KAJANJE JE NARAVNO DIREKTNO POVEZANO SA NEPOCINOM I NEIZDRZOM ILI PROSTIJE RECENO STA GOD IZABERES OPET SE KAJES!
Kajanje je osećanje koje doživljavamo kada mislimo da bi naša trenutna situacija mogla biti bolja ili srećnija da smo u prošlosti nešto uradili drugačije.
Kajanje zahteva dve stvari:
Sposobnost – jer prvo treba da donesemo odluku.
Maštu – jer moramo da zamislimo da nešto činimo drugačije, a onda da tu zamisao prenesemo u sadašnjost i zamislimo kako bi se stvari odvijale.
Ljudi najviše žale što nisu više putovali u mladosti, a više od 50 odsto ispitanika bi, da se mogu vratiti u prošlost, promenilo neke životne odluke. Većina njih najradije bi promenila zanimanje i karijeru, a neki bi radije živeli negde drugde. Oko 40 odsto žena smatra da su u životu izabrale pogrešnog partnera, dok to isto misli 25 odsto muškaraca.Ipak, 35 odsto ljudi smatra da je nemoguće živeti život bez žaljenja, jer kako god postupili, uvek ćemo se pitati da li bismo bolje prošli s nekom drugom opcijom.
Za neostvarivanje želja veliki broj njih priznaje da krivica leži isključivo u tome što nisu imali hrabrosti da urade neke stvari.
LJUDI SE NAJVIŠE KAJU ZATO ŠTO...
proveli su previše vremena na poslu koji ne vole
nisu više putovali i videli više sveta
nisu ostali u kontaktu s prijateljima iz prošlosti
nisu više vežbali
nisu uštedeli dovoljno novca
nisu prestali da puše
nisu se više trudili u školovanju
izgubili su godine s pogrešnim partnerom
nezdravo su se hranili
nisu više razgovarali sa svojim roditeljima, bakama i dekama o njihovom životu pre nego što su umrli...
Spisak je napravljen na osnovu statistike, a statistika cesto i nije bas relevantna. Svako od nas sigurno ima gomilu toga zbog cega se kaje, ali recimo da su ovo najcesce stvari koje nas teraju na kajanje. Od četiri osnovna osjećanja, tuge, ljutnje, radosti i straha, kajanje predstavlja mješavinu prva dva. Određena situacija može biti preplavljena tugom u sadejstvu sa malo ljutnje, na primjer: ”Moja majka je umrla prije nego što je postala baka, prokleta surova istina”. Može dominirati osjećanje bijesa, praćeno tugom: “Zašto sam kupila onu skupu bundu kada znam da je to radnja u kojoj su precijenjene stvari”. Koliko god da su očajni, oni koji su skloni kajanju radije ostanu samo tužni odbijajući da osjećaju bijes, dok neki drugi znaju samo za bijes. Poricanje bilo koja od ova dva osjećanja prijeti da vas zarobi u neproduktivno kajanje. Ne možete promijeniti činjenicu da ste uslijed preopterećenosti poslom zapostavili svog partnera koji je odlučio da vas zbog toga napusti.
Mnogi ljudi se godinama sapliću o bazični iracionalni zahtjev “nije trebalo”. Bivajući preplavljeni ljutnjom, oni mjesecima ponavljaju da bivši partneri nisu trebali da ih napuste, da roditelji nisu smjeli da budu prezaštitnički nastrojeni, da nisu smjeli da ih kljukaju hranom; da šefovi zahtijevaju visoke prihode i da ih tjeraju da nose neudobna odijela, ne skidajući kravatu na poslovnom ručku, čak iako je ona mokra zbog pljuska napolju.
Čak i oni kojima je život jednoličan, uvijek za nečim ili nekim žale. Neki od nas uvijek nađu da za nečim žale govoreći: “Da sam bar ovo, da sam bar ono”. “Da sam se bar udala za Slobodana”; “da sam bar prihvatila poslovnu ponudu”; “Da sam bar pročitala upozorenje”… Takvi ljudi su ubijeđeni da bi bili srećni da se sve to nije desilo.
Osjećanje koje je produkt navedenih misli zovemo nefunkcionalnim kajanjem. Ljudi ga često koriste i ono im koristi da bi izbjegli zastrašujuće i za njih teške akcije. Čovjek je sklon da često u situaciju iz prošlosti delegira odgovornost za svoju sadašnju lošu sreću. Umjesto da se priče iz prošlosti pričaju na koristan način, one se koriste kao izgovor za neproduktivno osjećanje i neuspjeh.
Stvari zbog kojih se kajemo u stvari nam otkrivaju šta je to što najviše vrednujemo u životu. I svodi se na ono što nas čini srećnim, a izgleda da nam ljubav i uživanje najviše nedostaju, ili nam ih nikad nije dovoljno. Upravo je sasvim očekivano da se na vrhu liste nađe ljubav.Prirodno je da nam se prioriteti s godinama menjaju. U mladosti internalizujemo poruke da sreća leži u uspehu, dostizanju ciljeva, bogatstvu, moći, slavi. Posvećeni smo poslu i karijeri, jurimo za materijalnim, zanemarujemo porodicu i prijatelje. Zaboravljamo da je jedan od najvećih životnih izazova pa i zadovoljstva upravo pronaći ravnotežu između različitih životnih domena. Upravo zato kasnije i žalimo što nismo dovoljno vremena proveli sa porodicom i što smo previše bili posvećeni poslu. Sa druge strane, ljudi koji su više vremena proveli posvećeni interpersonalnim odnosima, obično se žale što profesionalno nisu više postigli. Kako god okrenemo, izgleda da se uvek zbog nečega kajemo.
A neki misle potpuno drugacije.
Mnogi od nas se tokom života ponose što se ne kaju ni zbog čega. Mada, hteli mi to da priznamo ili ne, sigurno je bilo i biće situacija kada smo mnogo pogrešili i kada smo doneli neku zaista glupu odluku. Tada smo se uvek tešili kako smo doneli najbolji izbor u skladu sa svojom ličnošću i informacijama koje smo imali. Opravdavamo se da tada nismo umeli bolje i trudimo se da iz toga naučimo lekciju. To nas je sve i dovelo do mesta gde smo sada. Da nas neko pita, većina nas bi odgovorila da ništa od toga ne bismo menjali.
Naša kultura nam govori da je razmišljanje o događajima iz prošlosti potpuno gubljenje vremena i da bi uvek trebalo da gledamo napred, a ne nazad, i da je jedna od najboljih stvari težnja ka životu bez kajanja.
Nesposobnost osećanja kajanja je jedna od dijagnostičkih osobina sociopata. Takođe je i karakteristika nekih moždanih oštećenja. Dakle, izgleda da osobe sa oštećenjima na čeonom režnju mozga ne mogu da osećaju kajanje suočeni čak i sa najlošijim odlukama.
U stvari, ako želimo da živimo bez kajanja, postoji opcija – zove se lobotomija. Ali ako želimo u potpunosti da funkcionišemo kao ljudsko biće, da budemo humani, moramo da naučimo da živimo sa kajanjem, a ne bez njega.
DAKLE, KAJANJE JE MA KOLIKO BOLNO ZDRAVO I KORISNO. DOKLE GOD MOZEMO ZBOG NECEGA DA SE KAJEMO ZIVI SMO I SPOSOBNI DA IDEMO DALJE! I UVEK TREBA ICI DALJE! A KAD ZASTANEMO I RAZMISLIMO O POGRESNIM IZBORIMA TREBA DA BUDEMO SVESNI DA NE ZNAMO ZAISTA KAKO BI BILO DA JE BILO DRUGACIJE?!
Kajanje je osećanje koje doživljavamo kada mislimo da bi naša trenutna situacija mogla biti bolja ili srećnija da smo u prošlosti nešto uradili drugačije.
Kajanje zahteva dve stvari:
Sposobnost – jer prvo treba da donesemo odluku.
Maštu – jer moramo da zamislimo da nešto činimo drugačije, a onda da tu zamisao prenesemo u sadašnjost i zamislimo kako bi se stvari odvijale.
Ljudi najviše žale što nisu više putovali u mladosti, a više od 50 odsto ispitanika bi, da se mogu vratiti u prošlost, promenilo neke životne odluke. Većina njih najradije bi promenila zanimanje i karijeru, a neki bi radije živeli negde drugde. Oko 40 odsto žena smatra da su u životu izabrale pogrešnog partnera, dok to isto misli 25 odsto muškaraca.Ipak, 35 odsto ljudi smatra da je nemoguće živeti život bez žaljenja, jer kako god postupili, uvek ćemo se pitati da li bismo bolje prošli s nekom drugom opcijom.
Za neostvarivanje želja veliki broj njih priznaje da krivica leži isključivo u tome što nisu imali hrabrosti da urade neke stvari.
LJUDI SE NAJVIŠE KAJU ZATO ŠTO...
proveli su previše vremena na poslu koji ne vole
nisu više putovali i videli više sveta
nisu ostali u kontaktu s prijateljima iz prošlosti
nisu više vežbali
nisu uštedeli dovoljno novca
nisu prestali da puše
nisu se više trudili u školovanju
izgubili su godine s pogrešnim partnerom
nezdravo su se hranili
nisu više razgovarali sa svojim roditeljima, bakama i dekama o njihovom životu pre nego što su umrli...
Spisak je napravljen na osnovu statistike, a statistika cesto i nije bas relevantna. Svako od nas sigurno ima gomilu toga zbog cega se kaje, ali recimo da su ovo najcesce stvari koje nas teraju na kajanje. Od četiri osnovna osjećanja, tuge, ljutnje, radosti i straha, kajanje predstavlja mješavinu prva dva. Određena situacija može biti preplavljena tugom u sadejstvu sa malo ljutnje, na primjer: ”Moja majka je umrla prije nego što je postala baka, prokleta surova istina”. Može dominirati osjećanje bijesa, praćeno tugom: “Zašto sam kupila onu skupu bundu kada znam da je to radnja u kojoj su precijenjene stvari”. Koliko god da su očajni, oni koji su skloni kajanju radije ostanu samo tužni odbijajući da osjećaju bijes, dok neki drugi znaju samo za bijes. Poricanje bilo koja od ova dva osjećanja prijeti da vas zarobi u neproduktivno kajanje. Ne možete promijeniti činjenicu da ste uslijed preopterećenosti poslom zapostavili svog partnera koji je odlučio da vas zbog toga napusti.
Mnogi ljudi se godinama sapliću o bazični iracionalni zahtjev “nije trebalo”. Bivajući preplavljeni ljutnjom, oni mjesecima ponavljaju da bivši partneri nisu trebali da ih napuste, da roditelji nisu smjeli da budu prezaštitnički nastrojeni, da nisu smjeli da ih kljukaju hranom; da šefovi zahtijevaju visoke prihode i da ih tjeraju da nose neudobna odijela, ne skidajući kravatu na poslovnom ručku, čak iako je ona mokra zbog pljuska napolju.
Čak i oni kojima je život jednoličan, uvijek za nečim ili nekim žale. Neki od nas uvijek nađu da za nečim žale govoreći: “Da sam bar ovo, da sam bar ono”. “Da sam se bar udala za Slobodana”; “da sam bar prihvatila poslovnu ponudu”; “Da sam bar pročitala upozorenje”… Takvi ljudi su ubijeđeni da bi bili srećni da se sve to nije desilo.
Osjećanje koje je produkt navedenih misli zovemo nefunkcionalnim kajanjem. Ljudi ga često koriste i ono im koristi da bi izbjegli zastrašujuće i za njih teške akcije. Čovjek je sklon da često u situaciju iz prošlosti delegira odgovornost za svoju sadašnju lošu sreću. Umjesto da se priče iz prošlosti pričaju na koristan način, one se koriste kao izgovor za neproduktivno osjećanje i neuspjeh.
Stvari zbog kojih se kajemo u stvari nam otkrivaju šta je to što najviše vrednujemo u životu. I svodi se na ono što nas čini srećnim, a izgleda da nam ljubav i uživanje najviše nedostaju, ili nam ih nikad nije dovoljno. Upravo je sasvim očekivano da se na vrhu liste nađe ljubav.Prirodno je da nam se prioriteti s godinama menjaju. U mladosti internalizujemo poruke da sreća leži u uspehu, dostizanju ciljeva, bogatstvu, moći, slavi. Posvećeni smo poslu i karijeri, jurimo za materijalnim, zanemarujemo porodicu i prijatelje. Zaboravljamo da je jedan od najvećih životnih izazova pa i zadovoljstva upravo pronaći ravnotežu između različitih životnih domena. Upravo zato kasnije i žalimo što nismo dovoljno vremena proveli sa porodicom i što smo previše bili posvećeni poslu. Sa druge strane, ljudi koji su više vremena proveli posvećeni interpersonalnim odnosima, obično se žale što profesionalno nisu više postigli. Kako god okrenemo, izgleda da se uvek zbog nečega kajemo.
A neki misle potpuno drugacije.
Mnogi od nas se tokom života ponose što se ne kaju ni zbog čega. Mada, hteli mi to da priznamo ili ne, sigurno je bilo i biće situacija kada smo mnogo pogrešili i kada smo doneli neku zaista glupu odluku. Tada smo se uvek tešili kako smo doneli najbolji izbor u skladu sa svojom ličnošću i informacijama koje smo imali. Opravdavamo se da tada nismo umeli bolje i trudimo se da iz toga naučimo lekciju. To nas je sve i dovelo do mesta gde smo sada. Da nas neko pita, većina nas bi odgovorila da ništa od toga ne bismo menjali.
Naša kultura nam govori da je razmišljanje o događajima iz prošlosti potpuno gubljenje vremena i da bi uvek trebalo da gledamo napred, a ne nazad, i da je jedna od najboljih stvari težnja ka životu bez kajanja.
Nesposobnost osećanja kajanja je jedna od dijagnostičkih osobina sociopata. Takođe je i karakteristika nekih moždanih oštećenja. Dakle, izgleda da osobe sa oštećenjima na čeonom režnju mozga ne mogu da osećaju kajanje suočeni čak i sa najlošijim odlukama.
U stvari, ako želimo da živimo bez kajanja, postoji opcija – zove se lobotomija. Ali ako želimo u potpunosti da funkcionišemo kao ljudsko biće, da budemo humani, moramo da naučimo da živimo sa kajanjem, a ne bez njega.
DAKLE, KAJANJE JE MA KOLIKO BOLNO ZDRAVO I KORISNO. DOKLE GOD MOZEMO ZBOG NECEGA DA SE KAJEMO ZIVI SMO I SPOSOBNI DA IDEMO DALJE! I UVEK TREBA ICI DALJE! A KAD ZASTANEMO I RAZMISLIMO O POGRESNIM IZBORIMA TREBA DA BUDEMO SVESNI DA NE ZNAMO ZAISTA KAKO BI BILO DA JE BILO DRUGACIJE?!
Нема коментара :
Постави коментар