OVA TEMA MOZE DA SE NADOVEZE NA PRETHODNU U KOJOJ SAM OBJASNJAVALA NASU MANIJU ZA KUPOVANJEM KOJU ONLANE PRODAVNICE I TE KAKO KORISTE.ALI AJDE STO KUPUJEMO, NEGO UZIMAMO I ONO STO JE NEKO DRUGI ODBACIO, A ONO STO VEC IMAMO U KUCI NE BACAMO NI ZA ZIVU GLAVU. DA LI JE ZAISTA POTREBNO GOMILATI STVARI ILI JE TO JOS JEDAN OD NASIH SILNIH MENTALNIH PROBLEMA?
Kupujemo staro gvožđe. Stare motore, stare veš-mašine. Sve staro i otpadno gvožđe kupujemo.
Ima ljudi koji ne idu baš kao ti što obično budu prva asocijacija na red iznad, ali za koje reč „kupujem“ skoro uvek podrazumeva akciju – uzmi, šta te košta. Još ako je na sniženju, pa to je, realno, ušteda! Ima i onih koji bi sve da bace. Moguće da su savršen spoj. Što god jedni bace, drugi kupe i slava balansu. Međutim, šta ako je kupovina stvari opsesija, a gomilanje hobi, prozvan kolekcionarstvom?
„Sačuvaj, zatrebaće.“ Recimo i da je to nešto ikada ikome zatrebalo, koje su šanse da je bilo pronađeno? Mogu da prođu decenije nesvesti problema sa gomilanjem stvari pre nego što se uopšte i posumnja da je posredi ikakav problem. Krštena u „hording“, ova pojava jedna je od onih koje obično budu neosvešćene.
„Ljudi češće nisu nego što jesu svesni ovog problema. Svako od nas svoju realnost doživljava kao apsolutnu. Ti ljudi imaju utisak da to tako treba da bude. Čak i kad se jave na terapiju, ne jave se zbog toga, već zbog drugih problema, pa se to posle eventualno s vremenom otkrije. Nekada se i ne otkrije, neće oni to eksplicitno reći“.
Reklo bi se da je priroda ove pojave takva da je nemoguće ne uvideti da nešto nije u redu. Jer posledice su vidljive i teže je žmuriti pred njima. Ono gde se gleda kroz prste jesu uzroci onoga što je pred nama (i oko nas).
„Osoba koja patološki sakuplja zna da ima problem, ali najčešće nije
spremna da ga adresira zbog straha da će onda morati da se reši svih
stvari koje je godinama ili decenijama sakupljala, ili straha da će neko
doći i oduzeti joj sve to što je njeno. Zamislite da detetu oduzmete
omiljenu igračku, to je veoma bolno iskustvo koje će se po svaku cenu
pokušati izbeći. Ovde okolina može da igra ključnu ulogu“.
Gomilanje nepotrebnih stvari može se definisati na različite načine. Ovaj problem se ogleda u nemogućnosti osobe da baci nešto, čak i ako to nema stvarnu ili upotrebnu vrednost.
„Posledično, stvari se gomilaju, mada to nije primarni cilj osobe. Ono što je primarno jeste nemogućnost da se nešto baci“, objašnjava on.
Mada ne mora da znači, obično su to stvari čija materijalna vrednost nije bogzna šta, naprotiv. Međutim, emocionalna vrednost ovde najčešće igra bitnu ulogu. Najverovatnije okolini nije jasno šta onaj koji čvrsto drži te silne stvari u njima vidi i oseća, ali teškoća da se od tih stvari odustane ume da bude prilično velika.
„To im daje karakter hordinga. Prvo, da za tu osobu to što skuplja bude vredno i, drugo, da to bude u tolikoj meri da se izgubi kriterijum prioriteta i važnosti i da na neki način to osobi počne da ometa kvalitet života. Ne pričam ovde o hordinzima koji su posledica mentalnih poremećaja, koji zaista onemogućuju način života; da bukvalno ne možeš da mrdneš i da dođe do izvora zaraze itd.“.jedan od bitnih faktora kontekst u kome živimo. Svet je i sam natrpan gomilom stvari, mahom nepotrebnih ili sa izmišljenom svrhom, da se neki pogube u prioritiziranju. Poput podvlačenja cele knjige žutim markerom da bi se upilo gradivo noć pred ispit, izgubi se kompas u određivanju toga šta je za osobu važno, a šta malo manje.
„Nemaju dobar odnos prema svom sistemu vrednosti, mogu da upadnu u tu zamku jer ne mogu da shvate šta je važnije od čega. Njima je sve podjednako važno, sve će im jednako trebati i još ako nešto ima neku emotivnu pozadinu, onda tek može doći do toga da ne mogu da se rastanu od nekih stvari“.
Šta zna horder (ili onaj koji je na dobrom putu da to postane) šta
valja baciti. Ovako bi mogao da glasi neki zakon ovog fenomena. Ljudima
je teško da se odvoje od tih stvari zbog važnosti koje pripisuju tim
stvarima; veruju i osećaju zaista u svojoj realnosti da će nešto
izgubiti ukoliko ih se odreknu.
„One budu zamenski objekti, najčešće za neku emociju, možda i neku izgubljenu osobu. Ne mora nužno to biti fizički gubitak (smrt), ali da je na neki način osoba izašla iz naših života. Uzrok može biti i ukoliko se radi o emocionalno nezreloj osobi, da ta osoba nije shvatila i nije naučila na drugačiji način da se nosi sa gubitkom, ukoliko kroz odrastanje nije imala adekvatan način da prioritizuje ljude, stvari, situacije, da nekako može da razvije toleranciju na frustraciju – onda može lako doći do te zamene objekta i pripisivanja emocionalne važnosti stvarima i onome što one za tu osobu znače.“
Svakako, emocionalna veza sa stvarima može da izostane a da to ne porekne postojanje „hordinga“.
„Zavisi od toga šta se gomila. Nekada te stvari koje se gomilaju ne moraju da imaju neko specifično značenje za osobu. Nekada mogu. Naravno, povoljnije je ako imaju značenje“
Razlozi su brojni. Kao i mnoge stvari u psihologiji čoveka, bitno je pomenuti individualne razlike. Od velikih trauma, do emocionalno hladnih roditelja, moguće je navući se na sakupljanje stvari. Svako ima svoje zašto.
„Višeslojni kriterijumi treba da budu ispunjeni da bi osoba pribegla baš tom načinu ponašanja, da stvarima daje neku vrednost i važnost koju one same po sebi nemaju.
Dodaje da uzrok može biti odrastanje uz „hladne“, nepristupačne ili odsutne roditeljske figure, zbog čega se dete, kasnije odrasla osoba, okreće stvarima. I bogatstvo može da napravi žulj, naročito onda kada se materijalnim stvarima menja pažnja i vreme provedeno sa bliskom osobom. Ako roditelji pažnju iskazuju kupovinom stvari, šta će drugo učiniti dete kasnije nego da pribegne istom mehanizmu?Onda stvari pune neku prazninu; kao što je kod nekih ljudi hrana“, kaže naša sagovornica.
I odrastanje u siromaštvu može biti objašnjenje. Ako se dugo nema, pa posle ima, ima i ima, a uverenja i poruke iz detinjstva ostanu neprorađeni, onda će čovek ruku podruku ići u dan sa osnovnim strahom. U želji da sačuva egzistenciju, vraća fabrička podešavanja, kada na scenu stupa sakupljanje. Čega? Svega što „zlu ne trebalo“. Samo – ako ne treba zlu, šta će tebi?
„Postoje ljudi koji su večito odrastali u nekom nemanju, pa se plaše
da će opet doći u tu situaciju. To može ozbiljno da stvori
egzistencijalni strah. Onda se stvara taj osećaj, posebno na našim
prostorima gde je to nekako i transgeneracijski. Možda je neko od ljudi
sa kojima se živelo u široj zajednici imao takvu vrstu navike. Obično su
to naše babe i dede od plastičnih kutija, preko nekih krpica. Sećam se
mog dede koji je imao razne vrste izuma čak, vrlo inteligentnih kad
spoji razne stare stvari i napravi neku vrstu praktičnog izuma. Ali to
ima smisla. Međutim, vrlo često sam nalazila u selu neke stare žice –
čemu to služi? Neka stara žica, zarđala. ‘Neka, neka, ne diraj to, možda
će zatrebati.’ To je proisteklo iz neke kulture siromaštva, zaista onog
materijalnog siromaštva; i ratni periodi, i teška vremena, gde se
prosto održala ta filozofija – bolje da mi se to nađe, nikad se ne zna
kad će mi zatrebati“,.
Ako je ko zaboravio, neka se seti gomilanja namirnica u vreme pandemije koronavirusa. Mnogi su WC papir maniju u čudu opisivali sa „kao da sutra ne postoji“. Upravo takvo ponašanje prisutno je i u ovom slučaju.
„Ako sakupljanje definišemo kroz strah da se nešto baci, onda o
problemu možemo misliti na način da postoji doživljaj (svestan ili
nesvestan) kao da ćemo zauvek ostati praznih ruku, bez ičega, ako nešto
bacimo. A to da ostanemo prazni je nepodnošljivo. Praznina se ovde,
naravno, odnosi na unutrašnji osećaj praznine, bez obzira na to da li
živimo u izobilju ili ne. Možda kroz jednostavniji primer da približimo
unutrašnje funkcionisanje: u uobičajenim okolnostima, kada smo gladni,
mi znamo da će hrana doći, ne javlja nam se strah da ćemo umreti od
gladi. Možemo čak i da damo hranu nekom drugom, znamo da će biti
sledećeg obroka. Znamo da će na kraju sledećeg meseca doći plata. Ljudi
koji pate od ovog problema to ne znaju. Zato moraju da zadržavaju sve“,.
Strah od teških dana, besparice, nestašice, kao iskra za nastajanje ovog problema može da se javi i kod savremenih, mladih generacija. Reklo bi se, ipak u manjoj jačini, ali definitivno pod uticajem opečenih o krizna vremena.
U redu, emocionalna vezanost za stvari se javila i osoba ne može da „pusti“. Jasno je sada da se pune rupe, neke bez dna, ali šta se tu time krpi i u kojoj funkciji?
„Svodi se na osnovne emocionalne potrebe. Da osoba bude viđena, prihvaćena, validirana, ispunjena osećajem smisla. To može samo kroz relaciju sa osobom. Ako nismo imali priliku da to bude u relaciji sa osobom, onda to menjamo pa to bude stvar“,i akcentuje da je za ovaj fenomen bitno imati u vidu okolnosti odrastanja. Možda je neko kasnije u životu materijalno uspeo, ali je odrastao u nekim okolnostima radničke porodice, siromaštva i možda će ostati taj mentalitet.
Kriju ljudi svašta ko zmija noge, a naročito krš. Često se desi da okolina pomisli, ako zna da je haos u nečijem domu, da je to razlog nepozivanja ni na najbrzinskiju kafu. Međutim, s obzirom na to da ljudi koji imaju ovaj problem najčešće nisu toga ni svesni, uzročno-posledične veze ovde idu drugim tokom.
„Znam par osoba za koje se ne bi u nekom slučajnom susretu to reklo. Deluju vrlo uredno, posloženo. Međutim, tek kad uđete, ne samo u fizički već i u psihološki prostor tih osoba, shvatite da fizičko okruženje u kome ljudi žive u velikoj meri oslikava unutrašnji prostor osobe. To je pravilo, ne ‘kako ti je spolja, tako će ti preći unutra’, već – kako se osećaš, to prikazuješ i izborom ljudi, i izborom stvari i u načinu na koji, na kraju krajeva, klasifikuješ te stvari, kako se prema njima odnosiš. Mnogo možete da shvatite i naučite o čoveku kada uđete u prostor gde on živi. Na ulici, to su maske, ali ipak se mnogo više vidi kada se uđe u životni prostor“.
Često se sa „horderima“ povezuje i manja socijalizacija. Ljudi koji su zadovoljni svojim odnosima, koji imaju viši nivo emocionalne i socijalne inteligencije, koji uspeju da se povežu sa ljudima, neće imati potrebu da to prenose na stvari.
Kada se govori o razmerama onemogućenog normalnog funkcionisanja na svakodnevnom nivou, tada je reč o (naj)težim oblicima ovog problema.
„Problem hordinga možemo smatrati patološkim onda kada ugrožava funkcionalnost prostora, odnosno prostorija, i kada remeti normalno funkcionisanje osobe. Ukoliko ne možete da koristite kuhinju na adekvatan način, trpezariju, kupatilo, krevet na kojem spavate – onda možemo govoriti o hordingu kao stvarnom problemu življenja“.
A kada se najranije javlja ovaj problem?
„U literaturi se pominje da je to možda adolescencija. Mada, ako to roditelji zaista praktikuju, deca mogu i od nekog ranijeg perioda (šest-sedam godina) da imaju sličan princip. Na primer: ‘hajde ovu igračku nekome da poklonimo/bacimo’, pa dete kaže ‘ne, ne, trebaće mi, to je moja omiljena igračka’; ili se čuvaju neke stare knjige i sveske“.
Dete vidi, dete radi, a onda… dete odraste. Ima problem, pun podrum svega a ničega. Međutim, složi nekad krš na police pa kaže – ja sam kolekcionar. Ma je li?
„Više su horderi osobe kod kojih to nema reda. Oni koji to stavljaju na police, imaju drugačiji način razmišljanja, možda to poslože, možda imaju neku vrstu prioriteta. Drugo su ljudi koji nemaju prioritizaciju, što se vidi po tome što oni ne mogu ni da sortiraju te stvari kako treba“
sa druge strane, navodi da razlike u organizaciji ne poništavaju postojanje ovog problema. Što bi se reklo, možeš da slažeš do sutra.
„Ako neko sakuplja nepotrebne stvari i stvari koje nemaju vrednost i značenje, ali ih dobro organizuje, što samo dodatno govori o opsesivnost osobe, kako i zašto je to manji problem, ili patologija, od haosa? To što prostor samo izgleda urednije, ne znači da osoba ima manji problem u unutrašnjem svetu“, kaže on i dodaje da postoje razne vrste hordinga.
„Neko sakuplja životinje u meri koja prevazilazi kapacitete prostora i vlasnika da životinje budu adekvatno zbrinute. Neko sakuplja otpad, smeće. Neko hranu, u strahu da se ništa ne sme baciti.“
Ovaj problem ima svoje ime, nijanse, pravce. Kao i svaki problem, ima posledice, a može i sam po sebi biti posledica (u slučaju govorenja o patologiji). Koje bi bilo rešenje?
„Prvo, priznati sebi da postoji taj problem. Koji je kriterijum? Kada je stvari više nego što ti treba. Pitanje je šta kome treba, međutim, to može da se prepozna. Ako neko ima pedeset nečega a koristi jedno, bez obzira da li je to odeća, slikovnice, escajg, stare kutije. Ukoliko stvari nadmašuju potrebe te osobe i frekvenciju korišćenja, to se može smatrati preteranim. Vrlo često se desi mnogima od nas, pošto je svašta dostupno, da kupimo nešto što i ne nosimo tako često. Ali u pitanju je jedna, dve, pet stvari. Kroz psihoterapijski rad treba raditi na uzrocima, pre svega. Prvo osvestiti šta te stvari za tu osobu znače. Da ona sama shvati zašto to radi, da bi terapeut mogao bolje da shvati šta se dešava iza toga, koja je nezadovoljena potreba“, priča Ana Rodić i dodaje da bi bilo dobro da to paralelno bude propraćeno i promenama u ponašanju.
Podseća da se promene ne dešavaju preko noći. Idealno bi bilo da jutro uradi još nešto, osim što ume da bude pametnije od večeri, ali – problem ne nestaje tako što jednom naprasno svane i neko drugi okrene novi list umesto nas. Ili očisti prenatrpanu kuhinju.
Svađe u vrtiću
Psiholog Žan Pijaže je uočio da bebe ispoljavaju ljubomoru i bes kada im se oduzimaju predmeti. Jedno istraživanje iz 2008. pokazalo je da u grupi dvogodišnjaka u vrtiću, gotovo četvrtina konflikata započinje oko stvari.
Želja za sigurnošću
Kako se sakupljanje manifestuje kod odraslih osoba? Stvari koje odrasli poseduju mogu biti povezane sa različitim psihološkim potrebama i iskustvima. To može da donese osećanje postignuća, samopotvrde i zadovoljstva.
Stvari su uvek nadoknada za nesigurnost U ovom slučaju, stvari su nadoknada za nesigurnost, koju pokrivaju, ali samo delimično. Ako osoba uspe da osnaži osećaj prihvatanja sebe, sopstvene vrednosti i ljubavi prema sebi, ova vrsta vezanosti za predmete može da oslabi i da bude napuštena - objašnjava psiholog.
Stvari šalju poruku o čoveku
Međutim, postoji i praktičniji razlog zašto volimo neke stvari. Nekada posedovanjem određenih predmeta šaljemo drugima poruke o sebi.
Firmirana garderoba
Istraživanje je pokazalo da
su ljudi u skupoj i markiranoj majici bili uspešniji u zaustavljanju
prolaznika da im popune upitnik ili u sakupljanju novca za dobrotvornu
akciju, nego ljudi u običnim, jednobojnim majicama.
Čuvamo suvenire, nagrade, fotografije, poklone...
To se dešava sa stvarima za koje smo emotivno vezani. To su stvari koje simbolizuju uspomene. Suveniri sa putovanja, fotografije, razne nagrade ili pokloni koje smo dobijali služe nam kao podsetnik na vredna i lepa iskustva.
Stvari podsećaju na srećna vremena
- Takve uspomene mogu da nam pomognu da ulepšamo ili prebrodimo stresnija i manje srećna vremena. Ljudi ulivaju svoje uspomene i osećanja u ovakve predmete do te mere da ispoljavaju istinsko žaljenje ako im, nekim nesrećnim slučajem, budu uništeni - objašnjava psiholog.
Fotografije predaka je logično čuvatiakođe, uspomene mogu jačati i održavati i naš osećaj povezanosti sa osobama koje su nam važne. Posebno sa onima koje nisu više sa nama, bilo da su preminule ili se odselile u drugu zemlju. Fotografije dragih osoba ih, na simboličan način, čine prisutnima u našem iskustvu. Čak i slike ili predmeti predaka koje nismo upoznali, mogu imati emotivni značaj jer nas povezuju sa našim poreklom.
HORDING JE INACE
Patološko sakupljanje, poznato i kao hording, predstavlja kompulsivno gomilanje stvari koje imaju malu ili nikakvu novčanu vrednost.
Deca često sakupljaju sličice, karte, olovke, postere omiljenih junaka. Ovo sakupljanje predmeta ne čini samo vid zabave, već omogućava mališanima da razvijaju određene veštine, kao što su deljenje sa drugima, planiranje, istrajnost, odgovornost… U odraslom dobu sakupljenje je vid kolekcinarstva, koje se najčešće vezuje za predmete od izuzetne vrednosti.
Međutim, kada sakupljanje preraste u gomilanje različitih stvari koje nemaju nikakvu materijalnu, pa ni sentimentalnu vrednost, a njihovo čuvanje onemogućava upotrebu životnog prostora i otežava normalno funkcionisanje onda je reč o mentalnom poremećaju.
Patološko sakupljanje je priznato u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti i Dijagnostičko-statističkom priručniku za mentalne poremećaje. Istraživanja pokazuju da od njega pati 2 do 5 odsto odraslih.
Tačan uzrok nije otkriven. Ipak, brojne studije su pokazale da pojedine osobine ličnosti predstavljaju faktore rizika. Tu spadaju perfekcionizam, nesposobnost za planiranjem i donošenjem odluka, prokrastinacija, tj. odlaganje obavljanja zadataka.
Genetika, takođe, igra važnu ulogu. To znači da je veća opasnost od pojave ukoliko je ovaj poremećaj već registrovan u porodici. U pojedinim slučajevima povreda mozga može da pokrene problem sakupljanja. Preživljena trauma je jedan od najčešćih pokretača. Posebno gubitak bliske osobe dovodi do kompulsivnog gomilanja stvari kako bi se popunila emocionalna praznina i bol koju osoba oseća.
Patološko sakupljanje se povezuje i sa drugim metalnim problemima. Depresija, anksioznost, opsesivno kompulzivni poremećaj, poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD)…- samo su neki od njih.Sakupljanje stvari koje nije komplusivnog karaktera ogleda se u njihovoj dobroj organizaciji. Dok se patološko sakupljanje ispoljava u gomilanju predmeta bez ikakvog reda. Često oni zauzimaju čitavu prostoriju tako da blokiraju ulaz, pristup kuhinjskim elementima, sanitariji u kupatilu.
Osobe koje pate od ovog poremećaja pokazuju ekstremnu vezanost za stvar i nisu u mogućnosti da se oslobode od nje. Veruju da će neki predmet biti koristan ili vredan u budućnosti, a za pojedine smatraju da će im doneti sentimentalnu vrednost i pomoći da se sete važne osobe ili događaja. Čak su mišljenja da su neki predmeti jedinstveni i nezamenljivi, iako je zapravo reč o lako zamenljivim predmetima, poput stare garderobe, kuhinjskog posuđa, delova automobila, starih računa, novina…
Ukoliko pokušate da dodirne njihove stvari ili da ih bacite doživljavaju stres i uznemirenost. Zbog toga se mnogi od njih povlače od porodice i prijatelja.
Pored gomilanja stvari patološko sakupljanje se može manifestovati i sakupljanjem životinja, posebno mačaka, zečeva, pasa i ptica. Nagomilavanje životinja može dovesti do bede, jer se životinjska hrana i otpad akumuliraju, a štetočine privlače.
Posebnu vrstu čini digitalni hording. Reč je o gomilanju datoteka u kompjuteru. Odnosno, čuvanju digitalnih podataka koji vam nisu potrebni.
TANKA JE LINIJA IZMEDJU CUVANJA USPOMENA I HORDINGA (GOMILANJA STVARI) I ZATO POSTOJI
Нема коментара :
Постави коментар