KORSET NA MOZGU

 MOZAK - NAJNEISPITANIJI DEO NASEG TELA. PA IPAK NAJPOTREBNIJI DEO. SLAGALICA U MOZGU MORA DA FUNKCIONISE FENOMENALNO- SVAKI DELIC DA RADI SVOJ POSAO BEZ GRESKE. I TAKO TO UGLAVNOM FUNKCIONISE DO MOMENTA DOK MOZAK NE UVUCEMO U KORSET. PITATE SE - STA PA TO SAD ZNACI? PA UPRAVO TO1 KAO STO UVUCEMO SVOJE TELO U KORSET DA PRIKRIJEMO DEBLJINU TAKO I KAD MOZAK OGRANICIMO DOBIJAMO REZULTAT KOJI SMO OCEKIVALI - ILI NE?

Znamo da smo svake sekunde svakog dana preplavljeni informacijama – toliko je informacija da ih je prosto nemoguće sve registrovati. Bez gledanja, znate li koje su vam boje čarape? Šta je nosila prva osoba koju ste videli jutros? Ako ne, ne brinite, nije pamćenje još uvek počelo da vam "lapi"!

Mozak konstantno radi na tome da filtrira informacije kojih ne moramo da budemo svesni. To nam omogućava da pažnju usmerimo na one informacije koje nam jesu značajne. Na primer, ako gledate fudbal, verovatno niste svesni svega što se dešava u publici, iako mozak prima ove informacije.

Ovaj proces se naziva selektivna pažnja i služi za to da nas ne izludi količina informacija kojom smo obično bombardovani. Međutim, neke informacije ipak uspevaju da se probiju kroz barijere našeg fokusa. Jedan takav primer je kada neko spomene naše ime u razgovoru čak i kada ne učestvujemo u njemu. Kad istreniramo mozak i povecamo moc filtera smanjicemo jos vise broj informacija koje stizu do nas. Nekad se to zvalo " ispiranje mozga" ( mislim i danas  se tako zove), ali ovde je rec da mi SAMI to uradimo sebi ,a ne neko drugi.Ispiranje mozga (poznato kao i kontrola uma, menticid, prisilno ubeđivanje, kontrola misli, reforma misli i reedukacija) je koncept da čovekov um može biti izmenjen ili kontrolisan upotrebom specifičnih psiholoških tehnika. Smatra se da ispiranje mozga smanjuje sposobnost sujbekta da razmišlja kritički ili nezavisno, da omogući uvođenje novih nepoželjnih misli i ideja u um subjekta kao i menjanje subjektovih stavova, vrednosti i uverenja.

.Treptanje je nešto što radimo otprilike svakih 2-10 sekundi, ali smo toga svesni samo kad nam neko skrene pažnju. (Sad ćete verovatno pročitati ostatak ovog teksta razmišljajući o treptanju.) Ali kako mozak uspeva da izvrši sve ove procese bez svesnog razmišljanja? Treptanje je automatski refleks čija je svrha zaštita i održavanje vlažnosti oka. Spoljašnji ugao oka neprestano proizvodi suze koje se brišu i razmazuju pokretom kapka prilikom treptanja kako bi oko bilo čisto i dobro podmazano. (To je i razlog zašto je treptanje tako ravnomerno raspoređeno.) Automatski sistem koji reguliše treptanje je takođe zaslužan za to što se oči zatvore kada se nešto naglo približava licu. Iako imamo tu sposobnost da zaustavimo taj proces kada svesno razmišljamo o tome (recimo ako se upustite u takmičenje zurenja), automatski sistem će nas vremenom primorati da opet trepnemo.

Kada govorimo jedino o čemu svesno razmišljamo je to o čemu pričamo. Ono o čemu ne razmišljamo jeste sinhronizacija mišića u jeziku i ustima koja omogućava verbalnu artikulaciju reči. Prvobitno učimo da govorimo putem imitacije.Ne imitiramo nužno kompletne rečenice već sklapamo delove koje čujemo pre nego što i počnemo da razumevamo značenje, čime se stvara struktura u koju će se smestiti naše reči. Kako imitiramo i učimo ove nove reči, mozak mora svesno da razmišlja o tome kako da namesti jezik da proizvede željeni zvuk.Međutim, kako se razvija naša sposobnost izgovaranja svakog zvuka, svesni um se isključuje iz pozicioniranja jezika i usana i proces se automatizuje. To objašnjava zašto kada govorimo ne razmišljamo svesno o tome gde nam se nalazi jezik.Mišići su već naučili pokret i mozak automatski postavlja jezik u odgovarajući položaj dok svesno razmišljamo samo o tome što želimo da kažemo.

Zamislite da vaše dete zaista želi da bude umetnik i donese vam prosto užasan crtež na kog su veoma ponosni. Šta im kažete? Većina roditelja će pohvaliti crtež, čak i ako sami ne veruju u to što govore. Međutim, kada dete poraste i pogleda taj siti crtež možda će biti užasnuto time što ga je iko ikada smatrao dobrim.Pozitivna povratna informacija nam gradi uverenje da se uklapamo u opisane kriterijume. To menja način na koji vidimo sami sebe i počnemo da mislimo da smo bolji nego što zaista jesmo.Taj koncept se proteže dalje od talenta koji se ne može naučno izmeriti. Studija koja je sprovedena u dokumetarcu "(Dis)Honesty: The Truth About Lies" [(Ne)Iskrenost: Istina o lažima] je pokazala da ljudi koji veruju su dobro odgovorili na pitanja na testu sledeći test rešavati sa više samopouzdanja, iako se nisu promenili ni nivo znanja niti težina samog testa.

U ovom eksperimentu, učesnicima su odgovori na prvi niz pitanja ponuđeni na dnu stranice i rečeno im je da ih mogu pogledati ako žele. Logično, rezultati testa su bili vrlo dobri. Na drugom testu nisu dobili i odgovore, ali zato što su učesnici prevarili sami sebe da veruju da su bolji (iako su varali na prethodnom testu), odgovarali su brže i nisu brisali greške. Uprkos samopouzdanju, rezultati su im bilo znatno gori u odnosu na prvi test. Sto vise ogranicavamo mozak sve vise nam raste samopouzdanje, sto ne znaci da je to dobro . Pa ipak vecina ljudi ima mnogo bolje misljenje o sebi nego sto je istina bas zahvaljujuci  tom korsetu!

 

Mnogi ljudi su pod utiskom da jednom kada nam se nešto dogodi možemo da se toga setimo upravo onako kako se i desilo, a bilo kakve razlike između stvarnih događaja i naših uspomena su rezultat blagog zaborava. Međutim, psihološka studija koju su sproveli Elizabet Loftus i Džon Palmer 1974. godine je pokazala da je situacija dosta kompleksnija.

Eksperiment je tekao tako što su učesnicima pokazani snimci saobraćajnih nesreća i postavljena standardna pitanja o tome šta su videli. Učesnici su podeljeni u različite grupe, od kojih je svaka dobila ista pitanja ali malo različite formulacije.

Učesnici u dve druge su dobili pitanje o tome šta misle koliko je brzo auto išao, ali glagol koji je opisivao sudar je u jednoj prilici bio „udariti“ a drugoj „zakucati se“. Kontrolna grupa uopšte nije dobila pitanje o brzini.

Nakon nekoliko nedelja učenicima su ponovo postavljena pitanja o video snimcima koje su videli. Ovog puta su ih pitali: „Da li ste videli ikakvo slomljeno staklo?“, kog zapravo nije bilo. Učesnici kojima je rečeno da se jedan auto ”zakucao” u drugi (a koji su takođe predvideli i veću brzinu) neispravno su rekli da se sećaju slomljenog stakla daleko više od učesnika u kontrolnoj grupi i onih čije je pitanje bilo formulisano sa „udariti“.

To pokazuje da naš mozak može ponovo stvoriti elemente sećanja iz novih informacija koje su mu date, a koje onda postanu pohranjene kao deo originalnih sećanja, čime se stvaraju lažne uspomene.Kad god pisem o laznim uspomenama potresem se totalno. Jer kako ali kako zapravo da znam sta su lazna a sta prava secanja?

Da li ste se ikada zadesili u ozbiljnoj situaciji u kojoj je smeh potpuno neprimeren, a iz nekog razloga prosto ne možete da prestanete da se cerekate? Ne brinite, kriv je vaš mozak!

Rad koji je objavljen 1998. godine objašnjava ulogu mozga u impuls za smejanje. U radu je predstavljena devojčica označena samo kao A.K. nakon što je prošla operaciju kako bi se iskontrolisala njena epilepsija.

Doktor je otkrio da stimulacija područja od otprilike 4 cm2 u frontalnom girusu (deo frontalnog režnja mozga) podstiče A.K. da se smije. Ovo područje mozga je suplementarno motorno područje. Kada je A.K. objasnila zašto se smeje, rekla je da je pomislila na nešto nakon smejanja. Ovaj proces je obično obrnut za većinu ljudi, jer prvo nešto registruju kao smešno, a onda se smeju kao odgovor.

Autori rada veruju da je smejanje podstaknuto različitim područjima u mozgu, od kojih je svako odgovorno za različite elemente iskustva. Postoji emotivna reakcija, kognitivni proces razumevanja zašto je nešto smešno, i, na kraju, nekontrolisana reakcija koja uključuje pomeranje mišića lica i formiranje osmeha.

Nakon što nešto protumačimo kao smešno mozak stvara fizičku reakciju koju je vrlo teško iskontrolisati.Koliko nam se ovo puta desi i to je zaista divno. Kada nam se smeh otrgne kontroli- onako sponatano. Naravno ne i neprimereno.

Po teoriji lateralizacije, desna strana mozga je najbolja u ekspresivnom i kreativnom razmišljanju. Najčešće se s ovom stranom mozga povezuju slijedeće funkcije: Prepoznavanje ljudskih lica, Motorika, Izražavanje osjećaja, Muzika, Dešifriranje emocija, Boje,Obrada slika, Uverenja i verovanja,Imaginacija, Intuicija, Kreativnost, subjektivnost, u prevodu sva kreativnost i emocije su u desnoj hemisferi mozga. Ako odlucite da ogranicite ovu hemisferu  totalno ste na gubitku, mada u kakvom vremnu zivimo mozda je odbacivanje emocija najbolje resenje za sve.

Po teoriji lateralizacije, leva strana mozga obrađuje sve zadatke koji imaju veze s logikom i analitičkim razmišljanjem. Lijeva strana obično bolje upravlja: Jezikom, Logikom, Kritičkim razmišljanjem, Brojevima ,Rezoniranjem, Objektivnošću ,Analiziranjem, Pažnjom, Racionalnošću..Sami zakljucujete sta se dogadja kada sputate levu hemisferu vaseg mozga? Postajete opusteniji i srecniji.

NARAVNO NAJBOLJE BI BILO DA OBE HEMISFERE KORISTITE ILI BAR POLA JEDNE I POLA DRUGE KAKO JE TO NEMOGUCE JASNO VAM JE ODAKLE TOLIKA RAZLICITOST MEDJU LJUDIMA. STO SE TICE KORSETA I ZAUZDAVANJA MOZGA KAO I TELA U MOMENTIMA KAD INFORMACIJE PRETE DA VAM IZAZOVU EKSPLOZIJU U GLAVI NIJE UVEK KORISNO MADA  JE PONEKAD NEOPHODNO! NARAVNO NA VAMA JE IZBOR AKO VAM MOZAK VEC NIJE "ISPRAN"!