POVRSNOST i HIKIKOMORI

 ZA SVET OKO SEBE.

"Uspeh Aleksandre Prijović kao paradigma propadanja civilizacije

Pomenuta pevaljka je uspela ono što nije uspelo nikome od Zdravka Čolića i Bjelog Dugmeta – 3 pune Arene u Beogradu, 5 u Zagrebu, Sarajevo, rasprodati koncerti po drugim mestima.

Postoji staro pravilo “De gustibus et de coloribus non disputandum” nakon kojeg sledi ono čuveno „ali“.

ALI – o čemu je ovde reč? Ako ste poslušali neku od njenih pesama, videćete da je to uglavnom folk pop, sa krajnje banalnim tekstovima. Devojka lepo izgleda, lepo se oblači, pristojna je, lepo komunicira, marketing koji je prati je blizu savršenstva.

Pa šta onda, tu ne valja?

Ispraznost. Potpuna ispraznost. To je ono što ne valja.

Svako od nas svakodnevno uživa u „lakoj“ zabavi. Nečem što nas opušta, skreće misli sa tmurne svakodnevnice, makar za tren odagnava brige i podiže raspoloženje. Ono što jeste problem jeste kada ta laka zabava u stvari postane obrazac koji se sledi, a obrazac ne može nastati ako ne postoji unutrašnji poriv (ili tačnije porivi) za njegovo nastajanje.

Mi kao društvo, ljudi, kao čitava civilizacija, polako ali sigurno tonemo u sve veću i posvemašnju POVRŠNOST. Površnost je doslovce drugo ime današnjeg društva, a tome dobrim (ako ne i najvećim) delom doprinosi lakoća dostupnosti informacija.

Kada to kažem, ne mislim da proverene, istinite informacije, već na informacije bilo kakve vrste. Doslovce smo zatrpani sa njima. A kada je nečega užasno puno, teško je koncentrisati se i izabrati bitno. Na jedno uho uđe, na drugo izađe.

Pogledajte ljude, obratite pažnju posebno na mlade, u autobusu, na stanici, u kafiću itd. Najveći broj njih gleda u telefone. A zatim obratite pažnju ŠTA konkretno rade. Videćete da najveći broj njih stalno radi prstom – skroluje. Obratite pažnju koliko dugo se zadržavaju ne nečem što su videli na ekranu. Videćete da je to uglavnom jako kratak vremenski period. Ne udubljuju se u ono na šta su naišli. Ne koncentrišu se. Idu dalje. Na sledeću informaciju. Pa na sledeću. I sledeću. I sledeću. I tako u beskraj.

Rezultat toga je površnost. Posvemašnja površnost. Nisu naravno samo mobilni telefoni krivi za to. To je samo ekspresija, rezultat svega ostalog što ih (nas) okružuje, brza hrana, kratki kontakti, žurba, jurenje ka sledećem cilju, čitava civilizacija je sazdana tako da zadovolji onu trenutnu, kratku potrebu nakon koje suštinski ostaje samo manja ili veća praznina.

Pitajte mlade koliko su knjiga pročitali u zadnjih godinu dana. Koliko filmova odgledali, a koji nisu holivudski blokbasteri ili retardirana domaća produkcija. Gledaju li više filmovie ili serija. Videćete da kratka forma (i to što kraća i što manje opterećujuća) prevladava u ogromnom procentu.

Da se vratimo na Prijovićku. Može se povući jasna korelacija u vezi vrste muzike (i opšteg ukusa) sa nečijom ličnošću i karakterom. Naravno, to nije niti će ikada biti 100% tačno, ali ipak je korelacija visoka. Što je kompleksniji ukus, kompleksnija je i ličnost. I obratno, što je manje kompleksan ukus, manje je kompleksna i ličnost.

Kompleksnom umu je za zadovoljavanje potreba potrebno više izazova nego manje kompleksnom. Apsolutno sam svestan da ovo zvuči snobovski i elitistički ali je sušta istina.

Primitivan um traži laku, brzu, jednostavnu zabavu. Što je um složeniji, prohtevi mu rastu, sve više i više. Kompleksan um, kompleksna ličnost je ZAHTEVNA. Pogledajte svoje okruženje, kašće vam se samo. To se odnosi na sve vrste umetnosti – muziku, literaturu, film, slikarstvo i vajarstvo, ostale umetničke forme izražavanja...

Ogromni uspeh Aleksandre Prijović pre svega nam govori o tome gde je naše (i ne samo naše, bezbroj je Prijovićki po svetu) društvo usmereno, na koju stranu se kreće. Ka dizanju ili spuštanju granica i stepena zadovoljenja, ka kompleksnosti ili ka primitivizmu.

Nikola Vranjković, besplatan koncert u STUDENTSKOM gradu, među HILJADAMA STUDENATA, poluprazna sala. Aleksandra Prijović, gleda je svaki osmi stanovnik Zagreba.

Gde smo, šta smo, gde idemo i gde ćemo stići, zaključite sami."

 Pojedini ljudi su veoma površni i glupi, te zbog toga upadju u životne probleme, a Kafkine reči kriju srž problematike.

Mnogi ljudi na život gledaju površno, ne trudeći se da shvate suštinu, te neretko upadaju u teška stanja. O teskobi i melanhonliji najbolje je govorio pisac Franc Kafka, jer je i sam prolazio kroz teške životne trenutke.

Takođe, tanka je linija između glupih i površnih ljudi, a postoji i jednostavan trik koji pomaže da takve prepoznamo.

Običan čovek živi svoj život kroz rituale, serije uvežbanih zadataka koji se iznova i iznova proživljavaju. Ali, tome se ne vidi kraj, jer su tako jake te strukture da mi sami sebe varamo da smo ih "izabrali" slobodnom voljom,U čovekovoj borbi protiv sveta, kladite se na svet.U kavezu sam u potrazi za pticomJedan od prvih znakova spoznaje je želja za smrću.Slobodan sam i zato sam izgubljen.Svaka revolucija isparava i za sobom ostavlja sluz nove birokratije.On je užasnut mislima o smrti jer još uvek nije živeo.Putevi se stvaraju hodanjem.Samo su zbog svoje gluposti sposobni da budu sigurni u sebe.Obično rešavam probleme tako što im dozvolim da me progutaju.Zaboravi sve. Otvori prozore. Očisti sobu. Vetar šiba kroz nju. Vidiš samo njenu prazninu. Tražiš na svakom ćošku, a sebe ne nalaziš.

Posle Kafke i Dana Maksimovic glumica  isto misli.Povrh svega, život je samo iluzija koju treba da održimo da bismo preživeli:Sve je površno, prilazi se i priči površno, brzo se radi i baš je onako, kako bih rekla u žargonu – “šamaranje”. Nisam zadovoljna, ni onim što vidim, ni čujem. Prestala sam i da gledam, jer ne vidim ništa posebno, ništa unikatno, da bi se čovek zapitao kako je urađeno, kakav je kvalitet… Ima tu i tamo kolega koje jako cenim, ali ni oni, niti njihov dar, ne može da dođe do izražaja zbog te brzine i površnosti kojom se pristupa svemu. Na ovom filmu je bilo zaista pohvalno i ozbiljno raditi. Imali smo probe koje su nam zaista omogućavale da se unesemo u projekat. Mogla sam sebi da dozvolim da tražim nekoliko minuta da se oporavim nakon što sam izvrnula utrobu u tim scenama. Kvantitet je potpuno nadmašio kvalitet. Znate, ja sam glumica prošlog veka i to nije bilo nekada tako. Bila bih presrećna da se radi manje, ali zaista studiozno i predano. 

 U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.

Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.

Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.

MLADI LJUDI 0D 15 DO 35 GODINA PROVODE 24 SATA SLUSAJUCI MUZIKU ILI GLEDAJUCI MUZICKE KLIPOVE, TIK-TOK ILI JUTJUBERE. STVARAN SVET IH NE ZANIMA JER SE U NJEMU DESAVAJU UZASI. ZASTO BI NEKO KOME JE VEC TEZAK ZIVOT U OVOM I VAKVOM DRUSTVU SEBE JOS OPTERECIVAO POLITIKOM I CRNOM HRONIKOM. 

ZATO MOZDA I NE TREBA OSUDJIVATI MLADE KOJI SLUSAJU PESME BEZ NEKOG JAKOG TEKSTA, MELODICNE, KOJE IZVODE DEVOJKE LEPOG IZGLEDA. KO ZELI DA SLUSA ZAISTA PRAVU MUZIKU SLUSA MARCELA .

O MARCELU U SLEDECEM BLOGU OPET. A VI PROCITAJTE I PRETHODNI BLOG KOJI SE ZOVE BLAZENO NEZNANJE.