CRVENI KIOSK

 TOTALNA NOSTALGIJA . NE SAMO STO SU TO BILE POSLEDNJE VIRSLE KOJE SU VALJALE ZAISTA NEGO JE I TO BILO POSLEDNJE VREME LJUBAVI I RAZUMEVANJA I DRUZENJA MEDJU LJUDIMA. POSLE TOGA SVE JE KRENULO NIZBRDO I NAOPAKO. VIRSLE KAO I OSTALA HRANA NEMAJU NIKAKAV UKUS A KAD GA POJACAJU TO JE SAMO HEMIJA KAO I SVA OSTALA HRANA OPASNA PO NASE ZDRAVLJE. HRANA JE SADA KAO  I NASE DRUSTVO NIKAD LEPSA NA IZGLED A NIKAD OTROVNIJA. NIKAD VISE LEPSIH LJUDI ZAHVALJUJUCI PLASTICNOJ HIRURGIJI I HEMIJI A NIKAD GORE DUSTVO BEZ EMPATIJE, MORALA I MILOSTI. ZATO ZARONIMO U NOSTALGIJU ZA CRVENIM KIOSKOM I NAJBOLJIM VIRSLAMA SVIH VREMENA.

Milionima ljudi širom sveta hot-dog je već decenijama najomiljenija „brza hrana“. Ipak, za Beograđane, ovaj savremeni gurmanluk ima i jednu posebnu, pomalo nostalgičnu notu, jer seća na vreme „crvenih kioska“, teta u plavim bluzama i belim kapama i čuveni, a mnogi će reći i neponovljivi ukus viršli u zemički.

Ipak, odakle „crveni kiosk“ u Beogradu? I, šta je bilo pre njega? To je priča koju malo ko zna, jer je i sve manje onih koji se sećaju tih davnih dana.

„Brza hrana“, kao ni kiosci u kojima bi se ona prodavala, nisu postojali u Beogradu pre Drugog svetskog rata. Istina, bilo je pekara, a i poneki ulični prodavac išao bi gradom, obično gurajući kolica sa sladoledom, semenkama ili bozom, ali bilo kakva ozbiljnija ishrana bila je vezana za porodični dom ili kafanu. Zatim je došla okupacija, glad, nemaština i razaranje, pa vreme posleratnog siromaštva, hrane na bonove i restorana društvene ishrane…

A onda, kao svojevrsni simbol povratka u normalnost, ali i svetle budućnosti i „boljeg života“, sredinom 1956. godine, stigao je i ON – njegovo veličanstvo KIOSK!

Bio je plavo-bele boje, izrađen od drveta i ne puno veći od današnjih trafika, ali se iz njega širio zanosni miris jedne, za Beograđane, potpuno nove hrane – barenih viršli prelivenih senfom, jedinstvene domaće preteče hot-doga.

Viršle su se kuvale u velikim loncima, u vodi koja je tokom čitavog dana samo dodavana kada uvri i prosipana tek uveče. Kažu da je to zapravo bila tajna njihovog neponovljivog ukusa. Ovaj, za ono vreme, jedinstveni gurmanluk, obilno je zalivan senfom – još jednim specijalitetom koji je najveći broj Beograđana tada prvi put probao.

- Posle vladavine menzi, koje su se eufeministički nazivale „restoranima društvene ishrane“ i bazdile na geršlu i sivomaslinasti kupus, zvani SMB, mogućnost da se na ulici jedu kuvane kobasice delovala je kao početak života u bajci. Kad zrelo razmislim siguran sam da su te prve kobasice došle, na kraju, i glave socijalizmu; posle njih više ništa nije bilo kao pre – zapisao je sećajući se tih dana Momo Kapor, čuveni pisac i vrsni hroničar Beograda.

Kioske je postavio PKB – Poljoprivredni kombinat Beograd, i u prvo vreme na čitavoj teritoriji Beograda bilo ih je tek nekoliko, a najpoznatiji je bio u parku preko puta hotela „Moskva“. Ipak, kako je pomama za novom vrstom hrane rasla, rastao je i broj kioska – početkom ’60-ih red za viršle mogao se videti i na Tašmajdanu kod okretnice "šestice", na Trgu republike na mestu gde je danas „Staklenac“, na Savskom trgu preko puta Železničke stanice, kod autobuske stanice Studentski grad na Novom Beogradu…

Svakom radnom čoveku koji nije stigao da doručkuje kod kuće, kao i studentima koje je tih godina u Beogradu bilo sve više i više dan je počinjao ili u mlečnom restoranu ili na jednoj od ovih lokacija.

Baš kao i društvo, i ponuda na PKB kioscima vremenom je postajala sve bogatija. Viršle su u prvo vreme prodavane u četvrtastom hlebu (nekoj vrsti preteče današnjeg tosta). Kažu da je, za one koji nisu imali dovoljno novca da ih kupe, prava poslastica bila „hleb u masti“ - okrajak umočen u vodu u kojoj su se barile viršle i na čijem vrhu bi se, nakon celodnevnog kuvanja, sakupila mast. Ova jedinstvena užina nije imala cenu – za mnoge beogradske klince koji su odrastali u to vreme koštala je „koliko imaš“.

Ipak, negde polovinom šezdesetih, u kioscima su nestali okrajci jer su viršle počele da se prodaju u zemičkama. One su zasecane na pola, u njih se stavljala viršla i prelivala senfom.

Negde u to vreme, u ponudi se pojavio i čuveni „jogurt u tetrapaku“ kojim je, da ugođaj bude potpun, gladna mušterija mogla da zalije svoj doručak.

Ipak, prava revolucija nastupila je sa pojavom legendarnih „crvenih kioska“. Oni su, početkom sedamdesetih, preplavili Beograd i bili su projekat tada mladog slovenačkog arhitekte Saše Mahtiga. Iako su se kasnije pojavili i u drugim bojama, njegova ideja je bila da kiosci budu crveni „da bi bili vidljivi izdaleka“.

Gotovo da ne postoji osoba koja je živela u Beogradu sedamdesetih i osamdesetih, a da makar jednom nije pojela viršlu u zemički sa „crvenog kioska“. Ovi objekti bili su dobro „strateški raspoređeni“, imalo ih je u svakom delu grada, a od milošta Beograđani su ih prozvali i „crvendaći“.

Od zaposlenih koji ujutru kreću na posao do studenata koji se u isto vreme vraćaju iz grada – viršla u zemički bila je omiljeni doručak ili užina za sve i svakoga!

Istini za volju, niko sa sigurnošću ne zna kada su „crveni kiosci“ prestali da postoje. Kao da su i oni (plavo-beli, crveni i svih drugih boja) i tete koje su radile u njima, preko noći nestali iz naših života i, pravo iz slavnih dana, preselili se u legendu i sećanja Beograđana.

Verovatno ih je vremenom istisnula konkurencija i sve veći izbor hrane koja je mogla da se kupi na ulici. Njihov definitivni kraj sigurno se dogodio tokom devedesetih kada je i država čiji su na neki način simbol bili prestala da postoji.

Ipak, to ne znači da „viršli u zemički“ više nema! Može se reći da su one, baš kao i njihova ponuda – evoluirali! Jer, nastavljači ove gurmanske tradicije danas su hot-dogovi! Njih je sada moguće jesti u restoranima brze hrane širom zemlje, a u kolikoj meri su postali deo našeg svakodnevnog jelovnika govori i činjenica da ih ima i na svim prometnijim putevima - na NIS Petrol i Gazprom benzinskim stanicama gde se pripremaju po tradicionalnoj švedskoj recepturi iz 1932. godine.

Dokaz da je ova ukusna slana đakonija prošla dug put od viršli u zemički do danas jeste i jedan potpuno novi proizvod – dupli hot-dog – sa duplo više mesa i prelivima po izboru, za dvostruko veće uživanje.

Ali, to je već priča o nekim novim generacijama koje stvaraju neke nove uspomene… Neka im je sa srećom!

Ili, rečima Mome Kapora: „Naše prve ljubavne večere: po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert – poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama“.

Stariji se još uvek možda sećaju – sredinom ’50-ih u Beogradu su se pojavili drveni kiosci u kojima su se prodavale barene viršle u kiflama ili malim, ovalnim zemičkama i sa senfom.

Kiosci su bili postavljeni na mestima najvećih okupljanja ljudi - na Tašmajdanu, na Trgu republike, Terazijama… Vrlo brzo nijedan odlazak u bioskop ili sastanak sa društvom nije mogao da prođe bez „viršle u zemički“ – domaće preteče hot-doga.

Ipak, prava revolucija nastupila je sedamdesetih sa dolaskom, danas legendarnog, „crvenog kioska“!

Sve je počelo kada je 1967. godine na konkursu za „Beogradski kiosk“ - mali objekat koji bi radio kao prodajno mesto, pobedio mladi slovenački dizajner Saša Mahtig sa svojim projektom „K67“. Kiosk po njegovom projektu patentiran je iste godine (otuda i ono „67“ u nazivu“) i uskoro je postao jedan od simbola Jugoslavije. Dizajn se smatrao toliko revolucionarnim da je bio izložen i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku – MOMA.

U Beogradu, čuveni PKB tj. Poljoprivredni kombinat Beograd u ove kioske rešio je da smesti svoju „hranu za poneti“ i – legenda je rođena!

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ovo su postala kultna mesta u prestonici. PKB kiosci bili su jarko crvene boje, a na njima je belim slovima bilo ispisano samo „Viršle u zemički“. Jednom kada je krenula prodaja, druga reklama nije im ni bila potrebna!

To je prizor koji pamti skoro svaki Jugosloven – u kioscima radnice u plavim bluzama i belim kapama, iz šerpi sa vrelom vodom vade mirisne viršle i ubacuju ih u zemičke rasečene na pola. Gladne mušterije koje ponekada i u redu čekaju ispred kioska pitaju samo jednu reč: „Senf?“

Osim viršli, u „crvenim kioscima“ bilo je moguće kupiti u ljutkastu kobasicu i sve to, po želji, zaliti jogurtom. Tako je Beograd dobio svoj prvi „lanac brze hrane“.

  Viršle imaju ukus, miris i priču. Nose nostalgiju za vremenima kada nam je bilo bolje. Kada je hrana bila zdrava i budila čula. Od milošte viršle u zemički su nazivane, uličarke, senfare. “Glumile” su sa Ljubom Moljcem, sa Crnim u Sivom Domu… Na njima su odrasle generacije krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina već prošlog veka!

 Kopaonički kiosk biće prvi eksponat buduće Zbirke za dizajn 20. veka Muzeja grada BeogradaMiris tek zgotovljenih viršli, poznatog hot-doga, i čuvenog „crvenog” kioska u kome se spremala perjanica brze hrane koja je šezdesetih godina na Istok dolazila sa Zapada mnogi ni dan-danas ne mogu da zaborave. Ostao je kiosk urezan u sećanja kao podsetnik na neka davna vremena prosperiteta, lagodnijeg i mirnijeg života. Zato nije ni čudo što će upravo taj „crveni” kiosk, koji uvek i nije bio crven i nije bio samo namenjen za prodaju kuvanih viršli i kobaja, biti prvi eksponat buduće Zbirke za dizajn 20. veka Muzeja grada Beograda.Tvorac ovog „čuda” bio je slovenački dizajner Saša Janez Mahtig. Na ideju je došao slučajno u razgovoru 1966. godine, a realizacija projekta usledila je već za godinu-dve.

– Saša je kiosk nazvao K-67 po godini proizvodnje. Kiosk je naručio Poljoprivredni kombinat „Beograd” – PKB. Tadašnje rukovodstvo odlučilo je da određene navike koje su bile karakteristične za Zapad, poput brze hrane, uvede i kod nas. Raspisan je konkurs 1967. godine i Saša je kao student pobedio – kaže Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda.

Od tada pa do početka devedesetih izrađeno je 7.500 kioska, takozvanih mikroarhitektonskih modularnih objekata od ojačanog poliestera i poliuretana.

Jedan koji je kod nas baš dobro očuvan nađen je na Kopaoniku. Ovih kioska i dalje ima u našoj zemlji, ali nisu u reprezentativnom izdanju. Mnogi su prepravljeni, a neki su završili i kao ostave i šupe. Mi smo imali sreće da jedan fantastično očuvan nađemo kod domaćina na Kopaoniku. On je u njemu godinama prodavao slatko, džem i rakiju. Predložili smo mu da ga otkupimo, na šta je pristao i s tim kioskom počeli smo formiranje zbirke dizajna. Kada bude završena stalna postavka, kiosk će se naći u Muzeju grada Beograda u Resavskoj ulici –

Ovaj kiosk je naizgled veoma jednostavan objekat, ali zahtevan je za proizvodnju. Idealan jer može da se postavi čak i helikopterom, a pogodan je i da se složi u različite kompozicije. Međutim, ni dan-danas nije lako napraviti na taj način liveni objekat koji sadrži sve.

– U Zbirku dizajna 20. veka ući će i predmeti i dokumentacija iz Sava centra do koje smo došli preuzimanjem njegove umetničke zbirke. Prvo što ćemo preuzeti iz tog kongresnog centra jeste mobilijar koji je naručen 1976. godine. Reč je o pedesetak industrijskih stolica od livene plastike, sa metalnim nogarima, koje su stigle za njegovo otvaranje. Osim toga, u Sava centru smo otkrili toliko dokumentovane građe u vezi sa Festom, poslednjim samitom nesvrstanih, ali i događajima iz devedesetih da smo njima upotpunili zbirku iz kulture, istorije i umetnosti Prvi kiosk „K-67” pojavio se u Ljubljani i u njemu se prodavala štampa, a onda se „rasuo” balkanskim ulicama i širom planete. Bilo ga je u Zapadnoj Nemačkoj, Švajcarskoj, Švedskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu, Jordanu, Iraku, Australiji, Novom Zelandu, Keniji… Sedamdesetih godina kiosk je uvršćen u kolekciju dizajna 20. veka njujorškog Muzeja moderne umetnosti A i namena mu je bila neograničena. Od prodavnica brze hrane i novina,

Ništa se, kažu mnogi žitelji prestonice, nije moglo meriti sa ukusom viršli i ljutkastih kobasica kupljenih na „crvenom” kiosku. Vrele, a kad zagrizeš pucaju da sve pršti, pa isprskaš i sebe i one pored sebe.

– Obično su se viršle stavljale u zemičke, kao duša mekane. Doduše, dešavalo se da zemičke budu i od juče, pa ih ona „tetka” sa gazom na glavi i u belim borosanama vadi iz najlon džakova, što se danas koriste kad se kreči da se prekrije pod. Al’ kad ona tresne onu zemičku napola isečenu u papirnu kesu, pa u nju iz vode tek izvađene viršle, sipa pola kile senfa i proturi ti kroz šalterče onako namrgođena – jedeš da sve puca. Dešavalo se i da joj isporuče veću količinu jogurta nego što je trebovala, pa si morao i jogurt onaj trouglasti da kupiš, ma ko te pita – seća se Dušanka Simović vremena ispred čuvenih „senfara”.

A kupovali su viršle, kaže, svi. I deca i stari, muški, ženski, dame s tek „nadrndanim” ’ladnim trajnama, drugarice, drugovi s akten-tašnama, babe i dede s unucima, zaljubljeni...

CRVENI KIOSK ODE U MUZEJ A NASE PREDIVNE VIRSLE VISE NE POSTOJE. STETA STO NE POSTOJI I MUZEJ NEKADASNJE DOBRE, UKUSNE, KVALITETNE HRANE. OPET BI BILO REDOVA VERUJTE MI. IAKO SE OVA NASA Z GENERACIJA ISKVARILA JEDUCI OVU GROZNU HRANU KOJA SADA POSTOJI KAD BI JEDNOM PROBALI VIRSLE U ZEMICKI KAO ONE NEKADA NE BI VISE NIKADA JELI HOT DOG SA KAKVIM GOD PRELIVOM BIO. ISTO VAZI I ZA DRUGU HRANU. 

preko cvećara, poslastičarnica, fotokopirnica... do meteoroloških stanica i kućica za graničnu policiju.