ALEKSITIMIJA

 ETO JEDNE PSIHICKE BOLESTI KOJA JE ZA PACIJENTA OKEJ ALI ZA NJEGOVU OKOLINU JE STRASNA. NA ZALOST LJUDI KOJI NEMAJU EMOCIJE NI EMPATIJU ZA DRUGE LJUDE SVE VISE ZIVE TU PORED NAS. PISALA SAM U SVOJIM BLOGOVIMA DA NASI TVORCI (VANZEMALJCI) I TEZE BESPOLNOSTI I NEMANJU EMOCIJA I GLE CUDA SVE VISE USPEVAJU U TOME.

Nemogućnost da se emocija prepozna, imenuje, verbalno izrazi, pa samim tim i razume, naziva se aleksitimija. Osoba koja ima aleksitimiju, može da pokazuje sve znake anksioznosti, ali ne prepoznaje anksioznost kao doživljaj. Odnosno, ne može da poveže mentalne slike i misli sa emocijom. Ove osobe osećaju emocije telesno, a te telesne doživljaje kao: ubrzan rad srca, muka u želucu, drhtanje ruku, glavobolje. Ove telesne doživljaje one ne mogu da prepoznaju kao određenu emociju.

Prvi korak ka emocionalnom opismenjavanju, podrazumeva učenje o emocijama. Prepoznavanje emocija kao reakcija na neki događaj, primećivanje u kojim se tipično situacijama one javljaju, imenovanje tih emocija, i utvrđivanje toga da li su one zdrave ili nezdrave, jeste značajan napredak kod osoba koje su aleksitimične ili koje su nevešte u razumevanju emocija. Ukoliko postoji emocionalni poremećaj (koji zahvaljujući razlikovanju zdravih od nezdravih emocija, možemo da primetimo i u svojoj disfunkcionalosti), cilj jeste terapijski rad: pretvaranje nezdrave u zdravu emociju, kroz promenu mišljenja i ponašanja.

Razumevanje sopstvenih emocija, omogućava i razumevanje tuđih emocija i emocionalnih reakcija, njihovih ponašanja i daje mogućnost da u skladu sa tim empatišemo i reagujemo na konstruktivan i fleksibilan način. Tada govorimo o pravoj emocionalnoj pismenos

 

​Prilično je neobično da je  frazu "Nacrtaj, naslikaj i izrazi tvoje emocije i ono što ti se dopada"  izgovorio  vrlo stidljiv i rezervisan francuski slikar kao što je Pierre Bonnard. Čovjek poznat po svojoj osetljivosti i trezvenosti savjetovao je da ne provodimo ni jedan dan bez izražavanja emocija i osjećanja, obraćajući pažnju na riječi  volim te upućene voljenoj osobi, to je stvarno  nevjerovatno.

Ako su najstidljiviji  ljudi u stanju da posmatraju ljepotu, razumiju je i izraze tako što pokazuju ogromnu osjetljivost, svako od nas bi mogao reći  volim te onima koji zaslužuju  naklonost i  prijateljstvo. Ne izražavanje emocija je društveno ponašanje koje je, iako je široko prihvaćeno, negativno za ljudsko zdravlje. Toliko da se ovaj simptom smatra osnovom poremećaja identifikovanog kao aleksitimija.

Aleksitimija se manifestuje kod  ljudi koji nijesu u stanju da prepoznaju, izraze ili verbalizuju svoje emocije. Ne izražavnje emocija može izazvati ozbiljne probleme u ponašanju i mentalnom zdravljiu. Postoje slučajevi depresije i društvene izolacije zbog nemogućnosti kanalisanja i oslobađanja rijeke osjećanja.

Međutim, aleksitimija takođe može izazvati fizičke probleme nastale usled psiholoških poteškoća. Na primjer, to bi moglo dovesti do uznemirenja želuca, srčanog udara, hipertenzije, čireva i sindroma iritabilnog creva, a to su samo  neke od bolesti.

​Aleksitimija ima još lošije posledice. Živjeti bez znanja kako izraziti ljubav može prouzrokovati veliko pogoršanje društvenih odnosa.

​Pustiti emocije i osjećanja ne samo da je  dobro ponašanje, već je takođe neophodno. Moramo povjerovati da izražavanje   emocija nije negativno po nas, to je navika koja štiti naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada pričamo o ekstremnim slučajevima aleksitimije, koristimo određenu televizijsku seriju koja je prije nekoliko godina uživala veliki uspjeh u različitim zemljama svijeta. Govorimo o Dexter-u, u kojoj je protagonista  glumac Michael C. Hall.

Protagonista serije, zvani Dexter, imao je ponašanje na ivici psihoze zbog njegove nesposobnosti da osjeti empatiju, izrazi osjećanja pa čak i da ih isproba. Za njega, riječi volim te su bila  prava agonija.

Očigledno, ovo je ekstremni i fiktivni slučaj. Međutim, to može poslužiti kao polazna tačka za traženje sličnih simptoma u svakom od nas i da shvatimo da li u većoj ili manjoj mjeri možemo  patiti od aleksitimije.Prema španskim istraživanjima iz oblasti  neurologije, do 10% populacije na svijetu pati od aleksitimije, pa je jasno da je to problem koji utiče na veliki broj ljudi, od kojih mnogi mogu biti bliski nama.

Da bismo prepoznali ljude koji boluju od ove bolesti , moramo obratiti pažnju na njihov empatičan ili ekspresivan kapacitet. Čak i oni koji su imali moždane udare, tumore mozga ili povrede glave.

Mozak dozvoljava ljudima da doživljavaju ljubav, radost ili strah i omogućavaju nam da iskažemo  osjećanja i emocije riječima.  To je mentalna funkcija koja prevazilazi društvene uslove, koja u stvarnosti može biti potreba.

Prema riječima doktora Pablo Duque-a, "nemogućnost prepoznavanja i verbalizacije emocija i osjećaja je uzrokovana prekidom  veza između struktura mozga".

Jasno je da izražavanje emocija, pokazivanje osjećanja i ne samo da je lijepo i prijatno, već je i psihološka potreba koja poboljšava mentalno i fizičko zdravlje.

Neki ljudi su skloni kontinuiranom potiskivanju neprijatnih emocija. Ovakav način upravljana emocijama omogućava osobi da se trenutno oseća bolje, međutim na duže staze počinju da se javljaju neki simptomi kao posledica nagomilavanja negativnih osećanja. Prikazaćemo nekoliko simptoma koji mogu biti odraz bežanja od onoga što osećamo.

„Slobodno lebdeća“ anksioznost

Anksioznost može biti izazvana mnoštvom faktora. Ponekad je to jednostavno strah od suočavanja sa neizvesnošću. Ponekad je to rezultat predviđanja negativnih ishoda nekih događaja (karakteristično razmišljanje je „šta ako…se to i to desi“). Ako anksioznot nije izazvana nekom specifičnom situacijom, već se javlja kao nedefinisana uznemiranost-moguće je da je ona proizvod neizraženih emocija. Svako osećanje povlači za sobom određenu energiju. Kada zadržavamo tu energiju u sebi i ne izražavamo je, ona može kreirati stanje napetosti i neodređene anksioznosti.

Depresivno raspoloženje

Kada potiskujemo osećanja tuge i žalosti usled nekog gubitka to može proizvesti depresiju. Plakanje nam obično doprinosi da se osećamo bolje, tako na najbolji način možemo da ožalimo gubitak-smrt bliske osobe, raskid ili razvod. Prirodno je nakon gubitaka osetiti tugu i sasvim je prirodno tu tugu izraziti. Neko vreme će biti teško i bolno ali ako izražavamo tugu ona će pre nestati nego kada je potiskujemo. Depresija takođe, može biti rezultat potiskivanja besa. Ako osećate da ste depresivni bez nekog vidljivog gubitka dobro je pitati sebe povodom čega ste besni.

Psihosomatski simptomi

Uobičajeni psihosomatski simptomi kao što su glavobolje, čir na želudcu, povišeni krvni pritisak često su rezultat hroničnog neizražavanja emocija. Iako se ovi simptomi mogu javiti usled bilo kakve vrste hroničnog stresa, potiskivanje osećanja više godina je oblik stresa koji se manifestuje na telesnom nivou. Ako naučite da identifikujete i izrazite jaka osećanja onda to može dovesti do redukcije čak i do oporavka različitih tipova psihosomatskih simptoma.

Mišićna tenzija

Stegnutost i ukočenost mišića je jedan od najuobičajnijih simptoma hroničnog zadržavanja emocija. Mi imamo tendenciju da stegnemo određene grupe mišića kada želimo da potisnemo i zaustavimo ono što osećamo. Tenzija različitih grupa mišića je zadužena za zadržavanje različitih emocija. Bes i frustracija su obično „zadržani“ u mišićima vrata i ramena. Tuga se zadržava u grudnim mišićima i mišićima oko očiju. Strah u oblasti dijafragme, dok se zadržana seksualna želja odražava na stegnutost karličnih mišića. Ipak, ova korelacija između zadržavanja specifičnih emocija i mišićne tenzije određenih delova ne mora se shvatiti doslovno, nisu baš sva prikazana osećanja vezana za isključivo jednu mišićnu oblast ali stegnutost mišića kao takva jeste odraz potiskivanja emocija.

Jednom kada uvidite vezu između ovih simptoma i neizražavanja osećanja, bitno je da pokušate upravo suprotno. Zapitajte se: Šta osećam? Koja je moja primarna emocija? Šta je ono što želim? Uđite u kontakt sa sobom, pitajte sebe, dozvolite sebi da osećate i da izrazite ono što osećate.

​

Kako bismo prepoznali koliko dobro poznajemo svoje emocije, u daljem tesktu su nivoi emocionalne svesnosti, od potpunog neprepoznavanja do nivoa gde je vladanje svojim emocijama na najvišem nivou.

1. Otupelost. Ljudi u ovom stanju nisu svesni ni jedne emocije, čak i kada imaju snažna osećanja.
2. Fizičke senzacije. Na ovom nivou osoba će možda osetiti da joj srce ubrzano kuca ali neće biti svesna da se boji, možda će osetiti pritisak u grudima ali neće biti svesna da je tužna. Možda će doživeti navalu topline, jezu, čvor u stomaku ili zvonjavu u ušima, osećaj bockanja ili čak probadajućeg bola – možda će osetiti sve te senzacije ali neće biti svesna same emocije.
3. Emocionalni haos ili primarno iskustvo. U ovoj fazi ljudi su svesni emocija, ali ne mogu da ih izraze rečima. Zbog toga ovu fazu zovemo primarnom, jer je slična emocionalnom doživljaju beba koje jasno doživljavaju emociju ali nisu u stanju da ih imenuju.
4. Verbalna barijera. Svest o emocijama zavisi od sposobnosti da pričamo o onome što osećamo i zašto. Savladavanje ove jezičke barijere zahteva da se bude okružen ljudima koji su otvoreni za razgovor o emocijama. Kada je osoba u stanju da priča o svojim emocijama sa drugima, to će joj pomoći da razvije svoju emocionalnu svesnost.
5. Diferencijacija. Dok sa drugima pričamo o svojim emocijama počinjemo da prepoznajemo različite emocije i njihov intenzitet. U ovoj fazi postajemo svesni razlika između osnovnih emocija, kao što su bes, ljubav, stid, radost ili mržnja. Takođe, počinjemo da shvatamo da svako osećanje može imati različit intenzitet. Strah može da varira od zebnje do užasa, a ljutnja od razdražljivosti do mržnje. Takođe, ljubav može da se oseti na više nivoa.
6. Uzročnost. Bolje uviđamo misaone procese, uverenja i vrednosti koje doprinose aktiviranju neke emocije.
7.  Empatija. Učeći o svojim emocijama počinjemo da intuitivno uviđamo kako se drugi ljudi osećaju. Empatija je oblik intuicije koji se odnosi izričito na emocije. Kao i intuicija empatija je neprecizna i nedovoljno validna, ukoliko ne razvijemo načine pomoću kojih ćemo objektivno potvrđivati tačnost svoje intuicije/empatije.
8.  Interaktivnost. Ako znamo šta drugi osećaju, to ne mora obavezno da znači da znamo šta sa time da radimo. Emocionalna interaktivnost zahteva da znamo kako će ljudi reagovati na emocije jedni drugih, i da procenimo kada ta interakcija može da eskalira na bolje ili na gore.
9. Ova kategorija ukazuje na postojanje još neke nepoznate kategorije emocionalne svesnosti.

 

Emocije su neodvojivi deo naše prirode, one su poput ,,barometra koji nas obaveštava o zbivanjima kako u spoljašnjoj sredini, tako i u nama samima’’ (Opačić, 2021). Međutim, ponekad komunikacija osobe sa sopstvenim emocijama biva ometena ili prekinuta – i to je česta tema u psihoterapiji ili psihološkom savetovanju. Ovi prekidi mogu se manifestovati kao neosećanje osećanja, somatizacija, zbunjenost i nerazlikovanje emocija, neprihvatanje neprijatnih emocija, problem sa emocionalnom regulacijom… Sagledaćemo neke od njih.

Aleksitimija je pojava gde kontakt sa emocijama izostaje, a umesto nje, osoba oseća prazninu, otupelost, hladnoću… Ovo se uglavnom dešava kod ljudi koji imaju zabranu da osete pojedine emocije ili emocije uopšte. Terapija je sigurno mesto gde se može istraživati zašto su te zabrane bile važne, zašto je osećati bilo opasno i kako ponovo uspostaviti komunikaciju sa tim vrlo značajnim aspektom sopstvenog bića.

Ponekad se dešava da emocije doživljavamo samo na fiziološkom, telesnom nivou, pa ih očitavamo kao bol u želucu, hladnoću ili preznojavanje, knedlu u grlu, bol u mišićima… ali da ne registrujemo emociju koja je u korenu ovih smetnji. Ovo može biti dobra početna tačka za osvešćivanje emocije, kako bismo jasnije čuli poruku koju ona želi da prenese.

Takođe, više osećanja može se javiti istovremeno, naročito pri susretu sa nekim važnim životnim događajem kao što je raskid, gubitak, polazak na fakultet, stupanje u brak… Tada možemo biti zbunjeni pred svim tim doživljajima, međutim, važno je znati da su sva ta osećanja prirodna reakcija i da svako od njih ima svoju unutrašnju logiku, iako na prvi pogled ne mora izgledati tako.

Dešava se i da jednu emociju zamenjujemo drugom i taj proces biva brz, automatski, izmiče svesnosti. Često je razlog tome zabrana na određenu emociju, dok je druga emocija kojom je prekrivamo bila dopuštena. Zamislimo sada: osoba oseti ljutnju i ispolji je, a okruženje u kome odrasta na to ne reaguje blagonaklono ili čak kažnjava, dok istovremeno odobrava emociju tuge. Osoba tako može naučiti da ispolji tugu svaki put kada oseti ljutnju. Tokom vremena, to postaje obrazac i ona gubi nit koja je povezuje sa ljutnjom, koja je njena autentična emocija i koja se javlja sa razlogom.

Ljutnja, tuga, strah, razočarenje, ljubomora, zavist, krivica… Klijenti često dolaze na savetovanje ili terapiju sa uverenjem da su ove emocije loše ili negativne, uz potrebu da ih se ratosiljaju. Međutim, istina je da nema nema pozitivnih i negativnih, dobrih i loših emocija, već postoje one koje nam prijaju i one koje ne. Svaka emocija tu je sa razlogom i ima pravo da postoji. Svaka od njih je tu da nam prenese poruku da se nešto dešava sada, nešto važno, nešto što traži našu pažnju. One pokreću niz fizioloških reakcija i oseta, kako bismo bili što bolje pripremljeni na taj događaj. Ljutnja nas informiše da je neka naša granica pod pretnjom, da se dešava nešto što nam nije okej. Tuga nam kazuje da doživljavamo gubitak nečega što nam je jako važno. Strah nas mobiliše za borbu ili bekstvo, obezbeđujući nam zaštitu. Stid nas obaveštava da ne osećamo dovoljno podrške da se izložimo u datom kontekstu u datom trenutku.

Ponekad, ljudi doživljavaju svoja autentična osećanja i umeju adekvatno da ih imenuju – međutim, njihovo ispoljavanje može biti nesrazmerno povodu. Ovde je važno naglasiti da između naših emocija i ponašanja kojima ih iskazujemo ne stoji znak jednakosti. Sasvim je u redu osetiti ljutnju, međutim njeno ispoljavanje u vidu narušavanja tuđih prava i granica nije. Dobra vest je što postoje različite tehnike za moduliranje ponašanja i to jeste nešto što se daje naučiti.

Nekad se dešava da čujemo i osećamo svoje emocije, ali da je poruka koju ona prenose zastarela i da ne odgovara više onome što se dešava u ovde i sada. Zato povremeno treba proveravati koliko su misli (koje su okidač emocija) u skladu sa onim što se zaista dešava. I to je nešto na čemu se može raditi na psihoterapiji, kako bi naši urođeni barometri ponovo adekvatno merili pritisak i predviđali vreme. Dakle, psihoterapija može biti jedan siguran seting u kome se mogu istraživati vlastita osećanja – kako ih doživeti, kako ih razumeti, ispoljiti, ispoštovati i pustiti onda kada više nisu potrebna.

SASVIM JE JASNO DA EMOCIJE TREBA DA BUDU DEO NAS KOLIKO GOD NAS POVREDJIVALE. TREBA DA IH OSECAMO DOK JOS MOZEMO. TO NAS CINI LJUDSKOM VRSTOM. ZATO LJUDI IZRAZAVAJTE SVOJE EMOCIJE KAD GOD MOZETE. NEMA VEZE CAK I KAD JE NEPRIMEREN MOMENAT. OVAJ TEKST JE POSVECEN MOM SINU KOJI JE 5-TOG APRILA POKUSAO DA SEBI ODUZME ZIVOT ( INACE PATI OD SIZOFRENIJE VEC 9 GODINA). JOS JE U KRITICNOM STANJU JER JE POPIO PREKO 200 TABLETA ( DOKTORI NA VMA KAZU DA NISU IMALI TAKAV SLUCAJ NIKAD I DA NE ZNAJU KAKO JE JOS ZIV). MISLIM DA JE DO NJEGOVE BOLESTI A I SADA DO ZELJE DA SE UBIJE DOVELO SAMO 'GUTANJE ' EMOCIJA. ILI ALEKSTIMIJA NEMOGUCNOST DA POKAZE LJUBAV NITI DA PRIMI LJUBAV OD NAS.

DRZI SE SINE .VOLIM TE BESKONACNO!