ZIVOT NA POKLON

USTVARI SVAKI DAN ZIVOTA NAM JE POKLONJEN! PA ZASTO ONDA NE CENIMO POKLON? ZASTO NE ZIVETI ZIVOT NAJBOLJE STO JE MOGUCE? JOS GORE ZASTO GA ODUZETI? ZASTO KOMPLIKUJEMO ZIVOT? ODGOVORI NA OVA PITANJA SU NEMOGUCI, PA IPAK HAJDE DA POKUSAMO DA BAR NESTO RAZRESIMO. MADA....

 Samoubistvo je u krajnoj liniji samoprezir ili samomržnja sprovedena u delo. Najčešći motivi su da osoba spase sebe ili svoje najbliže od patnje koju više ne može da podnese .

Ne prođe nijedan dan a da se u našoj zemlji ne dogodi makar jedno samoubistvo, a još više zabrinjava podatak da je u porastu broj mladih koji se odlučuje da digne ruku na sebe.

Danas se u Vojvodini svakog dana neko ubije, a nekih dana i po dvoje. U Novom Sadu svakih deset dana događa se po jedno samoubistvo, a na jedan suicid dolazi dvadeset pokušaja. Od šest do osam ljudi pogođeno je svakim samoubistvom, a muka izjeda svaki naredni dan onima koji ostaju iza nesrećnika. Svake godine u Srbiji samoubistvo počini oko 1.500 osoba, i po toj crnoj statistici zauzima 13. mesto u svetu – gotovo polovina se dogodi u Vojvodini, gde stopa samoubistava spada među najviše u svetu. Dok je na teritoriji naše zemlje na 100.000 stanovnika, stopa suicida 17,3, u Vojvodini je ta strašna brojka čak 22,5.

Vršilac dužnosti direktora Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" doc dr Ivana Stašević Karličić kaže za Telegraf.rs da mi po broju samoubistava spadamo u grupu sa umerenom stopom u Evropi, ali da je veoma važan podatak o porastu samoubistava kod mladih.  Po aktuelno dostupnim podacima u Srbiji godišnje se realizuje oko 1.500 samoubistava. Data stopa samoubistava svrstava Srbiju u grupu sa umerenom stopom samoubistava u Evropi, sa pozicijom na 13. mestu, i to iza razvijenih evropskih zemalja. Samoubistvo je složena psihološka pojava, relativno stabilne učestalosti, sveprisutna. Četiri osobe svakoga dana u našoj zemlji sebi oduzmu život, što je broj koji svakako zaslužuje ne smo pažnju vec i  angažovanje ne samo profesionalaca u domenu mentalnog zdravlja, već i čitave zajednice . Prema njenim rečima, samoubistvo češće čine muškarci, dok žene imaju više pokušaja.

- Veća učestalost je među starijom populacijom. Naime, svaki drugi suicid realizovala je osoba starije od 60 godina. Međutim, veoma je važan podatak o porastu broja samoubistava kod mladih. U populaciji od 15 do 35 godina samoubistvo je jedan od tri vodeća uzroka smrti, a broj pokušaja samoubistva je daleko veći, u adolescenciji ovaj odnos je čak 50:1 - kaže naša sagovornica .Objašnjava da se samoubistva najčešće dešavaju u populaciji osoba sa mentalnim poremećajima i poremećajima ponašanja:- I to kod osoba sa depresijom, bolestima zavisnosti kao što su alkoholizam, narkomanija, zatim osobe sa šizofrenijom i one sa graničnim poremećajem ličnosti.

Da situacija nije za zanemarivanje, dokaz je i noć između nedelje i ponedeljka, kada je Hitna pomoć u Beogradu imala pet poziva roditelja dece, koja su pretila da će se ubiti.  

Jedno dete je, naime, reklo da će se ubiti, drugo je pretilo da će to isto učini, ali tako što će iseći vene, treće da će popiti veću količinu lekova...  Sve su bili stariji adolescenti...

Noć kao noć, sama po sebi, nije mogla da utiče, struka kaže da je reč o slučajnosti, ali da je to svakako bio njihov apel za pomoć.

Doc dr Ivana Stašević Karličić nam je tim povodom objasnila da je sama adolescencija je posebno osetljivo razdoblje života i odlikuju ga, osim formiranja stabilnog i trajnog identiteta, sklonost depresivnim stanjima, različiti poremećaji ponašanja, ali i autodestruktivnost, koja se manifestuje kroz samopovređivanje, sklonost rizičnim ponašanjima, kao što su zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, nebezbedni seksualni odnosi, brza vožnja, i pokušaji samoubistva.

- Bilo koji oblik autodestrukcije kod mladih ljudi, najčešće, nije usmeren protiv života, već predstavlja pokušaj odbrane od nepodnošljivih unutrašnjih stanja ili osećanja. Stoga je pravovremeno javljanje za pomoć profesionalcima iz oblasti mentalnog zdravlja od ključnog značaja za prevenciju samoubistva - objašnjava naša sagovornica.

Na pitanje kako prepoznati ovakva ponašanja kod dece i sprečiti da dođe do najgorih situacija, ističe da je samoubistvo u grupi mladih najčešće impulsivno, a samim tim i teško predvidivo.Naravno da postoje znaci upozorenja na koje roditelji, porodica, školska sredina i vršnjačka grupa moraju obratiti pažnju, a to su: povlačenje u sebe, ćutljivost, napetost, promenjivo raspoloženje, različita rizična ponašanja. Adolescenti su posebno osetljiva grupa, s obzirom na to da u skladu sa svojim uzrastom i razvojnom fazom, dramatično doživljavaju ono što im se događa, teško podnose neuspehe, odbacivanja, razdvajanja... Stvaranje atmosfere poverenja, razumevanja i tolerancije, otvorena komunikacija, prihvatanje promena, u porodičnom sistemu je baza podrške mladima, a svakako da je pomoć školskog psihologa, psihijatra i generalno zdravstvenog sistema uvek dostupna svima.

– Hrpa je različitih razloga za pokušaj samoubistva, ali gotovo da je zajednički imenitelj svih – sveopšta usamljenost i beznađe. Egzistencijalni problemi zauzimaju vrlo visoko mesto u toj gomili razloga. Sve više ljudi ostaje bez radnog mesta, posla je sve manje i iz te situacije ne vide izlaz.

I bogati plaču, ali neki problemi se i te kako mogu rešiti pomoću novca, čak i zdravstveni. Lekovi su nužni, a koštaju mnogo i skupi pregledi u privatnim ordinacijama često su jedini izlaz u haotičnom zdravstvu ove zemlje. Novac možda ne donosi sreću, ali je sigurno da lišava mnogih briga , omogućava samostalnost i daje mogućnost izbora.

Generacija ljudi koji imaju oko 50 godina najviše je pogođena tranzicijom, jer su mnogi imali valjan posao, koji im je pružao mogućnost kakvog-takvog preživljavanja. Sada su, ostavši bez posla, izgubili i to malo parče sigurnosti. Iznenađeni su i u šoku, jer su posle toliko godina čestitog rada sada na ulici. I sve to bez nade da će se, bar kad je posao u pitanju, bilo šta promeniti. Žene su ostale bez, često teško izborene, materijalne nezavisnosti. Muškarci, navikli da izdržavaju porodicu, kada ostanu bez posla sebe vide samo kao teret i nekog od koga nema nikakve koristi, ko nema nikakvu funkciju u familiji.

Svedoci smo da se ljudi sve češće odlučuju da javno demonstriraju odluku o pokušaju samoubistva. Na televiziji se, sad već svakodnevno, prikazuju gotovo direktni prenosi pokušaja suicida.

– Neko to pokuša da uradi javno i želi da pokaže svima da se na takav korak odlučio, jer ima utisak da ga niko ne sluša. Čovek viče kad ga niko ne čuje!

– Takvi ljudi imaju potrebe da ih se vidi i čuje! Patnja im je prevelika, a jedino nad čime imaju kontrolu jeste njihov sopstveni život. Sve ostalo ne zavisi od njih. Ljudi žele da kažu – vidite šta me je pritislo, ja moram tako da postupim! Društvo je postalo neosetljivo za probleme, najčešće egzistencijalne, “malog” čoveka. Ukoliko takav čovek želi da skrene pažnju, on se odluči, jer smatra da tako mora i da je jedino efikasno ako jasno, glasno i javno demonstrira svoje nevolje. Jer, oseća da niko na njega ne obraća pažnju dok nekim do sada uobičajenim i “legalnim” putem traže bilo kakvu pomoć, recimo preko Centra za socijalni rad, često i suda, policije… Oni smatraju da jedino sila i televizija mogu da im reše problem! Mnogi koji to posmatraju vide da se tako rešavaju nevolje, tek kad se na sebe skrene javna pažnja, jer sve dok mnogo ljudi ne bude uvučeno u slučaj, država i njene institucije ne reaguju! Država, pak, ne sme da rizikuje da se ne uključi u sve to, pa okupi ekipu stručnajaka i uključi kamere, jer bi u protivnom, zbog nereagovanja, došlo do teške osude čitavog društva, a ne samo pojedinca. TV prenos pokušaja samoubistva izuzetno je opasan, ne zato što se nekom daje ideja o samoubistvu, već što se prikazuje opcije na koji način se to može uraditi! 

U vremenu kada je i vršnjačko nasilje sve češće i u Vojvodini, alarmantno je saznanje, potvrđuju istraživanja, da nasilje među adolescentima ostavlja trajne posledice i direktno je povezano sa povećanjem broja samoubistava. Veliki procenat maltretirane i omalovažavane dece, kad odraste pokuša da se ubije. Ranisavljev opominje da se pozivi u pomoć mladih ljudi, koje maltretiraju često stariji drugari u školi, moraju ozbiljno shvatiti, jer oni, na žalost, nemaju kome da se obrate. Ko i kako, osim policije, može da opomene siledžije, a da se oni ne ogluše o te opomene. Roditelji i škola očito ne mogu da izađu na kraj sa siledžijama. Agresivno ponašanje vuče korene iz porodice, a ne, kako se pogrešno smatra, prvenstveno zbog lošeg uticaja medija. Jer, svi gledamo televiziju i čitamo novine, a nismo svi skloni agresivnom vladanju i oponašanju huligana.

Dok kompanije nastavljaju da ignorišu preporuke koje bi dovele do boljeg zdravstvenog stanja zaposlenih kao i preporučene programe za upravljanje stresom, broj osoba koje su svoj život okončale samoubistvom u SAD-u dostigao je novi rekord, stoji u skorašnjem izveštaju Biroa za statistike o radu. Kako je to naglašeno u Washington Post-u, u izveštaju objavljenom u decembru 2019. godine stoji da, iako se broj poginulih na radnom mestu smanjio, stopa samoubistava skočila je za 11% između 2017. i 2018, sa ukupno 304 ovakva samoubistva. Takođe, iz Biroa dodaju i da je ova brojka u realnosti verovatno mnogo veća.

Dva su slučaja koja su uzdrmala javnost i privukla pažnju na samoubistva na radnom mestu ili ona povezna sa radnim mestom, posebno usled ekstremno loših radnih uslova: u septembru se jedan zaposleni u Fejsbuku ubio u zgradi kompanije; ova kompanija je nakon toga makar jednom zaposlenom naložila da ne diskutuje o ovom incidentu.

A u decembru, nekadašnji direktor francuske telekomunikacione kompanije Orange osuđen je na četiri meseca zatvorske kazne, nakon što je presuđeno da su njegove taktike koje su uključivale otpuštanje viška radnika izazvale 19 samoubistava među zaposlenima između 2008. i 2009. godine (iako su advokati rekli da je broj zaposlenih koji su se ubili i više nego duplo veći od ove cifre).

JEDINU  KONTROLU KOJU COVEK MOZE DA IMA TO JE KONTROLA NAD SVOJIM ZIVOTOM. ZATO LJUDI U BEZNADJU POSEZU ZA SVOJIM ZIVOTOM. A REKLI SMO NA POCETKU DA JE SVAKI DAN POKLON I DA SE PREMA ZIVOTU MORAMO ODNOSITI KAO PREMA POKLONU -DA MU SE RADUJEMO.