patispanj: VISE NEGO STO MOZES PODNETI

TO KADA CUJETE BOG VAM NECE DATI VISE OD ONOGA STO MOZETE PODNETI MOZE DA BUDE TACNO,ALI COVEKU KOJI JE U VELIKOJ PATNJI I BOLU TE RECI NE POMAZU. UVEK SAM SE PITALA DA LI JE TO BAS TACNO. DA LI COVEK MOZE DA SE IZBORI SA SVIM TUGAMA, PATNJAMA, BOLOM I AKO SE SLUCAJNO IZBORI DA LI JE OSTAO ISTI? JER ZA TOLIKU KOLICINU UZASA TREBA SNAGA SUPERMENA. I DA. POSLE SVEGA NIKAKO NE OSTAJEMO ISTI. PREZIVIMO FIZICKI, ALI DUHOVNA STETA JE NENADOKNADIVA

.Patnja nije nepoznata kategorija i svi smo je makar jednom osetili. Jer, postoje trenuci u životu kada se sve raspada, kada izgubimo nekoga ili nešto neizmerno važno zbog čega se osećamo povezani, bezbedni ili sigurni. Ponekad se mnogo neprijatnosti desi u isto vreme i onda nam se čini kao da smo izgubili tlo pod nogama, da smo lišeni sigurnostic. Cesto čujemo da je nečija prijateljica prošla kroz razvod. Kraj braka došao je, kao i mnogi, uz veliko nerazumevanje i bol. Najgore je to što se osećala kao da se njen najbolji prijatelj, njen bivši muž, pretvorio u nekoga koga nije poznavala i ko je, izgleda, mrzeo. Naravno, to je dovelo do velike tuge i osećaja bespomoćnosti.

Sasvim je normalna reakcija da se na patnju bude „žestoka“ akcija, kažu stručnjaci. Ali tako samo pokušavamo da odstranimo loša osećanja i nekako pomognemo sebi. Želeći da se osećamo bolje, često smišljamo kako da to ostvarimo. Osećaj nemoći, akcija osnažuje. Pa ipak, dok je odluka da se krene u akciju veoma normalan i ljudski pristup, tu obično nedostaje jedan ključni sastojak, stvarna osećanja, koja u ovakvim stanjima obično nisu uključena. Kada se grozničavo i impulsivno krene da promenimo tešku situaciju u kojoj smo se našli, lako možemo da potisnemo i ignorišemo naša prava osećanja.

Kada doživimo veliki gubitak ili emocionalnu traumu, obično ne znamo šta da radimo i kako da popravimo celu situaciju. Ne znamo kako će izgledati put ka boljem i kako do njega da dođemo.

Pored toga što sebi dozvoljavamo da osetimo tugu, bespomoćnost i strah koje gubitak sobom nosi, veoma je važno i da sebi dozvolimo da osetimo kako je to kada nemamo odgovore.

Treba uvek da imamo na umu da će se, kao i uvek, situacija i osećanja promeniti. Ali upravo sada, u ovom trenutku, možemo sebi da dozvolimo da ne znamo šta da radimo. Taj osećaj može da bude zastrašujuć, ali kada sebi to dozvolimo treba da budemo svesni da smo učinili nešto veoma mudro i pokazali iskrenu brigu o sebi. Ponekad samo ovo može da olakša patnju i ublaži naš bol, a da mi pritom ne moramo ništa drugo da uradimo.Ma koliko da je teško i strašno dok prolazimo kroz patnju, treba da znamo da je ona naša učiteljica. Ali ona može da nas nauči samo ako sebi dozvolimo da je osetimo. Tuga, strah, neznanje – sve teške emocije – menjaju nas onakve kakvi smo. Ironično je što baš to pokušavamo da postignemo dok se grčevito trudimo pokušavajući da sredimo svoja bolna osećanja.

Kada dozvolimo da naša prava osećanja isplivaju, onakva kakva jesu, nudimo sebi topao zagrljaj i radost zbog sopstvenog prisustva punog saosećanja. Pristajemo da budemo sami sa sobom i pravimo sebi društvo u sopstvenom istinskom iskustvu.

To je suprotno načinu na koji smo uslovljeni da odgovorimo na patnju u modernoj kulturi, ali ovaj jednostavan čin emocionalne iskrenosti izuzetno pomaže u lečenju i stvaranju promena.

Time što dopuštamo sebi da budemo tužni, umirujemo tugu. Kada dozvoljavamo sebi da se plašimo, smirujemo naš strah. Ako dozvoljavamo sebi da ne znamo kako da umirimo i ispravimo svoj bol, smirujemo anksioznost da moramo da ga popravimo. Dozvoljavajući sebi da budemo ono što jesmo, takvi kakvi jesmo, omogućava nam da se osećamo duboko voljeno, dobrodošlo u sopstvenom životu, a ne usamljeno.

“Kada ga pogodi osećaj bola, neuk čovek oseća dva bola, telesni i mentalni. Ali mudrac, kada ga pogodi osećaj bola oseća samo jedan bol, telesni, ali ne i mentalni.” – Buda

Bol i patnja su neizostavni deo ljudskog iskustva, međutim ljudi su često skloni da ova dva iskustva pomešaju. Iako su usko povezane, postoji razlika između bola i patnje. Naime, bol je fizička nelagodnost koju telo oseća kao odgovor na povredu, kada se udarimo nadražujemo C vlakna i javlja se signal bola koji tu infromaciju šalje mozgu.

No, istraživači su došli do saznanja da se isti centri u mozgu aktiviraju i onda kada osećamo kada doživimo traumatična iskustva poput gubitka posla ili prijatelja – tada govorimo o mentalnom bolu. S druge strane, patnja je mentalna borba koja se javlja na osnovu osnovu našeg mišljenja o bolu.

Iako neugodna pomisao, činjenica je da je bol, kako fizički tako i mentalni, neizbežan segment ljudskog postojanja, koji ćemo iskušavati sve dok smo živi. Patnja je mentalno iskustvo otpora i odbacivanja ove objektivne stvarnosti. Ovo možemo prikazati kroz sledeću jednačinu: BOL + OTPOR = PATNJA.

Kad ne možemo da prihvatimo stvari onakve kakve jesu, patimo. Pa iako na iskustva bola ne možemo uticati, na otpor prema njemu, odnosno patnju – možemo, budući da je to reon onoga na šta možemo uticati. U nastavku teksta, dajemo vam smernice kako da se uspešno suprotstavite otporu prema patnji i poboljšati svoj kvalitet života.Ako zahtevamo od nepromenjivih okolnosti da budu drugačije nego što jesu mi zahtevamo da se realnost promeni samo zato što mi to želimo. Ma koliko želeli da naša proslost izgleda drugačije, da određena osoba bude drugačija ili da se određeno iskustvo koje se dešava promeni – naš zahtev to neće promeniti.

Dokle god zahtevamo da su stvari drugačije nego što jesu mi udaramo glavom o zid realnosti – patimo. Kada odgurujemo bol, trošimo energiju na odupiranje stvarima koje obično ne možemo da kontrolišemo. Umesto toga što energiju trošimo na odupiranje činjeničnom stanju, mnogo je produktivnije da se usmerimo na ono što se da promeniti, poboljšati, ono što može učiniti da nam bude bolje.

Više bih volela da ne slušam buku sa građevine celo jutro dok pokušavam da radim, ali stvaranje napetosti oko toga neće promeniti raspored izgradnje grada. Ovo ne znači da treba da se ubeđujemo da je buka prijatna, ona to nije, ali je važno primetiti da ne možemo ni da je zaustavimo.

Ako se odupremo buci (žalbama i ogorčenim uzdasima na svakih nekoliko minuta), jednostavno povećavamo nelagodu. Ako je iskustvo koje proživljavamo neprijatno, pravo pitanje je možemo li to jednostavno da pustimo? Ne treba potiskivati, ako primetimo buku, možda je ta samo… pa, zvuk.

Na osnovu tog osećanja skloni smo da kreiramo ceo narativ o neefikasnosti građevinskih preduzimača. Ali nakon svesnog posmatranja, shvatićemo da patimo samo kada odrđene okolnosti proglasimo nedopustivim, katarstrofalnim ili neizdrživim. „Glavni zadatak u životu je jednostavno ovo: identifikovati i odvojiti stvari tako da jasno mogu reći sebi koje okolnosti nisu pod mojom kontrolom, a koje mogu uraditi sa izborima koje zaista kontrolišem. Gde onda da tražim dobro i zlo? Ne u okolnostima koje ne kontrolišem, već u sebi, u svojim izborima.“ – Epiktet

To što smo određene okolnosti proglasili nedopustivim, katastrofalnim ili neizdrživim neće promeniti realnost, a nas će uvesti u patnju. Čovek ima sposobnost da se navikne i adaptira na bilo koju okolnost i ovo treba iskoristiti kao prednost. Lakše je reći nego učiniti, zar ne? Zato vežbamo prihvatanje strvari onakvih kakve jesu i podizanje tolerancije na nelagodu.

Sigurno vas neće začuditi što su na mnoge pravce savremene psihoterapije uticale upravo stoičke ideje i učenja. Kada kažemo da je neko neku životnu neprijatnost podneo stoički, mi zapravo insinuiramo da je čovek uspeo da izdrži neku poteškoću bez preteranih emotivnih reakcija, odnosno uznemirenosti.

Iako su Stoici često smatrani hladnokrvnim i čisto racionalnim misliocima, Stoici nisu smatrali da se čitava psiha zasniva isključivo na razumu. Kod Stoika možemo primetiti da oni jednostavno prave razliku između impulsa (“prvi utisak”) i emocije. Stoici bi tvrdili da impuls ne možemo kontrolisati, ali je emocija ono što možemo.Naime, Stoici su verovali da je imp in uls, odnosno prvi utisak, afekat, ono što nije u našoj moći kontrolisanja, ali su smatrali da je emocija kao svesni odgovor na prvi utisak, ono što itekako možemo kontrolisati i čime možemo svesno manipulisati.

Uzmimo primer buke, prvi utisak, frustriranost zbog toga što smo ometeni u radu može okinuti čak i neke fizičke simptome poput trzavica, knedle u grlu i slično. Ovo je po stoicima nemoguće ukinuti, ali istovremeno smatraju da je moguće da ih ignorišemo time što ćemo ih ostaviti na periferiji pažnje, odnosno ne pridavati im na značaju.

Kada osoba oseti nezadovoljstvo, u njenom umu se dešavaju istovremeno dve misli – utisak koji nam govori da se nešto loše desilo (primećujemo buku) i drugi, koji nam govori da li je ta buka dobra ili loša. Stav da je buka loša, neće pomoći da se situacija poboljša, naprotiv, učiniće je još gorom, osećaćemo se loše i nećemo moći da nastavimo svoj rad

Sasvim sigurno nije dovoljno i lako samo promeniti stav u trenutku, na sistemskim promenama se radi dugotrajnom vežbom, što su i sami stoici praktikovali. Ove vežbe su neka vrsta preteče savremene psihoterapije.

Vežba podrazumeva da ćemo svoj fokus pomerati na nešto drugo, značajnije za naš život, svaki put kada primetimo impuls frustracije, besa ili čak tuge – recimo, nastavićemo sa radom usred buke i pomeriti punu pažnju na njega.

Krenite od malih stvari, i stalno se podsećajte da je besmisleno da prihvatamo baš sve negativne impulse u svest. Autobus kasni, napolju je jako hladno, pada kiša, a nismo poneli kišobran – sve su ovo iskustva naše svakodnevnice koje ne treba da dozvolimo da kreiraju našu svest i emotivni doživljaj.

Kada imamo negativne emotivne reakcije mi smo zapravo podlegli svojim nadama da ništa loše ne može da se desi, samo zbog toga što to ne želimo. Po Stoicima, to je očigledno nerazumno očekivanje, jer naše želje sasvim sigurno ne kontrolišu ono kako će svet oko nas funkcionisati, loše stvari su deo ljudskog iskustva i treba ih prihvatiti kao takve.

Šta prihvatamo? Prihvatamo da je bol sastavni deo života, da se neke datosti ne mogu promeniti. Prihvatamo realnost onakvu kakva jeste. Prihvatamo svoje negativne emocije i ne katastrofiziramo. Učimo da podnosimo nepromenjive datosti, a energiju usmeravamo na ono što se da promeniti.

Prihvatanje nije odustajanje. Prihvatanje činjeničnog stanja je inteligentno ponašanje. Negiranje činjeničnog stanja nije inteligentno i nije korisno. To je prvi korak ka uspostavljanju kontrole nad sobom.

Da li je ovaj proces lak? Naravno da ne. Međutim, apsolutno je moguć. Prilagođavanjem svog razmišljanja i načina na koji razmišljamo o svom razmišljanju, možemo promeniti svoje emocionalne reakcije, stepen u kojem trpimo (ili ne), nivo napetosti i stresa, a zauzvrat i iskustvo bola.

Bol aktivira negativne misli. Negativne misli, negativni samogovor i naša uverenja dovode do osećaja frustracije, besa, anksioznosti, straha, tuge, depresije, beznađa – do patnje. Patnja se može modifikovati kada ljudi postanu svesni ove lančane reakcije i nauče kako drugačije da odgovore na svoj bol.

Proces oporavka od bola uključuje promenu negativne progresije, počev od uspostavljanja kognitivne i emocionalne ravnoteže primenom strategija prihvatanja. Ukoliko vidite da negativne misli i patnja utiče na vaš život, Beautiful Minds vas poziva na razgovor, gde ćemo pokušati da utvrdimo uzroke ovog stanja i pronađemo vežbu i pristup koji će vas osloboditi tereta negativnih emocija.

Do tada, nadamo se da ćete isprobati neku od stoičkih tehnika iz teksta i osetite njene benefite nakon upornog treninga! Ne zaboravite da je put do svakog uspeha popločan istrajnošću i disciplinom!

“Kada ga pogodi osećaj bola, neuk čovek oseća dva bola, telesni i mentalni. Ali mudrac, kada ga pogodi osećaj bola oseća samo jedan bol, telesni, ali ne i mentalni.” – Buda

Ako zahtevamo od nepromenjivih okolnosti da budu drugačije nego što jesu mi zahtevamo da se realnost promeni samo zato što mi to želimo. Ma koliko želeli da naša proslost izgleda drugačije, da određena osoba bude drugačija ili da se određeno iskustvo koje se dešava promeni – naš zahtev to neće promeniti.

„Glavni zadatak u životu je jednostavno ovo: identifikovati i odvojiti stvari tako da jasno mogu reći sebi koje okolnosti nisu pod mojom kontrolom, a koje mogu uraditi sa izborima koje zaista kontrolišem. Gde onda da tražim dobro i zlo? Ne u okolnostima koje ne kontrolišem, već u sebi, u svojim izborima.“ – Epiktet

Naime, Stoici su verovali da je imp in uls, odnosno prvi utisak, afekat, ono što nije u našoj moći kontrolisanja, ali su smatrali da je emocija kao svesni odgovor na prvi utisak, ono što itekako možemo kontrolisati i čime možemo svesno manipulisati.

Rasel Klejton sa Univerziteta u Mizuriju u svojoj najnovijoj studiji otkrio je ulogu Twittera u romantičnim vezama njegovih korisnika.

Klejton je ispitao preko petsto korisnika svih godina, pitajući ih koliko često tvituju, skroluju po tajmlajnu, šalju direktne poruke i odgovaraju svojim korisnicima.

Zatim ih je ispitao koliko često izbija konflikt između njih i njihovih partnera (uključujući i rasprave oko toga koliko dugo se visi na Twitteru).

Kako navodi “Time”, Klejton je otkrio da što je korisnik aktivniji, to su veće šanse za raspravu između njega i njegovog partnera.
Što je i logično. Korisnici doživljavaju Twitter kao njihov svet, i svako ko se meša u ovu fantaziju biva isključen po kratkom postupku.

Kada nesreća uzvrati udarac, ona uzvrati i to kako! Uvuče vam se u kosti, u glavu, u krv, onemogući vam funkcionisanje, i sve što biste radili svodi se na pokrivanje preko glave i spavanje. Tuga vam sedi na grudima i brani vam da mislite o bilo čemu drugom.

Jedino što možete je da tragate za načinom da vam bude lakše, barem na minut.

Prolazite hodnicima na poslu i ulicama, ljubomorni na sve te vesele ljude koji nemaju vaš teret. Mislite da, kol’ko god da su njihovi problemi teški, i koje god da su prirode – moraju biti manje bolni od vašeg problema.

Vi ste jedina osoba na svetu koja vuče teške lance tako ogromnog tereta.

Mnogo grešite.

Jedna osoba je jednom rekla “Kada bi svi bacili svoje probleme u kazan, vi biste vaš verovatno odmah izvadili”. Verujte, iako mislite da je vaš problem najveći i najgori, kada biste videli sa čim se suočavaju ljudi svaki dan – prestali biste da kukate istog momenta.

A činjenica da patite zbog svog problema samo vas čini čovekom. Čovekom koji nakon te patnje postaje sposobniji za empatiju i razumevanje. Patnja nas uči poniznosti i dozvoljava nam da u drugim ljudima pronađemo sapatnike kojima možemo da pružimo pametan savet i to sa zadovoljstvom činimo. Svi smo zatvorenici sopstvenih umova i misli koje nas teraju u depresiju.

Ne verujete nam da je patnja dobra za dušu? Mudri ljudi su objasnili zašto jeste.

Gradi karakter

“Iz patnje su se uzdigle najjače duše; najjače ličnosti su obeležene najvećim ožiljcima.” – Halil Džubran

Gradi empatiju

“Budite prijatni. Svako koga poznajete vodi veliku bitku.” – Platon

Jača duh

“Tragediju treba iskoristiti kao oružje.” – Dalaj Lama XIV

Daje vam bolji pogled na budućnost

“Svi smo u blatu, ali neki od nas gledaju u zvezde.”

Drži nas na zemlji

“Bol insistira na tome da se izleči. Bog nam šapuće kada smo zadovoljni, govori kada smo svesni, ali viče kada smo tužni: bol je njegov megafon kojim razbuđuje gluvi svet.” – K.S. L

’Ako želite da radite i živite sa smislom, birajte život patnje’, reći će vam psiholog Pol Blum, Kanađanin, profesor Yale i Toronto Univerziteta, pisac, istraživač koji se posebno zanima za razvojnu psihologiju. Godinama učestvuje u velikom broju istraživanja koja se bave i zadovoljstvom, moralom i religijom, kažnjavanjem pa i umetnošću.

Blum je veoma zanimljiv predavač, razumljiv i uvek aktuelan. Za svaku su preporuku njegovi članci koji se tiču zadovoljstva i savremenog razumevanja bola, patnje i saosećanja.

U jednom od nedavnih gostovanja na kanalu Big Think, Blum je govorio o patnji i bolu pre svega sa stanovišta naučnika i istraživača, a zatim i pripadnika savremene kulture koja ima za cilj izbegavanje bola i bilo kakvog nezadovoljstva.

Blum kaže:

„Ako želite da živite život sa smislom, morate donekle izabrati život patnje. Možda ste se već zapitali:’Zašto bi evolucija bila tako zlobna da nas proklinje bolom?’ Ali, zapravo, evolucija za to ima savršeno dobar argument – bol ima funkciju da vas obuči da izbegavate stvari koje vam štete. Baš kao što vas glad tera na hranu i požuda na seks, bol vas odvlači od stvari koje bi vas povredile.

Međutim, tu se krije zagonetka – ako je to svrha bola, straha i tuge, a mi želimo da nas ne boli, ne želimo da se plašimo i da tugujemo, zašto svi to ponekad tražimo?

Zašto gledamo filmove koji nas plaše?

Zašto forsiramo svoja tela do krajnjih granica dok treniramo ili trčimo?“

Blum se pita zašto sve ljude zapravo privlače bol ili patnja, strah ili neuspeh? To je za njega velika zagonetka kojom se bavi i daje odgovore do kojih je do sada došao.

Pre svega, Blum kaže da svaka patnja nije ista. Postoji razlika između izabrane patnje i one koju čovek ne bira.

„Ova prva koju čovek bira je patnja od koje svako ima koristi. Patnje koje ne birate, kao što su hronični bolovi, patnja kada izgubite dete, izgori vam kuća, izgubite posao ili vas napadnu, one ponekad mogu da ojačaju. Neke ljude mogu da izgrade duhovno ili emocionalno ili čak fizički. Ali, one su uglavnom loše i trudite se da ih izbegavate. Izbegavajte ih, ako možete“, kaže Blum.

Po Blumu se, dakle, prava vrednost i bogatstvo života kriju u izabranoj patnji. Daje primer Alana Votsa i njegovih priča o lucidnim snovima.

Zamislite da jedne noći odete na spavanje i sanjate lucidan san. Možete da birate šta ćete sanjati. To može da bude najdivniji scenario iz vaših najvećih maštanja. To mogu da budu vaše najveće radosti, zadovoljstva, bilo koje iskustvo koje želite. I tako iz noći u noć, opet lucidni snovi puni uzbuđenja, ostvarenja, radosti.

„Kroz sve te snove vi ćete istraživati zadovoljstvo iznova i iznova i onda će vam sve to jednom dosaditi. Ono što ćete uraditi je da ćete početi da u tim scenarijima postavljate prepreke. Ubacivaćete neke mogućnosti za neuspeh. Nameštaćete situacije u kojima niste bili uspesni.

SVAKOM JE SVOJA BOL I PATNJA NAJVECA. I NE VIDIMO IZLAZ IZ OVE TUGE KOJA NAM NE DA DA DISEMO. HOCU DA VERUJEM DA CU TO PREVAZICI KAO I MILION PUTA DO SAD. ( I TAJ DEO MI NIJE JASAN JER MI JE ZIVOT PODELIO UZASNE KARTE), I SAD MI SE CINI DA SAM ZAISTA DOBILA VISE NEGO STO MOGU DA PODNESEM,

I ZATO SE PITAM U NOCIMA U KOJIMA NE SPAVAM VEC GODINAMA DA LI JE ISTINA DA BOG DAJE SAMO ONOLIKO PATNJE KOLIKO MOZEMO PODNETI. MOJE ISKUSTVO KAZE -FIZICKI JESAM ZIVA, AL MI JE DUSA SLOMLJENA I MRTVA. A NE VIDIM NI MOGUCNOST DA SE NESTO PROMENI I POBOLJSA.

AL OPET ZNATE ONO NADA. SVEMOGUCA NEDOSTIZNA, NEDOSTUPNA NA DNU PANDORINE KUTIJE. MOZDA,ALI SAMO MOZDA USPEM I UHVATIM JE , AKO NE ONDA BOZE DAJ MI SVU MOGUCU SNAGU DA PODNESEM OVU PATNJU I BOL. MOLIM TE!

patispanj

петак, 1. децембар 2023.

VISE NEGO STO MOZES PODNETI

Нема коментара :

Постави коментар

Архива чланака