LJUDSKA GLUPOST

SAMO SU DVE STVARI BESKONACNE, SVEMIR I LJUDSKA GLUPOST ,ZA OVO PRVO NISAM SIGURAN REKAO JE AJNSTAJN.U OVOM TEKSTU NAVESCU SAMO JEDAN PRIMER  LJUDSKE GLUPOSTI. IZMEDJU ZELJA I POTREBA.

 Legendarni psihijatar je ljudsku glupost otkrivao veoma brzo, a kako i vi da ih otkrijete, savetuje u jednoj jedinoj rečenici: - Prvi znak ljudske gluposti je potpuno odsustvo stida - rekao je Frojd. Dakle, kada se nađete u situaciji da vas je sramota zbog tuđeg ponašanja ili izjave, ili se čudite nekim suludim postupcima - odmah znate sa kim imate posla.Nije problem u vama, u njima je. Nemojte zbog toga spuštati svoje kriterijume i raditi sve što oni požele, izigravati njihovog klovna. Verujte da će vas u jednom trenutku iskoristiti, to je u ljudima. Kada im date jedan prst – oni uzimaju celu ruku.Na kraju vas zbog svega zaista više neće niti ceniti, pa će sve to što ste učinili i prošli biti uzalud. Ako vas ne cene nemojte se dokazivati – budite to što jeste. Nemojte spuštati cenu svoga dostojanstva radi sticanja poverenja, nećete ga ionako dobiti.Kad ne žele verovati - neće. Iskoristiće to za neke loše namere. Dovoljno je da ostanete verni sebi uprkos svemu i videćete kako će se stvari nakon nekog vremena same menjati. Ali ne očekujte promene preko noći.Pravi ljudi će pre ili kasnije otkriti vašu vrednost. Kada pronađete takve ljude držite ih kao kap vode na dlanu, a ostale zanemarite. Vaše oči neće odmah primetiti vrednost takvih ljudi, ali jednom kada ih prepoznate nemojte dopustiti da vas išta od njih odvuče. Kada vi postanete najbolja verzija sebe onda će se pojaviti ljudi čija će prisutnost postati prava avanutra zajedničkog življenja. Tada će vaš zajednički život postati ono što ste oduvek želeli.

Pitajući se kako je moguće da skoro čitava nacija podlegne suludim Hitlerovim idejama, Ditrih Bonhefer, nemački borac protiv nacizma, napisao je ovu sjajnu analizu fenomena ljudske gluposti.

Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo. Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko ne veruje – u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan…

Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad. Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovekom. Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti. Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih, koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama.

Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama načine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni.

I možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni.

Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.

Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak spoljašnji razvoj sile političkog ili verskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon. Moć jednih zavisi od gluposti drugih. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze.

Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga poptuno zarobili. On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo, a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo. Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi.

 Glupost uvek sedi u prvom redu, da bi svi mogli da je vide i da joj se dive. Dok je inteligencija tiha i posmatra sve iz diskretnog ugla. Jer neznanje i zloba su poput vrste bolesti koja nikada ne pogađa one koji od nje boluju, već ljude oko sebe.

U psihološkom carstvu ljudska glupost ima različite stepene. U praksi postoji jedan stepen kome se dodaje sastojak "loše namere".

Doduše, ko nikada nije pravio gluposti?

To su akcije u kojima impuls ima veću težinu od promišljanja. To su vitalni trenuci iz kojih se nešto može naučiti, nešto što pripada prošlosti, rastvoreno zrelim pogledom i perspektivom lične ravnoteže.

Međutim, postoje i drugi aspekti. Ponekad potcenjujemo glupost koja nas kružuje. Postoje ljudi koji pokušavaju da izgledaju lucidno i savršeno, ali koji ne pokazuju ništa osim apsolutne naivnosti, sa kojom prikrivaju bol.

Zauzvrat, za svaki budan i prosvetljen mozak nema ništa gore od svih glupih moda stvorenih da nas kontrolišu. Svi smo, barem jednom, bili žrtve raznih vrsta ljudske, pa čak i institucionalne gluposti. One koja uvek dolazi bez upozorenja.

Ljudska glupost i inteligencija

Često grešimo misleći da je "glupo" ponašanje rezultat manje inteligencije. To nije slučaj. Intelektualni koeficijent nema nikakve veze sa ovim postupcima, reakcijama, rečima ili malim svakodnevnim stvarima koje često viđamo.2.015. godine Univerzitet Eotvos Lornand u Mađarskoj i Univerzitet Bailor u Teksasu sproveli su zanimljivu studiju pod nazivom "Šta je glupo? Koncepcija ljudi o neinteligentnom ponašanju", rezultati su nam prvi put pokazali aspekte koje nijedna druga psihološka studija nije otkrila u vezi sa ljudskom glupošću.

Prvo, morate znati da je najčešća glupost ona koja je povezana sa jednostavnom distrakcijom. Nešto što se dešava svima. Pravimo greške, zaboravljamo i ponekad povredimo druge zbog toga. Međutim, budite oprezni, jer su takva ponašanja uzrokovana nedostatkom napora, ulaganja ili ličnog učešća.

Drugi nivo sa kojim je obično povezana glupost, je nivo "nedostatka kontrole". Tipično je za ljude opsesivno-kompulzivnog ponašanja i niske samokontrole. Ova vrsta gluposti može biti različitog stepena. To su obično vrlo uznemireni ljudi.

Konačno, treća vrsta gluposti je ona koja je očigledno namerna. Onaj ko preduzme akcije za koju savršeno dobro zna da će imati negativne posledice, takođe se proglašava glupim. Ljudi sa ovim profilom su vrlo štetni i stalno su prisutni u našem društvu.

Pristalice ljudske sreće

Kada se suočimo sa tako glupim ponašanjem, koje se uvek događa bez upozorenja, javlja se razumni mentalitet. Možda upravo zato što znamo da ovi profili nisu povezani sa niskom inteligencijom, radije bi trebalo da razgovaramo o moralnoj kategoriji, a ne o intelektualnoj dimenziji. To možemo videti gledajući televizijske programe, modne kampanje, ljude koji postižu uspeh bez ikakve vrline.

Fernando Savater objašnjava da ljudi koji se ponašaju glupo, kada odluče da se bave ovom lošom umetnošću, to čine samo iz dosade. Jer oni kojima je dosadno optužuju druge da su kukavice, sebični, ne previše patriotski nastrojeni i pre svega uživaju u stvaranju razdora među drugima. Glupost je, kao što vidite, mnogo više od "loše navike" koja dolazi bez upozorenja.

LJUDSKA GLUPOST  uvek dovodi do pohlepe pa se onda ne mogu  razdvojiti zelja  i potreba !

Ako nešto jako želiš, verovatno ćeš to i ostvariti, ali kad veruješ da ti je to što želiš neophodno, priseti se razlika između potreba i želja.

Potreba je nešto bez čijeg zadovoljenja nije moguće ostati u životu. Zbog toga su potrebe najsnažniji motivatori: nepodnošljivom neprijatnošću kada nisu zadovoljene, a prijatnošću kada jesu. Njih nema mnogo: potreba za hranom, za vodom, za snom, za određenom temperaturom...

Zbog toga što su povezane sa preživljavanjem, svaki čovek je zavisan od zadovoljenja svojih potreba.

Želje nisu povezane sa preživljavanjem. Želja je ono bez čijeg zadovoljenja je osobi samo neprijatno. U tom slučaju ona oseća nezadovoljstvo ili frustraciju, što ne ostavlja bilo kakvu štetnu posledicu.

Prema tome, ako ne zadovoljimo neku potrebu, biće ugrožen naš život, a ako ne zadovoljimo neku želju, biće nam samo neprijatno neko vreme.

Ako nam nije jasno da li je nešto što želimo da ostvarimo ili posedujemo potreba ili želja, možemo da primenimo test-pitanje: Da li ću umreti ako ne ostvarim dato htenje? Ako je odgovor negativan, jasno je - reč je o želji.

Zašto je važno razlikovati svoje i tuđe potrebe od želja? Osoba koja pogrešno misli da je neka njena želja u stvari potreba, imaće doživljaj da će umreti ako ne zadovolji takvu želju.

Ona u stvari svoju želju pretvara u pseudopotrebu za koju veruje da mora da je zadovolji, po svaku cenu. Tako postaje zavisna od predmeta svoje želje, što je osnovni mehanizam svake patološke zavisnosti.

U zavisničkoj ljubavi, odrasla osoba misli da je njen život nemoguć bez ljubavi druge osobe. Osoba zavisna od heroina misli da će umreti kada je bez heroina iako je istina upravo suprotna: ne umire se od nedostatka heroina, već od njegovog viška - od preterane doze.

Na sličan način su mnogi od nas zavisni od ostvarenja različitih želja. Svaki put kada mislimo da moramo da ostvarimo neku želju mi se odričemo slobode izbora i upadamo u prisilu ostvarenja želje.

Zbog toga je razlikovanje potreba od želja nešto što nam omogućava da živimo slobodnije, da sebi i svojoj deci jasnije postavljamo prioritete.

To je danas veoma važno, jer je glavna osobina potrošačkog društva da nas sa svih strana uveravaju da nam je život nezamisliv bez raznoraznih stvari. Na ovaj način se stvaraju pseudopotrebe bez kojih se "jednostavno ne može" zamisliti kvalitetan život.

Proces podsticanja kupovine i potrošnje je u osnovi kapitalizma, omogućuje neodrživi ekonomski razvoj. U vremenima kada i bogati ljudi štede, pomaže razlikovanje potreba od želja,jer možemo da štedimo samo na onome što želimo.

MENI SE CINI KAO ZANIMLJIV I POUCAN TEKST. SVAKAKO DOBRO GA JE PROCITATI, RAZUMETI I RAZMISLITI O SVEMU!