SAVRSENSTVO

 NIKO I NISTA NIJE SAVRSENO PA IPAK COVEK STALNO KA TOME TEZI. NEKO VISE NEKO MANJE, A NEKO  BAS  PRETERUJE. TESKO JE POSTICI SAVRSENSTVO A PITANJE JE I KOLIKO JE DOBRO DA JE NESTO BAS SAVRSENO.TAKODJE U ZAVISNOSTI  OD PERCEPCIJE SVAKOG COVEKA SAVRSENOST DRUGACIJE IZGLEDA.

Želja za savršenstvom sputava i opterećuje mnoge ljude - oni su pod stalnim stresom što stvara pravi haos u njihovim odnosima sa drugima. To je malo čudno s obzirom da mnogi veruju da je težnja za savršenstvom dobra stvar. Ali kao mnoga verovanja i nagađanja u našoj kulturi i ovo, kada malo bolje razmislimo, nema baš mnogo smisla. Savršenstvo podrazumeva stanje nepogrešivosti, bez ijednog kvara. Biti savršen znači biti u stanju akcije koje je na najvišem nivou i koje ne može biti nadmašeno. Savršenstvo u obavljanju nekog određenog zadatka je možda dostižno i student može dobiti najvišu ocenu na ispitu kao što i vi možete postići savršenstvo u izradi neke stvari. Ali cilj da sve u životu bude savršeno je sasvim druga priča.

Mašina ili neki elektronski uređaj mogu funkcionisati bez greške – bar neko vreme. Ipak vremenom počinju da posustaju i popravke su im neophodne. Ljudi nisu savršeni. To je deo definicije čoveka. Setite se izraza “ja sam samo čovek”.

Stalno se krećemo ka postizanju što većih ciljeva i dostignuća. Našu decu pitamo kakve su im ocene, a ne šta su naučili. Naše živote merimo po uspehu koji smo postigli, a kada nam nešto izmakne, potpuno smo slomljeni. To remeti svaki osećaj za ravnotežu u našim životima.

Izgleda da smo izgubili smisao za čudo i strahopoštovanje. Da li možete da zamislite da gledate u dugu i da se žalite kako je nesavršena jer širine boja nisu jednake? Ne samo što bi to bilo potpuno smešno već biste uništili divan trenutak. A to upravo radite kada osuđujete sami sebe zbog sopstvenih nesavršenosti. Zaboravljate da ste kao ljudi i vi deo prirode. Samim tim, bili biste na dobitku ako prihvatite prirodan tok života koji je, zamislite, nesavršen.

Istina je da su pojmovi savršen i nesavršen tvorevine našeg uma i ne postoje van misli koja ih je stvorila. Pojam perfekcije postojao je još u antičkoj Grčkoj, a u nešto modernijoj varijanti, on je tvorevina Njutonove mašine. Taj pojam, međutim, nema šta da traži u sveopštem pogledu na svet. Mi usvajamo taj model savršenstva, u njega ubacujemo neke svoje istine i onda živimo živote sledeći tu “istinu”.

Ironično, ali ako neko nekad i postigne to nemoguće stanje savršenstva, teško da će ga više od par ljudi tolerisati. A verovatno ta osoba i ne bi bila mnogo zabavna i stalno bi ostale podsećala na njihove neuspehe.

Težnja ka savršenstvu je samo maska za veliku nesigurnost. Znači da nismo dovoljno dobri ovakvi kakvi smo, a kada tako mislimo onda osuđujemo sebe.

Ljudi koji žele da budu savršeni obično imaju preveliki osećaj za sopstvene nedostatke. Njima su od malena govorili da nisu dovoljno dobri, zato su oni odlučili da će izbeći omalovažavanja ostalih jedino ako budu besprekorni. Perfekcionisti misle da su druge osobe nekako uvek bolje i superiornije od njih samih, zato oni, da bi ih stigli, moraju da budu bez mane.

Osobe koje teže perfekciji su osetljivije na osude drugih. U stvari, te osude su uglavnom umišljene. Svi imaju mišljenje, ali uzdizati nečije mišljenje na nivo osude je zaista smešno. Na kraju krajeva, neko vam ne može suditi sem ako vi sami ne dozvolite da vam bude suđeno.

Jedino savršenstvo je biti u sadašnjosti, dok perfekcionisti to nikada nisu

Najbliže savršenstvu je sposobnost potpune prisutnosti u sadašnjem trenutku. Bez ikakvih uznemirujućih misli gde merite ili ocenjujete sebe, potpuno ste slobodni da uživate do kraja. U tom trenutku ste zaista živi. Ipak perfekcionisti nikada nisu potpuno prisutni jer su suviše zauzeti kritikujući prošlost i ponavljajući svaku odluku koju su doneli i brinući zbog budućnosti u isto vreme.

Potraga za savršenstvom ograničava našu sposobnost da budemo prisutni i bukvalno nam oduzima vitalnost života. Ona je neostvariva, nezamisliva i, iskreno, nepoželjna, pa zašto je onda jurimo? Mnogo bolje biste proveli vreme rešavajući problem nesigurnosti koja i uzrokuje želju za savršenstvom. Analiziranje, merenje i osuđivanje su alatke perfekcionista.

Ne merite sebe!

Perfekcionisti vode jedan večiti dijalog sa samim sobom, gde mere i razmatraju svaki aspekt svog života. U takvim okolnostima, oni su retko kad prisutni. Čak i kada pričaju sa drugima oni su samo delom tu, a u isto vreme u sebi se već kritikuju zbog nečega.

Ne možete biti na dva mesta u isto vreme i ne možete se baviti sa dve misli odjednom. Svaki put kada se osuđujete je trenutak kada niste izabrali bolje i zdravije rešenje. To su propušteni trenuci vrednog životnog iskustva. Ako je značajan procenat vaših misli samokritičan onda vi zaista mislite da je život iskustvo za sebe i propuštate ga velikim delom.

Razmislite kako to utiče na vaše veze. Ako niste tu za sebe, kako ćete biti za nekog drugog? Ako se osećate uznemireno zbog sopstvenog nezadovoljstva, to će imati višestruke posledice na vaše odnose sa drugima.

Ako stalno procenjujete sebe, propuštate stvarnu lepotu življenja

To međutim ne znači da ne treba da se procenjujete i vrednujete; velika je razlika između analiziranja i samoprocenjivanja. Vrednovanje je nežniji i suptilniji način provere, dok merenje čini dublji i oštriji rez u samo naše biće. Takva merenja ruše integritet našeg životnog iskustva i udaljavaju nas od učešća u sopstvenom životu.

Ne možete da se uključite u tok sopstvenog života ako ste ogrezli u analitičko samo-merenje.

Greške, neuspesi i promašaji su sastavni deo života. Jedini način da izbegnete grešku je da ne radite ništa. A to je najveća moguća greška koju možete da napravite. Na taj način propuštate da živite život u potpunosti i propuštate prilike da učite i da se razvijate.

Perfekcionizam se ogleda u očekivanju od sebe da se u svemu što radimo dostigne savršenstvo, da se sve postigne iz prvog puta, lako i bez greške. Kod nekih ljudi ovakav stav dovodi do toga da postižu visoke rezultate ali i cena je previsoka. Strah od greške tokom procesa rada umanjuje zadovoljstvo koje neka aktivnost može da nam pruži. Čak i kada se cilj ostvari, izostaje zadovoljstvo, zato što uvek može da se pronađe neka greška.

Neki drugi, kod kojih je perfekcionizam još jače izražen, postižu manje nego što bi mogli, gube vreme baveći se nebitnim detaljima i više greše u želji da izbegnu grešku.

Zoran Milivojević navodi da je glavni problem kod perfekcionističkog stava to što ljudi koji ga imaju ne prave razliku između sebe i rezultata svog rada. Ako je posao urađen savršeno- oni su savršeni, ako je posao urađen pogrešno-oni su pogrešni.

To je zabluda.

Nešto radimo bolje, nešto manje dobro, nešto nam uopšte ne ide, i važno je da dozvolimo sebi da tako i bude, umesto da kinjimo sebe previsokim standardima i očekivanjima.

Imati visoke standarde i težiti kvalitetu u radu i životu je u redu, sve dok ih ne postavljamo kao merilo naše vrednosti. I sve dok smo svesni da su greške i neuspesi neizbežni i da ne govore ništa o nama i našim kvalitetima.

Perfekcionizam najčešće nastaje kao posledica previše uslovne i premalo bezuslovne ljubavi tokom odrastanja. Previše kritike i premalo pohvale. Kritike upućene na biće umesto na ponašanje takođe pogoduju razvoju perfekcionističkog stava. „Ti si nesposoban/glup/smotan“ umesto „Nisi dovoljno učio i zato si dobio lošu ocenu/ Budi malo pažljiviji / Potrudi se više i uspećeš“  dovodi do toga da se umesto realističnih izgrade perfekcionistički kriterijumi.

Deca tada dostizanje savršenstva i izbegavanje grešaka doživljavaju kao borbu za roditeljsku ljubav, što je za njih jednako pitanju života i smrti.  Kada odrastemo usvajamo te standarde i nastavljamo da budemo prestrogi prema sebi. Ljubav prema sebi uslovljavamo svojim postignućima.

Prvo, naravno, priznati sebi da imamo perfekcionističke tendencije. Zatim, doneti odluku da takav stav promenimo i da od sebe ubuduće imamo realistična očekivanja. Za ovu promenu je potrebno vreme i potrebno je ulagati svesne napore da do promene dođe. Potrebno je da obraćamo pažnju na to šta očekujemo od sebe, da prepoznamo kada smo prestrogi i da smanjimo kriterijume i očekivanja.

Umesto da sebi govorimo „Sve što radim mora da bude savršeno/na najvišem nivou“ u redu je da od sebe očekujemo da zadatak ispunimo dovoljno dobro i da dozvolimo sebi da budemo zadovoljni s tim. Takođe je važno da pravimo razliku u važnosti određenih zadataka i poslova i da se oslobodimo „sve ili ništa“ pristupa.

„Ili radi kako treba ili nemoj raditi nikako.“ je bolje zameniti „Uradiću najbolje što mogu u ovim okolnostima.“

Obraćajte pažnju na sve što dobro uradite i pohvalite sebe za to. Priznajte sebi svoje uspehe i postignuća, iako nesavršeni, oni su vaši i dovoljno dobri.

Dozvolite sebi da pogrešite, podsetite sebe da i vi, kao i sva druga ljudska bića imate pravo na grešku i neuspeh. 

Perfekcionisti savršenstvo posmatraju kao put do ljubavi i prihvaćenosti. Veruju da je biti savršen i ne grešiti uslov da budu voljeni. A zapravo se na taj način udaljavaju od drugih ljudi. Izbegavaju bliskost zato što se boje da će ih drugi odbaciti kada vide njihovu nesavršenost. Drugi ljudi se teško opuštaju pored njih, jer su u kontaktu s njima i sami svesni svoje nesavršenosti.Nesavršenost nije naš lični problem, nesavršenost je prirodan deo našeg postojanja.“

Tara Brach

Kada pogrešite ili ne uspete u nečemu, umesto da krivite sebe i proglašavate se nesposobnim, analizirajte situaciju, vidite šta ste dobro uradili, šta možete da naučite iz greške i šta sledeći put možete da uradite bolje/ drugačije.

Kao i svi veliki ciljevi i ovaj cilj, oslobađanje od perfekcionizma, moguće je i lakše ostvariti ako ga podelimo na manje i svakodnevno činimo korake ka njemu. Za ovaj cilj je posebno važno da primećujemo i male pomake i da pohvalimo i nagradimo sebe za svaki ne savršen, ali dovoljno dobar korak ka njemu.

Savršenstvo je iluzija koju svatko od nas treba što prije razoriti u tisuće nesavršenih komadića, kako bismo zapravo mogli početi živjeti oslobođeni okova i težnji prema nečemu što zapravo ne postoji.

Uvjerenje da tek onda kada uspijemo sve napraviti besprijekorno znači da uspijevamo, potpuno je pogrešno.  Nitko od nas na ovome svijetu nije savršen, ne postoji niti jedna osoba na ovome svijetu koja je savršena.Ako mi kao pojedinci nismo savršeni, jednostavnom računicom možemo izračunati da isto tako ništa što u životu činimo neće biti savršeno. Ne postoji na svijetu ništa kao savršen posao, savršen partner, savršena životna prilika, savršena odluka, savršen dan, ili u konačnici savršen život. Ako je neki posao dobar, ne znači da je savršen. Ako je neka odluka odlična, ne znači da je savršena. Ako je veza u kojoj se trenutno nalazite predivna, ne znači da je savršena. Ako je život koji živite briljantan, ne znači da je savršen.

Savršenstvo je mit koji je nekad davno netko izmislio, kako bi zavarao sve nas da postoji neki ideal

Ne postoji definicija „savršenstva“, ali taj pojam savršenstva u svojoj najširoj definiciji možemo na neki način poistovjetiti s pojmom „perfekcionizam“, koji predstavlja postavljanje nerealnih, nedostižnih ciljeva samome sebi, što dovodi do sumnje u vlastitu vrijednost. Svaki put kada sumnjate u sebe, svaka ideja koja vam dođe bit će „blokirana“. Blokirana od strane onog malog glasića koji se često javlja kod svih nas i besramno nam govori „ti to nikada nećeš uspjeti napraviti…“, „kako ne vidiš da ima puno sposobnijih i adekvatnijih ljudi za taj posao“, „on/ona te ne voli, niti će te ikada voljeti jer si takav ili takva…“, i tako dalje.Zato je potrebno prestati vjerovati tom glasiću koji nas iznova navodi na nove sumnje, strahove i sprječava nas u vlastitom napretku. Taj glasić će se vjerojatno uvijek javljati u našim životima, ali je na nama da ga prestanemo slušati. „Nisi savršen/a i zato nikada nećeš uspjeti“, ako malo bolje razmislimo, to djelomično i je istina. Mi zaista nećemo nikada biti savršeni, jer savršenstvo kao što smo sada već i osvijestili ne postoji. No, to ne znači da isto tako nećemo biti uspješni i sretni samim time što nismo savršeni.

Naše nesavršenosti su ono što nas čini nevjerojatnima i posebnima

Došli smo na ovaj svijet kako bismo svojim životnim pričama i iskustvima potaknuli druge (ali i same sebe) na bolji, ispunjeniji, kvalitetniji i sretniji život. Malo promotrite kojim se ljudima divite, koji su vaši idoli, uzori. Što vas je privuklo kod tih ljudi, zašto su vam postali zanimljivi i zašto ih na neki način idealizirate. Da li je razlog tome njihova „savršenost“ ili možda „nesavršenost“, da li vam je draže vidjeti trenutke u kojima su ti ljudi pokazali možda i neke svoje „slabosti“, neke svoje izazove i teškoće, ili vam je zanimljivije slušati o stvarima koje su besprijekorno dobro odradili. Često je svima nama zanimljivije, te čak puno više inspirativno slušati o trenucima koji su te naše „idole“ učinili da u našim očima budu više poput nas. To je zato što smo tada u njima prepoznali hrabrost, spremnost pokazati drugima svoje rane, ožiljke, put koji ih je doveo do mjesta gdje su sada, a nije bio „savršen“. U tim trenucima oni su nam dali nadu, „i ja mogu ovako, ima nade i za mene, ako je mogao on/ona, onda mogu i ja“. Kada pokažete ljudima svoje nesavršenosti, tada postajete njihovi heroji.

Ne dozvolite da vas vlastiti strahovi i sumnje sprječavaju, budite za sebe i za druge,  savršeno nesavršeni.

SAVRSENSTVO JE DOBRO ALI JE NESAVRSENSTVO BOLJE. OBZIROM DA BAS NISTA NIJE SAVRSENO ONDA ZNACI DA TEZIMO NECEM NEREALNOM.ZATO DRZIMO SE SVOJE NESAVRSENOSTI ONA NAS CINI POSEBNIM ,DRUGACIJIM, ZADOVOLJNIJIM I SRECNIJIM.