NIKAD BOLJU STVAR NISAM PROCITALA. RODILA SAM CETVORO DECE I PREKO BEBI SERVISA CUVALA JOS 17. I STALNO SAM SE PITALA KAKO SU TE ZENE OPUSTENE A JA UVEK BILA POD STRESOM. MADA SAM I DANAS KAD SAM U PENZIJI IMAM CETVORO ODRASLE, ODRASLE DECE. TAJNU MI JE UPRAVO OTKRILA OVA PRICA.
Zamislite da vi i vaš partner možete da se klonirate kada dobijete dete. Polovinu brige o bebi mogli biste da prepustite vašim dvojnicima, što znači da bi život bio dvostruko manje naporan i stresan. Možda biste imali vremena i za odmor, druženja, hobije, učenje, a tek sav onaj neispeglani veš…
Iako kloniranje zvuči kao stvar daleke budućnosti (ili bar naučne fantastike), da biste uživali u ovako povoljnoj raspodeli brige o deci, u kojoj na roditelje spada samo 50% rada, trebalo bi zapravo da se vratite u prošlost. I to onu daleku – u kameno doba. Ili bar da se preselite u neko od društava koja i dalje žive životom lovaca-sakupljača.
Tokom najvećeg dela ljudske istorije roditelji su imali mnogo manje posla i mnogo više pomoći oko dece nego što to mi danas imamo.
Naime, iako danas živimo u razvijenom svetu komfora i “blagostanja”, kako istraživanja pokazuju, tokom najvećeg dela ljudske istorije roditelji su imali mnogo manje posla i mnogo više pomoći oko dece nego što to mi danas imamo. Proučavajući polunomadsko pleme Mbendjele BaYaka (skraćeno Aka) iz Demokratske republike Kongo, koje sa svojim tradicionalnim načinom života predstavlja savremeni prozor u daleku prošlost ljudske vrste, antropolozi sa Univerziteta Kembridž utvrdili su da u plemenu Aka na roditelje, tačnije na majku, pada jedva polovina ukupne brige o detetu, i da se u preko 50% slučajeva kada beba zaplače, na plač odazivaju drugi članovi grupe, jer na decu pored majke svakodnevno pazi u proseku 14 članova porodice i šire zajednice.
Zajednička briga pruža bebama u proseku 9 sati bliske interakcije sa starateljma svakog dana.
U studiji koja je ovog novembra objavljena u časopisu Developmental Psychology, navodi se da kod Aka ova zajednička briga o deci pruža bebama u proseku 9 sati bliske interakcije sa starateljima svakog dana, što znači da majke imaju više nego dovoljno vremena i da rade i da se odmaraju. U svakom trenutku, oko 6 različitih osoba, uglavnom ženskog pola, bilo je na raspolaganju detetu, što je daleko više nego što je slučaj u modenim porodicama ili jaslicama i vrtićima, gde je situacija obrnuta – na jednog vaspitača dolazi veći broj dece. Takođe, u lovoskupljačkim društvima majke imaju čvrste lične odnose sa svojim pomagačima, pa je nivo poverenja i sigurnosti u one kojima poveravaju decu – na daleko višem nivou.
Oko 60% fizičkog kontakta bebe svakodnevno dobijaju od drugih osoba
Brojne su koristi zajedničkog podizanja dece, ističu antropolozi – manja opasnost od zlostavljanja i zanemarivanja i veće majčino blagostanje, pa je i ona sama u stanju da pruži bolju brigu svom detetu. Velike mreže staratelja su istovremeno i osiguranje da će dete imati isti nivo kvaliteta nege i u periodima kada majka nije u stanju da se stara o njemu. Kada je majka bolesna, druge starateljke kompletno preuzimaju i brigu i dojenje. Još jedna dobrobit je što je brojnost staratelja posticajna za socioemocionalni razvoj i razvoj teorije uma, budući da deca moraju da se prilagođavaju različitim stilovima interakcije i izložena su raznovrsnim načinima ispoljavanja emocija. Udruženo roditeljstvo nije izuzetak, već pravilo među lovcima-skupljačima. Prethodna istraživanja, poput onog u plemenu Efe iz Konga, je pokazalo da oko 60% fizičkog kontakta bebe svakodnevno dobijaju od drugih osoba – koje nisu njihove majke.
Udruženo materinstvo detetu pruža bliskost i dobrobiti za razvoj.
“Ovo nije u saglasnosti teorijom afektivne vezanosti Džona Bolbija, budući da ona naglašava ulogu jednog glavnog staratelja, obično majke, kao figure za vezivanje. Naša istraživanja pokazuju da je kroz najveći deo istorije ljudske vrste upravo udruženo materinstvo (allomothering) bilo ono koje je detetu pružalo bliskost i dobrobiti za razvoj,” pišu autori studije.
Iako se u modernim društvima smatra da je nestabilnost društvenog okruženja i prevelik broj staratelja faktor rizika, deca iz plemena Aka bez problema menjaju okruženje (zbog čestih seoba) i lako se prilagođavaju potpuno novim mrežama staratelja, što, naučnici zaključuju, znači da smo kao vrsta psihološki opremljeni da se prilagodimo i drastičnim promenama okruženja. Bebe iz plemena Aka ne stvaraju jak “atačment” sa svim svojim mnogobrojnih starateljima, ali ipak sve vreme zadržavaju najuži krug od troje-četvoro staratelja sa kojima imaju najjaču afektivnu vezu, istovremeno dobijajući i neophodnu dozu predvidivosti, kao i veoma veliku količinu pažnje i brige šireg kruga ljudi.
U modernim društvima zapadnog tipa, majke moraju da se izbore sa dečijim plačom same.
Ono što je veoma bitna odlika društava koja praktikuju udruženo roditeljstvo, jeste da bebe skoro nikada ne plaču jer uvek ima nekog ko odmah može da reaguje. To nije lako izvodljivo u okolnostima kada samo roditelji mogu da pruže umirenje i utehu. Velika izloženost dečijem plaču je izuzetno stresna i može izazvati štetna ponašanja kod majki, što povećava rizik od zlostavljanja i zanemarivanja. Onda kada je sve na majci, dobrobit bebe zavisi isključivo od kvaliteta njene emocionalne regulacije, a neke majke postaju preplavljene što može izazvati negativne emocije i dovesti do zlostavljanja deteta. To se u lovačko-skupljačkim društvima ne dešava, jer je u blizini uvek neko ko je spreman da umiri uplakano dete. U modernim društvima zapadnog tipa, majke moraju da se izbore sa dečijim plačom same. Ovo je potpuno nova situacija za ljudsku vrstu i majke joj nisu prilagođene, pa i nije čudno što je tako teško podnose.
Veliki deo udruženog roditeljstva obavljaju najmlađi članovi društva.
Ono što je karakteristično za brojna društva lovaca-sakupljača je da očevi skoro da ne učestvuju u brizi o deci, ali zato veliki deo udruženog roditeljstva obavljaju deca i mlađi članovi društva. Kako bebe i mala deca prestanu da zavise od majčinog mleka, tako su sve manje nadzirani od strane odraslih, a staranje o njima preuzimaju starija deca. To je i deo objašnjenja otkud bebama i deci toliko staratelja – u okruženju je uvek veliki broj druge dece koja imaju vremena da se time bave. Čak i četvorogodišnja deca smatraju se sposobnom da preuzmu deo brige o mlađima. Ovo predstavlja dodatnu podršku majkama, a mladi stiču iskustvo i samopouzdanje, što im znatno olakšava tranziciju onda kada i sami postanu roditelji.
“U modernim društvima zapadnog tipa, imamo mnogo drugačiji pogled na to do kada je detetu potreban nadzor i kada su spremna da paze na druge. Starijoj braći i sestrama retko se daju zaduženja u vezi sa mlađom decom, što čini da majke nemaju dovoljno pomoći, a da istovremeno pate od anskioznosti i postnatalne depresije, budući da ni same nisu imale kao deca iskustva sa negom beba,” pišu autori studije.
Nikada tokom istorije ljudske vrste roditelji nisu bili pod tolikim pritiskom i toliko bez podrške, kao što su danas.
Naravno, većini savremenih roditelja veoma je teško da primenjuju lekcije roditeljstva iz “kamenog doba”. Nošenje bebe uz telo nemoguće je majci koja radi van kuće. Roditelji koji sami brinu o više dece ne mogu da pruže onoliko pažnje i dodira svakom detetu, koliko to mogu društva u kojima u proseku 6 osoba reaguje na potrebe jedne bebe.
Zaključak naučnika je da nikada tokom istorije ljudske vrste roditelji nisu bili pod tolikim pritiskom i toliko bez podrške, kao što su danas. Značaj koji udruženo roditeljstvo ima za Ake pokazuje koliko je za ljudsku vrstu ključna pomoć koju roditelji dobijaju od zajednice kada je briga o deci u pitanju. Udruženo roditeljstvo je ključ za evoluciju naše vrste, i sasvim je očekivano da onda kada roditelji nemaju ovu pomoć zajednice, postaju iscrpljeni a deca su izložena nepovoljnim uslovima za odrastanje.
Bolji uslovi za majke važan faktor u smanjenju rizika od zlostavljanja i zanemarivanja dece.
Saradnja i udruživanje u podizanju dece oblikovali su našu evoluciju. Očekivanje od majke da bude jedini objekt vezivanja sa razlogom vodi iscrpljivanju i depresiji i ima negativne posledice na decu. Zbog toga bi se podrška zajednice i bolji uslovi za majke, morali uzimati u obzir kao važan faktor u smanjenju rizika od zlostavljanja i zanemarivanja dece. Kreatori socijalnih politika bi morali da vode računa o tome da su, zahvaljujući opisanim uslovima, koji su tokom većeg dela naše evolucione istorije bili dostupni deci, ljudske bebe evoluciono predisponirane da očekuju jako puno fizičkog kontakta, brige i pažnje od većeg broja članova zajednice, pored svojih bioloških roditelja.
Ono što mi danas smatramo optimalnom podrškom zajednice roditeljima definitivno nije dovoljno, i ukoliko želimo da omogućimo novim generacijama da se upuste u produženje vrste – ono što smo uspešno radili milionima godina a od čega danas sa razlogom sve više zaziremo, morali bismo da promenimo ideju o tome kako roditeljstvo treba da izgleda. Za početak, nužno je osvestiti koliko je “neprirodno” današnje samostalno gajenje dece u četiri zida, i zato ovakva antropološka istraživanja imaju neizmerno važnu ulogu u našoj promeni perspektive. Zatvoreni u mehuru modernog roditeljstva, zadojeni potrošačkim porukama koje nas uveravaju da se ključ za srećno i uspešno roditeljstvo nalazi u još jednom genijalnom proizvodu i još jednoj revolucionarnoj knjizi, ni ne pomišljamo da može drugačije i da su neki ljudi itekako radili druga
čije, i tako propuštamo da se pomognemo dragocenim hiljadugodišnjim iskustvima i uvidima naših predaka
ZA ODGAJANJE DETETA POTREBNO JE CELO SELO.
Nekada su roditelji savete dobijali od prijatelja i porodice. Danas...
Svaki savet udaljen je na samo klik ili dva. Počev od predloga kako promeniti pelene, uspavati ili nahraniti dete, kako ih odvići od raznih navika, ili kako ih privoleti da urade nešto, šta uraditi da biste organizovali najbolju rođendansku žuru, kako im pomoći da reše domaće zadatke… Pored dostupnosti velikog broja korisnih ideja i online predloga, roditelji se danas ne libe i da angažuju ceo tim stručnjaka u vaspitavanju deteta, pod uslovom da procene da im je tako nešto potrebno.
:Postoji mnogo opcija koje prezauzetim roditeljima nude pomoć i rešenje kako da što lakše odgajaju svoju decu. Iako dadilje ne predstavljaju nikakvu novost u procesu vaspitavanja. One su postale pravilo, ne izuzetak, a njihovo angažovanje više nije privilegija bogatih. U porodicama gde oba roditelja rade i odsutna su van kuće u toku dana, dadilje se često unajmljuju kako bi brinule o deci.Dadilje se uglavnom angažuju kako bi brinule o mlađoj deci, odvodile ih do igraonice ili parka u dogovoreno vreme, na časove klavira i baleta, kao i da bi im pomogle oko školskih obaveza pre nego što se roditelji vrate kući sa posla.
U gradovima kao što su Njujork i Los Anđeles, dadilje su samo mali deo onoga što se savremenim roditeljima nudi kao rešenje kada je briga o deci u pitanju. Posao njujorške dadilje, koji je u bestseleru Eme Maklaflin i Nikolasa Krausa “Dnevnici jedne dadilje” (po kome je kasnije snimljen film) prikazan kao nimalo zavidan, samo je jedan od vidova angažmana trećih lica da vode računa o deci. U svetu za ovakav trend postoji izraz “outsourced parenting”, odnosno “autsorsovano roditeljstvo”, ili doslovno prevedeno: angažman spoljnih saradnika u roditeljstvu.
Unajmljivanje drugih da vode računa o svemu
Kako biste se rešili glavobolje koja vas sigurno muči dok učite dete kako da koristi toalet, postoji čitav niz stručnjaka koji u tome mogu da vam pomognu. Na raspolaganju su vam različite opcije, od toga da na ovu temu dobijete savet konsultanta, do angažovanja stručnog lica, i to u punom radnom vremenu, koje će živeti sa vama i koje će umesto vas voditi računa o svemu.
To što možete da angažujete nekog da gaji vaše dete, ne znači da treba
Toliko opcija i mogućnosti da angažujete stručnjake koji će brinuti o detaljima vezanim za odgajanje deteta možda zvuči kao sjajna stvar, ali prepuštanje uloge roditelja i brige o vašem mališanu trećim licima može da izazove negativne efekte. Tako može da se desi da sutra vaša deca angažuju potpunog stranca koji će voditi računa o vama kada ostarite, ili koji će vas umesto njih posećivati u domu za stara lica.
Svaka porodica je sama po sebi jedinstvena, kao što svaki odnos između dece i roditelja nije isti. Iz tog razloga ono što je u nekoj situaciji (ili za neko dete) dobro, možda se neće svaki put pokazati kao najbolje rešenje. Kao roditelj, važno je da razumete da nema ničeg lošeg u tome da zatražite pomoć sa strane. Ipak, vodite računa o tome da ulogu roditelja u potpunosti ne prepustite nekog drugom.
Biti roditelj je jedna od najlepših, ali sigurno i jedna od najodgovornijih i najtežih životnih uloga. Ipak, ukoliko se odlučite da brige i probleme koje roditeljstvo nosi sa sobom prepustite drugima, zapitajte se gde će to odvesti vas i vaše dete. Teško ćete moći da ostvarite dobar i blizak odnos sa svojim mališanom, ako ne preuzmete aktivnu ulogu u njegovom životu i odrastanju. Možda ćete se zbog toga kajati kasnije, iako je na prvi pogled lakše prepustiti muke i obaveze nekom drugom.
Samo vi znate šta je najbolje za vas i vaše dete. Ipak, možda ćete vremenom da otkrijete da su magični trenuci koje provodite sa svojim mališanom još lepši i slađi posle onih teških i komplikovanih momenata koji su vam pomogli da zajedno odrastete.
GRESKE RODITELJSTVA - RODITELJSTVO SE UCI
„Mrzim brokulu! Bljak!“, galamit će kroz suze vaš potomak u još jednoj epizodi agonije porodičnog ručka, dok će majka s telefonom na uhu, usred važnih poslovnih pregovora, pokušati da mu u usta nagura makar još jednu kašiku povrća, a pristojno distancirani otac između dva zalogaja proviriti ima li šta novo na društvenim mrežama, uz pokoji mrki pogled ka potomku koji mu kvari ukus obroka.
Već viđeno, mnogo puta, sve dok ne stigne „konjica“ u vidu mobitela, tableta, obećanja o ispunjenju kojekakvih želja, ili pak selidbe u dnevni boravak, u carstvo crtanih filmova, koji će odraditi ono za šta roditelji u današnjem savremenom društvu imaju sve manje živaca, a što su naši preci redovno (i uspješno) rješavali čeličnim autoritetom. I prigodnom komadićem drveta.
No, vremena su se promijenila. Svakodnevni stres, nedostatak volje, vremena i strpljenja, breme egzistencijalnih problema, nepoznavanje osnovnih pedagoških postulata…, sve je to dovelo do promjene u današnjem shvatanju i prakticiranju odgoja djece, koji je, kako upozoravaju mnogi pedagozi, skrenuo na stramputicu.
Ispunjavanje želja zbog mira u kući
Popuštanje u nastojanju da se spriječi negodovanje ili, ne daj bože, plač djeteta koji će staviti šlag na cjelodnevni stres, ispunjavanje svake želje radi mira u kući, posezanje za tehnološkim blagodetima koje će vam osloboditi vrijeme za ispunjavanje sopstvenih želja u tolikoj mjeri uzima maha da se eksperti s pravom pitaju kakve to generacije djece dobar dio današnjih roditelja odgaja i kuda će takve metode djecu odvesti u budućnosti?
Roditelji imaju jako malo slobodnog vremena, ali da i to slobodno vrijeme najčešće ne provode kvalitetno kada je riječ o odnosu sa djecom.
„Od
dece se zahteva da budu mirna, da ne viču, da ne skaču, a da bi
roditelji obavili telefonske razgovore, da pregledaju obaveštenja sa
društvenih mreža, da bi mirno sedeli sa prijateljima ili da bi mogli da
obave kućne poslove. Na ulici deca više ne mogu da se igraju kao
nekadašnje generacije, zbog opasnosti koje je ovo vreme donelo. Ako
roditelji nisu u stanju da organizuju struktuirano i kvalitetno slobodno
vreme, šta onda deci preostaje nego da utonu u svet interneta, crtanih
filmova i raznih aplikacija na mobilnim telefonima? Da bi dete što pre
pojelo obrok nudi mu se da gleda u mobilni telefon dok jede, a da bi se
što pre izašlo iz kuće roditelji obuvaju deci i vezuju im pertle i u
desetoj godini života“
Problem digitalnih medija. Mnogi eksperti su složni da, kako vrijeme odmiče, djeca sve ranije upadaju u virtualni svijet, što može izazvati ozbiljne posljedice po njihov razvoj.
„Prepuštanje djece da sami biraju sadržaje, da bez nadzora provode sate pred malim ekranima, smatra se zanemiravanjem djeteta i tu nema opravdanja. Djeci treba da su voljena, prepoznata, viđena i da imaju osjećaj da su vrijedni pažnje svojih roditelja. Potrebni su im pokret, igra, istraživanje, socijalni odnosi, a odgovornost da se sve izabalanisira kako bismo obezbjedili optimalna razvoj je isključivo na odraslima.
Društvo strepi od djece
Na kraju, treba naglasiti da djeca trebaju podršku i usmjeravanje kako bi imali siguran prostor da istražuju svijet oko sebe i svijet u sebi. Roditelji su prvi i najbitniji učitelji koji modeliraju, omogućuju ovaj prstor za rast i razvoj, postavljaju granice sa ljubavlju, uče djecu poštovanju sebe i drugih i prenose vrijednosti koje će ih pratiti kroz život“
Postavlja se pitanje koliku, i kakvu ulogu, ima društvo u odgoju djeteta? U bivšoj državi, ta uloga bila je kolektivna, ali danas, primjeri u kojima se niko neće niti osvrnuti na dječji vandalizam u parku, ne smatrajući to svojim problemom (a ujedno i ne želeći da to postane njegov problem), svjedoče se situacija promijenila iz temelja.
Današnje društvo, prije strepi od takve djece, nego što ga pokušava promijeniti.
„Postoji izreka koja kaže da je potrebno celo selo da bi se odgojilo jedno dete. Danas su se ljudi udaljili jedni od drugih. Na primer, u jednoj većoj zgradi u gradu, ljudi se uopšte ni ne poznaju, niti imaju bilo kakvu komunikaciju. Nekada su škole imale izraženiju vaspitnu komponentu, dok danas to skoro u potpunosti izostaje. Deca su postala veći autoritet i od roditelja i od nastavnika. Nastavnici često nailaze na veliku agresivnost od strane roditelja ukoliko dobiju kritiku u vezi vaspitanja deteta. Roditelji ne shvataju značaj jedinstvenog vaspitnog delovanja na dete, pa i kada se neminovno problemi jednog dana pojave, roditelji i tada traže krivce u drugima“, priča ona.
A, zapravo, sjeme problema je upravo pogrešan stav roditelja, koji će, umjesto da djetetu ponude ono što mu je najvažnije, sopstvena iskustva u formiranju moralnih vrijednosti i ličnosti, otvoriti portal ulaska u virtualni svijet u kojem će dijete, nezrelo kakvo jeste, početi formirati sopstvene stavove o životu i svjetu.
U zaključku, Nestorov poručuje da je dostupnost najrazličitijih pomagala, igračaka, tehnbologije…, zanemarila ono osnovno – ulogu roditelja.
„Odnos sa roditeljima je za dete puno važniji nego skupe igračke, garderoba i brojne aktivnosti koje sprovode drugi ljudi koji su za to plaćeni. Roditelj sa detetom treba da se igra, da mu pomaže, da razmenjuje poglede i reči i da mu, praktično, izgrađuje život. Mnogo igračaka nije potrebno jer se, takoreći, deca zatrpaju igračkama i od njih ne vide roditelje. A oni mu najviše trebaju“, zaključuje Nestorov.
Dječji plač je jedna od najvećih noćnih mora roditelja, koji će u velikom broju slučajeva preduzeti sve da do njega ne dođe. Takva popustljivost, tvrde eksperti, ne vodi ničemu dobrom, samo podstiče dijete na još radikalnije ponašanje.
„Najprirodnije je da beba i dete plaču zbog fizioloških potreba, odnosno traže da bude sita, suva i da im je udobno. U skladu sa tim, roditelji od samog rođenja deteta čine sve da ono slučajno ne zaplače. Život porodice se zbog toga potpuno poremeti, svi ukućani počinju da šapuću dok dete spava, a kada je budno, svi pokušavaju da animiraju dete. Što više roditelji preteruju dete se navikava i potrebno mu je sve više i više ovakvih neprirodnih nadražaja. Kako deca rastu sve više su vidljive posledice popustljivog ili potkupljivačkog vaspitanja dece. To su one situacije kada se detetu obećaju video-igrice ako pojede obrok, ili mu se obećavaju pokloni ako udovolji zahtevima roditelja. Sve je više dece koja prave roditeljima scene na javnim mestima, u prodavnicama ili u gradskom prevozu i uspešno postižu svoj cilj“, kaže Nestorov.
Govoreći o odnosu djeteta s ostalom djecom, Nestorov navodi primjer dječjih rođendana, koji su se vremenom pretvorili u natjecanje u spektakularnosti, a što djetetu, kako kaže, izazove iskrivljen pogled na realnost. A i to je greška roditelja.Skoro po pravilu se za decu organizuju velike proslave rođendana u igraonicama ili restoranima gde se roditelji nadmeću ko će imati bolju proslavu. Deca se na tim proslavama postavljaju u centar pažnje, postavljaju se da sede na foteljama koje liče na kraljevske tronove, pa im se čak i krune stavljaju na glavu. Onda sve to fotografišu profesionalni fotografi i drugi roditelji pomoću mobilnih telefona, pa se sve to objavljuje na društvenim mrežama… Prvi sudar sa realnom situacijom je polazak u prvi razred kada dete shvati da u tom odeljenju ima još 20-30 najpametnijih i najlepših prinčeva i princeza. Tu se onda kod dece pojavljuju najrazličitiji problemi“,
“Škola roditeljstva ne postoji. Samo treba biti ‘normalan’ roditelj i živeti normalno. Deca uče imitacijom i deca će nas praktično upiti. Puno korisnija bi bila knjiga za vaspitanje roditelja, jer najčešće bude situacija da, kakvi su roditelji, takva su i deca. Mladi ljudi, pre nego što postanu roditelji, treba da rade na svom razvoju. Dobra deca se ne rađaju. Dobri roditelji odgajaju dobru decu koja će postati dobri ljudi. Mi nikog ne možemo menjati na silu i ako ne želi da se menja. Onda je jasno kakva nam je budućnost, u najvećem broju slučajeva deca će biti poput roditelja
MNOGI OD NAS NISU IMALI MOGUCNOST DA IMAJU DADILJU ( JA SAM POSLEDNIH 15 GODINA BILA DADILJA DRUGOJ DECI I ZNAM KAKO JE TO DOBRO ZA NJIH) VRTIC JE BIO I TE KAKO OD KORISTI. KAO I BABA I DEDA. STO JASNO POKAZUJE DA DETETU ZAISTA TREBA VISE RAZNIH UTICAJA. NE MOZE SAMO MAMA DA POSTAVLJA PERCEPCIJU SVETA OKO NAS. SAD POTPUNO RAZUMEM TU AFRICKU POSLOVICU. I KO KO GOD MOZE NEK PRIUSTI SEBI "SELO" ZA ODGAJANJE DETETA PRVO ZBOG NJEGA SAMOG A ONDA I ZBOG VAS .
