, uprkos tome što je Ajsenberg ovo priznao još 2012. godine, niko još uvek ne reaguje i mališani širom sveta konzumiraju lekove!Sem Ajsenberga, navodi se dalje, nikada ni jedan drugi lekar nije naučno dokazao da ADHD postoji! Nakon ovog šokantnog priznanja, ovaj stručnjak je istakao da određeni bihevioralni problemi u slučajevima dijagnostikovanja izmišljenog ADHD-a ipak postoje, ali da doktori ne smeju automatski da propišu tablete, već da je poželjnije da se istraže psihološke poteškoće koje su do ovih problema dovele.Broj zdrave dece koja su navodno obolela povećava se svaki dan, a mnogi tu pojavu nazivaju kugom zapadnog sveta. Farmaceutske korporacije mogu zaraditi samo na dva načina: da izmisle nove lekove ili pak da izmisle nove bolesti koje će onda lečiti novo izmišljenim lekovima, zaključio dr Džej Parkinson u knjizi "Industrija koja izmišlja i leči bolesti".

ZAISTA POSTOJE MNOGE PSIHICKE BOLESTI I POREMECAJI I TO SE NE SME ZANEMARITI. MOZDA NEKA DECA I JESU HIPERAKTIVNA ALI MOZDA TO NIJE BAS ADHD NEGO JEDNOSTAVNO ODRAZ NECIJE LICNOSTI. SVAKA RAZLICITOST IZAZIVA SUMNJU NA BOLEST- NAZALOST.

EVO JEDNE BAJKE O ADHD

 NEVEROVATNA JE.

У далекој земљи чуда и ђаконија живио је један дјечак по имену Немирко. Имао је дугу косу у коју се често знао уплести вјетар па је разбарушити. Због тога су му дали име Немирко. Због тога, али и због његове нарави.

У тој земљи сврстали су га у ред витезова АДХД ранга. Ред витезова АДХД је могао свашта, али није могао да мирно сједи и да усваја правила као што је то случај у другим редовима дјеце. Ишли су у засебне обуке и програме како би научили да се контролишу и да боље показују своја осјећања. Ту је Немирко ишао са својим братом Никицом. Он је припадао реду Успорених. Њихов трећи брат није припадао том реду специфичне дјеце. Он се звао Михица и обожавао је своју браћу, нарочито Немирка који је њима био вођа у свим играма.

Њихова мајка Сунчица је била брижљива и снажна све до дана када је Немирко почео да се гура и претјерује са својим играма. Тад се од брижне и снажне претворила у забринуту и преплашену мајку. Звали су је водитељи реда витезова АДХД да јој укажу на наглу промјену у Немирковом понашању. Тада је она заједно са својом дјецом одлучила да пронађе еликсир мира код једне заборављене виле која живи у близини куће гдје они живе. Чула је Сунчица да се она повукла из посла када су је оптужили да не чини ништа за дјецу свијета и када су је понизили својим критикама. Чим је ушла у шуму, Немирко се наљутио и почео да удара ногом у стабла дрвећа. То је и пробудило стару вилу.

– Ко то мене узнемирава? Ко узнемирава моје дрвеће? И они су жива бића! – хукнула је вила и љутњом пообарала главе свих цвјетова у шуми.

Никица и Михица су се сакрили иза мајке.

Немирко као витез АДХД не знајући за страх и неугоду већ само за своје потребе, хладно јој је одговорио:

– Сад ћу те намјерно још више узнемиравати. Шта се дереш?

Немирко се тад сагнуо и почео да чупа биљке. Сунчица је притрчала и покушала да га спријечи.

Није успјела. Тад је гласно заплакала. Сјела и плакала. У том моменту су почели да плачу и Никица и Михица.

То је разнијежило цвијеће, па су изненада сви дигли оборене главе тражећи у тишини и саосјећању очи велике добре виле: очи виле која доноси срећу дјеци и која од њиховог полена прави чудесни еликсир.

Када је стала пред Сунчицу и дјецу, крошње дрвећа су направиле шарени мозаик и све је одједном замирисало.

Сунчица се уплашила па је узела Немирка у наручје.

– Не плашите се. Ви сте права мајка. Велику храброст те показали дошавши у моју шуму. Одавно немам госте и одавно сам заборављена.

Дрхтећи од страха, Сунчица јој је испричала све о својим проблемима.

– АДХД водитељи гријеше. Зато су ме избацили из Тима.

Почела је да га учи кроз игру улога како реагују дјеца цијелог свијета и све више га је повезивала с дјецом различитих редова.

Пратила је на вијестима како се Вила вратила и окупила истомишљенике. Направила велику револуцију промјена у жељи да укине редове и етикетирање дјеце. Оформила Цвјетну странку и чека изборе.

Сунчица је била поносна када је чула њен говор на великом скупу. Неко из публике је питао зашто се вратила. Рекла је:

– Једног дана сам одлучила да заувијек заспим, а онда угледала кроз окно своје кућице како неки дјечак удара дрвеће и чупа биљке док његова мајка плаче. И морала сам изаћи. Његов бијес је доказ колико гријешимо. Захвална сам тој породици која ми је указала колико је промашен систем у којем живимо.

Немирко је, видјевши је на телевизији, рекао:

– То је она чудакиња што се дерњала на ме по шуми.

Сунчица је тад знала шта треба урадити: загрлити свог сина и објаснити му зашто треба избјегавати ријеч чудакиња. Од оног дана у шуми била је сигурна у своја поступања према сину. Прихватила га је и он је прихватио да саслуша њена тумачења. Било како било, у њиховој породици од тог дана нема редова. Њихов ред се зове Породица.

Када Вила побиједи, а хоће, славиће заједно с њом тај дан. Већ су припремили своје лишће за гласање.

ZAKLJUCUJEM KAO I UVEK DA TREBA DATI SANSU RAZLICITISTI. DA TREBA SVOJU DECU DOBRO POZNAVATI. RODITELJI BOLJE ZNAJU SVOJE DETE NEGO BILO KOJI DOKTOR NA SVETU. DOBRO RAZMISLITE PRE NEGO STO SVOJE DETE PREPUSTITE SARENIM PILULAMA. 

'501'

 FARMERKE 501  PUNIM LEVI STRAUS 501 NISU BILE SAMO FARMERKE. BILE SU STATUSNI SIMBOL. PRAVI FANOVI I IMAOCI  CUVENIH LEVISKI PO SAVU SU ZNALI DA LI SU ORIGINAL ILI NE. NARAVNO JEDINO MESTO GDE SMO IH MOGLI NABAVITI (NAJBLIZE BEOGRADU) BIO JE TRST VIKENDOM SE SEDNE NA VOZ ODE DO TRSTA I CUVENOG 'PONTE ROSA" (PIJACA) ISCENJKAS SE ZA LEVISKE DOBRO PAZIS DA TE NE PREVARE JER CEMU ONDA TOLIKO CIMANJE I PONOSNO SE VRATIS KUCI PA UVECE U 'KNEZ' DA IH SVI VIDE. KAKVA PRELEPA VREMENA. DANAS ONE KOSTAJU OKO 30 DOLARA (STO JE OKO 14500 DINARA) MOGU SE KUPITI U RAZNIM SOPING CETRIMA PO BEOGRADU A MOZE SE I ORIGINALNI ORIGINAL LEVISKI NARUCITI DIREKTNO IZ AMERIKE!

Levi Strauss je rođen 1829 godine u Buttenheim-u u Nemačkoj. Sa 18 godina se doseljava u New York, a 1854 dolazi u San Francisko parobrodom da pomogne svojoj sestri u prodaji za vreme Zlatne groznice. U početku su prodavali šatore, a kasnije i farmerke.

1871. godine započinje saradnju sa krojačem Jakob David-om koji mu je ujedno bio i mušterija i prvi put prave farmerke sa nitnama na spojevima džepova. Ovo je bila prva verzija legendarnih 501 modela koji je tada nosio naziv XX. 1873 Levi’s i Jakob su zvanično dobili patent za model 501 i to je zvanični datum kada je nastala američka legendarna farmerka.

Levi Strauss 501

Sve je počelo kada se jedan krojač Jacob Davis dosjetio da pantalone od denima ojača metalnim nitnama. On i Levi Strauss su ubrzo partnerski dobili patent upravo 20. maja 1853 godine.

U Hollywoodu je 1953. snimljen film The Wild One u kome je Marlon Brando igrao glavnu ulogu. I nosio je farmerke. Ubrzo je i James Dean postao planetarna zvezda u filmu Buntovnik bez razloga. Takođe u farmerkama.

U to vrijeme, ako ste bili tinejdžer u Americi, Evropi ili bilo gde na zapadu, hteli ste da budete Marlon Brando.

To je bilo dovoljno da farmerke počnu svoj pohod na svjet. Tokom šezdesetih nosila ih je srednja klasa u Americi i Evropi, baš kao i mladi, pogotovo studenti i borci za mir i ravnopravnost. Neki su nosili farmerke u znak solidarnosti sa radničkom klasom.

Farmerke, pre svih naravno Leviske, su bile jeftine, otporne i možda najvažnije od svega – izgledale su sve bolje što ih duže nosite.

Farmerke ili farmerice, kako su popularno nazvane, kod nas su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog vijeka. Nosili su ih samo oni koji su imali rođake u inostranstvu. Farmerke su mogle još jedino da se kupe u “Komisionima” po značajno većoj cijeni. Najpoznatije marke pored Levis’a su bile “Lee” i “Super Rifle”.

Generacije mladih su bile zaluđene Levi’s odjevnim predmetima, a ta manija nije zaobišla ni naše prostore.

A onda, počinje histerija zvana Trst. Na tamošnjem Trgu Ponte Roso svakog vikenda bi nikla pijaca gde su dolazili Jugosloveni i kupovali farmerke. U Jugoslaviju je bilo dozvoljeno da se unesu samo dva para. Po nekim procenama u Trstu se godišnje prodavalo više od 3 miliona farmerki. Najveći deo je bio namjenjen Jugoslaviji.

Blue Jeans je tako obilježio čitavu jednu jugoslovensku generaciju.Čak su i neke pjesme tih godina spominjale taj najdraži odjevni predmet. Sjećamo se grupe “Neki to vole vruće” i njihovog hita iz 1986. “Jeans generacija” ili Danijela Popovića i pjesme “Daj obuci levisice” sa kojom je nastupao na Jugoviziji 1991. godine.

A onda, 1983. Varteks iz Varaždina je počeo da pravi Levi’s po licenci Levi Strauss & co. Proizvodnja je počela 1984. godine i mnogi se sećaju tih farmerki kao najboljih koje su imali.

Više se nije po “originalne” američke traperice trebalo ići po zagrebačkim komisionima ili u Trst, već su dobili prave levisice s markicom Made in Yugosavia

Levisice s tom markicom prodavane su diljem Europe, a u središnjici fabrike u San Franciscu proglašene su “najboljim i najkvalitetnijim Levisovim proizvodom”

Zanimljivo je da su farmerke u Jugoslaviji dugo viđene kao subverzivni dekadentni element sa zapada, pa su bile zabranjene u školama.

Nosile su se Leviske po sistemu peri – deri. Ne znamo kad su nam bile draže – kada ih tek kupimo ili onda kada od nošenja i pranja postanu “izlizane” i poderane do te mjere da je pitanje ukusa treba li ih uopšte dalje nositi i mogu li se nekako zakrpati.

Ali, nisu samo levis farmerke obilježile te 80-te u Jugoslaviji, tu su takođe bile i jednako popularne jeans jakne koje su neki zvali i džokerice. To je već bilo odjevanje sa stavom – jeans od glave do pete kojeg su kao obuća najčešće dopunjavale patike starke.

 

2018 =te OBELEZENO JE 145 GODINA OD PRVIH LEVI STRAUS FARMERKI '501'

Danas svi prave farmerke. Ali, pre 145 godina, Levi Strauss & Co. je napravio prve farmerke na svetu. Evo kako je sve počelo 1873 godine na zapadu Amerike kada je nastao kultni Levi’s 501.

Levi Strauss je rođen u Buttenheimu u Bavarskoj u porodici Hirscha Straussa i njegove druge žene Rebecce Haas Strauss. Levi je imao tri starija brata i tri starije sestre. Ubrzo Levi, njegova braća i sestre odlaze u New York. Tamo su držali prodavnicu “J. Strauss Brother & Co.”.

A onda je počela zlatna groznica u Kaliforniji. Levi odlazi u San Francisco 1853 godine sa mnogim drugima kako bi se obogatio, mada nije planirao da kopa zlato.  Otvorio je prodavnicu i bio predstavnik porodične firme iz New Yorka. Ubrzo je svoju firmu nazvao “Levi Strauss & Co.”.

Ubrzo, negde tokom 1872 godine dobija pismo od jednog od svojih kupaca, krojača po imenu Jacob Davis. Davis opisuje jedinstveni način za šivenje pantalona koji je otkrio. On je koristio metalne nitne kako bi ojačao posebno osetljiva mesta na pantalonama, kako bi trajale duže kopačima zlata ali i svima drugima.

Davis je hteo da patentira ideju i trebao mu je poslovni partner i finansijer. Levi je odmah prepoznao dobru ideju i dogovor je pao.

A onda, 20. maja 1873 godine, odnosno tačno pre 145 godina dobili su patent #139,121 i Levi’s 501 blue jeans je rođen.

Kako je Davis došao na ideju da napravi farmerke? Jednog dana, supruga lokalnog drvoseče je došla kod krojača i rekla da mu trebaju pantalone koje se neće pocepati. Pošto je malo razmišljao, Davis je sašio pantalone od denima koji je kupio u Levijevoj prodavnici a onda i isprobao metalne nitne koje je dodao na važne šafove, džepove i ispod dugmića. Brzo su njegove pantalone postale hit i shvatio je da mu hitno treba patent.

Prve Levi’s 501 su imale samo jedan džep pozadi, bile su dosta šire od današnjih modela a imale su i zašiveni kaiš kojim je mogao da se suzi struk. Osim toga, sve ostalo je bilo skoro pa isto kao i kod modernih farmerki, prepoznatljivi plavi denim, neuništivost i izgled koji postaje sve bolji što ih više nosite.

Drugi džep sa zadnje strane je dodat 1901. godine.

Farmerke su dugo ostale samo vrlo izdržljiva radna odeća. Ipak, vremenom je sve više ljudi počelo da ih nosi. Neki od američkih vojnika su tokom iskrcavanja u Normandiji pred kraj Drugog svetskog rata nosili farmerke kako bi ih podsećali na dom.

Njihovoj popularnosti sigurno je doprineo i Hollywood. Kauboji u westernima su ih naravno nosili. Baš kao i Marlon Brando u legendarnom filmu The Wild One iz 1953.  Posle toga, više niko nije mogao da zaustavi njihovu svetsku slavu. Pedesetih su farmerke počeli da nose umetnici i intelektualci. Šezdesetih su obeležile studentske pokrete za mir. Ubrzo, ceo svet je želeo farmerke.

Zanimljivo je da se naziv “jeans” odnosno farmerke, pojavio tek tokom šezdesetih. U početku su se zvale  “waist overalls”.

I pored velikog uspeha biznisa farmerkama Levi je nastavio sa svojim drugim poslovima i dobro mu je išlo. Postao je direktor Nevada Bak, osiguravajuće kompanije i San Francisco Gas and Electric Company. Ostao je upamćen kao jedan od najvećih filantropa tog vremena. Recimo 1897 godine Levi je pokrenuo 28 stipendija na Univerzitetu Berkeley. One postoje i danas. Levi je umro 1902 godine a posao je preuzeo njegov nećak. I danas, naslednici porodice vode kompaniju Levi Strauss & Co.

I za kraj, mora da vas zanima kako izgledaju najstarije sačuvane Levi’s farmerke?

Napravljene su 1873 godine a i danas izgledaju sjajno. Naravno, čuvaju se u Levi Strauss & Co arhivama a pronađene su u napuštenom rudniku pre nekoliko godina.

• Zašto uz Levi’s hlače stoje brojevi? 501® se koristi za označavanje traperica i određenog broja zakovica koje se nalaze na dva stražnja džepa koji su se među prvima pojavili upravo na ovim trapericama. Karakterizira ih i patentni zatvarač koji do tada nije postojao na odjeći. Postoji i model traperice 201, što je bila jeftinija verzija traperica koje su bile u prodaji samo nekoliko sezona.
• Dana 20. svibnja 1873., prve traperice na svijetu dobile su i metalni zatvarač. U čast tome, taj se dan u modnom svijetu svake godine obilježava kao “501 dan”.
• Krajem 2003. godine, zatvorila se i zadnja Levi’s- ova tvornica u SAD-u. Bilo je to u San Antoniju u kojem je tvornica proizvodila ove hlače punih 150 godina u Sjedinjenim Državama. Proizvodnja nekoliko viših, skupljih stilova traperica nastavljena je u SAD-u nekoliko godina kasnije. I dan danas, u proizvodnji originalnih Levisica sudjeluju potomci Levi Straussa.
• Levisice su prve hlače u povijesti koje su na struku imale kožnu oznaku marke Two Horse. Njezina je svrha bila pokazati snagu hlača i ojačati status začetnika patentirane odjeće sa zakovicama.
• Prvi par planetarno popularnih leviski 501 napravljen je još davne 1890 godine. Isprva su se počele praviti kao radna odijela i prodavale su se samo na zapadu SAD, gdje su ih kupovali kauboji, drvosječe i radnici na željeznici. U periodu između 50-tih i 80-tih leviske postaju popularne kod motociklista, rokera i hipija.

  Američka firma Levi Strauss & Co je bez sumnje na svjetsko tržište donijela najprepoznatljiviju jeans marku koja je ikada postojala. Generacije mladih su bile zaluđene Levi’s odjevnim predmetima, a ta manija nije zaobišla ni naše prostore.Prvi par planetarno popularnih leviski 501 napravljen je još davne 1890 godine. Isprva su se počele praviti kao radna odijela i prodavale su se samo na zapadu SAD, gdje su ih kupovali kauboji, drvosječe i radnici na željeznici. U periodu između 50-tih i 80-tih leviske postaju popularne kod motociklista, rokera i hipija.Farmerke ili farmerice, kako su popularno nazvane, kod nas su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog vijeka. Nosili su ih samo oni koji su imali rođake u inostranstvu. Farmerke su mogle još jedino da se kupe u “Komisionima” po značajno većoj cijeni. Najpoznatije marke pored Levis’a su bile “Lee” i “Super Rifle”.Farmerke su izvjestan period vremena bile zabranjene za nošenje u školama kao “neprihvatljivo dekadentne za socijalističku omladinu”. Onaj ko bi u njima došao u školu bio bi vraćen kući da se presvuče odnosno “pristojno obuče”. U to vrijeme je dosta bio popularan jeans šverc u kome se obrtao veliki novac.Od 1983. Varteks iz Varaždina sklapa ugovor s kompanijom ‘Levi Strauss & co’ i 1984. počinje proizvoditi popularne ‘leviske’. Kažu da su u to vrijeme to bile najbolje i najkvalitetnije farmerke u Jugoslaviji koje su se proizvodile pod licencom. To je period u kojem model 501 ulazi u legendu.

  Levi’s jeans: Simbol jedne generacije i jednog vremena

  January 8, 2016 Moda, Zanimljivosti

  Američka firma Levi Strauss & Co je bez sumnje na svjetsko tržište donijela najprepoznatljiviju jeans marku koja je ikada postojala. Generacije mladih su bile zaluđene Levi’s odjevnim predmetima, a ta manija nije zaobišla ni naše prostore.

  

  

  Prvi par planetarno popularnih leviski 501 napravljen je još davne 1890 godine. Isprva su se počele praviti kao radna odijela i prodavale su se samo na zapadu SAD, gdje su ih kupovali kauboji, drvosječe i radnici na željeznici. U periodu između 50-tih i 80-tih leviske postaju popularne kod motociklista, rokera i hipija.

  
  

  Farmerke ili farmerice, kako su popularno nazvane, kod nas su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog vijeka. Nosili su ih samo oni koji su imali rođake u inostranstvu. Farmerke su mogle još jedino da se kupe u “Komisionima” po značajno većoj cijeni. Najpoznatije marke pored Levis’a su bile “Lee” i “Super Rifle”.

  
  

  Farmerke su izvjestan period vremena bile zabranjene za nošenje u školama kao “neprihvatljivo dekadentne za socijalističku omladinu”. Onaj ko bi u njima došao u školu bio bi vraćen kući da se presvuče odnosno “pristojno obuče”. U to vrijeme je dosta bio popularan jeans šverc u kome se obrtao veliki novac.

  
  

  Od 1983. Varteks iz Varaždina sklapa ugovor s kompanijom ‘Levi Strauss & co’ i 1984. počinje proizvoditi popularne ‘leviske’. Kažu da su u to vrijeme to bile najbolje i najkvalitetnije farmerke u Jugoslaviji koje su se proizvodile pod licencom. To je period u kojem model 501 ulazi u legendu.

  
  

  Nosile su se Leviske po sistemu peri – deri. Ne znamo kad su nam bile draže – kada ih tek kupimo ili onda kada od nošenja i pranja postanu “izlizane” i poderane do te mjere da je pitanje ukusa treba li ih uopšte dalje nositi i mogu li se nekako zakrpati.

  Levi’s jeans: Simbol jedne generacije i jednog vremena

  January 8, 2016 Moda, Zanimljivosti

  Američka firma Levi Strauss & Co je bez sumnje na svjetsko tržište donijela najprepoznatljiviju jeans marku koja je ikada postojala. Generacije mladih su bile zaluđene Levi’s odjevnim predmetima, a ta manija nije zaobišla ni naše prostore.

  

  

  Prvi par planetarno popularnih leviski 501 napravljen je još davne 1890 godine. Isprva su se počele praviti kao radna odijela i prodavale su se samo na zapadu SAD, gdje su ih kupovali kauboji, drvosječe i radnici na željeznici. U periodu između 50-tih i 80-tih leviske postaju popularne kod motociklista, rokera i hipija.

  

  Farmerke ili farmerice, kako su popularno nazvane, kod nas su se pojavile šezdesetih godina dvadesetog vijeka. Nosili su ih samo oni koji su imali rođake u inostranstvu. Farmerke su mogle još jedino da se kupe u “Komisionima” po značajno većoj cijeni. Najpoznatije marke pored Levis’a su bile “Lee” i “Super Rifle”.

  

  Farmerke su izvjestan period vremena bile zabranjene za nošenje u školama kao “neprihvatljivo dekadentne za socijalističku omladinu”. Onaj ko bi u njima došao u školu bio bi vraćen kući da se presvuče odnosno “pristojno obuče”. U to vrijeme je dosta bio popularan jeans šverc u kome se obrtao veliki novac.

  
  

  Od 1983. Varteks iz Varaždina sklapa ugovor s kompanijom ‘Levi Strauss & co’ i 1984. počinje proizvoditi popularne ‘leviske’. Kažu da su u to vrijeme to bile najbolje i najkvalitetnije farmerke u Jugoslaviji koje su se proizvodile pod licencom. To je period u kojem model 501 ulazi u legendu.

  
  

  Nosile su se Leviske po sistemu peri – deri. Ne znamo kad su nam bile draže – kada ih tek kupimo ili onda kada od nošenja i pranja postanu “izlizane” i poderane do te mjere da je pitanje ukusa treba li ih uopšte dalje nositi i mogu li se nekako zakrpati.

  
  

  Ali, nisu samo levis farmerke obilježile te 80-te u Jugoslaviji, tu su takođe bile i jednako popularne jeans jakne koje su neki zvali i džokerice. To je već bilo odjevanje sa stavom – jeans od glave do pete kojeg su kao obuća najčešće dopunjavale patike starke.

  
  

  Jeans je oduvijek bio modni predmet, ali je takođe predstavljao i društveni stav. Izgradio je i označio čitavu jednu jugoslovensku generaciju koja je dobila pridjev “jeans”. Čak su i neke pjesme tih godina spominjale taj najdraži odjevni predmet. Sjećamo se grupe “Neki to vole vruće” i njihovog hita iz 1986. “Jeans generacija” ili Danijela Popovića i pjesme “Daj obuci levisice” sa kojom je nastupao na Jugoviziji 1991. godine.

  STA JE BILO TAKO MAGICNO U LEVISKAMA? STA NIJE? NEKO VREME ZABRANJENE NA BALKANU (KAO I ROK END ROL U VREME PRISLIJA) PREUDOBNE, SVIMA DOBRO STOJE I STRAJU VECNO. PRITOM IMAJU SVOJ STATUS. NISU SAMO ODEVNI PREDMET. ONE SU VISE I OD BRENDA. KAO STO ROKERI KAZU ZA SVOJU MUZIKU TO JE NACIN ZIVOTA. LEVISKE SU BILE JEDAN PREDIVAN NACIN ZIVOTA KOJI JE POSTOJAO 80-TIH GODINA PROSLOG VEKA NA OVIM PROSTORIMA. 

  DANASNJE FARMERKE IZ KOJIH I DALJE 'NE IZLAZIMO' SU BEZ DUSE, BEZ STATUTASA JEDNOSTAVNO POTROSNA ROBA KOJU ZURNO NAVLACIMO KAD NEGDE KRENEMO ( I PATIKE NARAVNO). I NIJE NAM BITNA MARKA NI KAVALITET ,SAMO DA SMO IH NASLI PO POVOLJNOJ CENI. ZA NJIHOVU KUPOVINU POTREBNO JE 5 MINUTA. ZA KUPOVINU LEVISKI DAVNE 75-TE TREBAO JE CEO VIKEND! DRUZENJE U VOZU DO TRSTA I NAZAD DANASNJE GENERACIJE NE MOGU NI DA ZAMISLE!
  

ALEKSITIMIJA

 ETO JEDNE PSIHICKE BOLESTI KOJA JE ZA PACIJENTA OKEJ ALI ZA NJEGOVU OKOLINU JE STRASNA. NA ZALOST LJUDI KOJI NEMAJU EMOCIJE NI EMPATIJU ZA DRUGE LJUDE SVE VISE ZIVE TU PORED NAS. PISALA SAM U SVOJIM BLOGOVIMA DA NASI TVORCI (VANZEMALJCI) I TEZE BESPOLNOSTI I NEMANJU EMOCIJA I GLE CUDA SVE VISE USPEVAJU U TOME.

Nemogućnost da se emocija prepozna, imenuje, verbalno izrazi, pa samim tim i razume, naziva se aleksitimija. Osoba koja ima aleksitimiju, može da pokazuje sve znake anksioznosti, ali ne prepoznaje anksioznost kao doživljaj. Odnosno, ne može da poveže mentalne slike i misli sa emocijom. Ove osobe osećaju emocije telesno, a te telesne doživljaje kao: ubrzan rad srca, muka u želucu, drhtanje ruku, glavobolje. Ove telesne doživljaje one ne mogu da prepoznaju kao određenu emociju.

Prvi korak ka emocionalnom opismenjavanju, podrazumeva učenje o emocijama. Prepoznavanje emocija kao reakcija na neki događaj, primećivanje u kojim se tipično situacijama one javljaju, imenovanje tih emocija, i utvrđivanje toga da li su one zdrave ili nezdrave, jeste značajan napredak kod osoba koje su aleksitimične ili koje su nevešte u razumevanju emocija. Ukoliko postoji emocionalni poremećaj (koji zahvaljujući razlikovanju zdravih od nezdravih emocija, možemo da primetimo i u svojoj disfunkcionalosti), cilj jeste terapijski rad: pretvaranje nezdrave u zdravu emociju, kroz promenu mišljenja i ponašanja.

Razumevanje sopstvenih emocija, omogućava i razumevanje tuđih emocija i emocionalnih reakcija, njihovih ponašanja i daje mogućnost da u skladu sa tim empatišemo i reagujemo na konstruktivan i fleksibilan način. Tada govorimo o pravoj emocionalnoj pismenos

 

​Prilično je neobično da je  frazu "Nacrtaj, naslikaj i izrazi tvoje emocije i ono što ti se dopada"  izgovorio  vrlo stidljiv i rezervisan francuski slikar kao što je Pierre Bonnard. Čovjek poznat po svojoj osetljivosti i trezvenosti savjetovao je da ne provodimo ni jedan dan bez izražavanja emocija i osjećanja, obraćajući pažnju na riječi  volim te upućene voljenoj osobi, to je stvarno  nevjerovatno.

Ako su najstidljiviji  ljudi u stanju da posmatraju ljepotu, razumiju je i izraze tako što pokazuju ogromnu osjetljivost, svako od nas bi mogao reći  volim te onima koji zaslužuju  naklonost i  prijateljstvo. Ne izražavanje emocija je društveno ponašanje koje je, iako je široko prihvaćeno, negativno za ljudsko zdravlje. Toliko da se ovaj simptom smatra osnovom poremećaja identifikovanog kao aleksitimija.

Aleksitimija se manifestuje kod  ljudi koji nijesu u stanju da prepoznaju, izraze ili verbalizuju svoje emocije. Ne izražavnje emocija može izazvati ozbiljne probleme u ponašanju i mentalnom zdravljiu. Postoje slučajevi depresije i društvene izolacije zbog nemogućnosti kanalisanja i oslobađanja rijeke osjećanja.

Međutim, aleksitimija takođe može izazvati fizičke probleme nastale usled psiholoških poteškoća. Na primjer, to bi moglo dovesti do uznemirenja želuca, srčanog udara, hipertenzije, čireva i sindroma iritabilnog creva, a to su samo  neke od bolesti.

​Aleksitimija ima još lošije posledice. Živjeti bez znanja kako izraziti ljubav može prouzrokovati veliko pogoršanje društvenih odnosa.

​Pustiti emocije i osjećanja ne samo da je  dobro ponašanje, već je takođe neophodno. Moramo povjerovati da izražavanje   emocija nije negativno po nas, to je navika koja štiti naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada pričamo o ekstremnim slučajevima aleksitimije, koristimo određenu televizijsku seriju koja je prije nekoliko godina uživala veliki uspjeh u različitim zemljama svijeta. Govorimo o Dexter-u, u kojoj je protagonista  glumac Michael C. Hall.

Protagonista serije, zvani Dexter, imao je ponašanje na ivici psihoze zbog njegove nesposobnosti da osjeti empatiju, izrazi osjećanja pa čak i da ih isproba. Za njega, riječi volim te su bila  prava agonija.

Očigledno, ovo je ekstremni i fiktivni slučaj. Međutim, to može poslužiti kao polazna tačka za traženje sličnih simptoma u svakom od nas i da shvatimo da li u većoj ili manjoj mjeri možemo  patiti od aleksitimije.Prema španskim istraživanjima iz oblasti  neurologije, do 10% populacije na svijetu pati od aleksitimije, pa je jasno da je to problem koji utiče na veliki broj ljudi, od kojih mnogi mogu biti bliski nama.

Da bismo prepoznali ljude koji boluju od ove bolesti , moramo obratiti pažnju na njihov empatičan ili ekspresivan kapacitet. Čak i oni koji su imali moždane udare, tumore mozga ili povrede glave.

Mozak dozvoljava ljudima da doživljavaju ljubav, radost ili strah i omogućavaju nam da iskažemo  osjećanja i emocije riječima.  To je mentalna funkcija koja prevazilazi društvene uslove, koja u stvarnosti može biti potreba.

Prema riječima doktora Pablo Duque-a, "nemogućnost prepoznavanja i verbalizacije emocija i osjećaja je uzrokovana prekidom  veza između struktura mozga".

Jasno je da izražavanje emocija, pokazivanje osjećanja i ne samo da je lijepo i prijatno, već je i psihološka potreba koja poboljšava mentalno i fizičko zdravlje.

Neki ljudi su skloni kontinuiranom potiskivanju neprijatnih emocija. Ovakav način upravljana emocijama omogućava osobi da se trenutno oseća bolje, međutim na duže staze počinju da se javljaju neki simptomi kao posledica nagomilavanja negativnih osećanja. Prikazaćemo nekoliko simptoma koji mogu biti odraz bežanja od onoga što osećamo.

„Slobodno lebdeća“ anksioznost

Anksioznost može biti izazvana mnoštvom faktora. Ponekad je to jednostavno strah od suočavanja sa neizvesnošću. Ponekad je to rezultat predviđanja negativnih ishoda nekih događaja (karakteristično razmišljanje je „šta ako…se to i to desi“). Ako anksioznot nije izazvana nekom specifičnom situacijom, već se javlja kao nedefinisana uznemiranost-moguće je da je ona proizvod neizraženih emocija. Svako osećanje povlači za sobom određenu energiju. Kada zadržavamo tu energiju u sebi i ne izražavamo je, ona može kreirati stanje napetosti i neodređene anksioznosti.

Depresivno raspoloženje

Kada potiskujemo osećanja tuge i žalosti usled nekog gubitka to može proizvesti depresiju. Plakanje nam obično doprinosi da se osećamo bolje, tako na najbolji način možemo da ožalimo gubitak-smrt bliske osobe, raskid ili razvod. Prirodno je nakon gubitaka osetiti tugu i sasvim je prirodno tu tugu izraziti. Neko vreme će biti teško i bolno ali ako izražavamo tugu ona će pre nestati nego kada je potiskujemo. Depresija takođe, može biti rezultat potiskivanja besa. Ako osećate da ste depresivni bez nekog vidljivog gubitka dobro je pitati sebe povodom čega ste besni.

Psihosomatski simptomi

Uobičajeni psihosomatski simptomi kao što su glavobolje, čir na želudcu, povišeni krvni pritisak često su rezultat hroničnog neizražavanja emocija. Iako se ovi simptomi mogu javiti usled bilo kakve vrste hroničnog stresa, potiskivanje osećanja više godina je oblik stresa koji se manifestuje na telesnom nivou. Ako naučite da identifikujete i izrazite jaka osećanja onda to može dovesti do redukcije čak i do oporavka različitih tipova psihosomatskih simptoma.

Mišićna tenzija

Stegnutost i ukočenost mišića je jedan od najuobičajnijih simptoma hroničnog zadržavanja emocija. Mi imamo tendenciju da stegnemo određene grupe mišića kada želimo da potisnemo i zaustavimo ono što osećamo. Tenzija različitih grupa mišića je zadužena za zadržavanje različitih emocija. Bes i frustracija su obično „zadržani“ u mišićima vrata i ramena. Tuga se zadržava u grudnim mišićima i mišićima oko očiju. Strah u oblasti dijafragme, dok se zadržana seksualna želja odražava na stegnutost karličnih mišića. Ipak, ova korelacija između zadržavanja specifičnih emocija i mišićne tenzije određenih delova ne mora se shvatiti doslovno, nisu baš sva prikazana osećanja vezana za isključivo jednu mišićnu oblast ali stegnutost mišića kao takva jeste odraz potiskivanja emocija.

Jednom kada uvidite vezu između ovih simptoma i neizražavanja osećanja, bitno je da pokušate upravo suprotno. Zapitajte se: Šta osećam? Koja je moja primarna emocija? Šta je ono što želim? Uđite u kontakt sa sobom, pitajte sebe, dozvolite sebi da osećate i da izrazite ono što osećate.

​

Kako bismo prepoznali koliko dobro poznajemo svoje emocije, u daljem tesktu su nivoi emocionalne svesnosti, od potpunog neprepoznavanja do nivoa gde je vladanje svojim emocijama na najvišem nivou.

1. Otupelost. Ljudi u ovom stanju nisu svesni ni jedne emocije, čak i kada imaju snažna osećanja.
2. Fizičke senzacije. Na ovom nivou osoba će možda osetiti da joj srce ubrzano kuca ali neće biti svesna da se boji, možda će osetiti pritisak u grudima ali neće biti svesna da je tužna. Možda će doživeti navalu topline, jezu, čvor u stomaku ili zvonjavu u ušima, osećaj bockanja ili čak probadajućeg bola – možda će osetiti sve te senzacije ali neće biti svesna same emocije.
3. Emocionalni haos ili primarno iskustvo. U ovoj fazi ljudi su svesni emocija, ali ne mogu da ih izraze rečima. Zbog toga ovu fazu zovemo primarnom, jer je slična emocionalnom doživljaju beba koje jasno doživljavaju emociju ali nisu u stanju da ih imenuju.
4. Verbalna barijera. Svest o emocijama zavisi od sposobnosti da pričamo o onome što osećamo i zašto. Savladavanje ove jezičke barijere zahteva da se bude okružen ljudima koji su otvoreni za razgovor o emocijama. Kada je osoba u stanju da priča o svojim emocijama sa drugima, to će joj pomoći da razvije svoju emocionalnu svesnost.
5. Diferencijacija. Dok sa drugima pričamo o svojim emocijama počinjemo da prepoznajemo različite emocije i njihov intenzitet. U ovoj fazi postajemo svesni razlika između osnovnih emocija, kao što su bes, ljubav, stid, radost ili mržnja. Takođe, počinjemo da shvatamo da svako osećanje može imati različit intenzitet. Strah može da varira od zebnje do užasa, a ljutnja od razdražljivosti do mržnje. Takođe, ljubav može da se oseti na više nivoa.
6. Uzročnost. Bolje uviđamo misaone procese, uverenja i vrednosti koje doprinose aktiviranju neke emocije.
7.  Empatija. Učeći o svojim emocijama počinjemo da intuitivno uviđamo kako se drugi ljudi osećaju. Empatija je oblik intuicije koji se odnosi izričito na emocije. Kao i intuicija empatija je neprecizna i nedovoljno validna, ukoliko ne razvijemo načine pomoću kojih ćemo objektivno potvrđivati tačnost svoje intuicije/empatije.
8.  Interaktivnost. Ako znamo šta drugi osećaju, to ne mora obavezno da znači da znamo šta sa time da radimo. Emocionalna interaktivnost zahteva da znamo kako će ljudi reagovati na emocije jedni drugih, i da procenimo kada ta interakcija može da eskalira na bolje ili na gore.
9. Ova kategorija ukazuje na postojanje još neke nepoznate kategorije emocionalne svesnosti.

 

Emocije su neodvojivi deo naše prirode, one su poput ,,barometra koji nas obaveštava o zbivanjima kako u spoljašnjoj sredini, tako i u nama samima’’ (Opačić, 2021). Međutim, ponekad komunikacija osobe sa sopstvenim emocijama biva ometena ili prekinuta – i to je česta tema u psihoterapiji ili psihološkom savetovanju. Ovi prekidi mogu se manifestovati kao neosećanje osećanja, somatizacija, zbunjenost i nerazlikovanje emocija, neprihvatanje neprijatnih emocija, problem sa emocionalnom regulacijom… Sagledaćemo neke od njih.

Aleksitimija je pojava gde kontakt sa emocijama izostaje, a umesto nje, osoba oseća prazninu, otupelost, hladnoću… Ovo se uglavnom dešava kod ljudi koji imaju zabranu da osete pojedine emocije ili emocije uopšte. Terapija je sigurno mesto gde se može istraživati zašto su te zabrane bile važne, zašto je osećati bilo opasno i kako ponovo uspostaviti komunikaciju sa tim vrlo značajnim aspektom sopstvenog bića.

Ponekad se dešava da emocije doživljavamo samo na fiziološkom, telesnom nivou, pa ih očitavamo kao bol u želucu, hladnoću ili preznojavanje, knedlu u grlu, bol u mišićima… ali da ne registrujemo emociju koja je u korenu ovih smetnji. Ovo može biti dobra početna tačka za osvešćivanje emocije, kako bismo jasnije čuli poruku koju ona želi da prenese.

Takođe, više osećanja može se javiti istovremeno, naročito pri susretu sa nekim važnim životnim događajem kao što je raskid, gubitak, polazak na fakultet, stupanje u brak… Tada možemo biti zbunjeni pred svim tim doživljajima, međutim, važno je znati da su sva ta osećanja prirodna reakcija i da svako od njih ima svoju unutrašnju logiku, iako na prvi pogled ne mora izgledati tako.

Dešava se i da jednu emociju zamenjujemo drugom i taj proces biva brz, automatski, izmiče svesnosti. Često je razlog tome zabrana na određenu emociju, dok je druga emocija kojom je prekrivamo bila dopuštena. Zamislimo sada: osoba oseti ljutnju i ispolji je, a okruženje u kome odrasta na to ne reaguje blagonaklono ili čak kažnjava, dok istovremeno odobrava emociju tuge. Osoba tako može naučiti da ispolji tugu svaki put kada oseti ljutnju. Tokom vremena, to postaje obrazac i ona gubi nit koja je povezuje sa ljutnjom, koja je njena autentična emocija i koja se javlja sa razlogom.

Ljutnja, tuga, strah, razočarenje, ljubomora, zavist, krivica… Klijenti često dolaze na savetovanje ili terapiju sa uverenjem da su ove emocije loše ili negativne, uz potrebu da ih se ratosiljaju. Međutim, istina je da nema nema pozitivnih i negativnih, dobrih i loših emocija, već postoje one koje nam prijaju i one koje ne. Svaka emocija tu je sa razlogom i ima pravo da postoji. Svaka od njih je tu da nam prenese poruku da se nešto dešava sada, nešto važno, nešto što traži našu pažnju. One pokreću niz fizioloških reakcija i oseta, kako bismo bili što bolje pripremljeni na taj događaj. Ljutnja nas informiše da je neka naša granica pod pretnjom, da se dešava nešto što nam nije okej. Tuga nam kazuje da doživljavamo gubitak nečega što nam je jako važno. Strah nas mobiliše za borbu ili bekstvo, obezbeđujući nam zaštitu. Stid nas obaveštava da ne osećamo dovoljno podrške da se izložimo u datom kontekstu u datom trenutku.

Ponekad, ljudi doživljavaju svoja autentična osećanja i umeju adekvatno da ih imenuju – međutim, njihovo ispoljavanje može biti nesrazmerno povodu. Ovde je važno naglasiti da između naših emocija i ponašanja kojima ih iskazujemo ne stoji znak jednakosti. Sasvim je u redu osetiti ljutnju, međutim njeno ispoljavanje u vidu narušavanja tuđih prava i granica nije. Dobra vest je što postoje različite tehnike za moduliranje ponašanja i to jeste nešto što se daje naučiti.

Nekad se dešava da čujemo i osećamo svoje emocije, ali da je poruka koju ona prenose zastarela i da ne odgovara više onome što se dešava u ovde i sada. Zato povremeno treba proveravati koliko su misli (koje su okidač emocija) u skladu sa onim što se zaista dešava. I to je nešto na čemu se može raditi na psihoterapiji, kako bi naši urođeni barometri ponovo adekvatno merili pritisak i predviđali vreme. Dakle, psihoterapija može biti jedan siguran seting u kome se mogu istraživati vlastita osećanja – kako ih doživeti, kako ih razumeti, ispoljiti, ispoštovati i pustiti onda kada više nisu potrebna.

SASVIM JE JASNO DA EMOCIJE TREBA DA BUDU DEO NAS KOLIKO GOD NAS POVREDJIVALE. TREBA DA IH OSECAMO DOK JOS MOZEMO. TO NAS CINI LJUDSKOM VRSTOM. ZATO LJUDI IZRAZAVAJTE SVOJE EMOCIJE KAD GOD MOZETE. NEMA VEZE CAK I KAD JE NEPRIMEREN MOMENAT. OVAJ TEKST JE POSVECEN MOM SINU KOJI JE 5-TOG APRILA POKUSAO DA SEBI ODUZME ZIVOT ( INACE PATI OD SIZOFRENIJE VEC 9 GODINA). JOS JE U KRITICNOM STANJU JER JE POPIO PREKO 200 TABLETA ( DOKTORI NA VMA KAZU DA NISU IMALI TAKAV SLUCAJ NIKAD I DA NE ZNAJU KAKO JE JOS ZIV). MISLIM DA JE DO NJEGOVE BOLESTI A I SADA DO ZELJE DA SE UBIJE DOVELO SAMO 'GUTANJE ' EMOCIJA. ILI ALEKSTIMIJA NEMOGUCNOST DA POKAZE LJUBAV NITI DA PRIMI LJUBAV OD NAS.

DRZI SE SINE .VOLIM TE BESKONACNO!

UMRETI OD DOSADE

 NEZGODNA JE OVA DOSADA. DOSADNO MOZE DA BUDE CEKANJE, DOSADNO JE KADA NEMATE STA DA RADITE, DOSADNO JE I KAD IMATE PA VAS TO MRZI DA RADITE, DOSADNO JE KAD VAS NEKO'SMARA' SVOJOM PRICOM ILI POSTUPCIMA, DOSADNO JE RADITI POSAO KOJI NE VOLITE, MNOGO TOGA MOZE BITI DOSADNO. ZADRZIMO SE IPAK NA ONOJ DOSADI KAD 'BLEJITE' NISTA NE RADITE, A MOZAK RADI STO NA SAT I SVAKAKVE MISLI VAM SE 'VRZMAJU' PO GLAVI. TA JE DOSADA ZA RAZLIKU OD SVIH OSTALIH VEOMA OPASNA.

Svi smo bar jednom u životu rekli da "umiremo od dosade", ali većina ljudi ne misli da je to zaista moguće. Ali, ispostavilo se da dosada i bukvalno - ubija. Naučno je dokazano.

Iako deluje neverovatno, nedavno sprovedeno istraživanje dokazalo je da postoji povezanosti između mnogih slučajeva prevremene smrti i dosade. Ali, najveći rizik od "umiranja od dosade" zapravo ne nosi dosađivanje samo po sebi, nego ono što radimo pokušavajući da izbegnemo da nam bude dosadno.

Osobe kojima lako sve dosadi češće se upuštaju u rizična ponašanja, u potrazi za uzbuđenjem. Od neopreznog stupanja u seksualne odnose, do ekstremnih sportova, stvari kojima ljudi pokušavaju da se zabave statistički značajno skraćuju životni vek.

Tinejdžeri su skloni dosađivanju jer su u današnje vreme izloženi prevelikom broju stimulusa sa svih strana, od igrica preko televizijskog programa i društvenih mreža, i kad se akcija "uspori", ne umeju da se nose sa tim. Većina ljudi taj problem preraste u nekom trenutku, ali ne uvek.

Od tipa ličnosti zavisi da li će osoba u potrazi za uzbuđenjem biti sklona rizičnom ponašanju.

Razlog zbog kojeg nam je osećaj dosade neprijatan leži u dopaminskim receptorima. Kad smo uzbuđeni, luči se neurotransmiter koji izaziva osećaj ushićenja, i u takvim situacijama osećamo zadovoljstvo i, prirodno - želimo još.

U nekim slučajevima, u zavisnosti od tipa ličnosti, može se desiti da osoba postane bukvalno zavisna od tog osećaja, i samim tim dosada joj postaje nepodnošljiva.

Čak i ako isključite potragu za stalnim uzbuđenjima kroz upražnjavanje ekstremnih sportova, na primer, tim naučnika sa Univerziteta u Londonu utrvrdio je da se životni vek skraćuje ukoliko je ljudima dosadno.

Tokom istraživanja, naučnici su proučavali opšte zdravstveno i emocionalno stanje službenika javnih preduzela, i ispostavilo se da oni koji se žale da im je u životu dosadno imaju viši rizik od prevremene smrti.

Analiza dobijenih podataka pokazala je da ljudi koji se žale na dosadu imaju više šansi da umru mladi, a da oni koji imaju "visok nivo" dosađivanja imaju više od 2,5 puta šanse da umru od srčanih bolesti ili napada u poređenju s ljudima koji su zadovoljni svojim stanjem.

U istraživanju je učestvovalo preko 7.000 službenika koji su praćeni tokom 25 godina. Oni koji su izjavili da im je dosadno, imali su verovatnoću od 40 odsto da umru do kraja studije u odnosu na one koji to nisu rekli.

Naučnici ističu da bi rezultat ovakvog stanja mogla biti pušenju ili opijanju onih koji su izjavili da im je dosadno, što će im na kraju skraćuje život.

Ako ipak ne znate šta ćete sa sobom, podsetićemo vas da je samo glupim ljudima dosadno, a da vi sasvim sigurno niste glupi. Prema tome… radite nešto korisno ili nađite neki hobi - ne pravite gluposti iz dosade.

 

POSVECENO MISI MATICU KOJI MISLI DA SAM GLUPA KAD MI JE DOSADNO I OSTALIM FB PRIJATELJIMA KOJI SU DANAS NA FEJSU PODELILI SVOJA RAZMISLJANJA O OVOJ TEMI.

 Dosadu je istovremeno lako prepoznati i teško je definisati. Mali, ali sve veći broj naučnika posvetio je svoja istraživanja dosadi, a neki smatraju da je ona signal za promenu. Dosada ukazuje na to da trenutna aktivnost ili situacija ne pružaju angažman ili smisao - tako da bi trebalo da osoba može da preusmeri svoju pažnju na nešto što će da je ispuni.

Treba razlikovati stanje i osobinu: stanje dosade se odnosi na osećaj dosade u određenoj situaciji, dok se dosada kao osobina odnosi na to koliko je osoba podložna dosadi. Dosada kao osobina povezana je sa samokontrolom, anksioznošću, depresijom i upotrebom nelegalnih i štetnih supstanci.

Dosada može nastati kada naša energija nije usmerena na stvari koje nam daju smisao ili ispunjenje. Ali ovo uključuje nekoliko važnih komponenti. Jedna od njih je mentalno uzbuđenje, kada imate energiju koju želite da posvetite nečemu zanimljivom. Druga poteškoća je u koncentraciji na jedan zadatak. I treća komponenta je nedostatak kontrole nad vašim okruženjem, na primer u čekaonici ili na predavanju, gde ne možete da preusmerite svoju pažnju na drugu aktivnost.

Dosada je katalizator promena i prilika za razmišljanje. Stoga, osećaj dosade može da se pojavi tokom zadatka koji nije izazovan ili se neprestano ponavlja. Može nastati zbog nedostatka samosvesti o tome šta smatramo ispunjavajućim. Osobine ličnosti takođe igraju bitnu ulogu - ljudi skloni traženju senzacija, ekstroverziji i novini verovatno će iskusiti dosadu.

Pojedini terapeuti koji leče pacijente koji se stalno bore sa dosadom, veruju da dosada može biti posledica prikrivanja emocionalnogbola, poput traume iz detinjstva, zbog koje osoba nije svesna svojih istinskih želja i potreba. Osoba takođe može biti nedovoljno stimulisana ili biti vođena prokrastinacijom i anksioznošć

Najbolji način da prevaziđete dosadu može biti istraživanje i utvrđivanje zašto vam je dosadno. Ako shvatite da vam neka aktivnost nije zanimljiva, možda biste mogli istražiti kako da ubuduće doživite neka vrednija iskustva. U situaciji koju ne možete da kontrolišete, meditacija vam može pomoći da u manjoj meri osećate dosadu. U slučaju dosadnog radnog zadatka, jednostavno brzo obavljanje istog, može biti najbolja opcija.

Ipak, dosada ima i neverovatne koristi za ljude. Ona ima kapacitet da pokrene kreativne ideje i pokrene nove projekte. Kod dece, dosada može pokrenuti nove puteve igre i samozabave, što može pomoći razvoju kreativnosti, samopouzdanja i veština odnosa. Kao motivator za promene, dosada može dovesti do novih ideja, razmišljanja i kreativnosti. Može podstaći potragu za novinama, uključujući postavljanje novog cilja ili upuštanje u novu avanturu. U današnjem svetu prepunom informacija dopuštanje da se odmaknete od ekrana takođe može pomoći u ublažavanju stresa, i odvesti vas ka nekim zanimljivijim životnim iskustva.

• Fric Perls, jedan od osnivača Geštalt terapije, psihijatar i psihoanalitičar, u svojoj autobiografiji navodi da često oseća dosadu i da je dosada jedan od njegova dva „problema“ (drugi je pušenje).

  • 
    

  Fric Perls, jedan od osnivača Geštalt terapije, psihijatar i psihoanalitičar, u svojoj autobiografiji navodi da često oseća dosadu i da je dosada jedan od njegova dva „problema“ (drugi je pušenje).

  Perls smatra da ga je dosada često navodila da bude nepodnošljiv prema ljudima, da čini da se oni osećaju loše i da sa njima igra „igre“.

  Dosadu je povezivao sa svojom potrebom da se „pravi važan“, a „pravio se važan“ tako što je tokom razgovora sa drugim ljudima tražio odobravanje, priznanje i divljenje.

  On navodi da je sebe stavljao u prvi plan ili da je razgovor navodio na određene teme kako bi mogao da se hvali priznanjima koja su on ili Geštalt terapija dobijali (smatrao je da su on i Geštalt terapija isto).

  • 
    

  Fric Perls, jedan od osnivača Geštalt terapije, psihijatar i psihoanalitičar, u svojoj autobiografiji navodi da često oseća dosadu i da je dosada jedan od njegova dva „problema“ (drugi je pušenje).

  Perls smatra da ga je dosada često navodila da bude nepodnošljiv prema ljudima, da čini da se oni osećaju loše i da sa njima igra „igre“.

  Dosadu je povezivao sa svojom potrebom da se „pravi važan“, a „pravio se važan“ tako što je tokom razgovora sa drugim ljudima tražio odobravanje, priznanje i divljenje.

  On navodi da je sebe stavljao u prvi plan ili da je razgovor navodio na određene teme kako bi mogao da se hvali priznanjima koja su on ili Geštalt terapija dobijali (smatrao je da su on i Geštalt terapija isto).Kasnije je otkrio pisanje koje je smatrao konstruktivnijim načinom da prekine dosadu i priznao da verovatno ne bi pisao da nije osećao dosadu.

  U periodu dok je radio u mentalnoj bolnici, na osnovu svojih istraživanja Perls je došao do zaključka da je dosada rezultat blokiranja naših pravih, izvornih interesovanja. Zaključak koji zvuči logično, jednostavno, realno i aktuelno.

  Kada blokiramo naša prava interesovanja i ne radimo ono što nas istinski zanima ostajemo bez entuzijazma i ideje kako da strukturiramo svoje vreme. Tada nastupa osećaj dosade.

  S obzirom da potreba za podražajima, strukturisanim vremenom i smislom ostaje, okrećemo se alternativama u koje spada i igranje „igara“, koje pominje Perls.

  Nije slučajno što on koristi pridev „nepodnošljiv“ kada opisuje kakav je bio prema ljudima sa kojima je ulazio u igranje „igara“.

  U kontekstu mentalnog zdravlja, termin „igranje igara“ ima negativan predznak i ukazuje na unapred predviđene verbalne razmene između dvoje ljudi koje se najčešće završavaju tako da se obe strane osećaju loše.

  Zato i pored dinamike koju možda nude, igre nisu konstruktivan način za prekidanje dosade.

  Perls kaže da zato što postoji želja da budemo negde drugde i da radimo nešto drugo, a koju ne možemo da prepoznamo jer joj nije dozvoljeno da se razvije, mi osećamo samo aktuelnu želju da ne budemo tamo gde jesmo i da ne radimo to što radi.

  • 
    
  • 
    
  • 
    

  Fric Perls, jedan od osnivača Geštalt terapije, psihijatar i psihoanalitičar, u svojoj autobiografiji navodi da često oseća dosadu i da je dosada jedan od njegova dva „problema“ (drugi je pušenje).

  Perls smatra da ga je dosada često navodila da bude nepodnošljiv prema ljudima, da čini da se oni osećaju loše i da sa njima igra „igre“.

  Dosadu je povezivao sa svojom potrebom da se „pravi važan“, a „pravio se važan“ tako što je tokom razgovora sa drugim ljudima tražio odobravanje, priznanje i divljenje.

  On navodi da je sebe stavljao u prvi plan ili da je razgovor navodio na određene teme kako bi mogao da se hvali priznanjima koja su on ili Geštalt terapija dobijali (smatrao je da su on i Geštalt terapija isto).

  Kasnije je otkrio pisanje koje je smatrao konstruktivnijim načinom da prekine dosadu i priznao da verovatno ne bi pisao da nije osećao dosadu.

  U periodu dok je radio u mentalnoj bolnici, na osnovu svojih istraživanja Perls je došao do zaključka da je dosada rezultat blokiranja naših pravih, izvornih interesovanja. Zaključak koji zvuči logično, jednostavno, realno i aktuelno.

  Kada blokiramo naša prava interesovanja i ne radimo ono što nas istinski zanima ostajemo bez entuzijazma i ideje kako da strukturiramo svoje vreme. Tada nastupa osećaj dosade.

  S obzirom da potreba za podražajima, strukturisanim vremenom i smislom ostaje, okrećemo se alternativama u koje spada i igranje „igara“, koje pominje Perls.

  Nije slučajno što on koristi pridev „nepodnošljiv“ kada opisuje kakav je bio prema ljudima sa kojima je ulazio u igranje „igara“.

  U kontekstu mentalnog zdravlja, termin „igranje igara“ ima negativan predznak i ukazuje na unapred predviđene verbalne razmene između dvoje ljudi koje se najčešće završavaju tako da se obe strane osećaju loše.

  Zato i pored dinamike koju možda nude, igre nisu konstruktivan način za prekidanje dosade.

  Perls kaže da zato što postoji želja da budemo negde drugde i da radimo nešto drugo, a koju ne možemo da prepoznamo jer joj nije dozvoljeno da se razvije, mi osećamo samo aktuelnu zelju da ne budemo tamo i da ne radimo to sto radimo.To je dosada, kaže Perls. Kada se dosađujemo, prisiljavamo sebe da obratimo pažnju – iscrpljujemo sebe u naporu da održimo napregnutu vezu sa onim što nam je dosadno. Ukoliko je potisnuto uzbuđenje takvo da može da se zadovolji u fantaziji, mi ćemo sanjariti ili zaspati i sanjati, zaključuje Perls.

  Ne postoji alternativa pravom, izvornom interesovanju, a dosada je logična posledica blokiranja naših pravih interesovanja.

  Kada ne radimo ono što nas zanima, ostaje sve ono što nas ne zanima, što ne volimo i što nam je dosadno.Zato je važna svesnost. Da naučimo da prepoznamo kada i kako blokiramo svoja izvorna interesovanja i kako sami stvaramo svoju dosadu.

M eđutim, nećete umreti zbog same dosade, već zbog određenih izbora načina života ili osnovnih zdravstvenih problema.

Postoje načini na koje se možete pozabaviti dosadom pre nego što ona negativno utiče na vaše zdravlje. Čitajte dalje da biste saznali više o tome kako vam borba protiv dosade može pomoći da vodite zdraviji život. U nastavku vam donosimo i načine za prevazilaženje dosade.Iako su izjave o smrti iz ovog apstraktnog razloga dugo posmatrane kao dečija posla, istraživači sada znaju da bi moglo biti moguće umreti od dosade. Evo šta nauka kaže o dosadi – i šta možete učiniti s tim u vezi.

Generalno, dosada se verovatnije javlja kod ljudi sa sledećim zdravstvenim problemima ili stanjima. Ovo je naročito tačno ako se ovi problemi ne leče:

• Aleksitimija (nemogućnost opisivanja i identifikovanja emocija)
• Poremećaj hiperaktivnosti sa deficitom pažnje (ADHD)
• Demencija, uključujući Alchajmerovu bolest
• Depresija
• Visoka osetljivost
• Traumatska povreda mozga

Istraživanja tokom poslednje decenije pokazala su da vas dosada sama po sebi neće ubiti.

Međutim, dugotrajna dosada može povećati rizik od rane smrti. To je zato što dosada može povećati nivo hormona stresa u telu, što može dovesti do većeg rizika od kardiovaskularnih bolesti.

Jedna ključna studija o dosadi (da, verovali ili ne, istraživači su se ozbiljno bavili fenomenom dosade) iz 2010. godine otkrila je da su sledeći faktori rizika povećali verovatnoću hronične dosade:

• Ukupno loše zdravstveno stanje
• Niža stopa redovne fizičke aktivnosti
• Pripadnici mlađe generacije
• Pripadnice ženskog pola
• Niži stepen zaposlenosti
• Ljudi koji imaju Alchajmerovu bolest

Veza između dosade i prevremene smrti nije u potpunosti shvaćena. Umesto direktnog uzroka i posledice, istraživači veruju da dugoročna dosada može dovesti do zdravstvenih problema koji vam mogu smanjiti životni vek.

Dosada može biti povezana sa sledećim izborima načina života:

• Pušenje
• Zloupotreba alkohola
• Zloupotreba psihoaktivnih supstanci
• Prejedanje ili bezumno grickanje
• Konzumacija nezdrave hrane

Poput stresa, i dosada može vršiti neprimeren pritisak na vaše srce i kardiovaskularni sistem. Ovo može povećati rizik od srčanog udara. Takođe možete doživeti više bolesti zbog smanjenog imuniteta.

Čini se da dosada takođe ima jaku vezu sa depresijom. U nekim slučajevima stalna dosada može dovesti do depresije, ali takođe vam može biti hronično dosadno zbog ovakvog stanja mentalnog zdravlja.Nelečena depresija povezana je sa povećanim rizikom od srčanih bolesti.

Lečenje bilo kog zdravstvenog stanja koje imate, kao i ulaganje u vaše zdravlje takođe vam mogu pomoći u borbi protiv dosade.

Jedan od načina borbe protiv dosade je pridržavanje svakodnevne rutine.

Iako ne morate svakodnevno da se bavite potpuno istim aktivnostima, korisno je izdvojiti određeno vreme posvećeno poslu, vežbanju, poslovima, hobijima i druženju.

Ipak, čak i ako postoji neka rutina, s vremena na vreme moguće je iskusiti dosadu.

Ako vam dosadi bilo nedostatak stimulacije ili druženja, razmislite o isprobavanju sledećih aktivnosti kad god se dosada pojavi:

Pročitajte novu knjigu ili časopis

• Pišite dnevnik ili beleške o tome kako se osećate.
• Vežbajte svakodnevno ili isprobajte nešto novo, na primer časove plesa.
• Skuvajte neko novo jelo.
• Pridružite se klubu koji vas zanima ili isprobajte novi hobi.
• Poziv ili video ćaskanje sa prijateljima ili voljenom osobom.
• Potražite volonterske mogućnosti ili dobrotvorni rad u svojoj zajednici.
• Pažljivo jedite svoje obroke.
• Usvojite prakse vežbanja pažnje, poput meditacije.
• Spavajte dovoljno svake noći kako biste imali energije da budete aktivni tokom dana.

Pored toga, važno je da stanje dosade koje kontinuirano traje saopštite prijatelju ili voljenoj osobi. Takođe se možete obratiti stručnjaku za mentalno zdravlje (psihoterapeut ili psihijatar) vezano za pitanja o hroničnoj dosadi povezanoj sa depresijom ili anksioznošću. ednom kada prepoznate dosadu, možete upravljati njome i učiniti da nestane u kratkom vremenskom roku

Ako vam je ponekad dosadno, to neće štetno uticati na vaše zdravlje.

U stvari, kada razmišljate o deci i tinejdžerima koji su neprestano zabavljeni najmodernijom tehnologijom, možda biste ih podstakli da se ponekad ostave telefona i računara i da dozvole da im bude dosadno. To im može pomoći da nauče kako da pronađu kreativna rešenja za zabavu.

Međutim, za mnoge odrasle osobe dugotrajna dosada može negativno uticati na zdravlje. Efekti dosade mogu biti posebno snažni ako imate određena problematična zdravstvena stanja, poput depresije ili anksioznostiTakođe je moguće da vam problemi sa mentalnim zdravljem ili hronične bolest povećavaju šanse za dosadu Najbolji način da sprečite dosadu je da se suočite sa njom direktno. Pomoći će vam ako ostanete društveno aktivni, bavite se hobijem, sportskim aktivnostima i druženjem s dragim ljudima. PA VI  POSLE DOPUSTITE DA VAM BUDE DOSADNO. MADA JE ONA NEKAD I NEOPHODNA KAO I ODMOR I MALO LENJOSTI !
  

NEDOSTAJANJE

 NIJE SVAKO NEDOSTAJANJE ISTO. MNOGO TOGA MOZE DA NEDOSTAJE. NAJCESCE SE MISLI NA VOLJENU OSOBU. I TO JE NEDOSTAJANJE NAJTEZE. MOGU DA NEDOSTAJU I LICNO ZDRAVLJE, LICNI USPEH, SAMOPOSTOVANJE I TAKO DALJE. NI TAKVA NEDOSTAJANJA NE TREBA ZANEMARITI . JER NEKAD BAS ONA ODBIJU NASU VOLJENU OD NAS I ONA ODE

.Zašto mi toliko nedostaje? Da li je normalno da mi toliko nedostaje? Hoće li ikada prestati da mi nedostaje? Da li ste ikada sebi ili prijateljima postavljali ovakva pitanja? Ne brinite, ovo su vrlo česta pitanja i sasvim normalna osećanja! Kad se romantične veze završe, teško je da vam ne nedostaje osoba sa kojom ste proveli toliko vremena i u koju ste uložili toliko truda, emocija i ljubavi. Možda vam je ta osoba billa najbolji prijatelj, romantični partner, možda i jedno i drugo, a verovatno je postala veliki deo vašeg života, te vam sada užasno nedostaje. Možda se osećate kao da niste svoji ili upotpunjeni bez te osobe. Ali, taj odnos je sada završen. Možda je to bila zdrava veza, možda i toksična. Možda niste sigurni zašto se završila ili ste čak vi bili ti koji ste stavili tačku na nju, ali ne možete da se oduprete nedostajanju koje osećate. Moguće je čak i da nikada niste bili u ozbiljnoj vezi sa ovom osobom, ali da su neka vrlo jaka osećanja postojala bez obzira na to. Možda mislite da ne bi trebalo da se osećate onako kako se osećate. Ne osećajte se krivima - sasvim je normalno da vam voljena osoba nedostaje, čak i ukoliko je ne želite nazad. U ovom članku ćemo istražiti šta je nedostajanje, šta zapravo znači kada vam nedostaje voljena osoba, kao i ponuditi savete ukoliko se osećate izgubljeno, te ne znate kako da se nosite sa bolom koji izazivaju žudnja i nedostajanje, iako vam je srce slomljeno.Nedostajanje je jedna u nizu emocija koje osećamo kada nam fali prisustvo osobe koja nam je mnogo značila, kada smo odvojeni od nje, bilo da je to usled fizičke udaljenosti ili zato što je veza sa tom osobom prekinuta. Studija iz 2010. godine otkrila je da su ista područja mozga koja su aktivna kada se zavisnik odvikava od droge i drugih opijata ili supstanci, bila aktivna i kada su ljudima bile prikazane fotografije njihovih bivših partnera, koji im nedostaju. Ovo sugeriše da je ljubav zaista slična zavisnosti, a istraživači su nagovestili da je verovatno da će svaki čovek tokom svog života doživeti neki oblik zavisnosti od ljubavi. Nedostajanje se događa prirodno, van naše kontrole, a naša tela se, pored emocija i razuma, zbog toga podvrgavaju turbulentnim promenama. Naše telo proizvodi određene hemikalije, a proizvodnja tih istih hemikalija se ubrzava kada nekoga volimo. Dakle, kada tu osobu više ne vidimo, odnosno kada smo prošli kroz raskid, naše telo u suštini doživljava „kriziranje“, koje dovodi do užasno snažnog i neprijatnog osećanja „nedostajanja“Kada ostanete bez nekoga koga ste voleli, pogotovo nekoga koga na neki način volite i dalje, verovatno ćete o toj osobi puno razmišljati, što je sasvim normalno. Mozak pokušava da obradi promene koje su se dogodile, uz dodatan stres usled razdvojenosti. Primamljivo je razmišljati o tome šta ta osoba sada radi, kako provodi vreme, da li je pronašla nekoga novog, da li i ona razmišlja o vama i da li i vi njoj nedostajete, koliko i ona vama. Kada vam neko nedostaje, možda često razmišljate o tome kada ste se prvi put upoznali i kako ste se zaljubili, dok vrtite sve lepe uspomene koje ste imali u svojoj glavi. Ovo bi moglo stvoriti idealizovan pogled na tu osobu i odnos u celini, a onda vam na kraju nedostaje idealizovana verzija, čak i više nego realna stvar. Postoje i određene prilike tokom godine, koje bi takođe mogle pojačati osećaj da vam neko nedostaje. Rođendani i druge posebne prilike koje biste inače provodili zajedno, kao i Dan zaljubljenih kada drugi parovi slave svoju ljubav, mogu pogoršati nedostajanje koje osećate. Zapamtite da je u redu je osećati se ovako. Pokušajte da se obratite prijateljima, kako biste lakše prebrodili trenutke kada vam je teško da se nosite sa nedostajanjem koje osećate. Većina ljudi se tako oseća nakon raskida. Svima nedostaje ta osoba, taj odnos, koji su sada izgubili. Nauka nam takođe pokazuje da naša tela prirodno reaguju na ovaj način kada se veza završi, stoga ne možemo sprečiti da se te reakcije dogode. Tako da, da - normalno je da vam neko toliko nedostaje.Verovatno se takođe pitate, da li će mi on ili ona zauvek ovoliko nedostajati? Da li će ovaj osećaj ikada izbledeti ili nestati? Da. Možda trenutno imate osećaj kao da će vam zauvek nedostajati. Možda mislite da se vaš ljubavni život nikada neće poboljšati. Ali, doći će trenutak kada će nedostajanje jednostavno prestati. Krenućete dalje, a na kraju, možda čak i pomislite: „Drago mi je što je sve ispalo tako.“ Život je dragocen, a imamo samo jedan. Moramo ga maksimalno iskoristiti, u čemu nas nedostajanje može kočiti, stoga, sledi nekoliko koraka koji bi vam mogli pomoći u procesu oporavka, kako bi nedostajanje u nekom momentu prestalo.

 Cesto vam nedostaje neko ko ga ste zapamtili kao idealnog partnera - bolju verziju te osobe, nego što ona to zapravo jeste. Teško je to učiniti, ali pokušajte da se setite svih aspekata veze i osobe, a ne samo onih dobrih. Ljubav i odnosi su složeni, te čak i u zdravim vezama biće uspona i padova. Pokušajte da se setite da je bilo i loših stvari, koje su verovatno i dovele do udaljavanja i nedostajanja, kako ne biste idealizovali ono što ste imali i pogoršali nedostajanje koje osećate.

Kada roditelji umiru, evo šta se dešava:

1. Postaneš svestan koliko je porodica važna.

Niko te nikada tako nesebično neće voleti kao roditelji. U stanju su da te prozru do kraja i da ti

2. Taj gubitak je teško preboleti.

Dok su nam roditelji živi mi smo deca, bez obzira koliko nam je godina. Kada njih nema, neka tuga se uvuče u čoveka. Postaješ svestan da si sada nekako čudno sam. U sećanje ti navire mamin lik kako te ljubi pred spavanje, tata koji te uči da voziš bicikl...

3. Nerviraju vas ljudi koji se žale na svoje roditelje

A ti bi dao ceo svet samo da ih još jednom vidiš, zagrliš... I dođe ti da vikneš: Budalo, budi srećan što ih imaš, što su ti živi!

4. Bol zbog gubitka je skoro uvek prisutan

To je jedina bol koja nikad ne bledi. Čak i kada ti je sve potaman, srce će pomalo da te štrecne - neće biti mirno, jer oni nedostaju.

Često će ti se desiti da ćeš se rasplakati tako jako, baš kao i onaj dan kada su otišli jer ta bol ne prolazi...

5. Nećeš moći da se pomiriš sa činjenicom da tvoja deca neće poznavati tvoje roditelje - da tvoji roditelji neće videti tvoju decu

Ubijaće te činjenica što tvoji roditelji nisu na porodičnim fotografijama nastalim oko prazničnih dana. Što tvoja mama ne može da prenese tajni recept za kolače tvojoj kćerki. Što tvoj sin neće nikad da sazna mudrosti tvog oca...

Za svaku tvoju suzu, komad srca joj se otkinuo: Ovih 10 stvari majke nikad neće reći deci!

6. Zavidićeš ljudima čiji su roditelji još živi

Izjedaće te ljubomora oko praznika kada tvoj kolega ide kod "keve" na ručak. Ubijaće te činjenica da ti nemaš kod koga da odeš za Božić, a tamo neka tvoja drugarica će se žaliti kako mora kod roditelja da provede praznik a baš je htela da ide u Beč ili Rim....

7. Božić, Uskrs, pordična slava biće dani kojima se nećeš radovati

Čak i ako imaš muža/ženu ili decu, praznici poput Božića, Uskrsa ili slava, uvek će te asocirati na roditelje i biće ti mnogo, mnogo teško što nisu tu, kraj tebe...

8. Saznaćeš mnoge tajne

Vremenom će doći do tebe pojedinosti koje se ne uklapaju u tvoju sliku o mami ili tati. Neki njihovi sitni gresi "iskočiće" iz starih stvari, a vi nećete moći da se otmete utisku da ih niste poznavali dobro i to će vas ubijati.

9. Kada čujete neku srećnu vest, automatski ćete hteti da pozovete svoje roditelje i to podelite sa njima

S vremena na vreme uhvatićete sebe kako na mobilnom okrećete mamu ili tatu na telefon, a sa druge strane biće muk....

10. Shvatićete svu veličinu vaše ljubavi prema njima

Onog dana kada oni nestanu iz vašeg života shvatićete koliko ste ih jako voleli. I možda nisu više kraj vas, ali vi ste jedina osoba na svetu koja će ih zauvek nositi u srcu.

Znajući sve ove činjenice, sada možete da uradite samo jednu stvar: Provedite sve slobodno vreme sa svojom decom. Neka sutra imaju lepe uspomene. ada se govori o ritualima, to mogu da budu rituali odlaska na grob, rituali zajedničkih razgovora i oplakivanja, rituali donošenja fotografija… Tako se, recimo, kroz posmatranje fotografija, iz seanse u seansu otvara priča o značaju umrlog, o značaju gubitka, o odnosima među njima, i nastoji se da se u novim okolnostima uspostavi novi, drugačiji odnos prema gubitku.

Monika Mek Goldrick smatra da rituale valja sprovoditi u tri etape:

• jedan ritual da bi se gubitak shvatio i oplakao
• jedan ritual da bi se simbolizovalo ono što članovi porodice nose u sebi ili čuvaju od osobe koja je umrla
• jedan ritual da bi se simbolizovao nastavak života

– Zajedno sa porodicom osmišljamo rituale, kroz ono što čini njihov život. Tako će za nekog simbol nastavka života biti odlazak u pozorište, a za drugog nešto sasvim drugo…  Zbog toga je važno da ispitamo sistem vrednosti osobe i načine koji će njoj biti odgovarajući, pa u zavisnosti od toga sa porodicom smišljamo rituale koji mogu da budu korisni. Tu je spektar veoma širok i različit u odnosu na to sa kojom porodicom radimo. Tako, recimo, nekome znači da ide na groblje, nekom ne znači, i to je potpuno u redu – objašnjava Biljana Ćulafić.

Sagovornica eKlinike je sa podelila i svoje lično, traumatično iskustvo, u želji da ih motiviše da iz slične situacije dostojno sačuvaju uspomenu, ali i nastave sa životom jer to zaslužuju svi – i onaj koji nas je napustio, ali i oni koji iza njega ostaju i nastavljaju sa životom.

– Moj brat poginuo je nesrećnim slučajem u inostranstvu, pre godinu i po dana. Ja sam bila prva kojoj je javljeno iz ambasade. Bio je mlad čovek, imao je 43 godine. Vest me je pogodila poput groma. Ipak, morala sam da ostanem pribrana, a pošto je javljeno dva dana od smrti, i to uveče, odlučila sam da ujutro lično odem kod roditelja i tamo im saopštim, licem u lice. Mislim da je najbolniji trenutak za mene bio kada sam im rekla da sednu pored mene. Uzela sam njihove dlanove, stavila u moje, a onda ih zamolila da ustanemo, držeći se za ruke. Kada sam im saopštila to, bilo je teško slušati vriske neverice. Ipak, znala sam da sam uradila najviše što sam mogla i bila sam uz njih.

Biljana Ćulafić priznaje da je dozvolila tada, i u narednim nedeljama, da kroz nju struji čista bol tuge, koja ju je pročišćavala i oplemenila. Otišla i po telo brata u Nemačku, a već tada nalazila se u bolnoj, drugoj fazi – (fazi čežnje) i imala utisak da joj brat kaže: “Sestro, ne brini, ja više ne patim. Idemo samo po moje telo, i ne brini, to je samo moje telo, to više nisam ja.”Moja vera u Boga dala mi je mnogo snage na tom putu a snagu su mi davale i sve moje seanse sa klijentima koji su, poput mene, imali slično iskustvo gubitka. Tako sam zaobišla zamke krivice, jer sam znala da, ma koliko da sam se trudila i bratu govorila da ga volim – to ga ne bi spasilo od smrti. Takođe sam imala jasan uvid da brat više ne pati. Potvrdio mi je to i inspektor u policiji, koji je rekao da je smrt bila trenutna. I dok ovo pišem, oči mi se pune suzama, ali to nije samo tuga, u mojim suzama je i zahvalnost i dirnutost što sam punih 40 godina imala dobrog brata. Meni je pomoglo, u mom tugovanju, što sam izabrala put zahvalnosti, i svoj pogled nisam usmerila i fokusirala na bolnu smrt koliko na život i uspomene koje sam imala sa bratom. Trebalo mi je upravo godinu dana, i po tome sam školski primer – da prihvatim da brat više nikada neće doći, više nikada neće ćutke zapaliti jutarnju cigaru i ćutke piti kafu – priznaje naša sagovornica.– Ipak, pojavljue se u snovima, pojavljuje se svaki dan dok posmatram njegovu sliku na zidu, i pojavljue se uvek kada sam dobra prema drugima, jer bio izrazito plemenita i voljena osoba. On je na neki način nastavio da živi, kroz dobra dela koja je činio ljudima oko sebe. Ja samo sledim njegov primer. Smrt bliske osobe preboljevamo svojim životom, živeći ga ispunjeno, živeći ga tako da prihvatamo i ispoljavamo naša osećanja i naše načine tugovanja – ispričala je za eKliniku Biljana Ćulafić, diplomirani pedagog, sistemski porodični psihoterapeut, EMDR psihoterapeut i shema psihoterapeut pod supervizijom.

 Gubitak deteta je jedna od najrazornijih stvari koja nekome može da se dogodi u životu. Dokazano je da ovaj gubitak izaziva veću količinu stresa nego bilo koji drugi, kao što je smrt roditelja ili supružnika

Roditelji koji su izgubili dete doživljavaju niz emocija – bol, nedostatak smisla, krivicu, bes – i svako od ovih osećanja je normalno. Takođe, napominju psiholozi, oba roditelja neće na sličan način tugovati zbog smrti deteta. Međutim, pravi alati mogu pomoći da roditelji nauče kako da se nose sa tugom u tako dramatičnom trenutku. Uz podršku moraju da krenu na dug put ka prihvatanju i nalaženju mira.

Moguće reakcije na gubitak

Tugovanje zbog gubitka deteta je nezamislivo. Tuga obuzima i zbunjuje, i čini da se roditelji osećaju izolovano i usamljeno. Razumevanje mogućih reakcija koje se mogu javiti mogu pomoći i pružiti neki oblik utehe.

Šok

Vrlo česta reakcija na smrt deteta je da roditelj poriče šta se dogodilo i ne može da obradi ili prihvati gubitak. Iako je ovo normalno, važno je ne ostati u ovom stanju predugo, jer to može dovesti do daljeg emocionalnog stresa.

Bes

Osećanje jedne vrste besa je takođe normalna emocija kada se žali zbog gubitka sina ili ćerke. Roditelj je besan na svoju situaciju, na Boga ili sudbinu, ili čak na one oko sebe koji su još živi i zdravi. Nema razloga da se plaše da izraze svoja osećanja. Razgovor o osećanju besa sa prijateljima ili porodicom može pomoći da se oslobodi deo intenziteta emocija.

Krivica

Krivica često prati tugu zbog gubitka deteta. Možda se osećaju krivim što nisu bili u mogućnosti da zaštite ili spasu svoje dete. Možda se osećaju krivima što su preživeli a oni nisu. Ove prirodne emocije često isplivavaju na površinu nakon ovakvog traumatičnog događaja.

Depresija

Depresija je uobičajeno stanje nakon smrti bliske osobe – posebno kada je u pitanju dete. Međutim, depresija može postati iscrpljujuća ako se ne kontroliše. Dobra je ideja potražiti pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje koji je specijalizovan za suočavanje sa problemima vezanim za tugu kao što je depresija nakon gubitka.

Tuga

Tuga i plač su prirodne reakcije na bol. Plakanje pomaže oslobađanju zagušenih emocija, stvarajući prostor za isceljenje. Kada je u pitanju suočavanje sa tugom, važno je dozvoliti sebi trenutke u kojima suze slobodno teku.

Anksioznost

Konačno, anksioznost može nastati kako se približavaju događaji kao što su rođendani, godišnjice i praznici. Značajni datumi mogu izazvati bolna sećanja, uzrokujući da se bol ponovo pojavi dok pokušavaju da se nose i prihvate gubitak ćerke ili sina.

Roditelji se drugačije suočavaju sa gubitkom deteta

Gubitak deteta stvara ogroman pritisak na brak, jer svaki partner tuguje na svoj način i možda ne razume kako se drugi oseća. Ova razlika u stilovima tugovanja može izazvati napetost između partnera ako ne odvoje vreme da razumeju potrebe jedni drugih

Potrebno je razumeti da svako tuguje na svoj način, čak i unutar iste porodice. Normalno je da se parovi osećaju nepovezano jedno s drugim zbog ovih razlika u mehanizmima suočavanja; međutim, komunikacija je posebno važna u ovom periodu. Obe strane bi trebalo da se potrude da čuju i razumeju jedna drugu tokom ovog bolnog procesa.

Kada je reč o tome kako se nositi sa anksioznošću, preporučuje se bavljenje aktivnostima koje opuštaju, kao što je provođenje vremena na otvorenom ili poseta mestima koja su vezana sa prijatnim uspomenama.

Važno je razumeti nelinearni aspekt tuge

Tuga je složena emocija koju je često teško razumeti. Jedna od najvažnijih stvari koje treba zapamtiti kada se nosmo sa tugom je da ona nema linearnu putanju. Umesto toga, tuga često podseća na plimu i oseku, ponekad pogađa na neočekivan način ili nasumično. Prepoznavanje ovog nelinearnog aspekta tuge može pomoći da se ožalošćeni pripreme za ono što je pred njima.

Koliko dugo traje tuga nakon smrti deteta

Tuga je prirodan i neophodan odgovor na smrt. To može biti ogromna emocija koja utiče na nas na mnogo načina, i fizički i emocionalno. Ne postoji jedinstven odgovor na pitanje „Koliko dugo traje tuga?“ ali važno je zapamtiti da će vremenski okvir biti drugačiji za sve.

SVAKAKO JE  OVO POSLEDNJE GUBITAK DETETA NAJTEZE NEDOSTAJANJE KOJE POSTOJE. CAK IKAD VAM JE DETE ZIVO U DRUGOM GRADU ,DRZAVI, KONTINENTU IMATE VRLO  JAK OSECAJ TUGE I NEDOSTAJANJA. SMRT RODITELJA TAKODJE JE VELIKA TUGA I NEDOSTAJANJE. A OPET NE SMEMO NI DA OMALOVAZAVAMO TUGOVANJE ZA VOLJENOM OSOBOM BILA ONA ZIVI ILI MRTVA I KOLICINU NEDOSTAJANJA KOJA NAMSTVARA FIZICKU BOL. SVAKO NEDOSTAJANJE NEKE OSOBE JAKO UTICE NA NAS I NAS ZIVOT. I VRLO JE TESKO IZBORITI SE SA TIM. NEMA UPUTSTVO ZA UPOTREBU. SVAKO SE SA NEDOSTAJANJEM 'MOSI' NA SVOJ NACIN I ZAPAMTITE- TO JE U REDU!

.