TINEJDZERI U SRBIJI IMAJU DVA PUTA KAD JE U ITANJU IZBOR MUZIKE. ILI OTKIDAJU NA DESINGERICU ILI NA BILI AJLIS. RODITELJI SU ZABRINUTI I ZBOG PRVOG I ZBOG DRUGOG IZBORA. DA SE RAZUMEMO I ELVIS PRISLI I BITLSI SU ZALUDJIVALI TINEJDZERE I PLASILI RODITELJE SVOJIM UTICAJEM NA NJIH. A OPET KOLIKO SU TO BILA DOBRA I LAKA VREMENA . ROK END ROL SIGURNO NIJE OD DECE PRAVIO BAHATE LJUDE ILI SAMOUBICE. DANASNJE TESKO VREME FORMIRA NASU DECU PREKO INTERNETA I MUZIKE GORE POMENUTIH IZVODJACA I TU NISTA NE MOZEMO. MUZIKA JE NAJVAZNIJA U ZIVOTU TINEJDZERA. SVAKAKO TREBA DA SE ZABRINEMO AKO DECA SLUSAJU SAMO EMO MUZIKU, ALI NI OVA PO MENI NAZOVI MUZIKA DESINGERICE I NJEMU SLICNIH SIGURNO NIJE NESTO STO ZELIM DA SLUSAJU MOJA DECA.
Izvodjaci Dragomir Despić i Luka Bijelović, poznati pod umetničkim imenima Desingerica i Pljugica, već neko vreme izazivaju pažnju javnosti.,Nasa deca su gotovo luda za njima.
Društvene mreže i portali bruje o njihovim nastupima na kojima "krste" publiku tako što ih udaraju patikom po glavi, a to je samo jedan od skandala po kojima su poznati.
Još jedan od rituala bez kojih ne može da prođe njihov nastup jeste bacanje pocepane čarape, kada se fanovi bore ko će je uhvatiti.
Svi ovi fenomeni bili su razlog da posetimo njihov sinoćni nastup u Beogradu i porazgovaramo sa Dragomirom i Lukom, pa smo ih pitali da nam objasne šta prestavlja "krštenje" i zbog čega mlade ljude udaraju patikom. To nije religiozno, to je moj ritual preobraženja u našu muziku. Ja "krstim". Odaberem nekoga gde vidim najviše tih đavola koji treba da se izbace kroz našu muziku. To odmah vidim, čim izađem na binu, a nekada imam i zakazano. Večeras imam dogovoreno tri, četiri "krštenja" - rekao nam je Desingerica, pa smo pitali Luku zbog čega on to ne radi.
- Ja ne "krstim", nemam ovlašćenje za to - rekao je kroz smeh Pljugica.
Dragomir je inače otac devojčice koja ima dve godine, pa nismo mogli da ga ne pitamo kako bi reagovao kada bi njegova ćerka jednog dana otišla na nastup i kada bi nju neko udarao patikom po glavi.
- To je moj gas, to se sigurno neće desiti. "Krštenja" isključivo radim ja, mislim da se ljudi ne bi krstili kod drugih ljudi, osim isključivo kod mene, drugi izvođači ne znaju to da rade. Jedino ako neko prođe moju školu, onda može - istakao je Despić, pa nam je otkrio kako vaspitava svoju naslednicu.
- Dunja je dve godine naprednija nego njeni vršnjaci, ponaša se kao da ima četiri. Peva, vrišti, priča, zna sve moje pesme. Razgovaram sa njom kao sa odraslom osobom. Tako se ponašam prema njoj, tako je i vaspitavam. Raste zdravo, bez obzira na moja sr*nja. Raste u zdravoj porodici i okolini - priznao je Desingerica koji kaže da bi doveo ćerku na nastup, ali mu ne dozvoljava supruga Nevena.Dragomir Despić, kontroverzni srpski reper, poznatiji kao Desingerica, danima je u središtu skandala zbog nove runde problematičnog ponašanja na nastupima. U svojim nastupima Desingerica obožavatelja redovno lupa cipelama i na njih baca čarape.
Ovim povodom oglasilo se i Ministarstvo kulture i medija Crne Gore, koje je izrazilo veliku zabrinutost za mlade koji dolaze na nastupe popularnog repera, a mnogi su najavljivali da će mu na neko vrijeme suspendirati nastupe, no do tako drastičnog poteza nije došlo.Podsetimo, zbog kontroverznih nastupa repera u Crnoj Gori, kada je po publici pravio pitu sa sirom, banana split i pljuvao jednoj devojci u ustao, potegla se tema o tome da mu se zabrani ulazak u ovu državu.
Kontroverzni reper je nedavno otputovao u Hrvatsku gde se opuštao u njihovoj mediteranskoj hrani, a mnogi su primetili i da je jede školjke koje je zakonom zabranjeno loviti.
Naime, reper je trenutno u Hrvatskoj gde dane provodi uživajući u istarskim restoranima i mediteranskoj hrani, a mnogi su primetili da jede prstace. Reč je o posebnoj vrsti školjki, koje je zakonom zabranjeno loviti.
Tačnije, 1995. godine je donesen zakon kojim je zabranjen promet, izvoz i trgovina prstaca zbog uništavanja obale prilikom vađenja.Prema novom Zakonu o morskom ribarstvu, za jedenje prstaca može se u zatvor od šest meseci do pet godina te su predviđanje novčane kazne za prekršaj pravnoj osobi koja lovi, poseduje ili stavlja u promet prstace na teritoriju Republike Hrvatske ili ako ih izvozi u inostranstvo,
NE BIH SE VISE ZADRZAVALA NA DESINGERICI KOGA I NASA JELENA KARLEUSA PROZIVA I NE BI MU DALA DA JOJ VASPITAVA DECU! JECA I CECA (SRPSKA MAJKA) SU ZA DESINGERICU SITNA RIBA PLJUCKAVICA. ETO MOZE MU SE.
Jedna od važnih poruka kada poznate ličnosti govore ili pevaju o mentalnom zdravlju jeste da anksioznost, depresija, trauma, ne moraju da budu usamljena mesta
Po Siglu, adolescencija predstavlja srž odraslosti – adol-essence; srž onoga za šta smo sposobni, šta želimo i šta nam je potrebno da budemo. Potrebno je da gajimo karakteristike adolescentnog uma – poriv za istraživanjem, novinom, istraživanjem, povezivanjem sa drugima – i u svojoj odrasloj dobi; u suprotnom, zapašćemo u rutinu, a život će postati beživotan.
Ne biramo svesno da se u nama ugasi iskra sa kojom bismo voleli da živimo; nekada nas na to primoraju teške životne okolnosti, zbog kojih živimo na autopilotu dok nam tinejdžerski problem deluju kao nešto lako rešivo i nešto što samo treba da se preraste. Naprotiv, kaže Sigl, kao odrasli možemo mnogo toga da naučimo od adolescenata, baš kao i oni od nas.Površno gledano, ako ste odrasla osoba, pesme Bili Ajliš manje ili više zvuče isto, a osnovno osećanje je očajanje. Muzika je važna – a ako oblikuje adolescenta, a adolescent oblikuje odraslog čoveka, onda još i važnija nego što mi se činilo tada.
Sve ovo je važno zato što nije tajna da postoji problem na svetskom nivou koji se tiče mentalnog zdravlja adolescenata: prema nekim podacima, jedan od pet njih ima ili može imati problem sa mentalnim zdravljem; ako ovi problemi nisu adekvatno dijagnostikovani ni tretirani, nosimo ih sa sobom u odraslo doba.
Uz to, uobičajen doživljaj adolescenata kao preosetljivih i zlovoljnih otežava nam, a i njima, da prepoznamo njihove doživljaje kao dovoljno značajne da se potraži pomoć profesionalca u oblasti mentalnog zdravlja.
Upravo zato nam je važan svaki resurs za rad sa decom, a stručnjaci su istraživali na koji se način ljubav prema muzici može iskoristiti u psihoterapiji, ne samo kroz muzikoterapiju već i u širem smislu, kroz korišćenje muzike i ukazivanje na njen značaj u radu sa tinejdžerima.
A pošto muzika kod adolescenata tako snažno ispunjava potrebu za pripadnošću, teško je ne stvarati pretpostavke o tome ko su oni zapravo, kakve su ličnosti, na osnovu same muzike koju slušaju i ne stavljati ih u određene kutije, kao što smo radili kada smo bili mladi – na primer, među “dizelaše i padavičare”.
Mnogo je važnije da se zapitamo zašto mlada osoba ili dete voli baš tog izvođača, tu pesmu, na koji način se povezuju sa muzikom, na koji način ona utiče na njih.
Pokušajmo da zauzmemo neosuđujući stav i nemamo predrasude o tome šta bi današnja deca trebalo da slušaju. Ako napravite mini-istraživanje među tinejdžerima, ispada da većina muzike koju slušaju spada u dve kategorije, koje možemo grubo nazvati Desingerica i Bili Ajliš. I dok smo se fenomenom prvog već bavili, Bili Ajliš je neko ko upravo sada, dok ovo čitate, oblikuje mozgove i živote milijardi adolescenata.
Danijel Sigl se zalaže za podelu po kojoj adolescencija ne samo da počinje u dvanaestoj godini već se proteže na rane dvadesete, sve do dvadeset četvrte; ako poštujemo ovu definiciju, i sama Bili je još uvek adolescentkinja.
Potpuno neverovatno, ako uzmemo u obzir njenu biografiju, a usudila bih se reći i zrelost njene muzike, kao i njenih javnih nastupa i imidža.
Pa, je li ili nije Bili dobra za našu decu? Zavisi, naravno, od toga kako je koristimo kao resurs, i/ili kako je oni koriste.
Roditelji sa kojima radim često je krive za stilove oblačenja, frizure svoje dece, a neki čak i za simptome teškoća sa mentalnim zdravljem, kao što je samopovređivanje, depresija ili anksioznost. Internet zajednice i analitičari takođe je godinama hejtuju, iznoseći teze da ona romantizuje mentalne bolesti, te da bi adolescenti mogli da pripišu njen uspeh njenoj depresiji; te da njena pojava pa i njeni spotovi moraju da se promene da tinejdžeri ne bi, citiram, “neizbežno ponavljali ciklus depresije”.
Šta sama Bili, osvajačica brojnih Gremija i autorka pesme koja je saundtrek ni manje ni više poslednjeg filma o Džejmsu Bondu, ima da kaže o tome? U pesmi Listen before I go, kaže, recimo Call my friends and tell them that I love them / And I’ll miss them / But I’m not sorry / Call my friends and tell them that I love them / And I’ll miss them / Sorry, pa biste mogli pomisliti da zaista glorifikuje samoubistvo, naročito kada je sluša neko ko intelektualno može da razume konačnost smrti, ali ne i stvarno.
S druge strane, u brojnim intervjuima ona otvoreno govori o mentalnom zdravlju i problemima sa mentalnim zdravljem. “Stvarno nisam mislila da ću živeti do sedamnaeste godine”, rekla je jednom kroz suze, ohrabrujući fanove da “nikada ne preduzmu taj jedan korak ka tome… hvatam ih za ramena i govorim, molim te, brini o sebi i budi dobar prema sebi i vodi računa o sebi…”
Drugom prilikom, govorila je o tome kako su joj grudi porasle kada je bila dete, kako je želela da bude model ali nije mogla jer je chubby, i kako je želela (kao i verovatno sve devojčice na ovom svetu) da promene koje je pubertet doneo njenom telu jednostavno nestanu. “Klinci koriste moje pesme kao zagrljaje. Pesme koje govore o tome kako smo depresivni, suicidalni ili potpuno protiv sebe, odrasli misle da su loše, ali osećam da pruža utehu kada se neko oseća podjednako užasno kao mi, da nismo sami – to je dobar osećaj.”
Budite sigurni da i tinejdžeri koji slušaju Biline depresivne pesme znaju za ove njene reči – a ako ne znaju, treba da ih podsetimo.
I Sigl kaže da je izazovan zadatak biti roditelj i terapeut adolescentima, i da evoluciono nismo predodređeni za to da taj zadatak obavljamo sami, u izolaciji; u doba kada tinejdžeri odbacuju roditelje, rizici za njih su manji ukoliko su deo šire zajednice i ukoliko se za savet mogu obratiti drugim odraslima, ili, u ovom slučaju, rok zvezdi. Naravno da ćemo im mi reći “molim te, brini o sebi i budi dobar prema sebi i vodi računa o sebi”, ali će poruka lakše doći od njih ako je pojačana od takvog autoriteta kao što je Bili Ajliš, koja drži baklju u ćoškovima njihovih soba baš kao Morisi nekada u ćoškovima naših.
Delimično svesna svoje odgovornosti, Bili regularno govori ne samo o osećanjima depresivnosti i anksioznosti već i o njihovim okidačima, ali i načinima kako da se izborimo sa njima. Njen savet je “strpljenje; ja sam sa sobom imala strpljenja. Nisam to uradila, čekala sam. Stvari izblede”.
Takođe, kaže da se sa problemima borila stvarajući muziku, što je evidentno – na primer, pesma Xanny govori o prijateljima koji zloupotrebljavaju supstance dok ona to ne radi, ne želi i ne razume, dok Bury a friend bukvalno peva iz ugla monstruma koji se krije ispod kreveta.
Još kao student psihologije naučite da je sublimacija – nošenje sa bolom kroz neku vrstu stvaranja – najkorisniji odbrambeni mehanizam, a odbrambene mehanizme moramo da imamo, naročito kroz odrastanje, samo je važno da ih budemo svesni. Bili ne daje lični primer odlascima na psihoterapiju, što danas rade mnoge poznate ličnosti, pa i takmičari na Olimpijadi, i što je pohvalno.
Međutim, imajmo na umu da postoje različiti načini da se nosimo sa problemima, sve dok ih ne negiramo; njene izjave poput “Ne čini vas slabim ako tražite pomoć… ne čini vas slabim ako pričate sa prijateljem ili terapeutom… i svako treba da pomogne drugome ako drugome treba pomoć… treba da počnemo taj razgovor, da pitamo, kako si, jesi li dobro…” zvuče sasvim zrelo i na mestu kada pomislimo da je i sama čovek od krvi i mesa, pa uz to po Siglovoj podeli još uvek adolescentkinja.
Neki tinejdžeri, a takva je bila i potpisnica ovih redova, jednostavno vole da nađu muziku koja veliča tužna osećanja, i da ostanu tu. Zato je važno da učimo adolescente emocionalnoj regulaciji, odnosno učenju da se osećanja prepoznaju, kao i da njihov intenzitet nije uvek isti i da variraju.
Površno gledano, ako ste odrasla osoba, pesme Bili Ajliš manje ili više zvuče isto, a osnovno osećanje je očajanje. Međutim, možemo naučiti hrpu različitih naziva za osećanja i uputiti tinejdžere da sastave plej-listu koja sadrži različita osećanja, i da vidimo kako se pomeramo ne samo iz jednog osećanja u drugo već i kako isto osećanje može imati različite intenzitete.
Chiriro, recimo, govorila bi o odlučnosti i uspehu, snažno inspirisana Bilinim omiljenim filmom Spirited away. Happier than ever bila bi bes, The end of the world ljubav, a Birds of feather bi se mogla nazvati i srećom, pomešanom sa strahom da sreća neće dugo trajati, ali ipak – srećom. U Everything I wanted, recimo, čujemo jasno olakšanje nakon što se budi iz košmara u kome je počinila samoubistvo, a When the party’s over bi bila stid, onaj stid koji nas vodi u izolaciju.
A kada smo kod tuge, ona bi se kretala od rezignacije u The Greatest do potpunog očaja u mojoj omiljenoj TV. U TV Bili peva, ni manje ni više: I don’t wanna talk right now / I just wanna watch TV / I’ll stay in the pool and drown / So I don’t have to watch you leave / I put on Survivor just to watch somebody suffer / Maybe I should get some sleep / Sinking in the sofa while they all betray each other / What’s the point of anything?… / And I don’t get along with anyone / Maybe I’m the problem… / Baby I’m the problem.
Možda vam, ako mislite da ste prevazišli svoje tinejdžerske muke, tekst zvuči melodramatično; postoji psihoterapijska tehnika u kojoj treba da ponavljate određenu misao beskrajno puta kako biste je učinili besmislenom.
U istoj terapijskoj školi savetuje se da se odvojimo od svojih misli i da ih ne posmatramo kao punu istinu; da ih nekada gledamo kao da su oblaci na nebu a naš um nebo preko koga oblaci neumitno prelaze. Da bismo to uspeli, moramo nekada da čujemo te misli, i da osvestimo koliko nam nisu korisne, a na prvom mestu maybe I’m the problem, baby I’m the problem.
Za pun doživljaj preporučujem extended version u kojoj Bili poziva fanove da joj se pridruže i da horski pevaju to maybe I’m the problem, baby I’m the problem, što paradoksalno pokazuje da ne može u svima koji pevaju biti problem, ili ako jeste, bar nismo sami sa tom misli, kao što nikada nismo sami kada slušamo muziku.
Da se vratimo na gornje brojke i ideju da bi muzika Bili Ajliš – ili bilo koja muzika uopšte – mogla da podstakne depresiju, anksioznost, samopovređivanje i suicidalne ideacije tinejdžera – jedna studija pokazala je da oko sedamdeset procenata adolescenata smatra i anksioznost i depresiju glavnim problemom svoje generacije, a druga da čak dvoje od troje tinejdžera koji imaju suicidalne misli nikada ne dobije pomoć koja im je potrebna.
Možemo samo da se nadamo da naša deca nisu deo te statistike; ali brojevi govore da postoji mnogo patnje koja se trpi u tišini, i da će pre biti da joj pesme ove autorke daju glas nego da je podstiču ili izazivaju.
Bili Ajliš je toliko deo opšte kulture da je pevala na zatvaranju Olimpijade, pa nije zgoreg da iskoristimo priliku, ako već nismo, da počnemo dijalog sa svojim tinejdžerima o mentalnom zdravlju.
Jedna od važnih poruka kada poznate ličnosti govore ili pevaju o mentalnom zdravlju jeste da anksioznost, depresija, trauma, ne moraju da budu usamljena mesta, i da tišina ne vodi ka miru, naprotiv. Neki od njih će želeti da pričaju, neki će izabrati da ćute, ali će vas/nas čuti, u to sam sigurna.
VEOMA VOLIM I CENIM SVE STO RADI BILI AJLIS. PESMA 'LOVELY' MI JE OMILJENA PESMA. KAO I PESME 'BAD GUY" , 'LISTEN BEFORE I GO'. IMA JOS DOSTA NJENIH PESAMA KOJE MI SE SVIDJAJU ,A IMA I DRUGIH IZVODJACA KOJI DANAS OTVORENO GOVORE O SVOJIM MENTALNIM PROBLEMIMA. SMATRAM DA SU U OVOM PRETESKOM VREMENU OVAKVE PESME NEOPHODNE.
I DA NEMOJTE KRIVITI MUZIKU I IZVODJACE. NI DESINGERICA NIJE KRIV. ON NIKOGA NE TERA DA MU DODJE NA KONCERT. NI BILI AJLSIS NE PROPAGIRA SAMOUBISTVO KAO ODGOVOR NA PROBLEME ,NAPROTIV!
Нема коментара :
Постави коментар