TOLERANCIJA

 TOLERANCIJA! STA TO BESE? NIKADA NIJE BILA POTREBNIJA ,A NIKAD JE MANJE NIJE BILO. SADA KADA SU LJUDI IZASLI U JAVNOST SA SVIM SVOJIM RAZLICITOTIMA NEOPHODNA JE TOLERANCIJA ZA SUZIVOT. MEDJUTIM, OCIGLEDNO NISMO SPREMNI ZA TOLIKE RAZLICITOSTI. I TO JE U REDU BAR DONEKLE. JEDINA TOLERANCIJA KOJA APSOLUTNO MORA DA POSTOJI JE ONA U KOMUNIKACIJI PORODICE, PRIJATELJA, LJUBAVI I DELOM NA POSLU ( MISLIM DO NEKE GRANICE).

Toleranciju je definisao UNESCO, 1995. godine.

“Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi. Ona je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. Tolerancija je harmonija u različitostima. To nije samo moralna dužnost, to je takođe politički i zakonit zahtev. Tolerancija, vrlina koja mir može učiniti mogućim, doprinosi menjanju kulture rata u kulturu mira.”

Sve kreće iz porodice i zavisi od vaspitanja. U porodici, od malih nogu učimo o društvenim vrednostima, normama, stičemo stavove o sebi i o drugima.

Ne/tolerantno ponašanje može se podjednako lako i brzo usvojiti, pa su zato na prvom mestu roditelji ti koji su  odgovorni za nivo ne/tolerancije svoje dece.

Mala deca postavljaju pitanja, a odgovori koji će dobiti biće odraz njihovih predrasuda. Deca u predškolskoj dobi prihvataju stereotipe i predrasude, pa će tako do polaska u osnovnu školu početi da se identifikuju sa određenom grupom, dok će prema ostalima razvijati predrasude. Dalje predrasude deca usvaju od prijatelja, suseda, s TV-a, društvenih mreža, itd.

Predrasude su veoma štetne za decu jer stvaraju lažan osećaj moći koji vodi samo ka neuspehu i razočaranju.

Diskriminisane osobe se osećaju manje vredno i socijalno odbačeno.

Ovakvo ponašanje se izražava na razne načine. Naime, oni sa snažnim predrasudama izbregavaju kontakt sa predmetom osude, te je nemoguće usvajanje informacija koje bi mogle uticati na predrasude.

Netolerancija se izražava vređanjem, izrugivanjem, nasiljem, hladnoćom, pa i tišinom.

Način na koji izražavamo toleranciju zavisi od vaspitanja i obrazovanja.

Najčešće smo tolerantni prema onima koji su nam slični, a kada su u pitanju osobe koje su drugačije od nas, dolazi do smanjene tolerancije.

Osobe koje su drugačije od nas, koje razmišljaju i ponašaju se drugačije, ustvari bude strah u nama, jer nismo u stanju da predvidimo njihove reakcije. Strah je taj koji rađa odbojnost, netrpeljivost i neprijateljstvo.

Upoznavanjem drugih ljudi, razumevanjem drugačijih vrednosti postajemo bolji i bogatiji. Prihvatanje i razumevanje predstavljaju osnovu za kvalitetniju komunikaciju i kvalitet života cele zajednice.

Bogatstvo leži u različitosti.

 Mi nismo tolerantni i spadamo u desetak najmanje tolerantnih društava na svijetu, zbog čega je potrebno da se što više edukujemo .

U  prethodnih 20 godina visok trend porasta netolerancije u svijetu.

"Veoma se povećao stepen netolerancije prema različitim etničkim grupama, ideologijama, odnosno prema svemu onome što je drugačije.

 Naše društvo je genetski predisponirano kao netolerantno.

"Mislim da će se u budućnosti sve više razvijati taj stepen netolerancije.

"Mi ne učimo mlađe naraštaje da ne ulaze u konflikte. Oni još od vrtića i osnovnih škola treba putem radionica da uče o tome. Veoma je važno naučiti da saslušate druga osobu.

Naime, , narod sa ovih prostora nema toleranciju da čuje drugo mišljenje.

"Nizak nivo tolerancije prenosi se u privatni život, porodicu, vezu, niko nikoga ne toleriše i ne postoji razumijevanje, a onda se na tome insistira, kao da je to vrijednost. Tvrdoglavost i nedostatak tolerancije je nedostatak i ne bi trebalo time da se ponosimo.

Ljudi se ne rađaju tolerantni ilinetolerantni, to je nešto što se razvija i uči. Samim tim, puno se može učiniti da dete izraste u osobu koja će znati da poštuje različitosti.

Kada se pomene reč tolerancija, najčešće se misli na prihvatanje i uvažavanje tudjih stavova, mišljenja ili ponašanja. Medjutim, ako se pogleda izvorno značenje ove reči, dolazimo da toga da prevodom sa grčkog na naš jezik, tolerisati zapravo znači trpeti. Na osnovu ovoga, moglo bi se zaključiti da svaka tolerantna osoba je žrtva koja podnosi različite napore tolerišući druge i njihove stavove, a možda je mnogo ispravnije toleranciju povezati sa prihvatanjem i poštovanjem drugih ljudi?!

Odrasli ljudi u zavisnosti od svog porodičnog, sociološkog i kulturološkog okvira naučeni su različitom stepenu tolerancije. Budući da je tolerantnost visoko postavljena na skali društvenih vrednosti, ona ima i direktan uticaj na način i kvalitet nečijeg života. Kako se tolerantnost uglavnom odnosi na interakcije u medjuljudskim odnosima u kojima se ljudi većinom trude da budu kulturni i predusretljivi, može se pretpostaviti da u takvim razmenama svaki pojedinac mora uključiti izvestan stepen samokontrole koji će omogućiti da čak i kada mu se odredjena ponašanja ne dopadaju ili se sa njima ne slaže, istrpi i sačeka povoljniji trenutak za sebe.

Iako nije uvek prijatno, iz gore navedenog se vidi da je biti tolerantan veoma poželjno i često svrsishodno, te je ovom veštinom poželjno ovladati što ranije. Kao i većina ljudskih osobina i ova se usvaja po modelu koji je detetu dostupan u periodu njegovog najranijeg uzrasta. Dete ne može postati tolerantno, ukoliko su njegovi najvažniji autoriteti, tj osobe koje primarno učestvuju u njegovom vaspitanju i odgoju, nisu sklone podnošenju frustracije onda kada se susretnu sa mišljenjima ili ponašanjima sa kojima se ne slažu. Dodatnu poteškoću može
stvoriti i to kada u takvoj situaciji su ti, za dete važni autoriteti, skloni izražavanju mržnje, besa ili agresije. Na primer, ako dete raste uz oca koji na pobedu protivničkog tima reaguje ljutnjom i psovkama, ono će zaključiti, sa jedne strane, da je baš takva reakcija potpuno adekvatna situaciji, a sa druge da je apsolutno nepotrebno staloženo i smireno istrpeti nezadovoljstvo zbog poraza. Na dalje, ovo dete može zadržati neprijateljski stav prema protivničkom timu i osećati netrpeljivost prema svim ljudima koji su navijači pomenutog tima. Na ovaj način netolerancija na frustraciju prema porazu, proširuje se i ne samo što se odnosi na poraz od strane protivničkog tima, već poprima oblik ustaljene reakcije na sve neuspehe ili poteškoće u životu, a posledično stvara i problem u medjuljudkim odnosima jer neprijateljski stav prema drugima stvara distancu i osiromašuje socijalnu mrežu svakog pojedinca sa ovakvim stavom.

Sam proces modelovanja kod dece, ljudima nije toliko bizak i najčešće o njemu i ne razmišljaju na ovakav način, te veću pažnju poklanjaju onome što se detetu govori od onoga što sami rade i primeru koji na taj način pružaju. Sa ovakvim stavom, roditelji najčešće upadaju u zamku i manifestujući vlastite predrasude ili stereotipe, oni modeluju i prag frustaracione tolerancije vlastitog deteta. Ako su i sami neotporni na različitosti i izražavanje drugačijeg mišljenja, oni će veoma teško uspeti da toleranciju na ova razmimoilaženja izgrade kod sopstvenog deteta
jer tim malim bićima je mnogo važnije i upečatlivije šta se radi, od onoga što se priča. Uticaj onoga što se detetu govori, na treba potpuno otpisati, pa u situacijama kada nije uspeo da istrpi, roditelj detetu može objasniti da je njegova reakcija možda bila prenaglašena, da je često potrebno istrpeti neprijatnost i sopstveno nezadovoljstvo iskazati na korektniji i manje buran način. Ovakva intervencija svakako je bolja od toga da ona izostane jer dete ostavlja zbunjeno i u nedoumici. Ako roditelj u ovom slučaju, sebi dozvoli priznanje da je pogrešio burno reagujući, detetu će biti sasvim jasno šta je ispravno jer ne treba zaboraviti da u najranijem uzrastu, dete roditelja posmatra kao apsolutni autoritet čije ponašanje, mišljenja ili osećanja usvaja kao apsolutno tačna. Zbog ovakvog dečijeg stava na tom najranijem uzrastu je moguće vaspitanjem izvršiti uticaj u pravcu nižeg ili višeg praga tolerancije u skladu sa roditeljskim preferencijama.

Pored modelovanja, dete toleranciju uči i na osnovu odnosa drugih prema sebi. Deca, kao i odrasli, se svakodnevo susreću sa nemogućnošću da ostvare svoje potreba i želje. Susrećući se sa ovakvim situacijama svako različito reaguje. Deca će često plačom ili bacanjem igračaka izraziti svoje nezadovoljstvo zbog situacije u kojoj su primorani da nešto istrpe. Sa druge strane, roditelji su zbog vlastite bolećivosti i nemogućnosti da istrpe nezadovoljstvo deteta, skloni popuštanju i prelaženju preko onoga što sami često neodobravaju. Ove na izgled bezazlene
situacije čine temelj frustracione tolerancije deteta jer svaki put kada ne istraju, roditelji snižavaju prag tolerancije deteta i tako dugoročno gledano dovode do toga da dete neće biti sposobno da podnese čak i najmanja nezadovoljstva ili da istraje u situaciji trpljenja. Sve pomenuto, nadalje može dovesti do veoma burnih reakcija koje se na dečijem uzrastu manifestuju bacanjem i lomljenjem igračaka, odbijanjem poslušnosti ili agresijom prema drugarima, dok u odraslom dobu kod osobe sa ovakvim stavom, česta mogu biti antisocijalna ponašanja u vidu
nepoštovanja društvenih normi i različitih oblika agresivnog i bahatog ponašanja.

Kako se tolerancija može posmatrati kao kontinuum omedjen sa jedne strane pomenutom netolerancijom, a sa druge pretolerancijom, zaključak je da pored nepostojanja granica u odnosu prema sebi u slučaju netolerancije, postoji i onaj drugi slučaj u kom granica ne postoji prema drugima. Kada je osoba preterano sklona toleranciji, ona je sposobna da podnosi i trpi mnogo, kao i da gotovo
nikada ne izrazi sopstveno nezadovoljstvo. Najčešće su ovakvi ljudi, bili hiperadaptirana deca sa rigidnin i prezahtevnim roditeljima koji su na dečije potrebe neadekvatno i neblagovremeno odgovarali, te su se ovakva deca na najranijem uzrastu naučila trpljenju što su kasnije verovatno prenela i na ostale oblasti svog života, pa su tako npr. skloni da se igraju igara koje im vršnjaci nameću ili su spremni da podnesu brojna odbacivanja drugih. Za razliku od netolerantnih, osobe sa visokim stepenom tolerancije na frustraciju sklonije su nesigurnosti u sebe, anksioznosti i depresiji.

Biti tolerantan je lepa i korisna vrlina koja osobi može doneti mnogo. Negujući stav poštovanja i prihvatanje sebe, ali i drugih ljudi, dolazi se do boljeg razumevanja potreba i želja obe strane, a samim tim i do veće spremnosti da se zarad tih istih potreba i želja druge osobe, ponekad i istrpi sopstveno nezadovoljstvo što može biti višestruko korisno zarad zadovoljenja i nekih vlastitih htenja i ostvarivanja ličnih ciljeva.

Vaspitanjem je na decu moguće učiniti veliki uticaj. Polazeći od sebe isopstvenih stavova,davanjem ličnih primera u kojima poštuje različitosti, suočavanjem sa različitostima ili razgovorom o njima, roditelj je u mogućnosti da formira dečiji stav o različitim pojavama u svetu. Povremenim frustriranjem deteta neodobravanjem svakog dečijeg zahteva i čvrstim granicama, roditelj može
postaviti čvrste temelje frustracionoj toleranciji svog deteta i tako mu olakšati snalaženje u širem sociološkom okruženju.

Imam problem i sa onim čime odiše nečija koža, zašto prosto ne smem da se udubim u razgovor sa beskućnicima. E ,to me tera na razmišljanje  Pa se pitam da li sam zbilja takva monstrum-ka.

Biće da ipak nisam, uprkos priznatom. Jer, suza mi krene kad u nekom filmu neko vešto uobliči nedaće s kojim se susreću Romi, progonjeni, ljudi sa invaliditetom i slični, već pobrojani nevoljnici. I, dam se nagovoriti na učešće u maršu „Mame su zakon“, kad hoću da puknem od ponosa (ali i prkosa na račun neodgovornih očeva).

Rečju, borim se sa svim svojim predrasudama.

Ali, tek na kraju pomislim: šta bi bilo da mene izopšte zbog jedne moje tajne bolesti. Da li bih tad bila hegemonistički nastrojena, ili bih u mišjoj rupi ćutala?

S tim u vezi, ne trpim ni busanje u grudi samohranih majki. Ponekad sklonih da svoja unižena prava uporede sa samoizborenim boljim statusom gejeva i lezbejki, odnosno - sa njihovim navodnim lobijem.

- Što se i vi ne udružite – tada repliciram prkosno.

Vratimo se suprotnom – lišavanju života, ponekad naraslom na nivo genocida. Nije mi strano da najpoznatijem i jedinom priznatom, u Srebrenici, povod tražim u prethodnim zločinima sa suprotnim nacionalnim predznakom. Nevladinim organizacijama što se time bave predano, spočitavam donacije. Ostajući gluva i slepa za rizike na koje stalno nailaze.

Sve ovo krijem kao zmija noge, znajući da nije prestižno u demokratskom kontekstu. Jedino što me uvek oda je moj prokleti nos, dogmatičan spram mirisa „egzotičnih“ kuhinja.

Tako, kad god idem od Ulcinja prema Adi Bojani, moram nečim da zagušim aromu roštilja, baziranog na ovčetini. Ne trpim ni vonj bivoljeg masla, ni masti pilića i pataka... Zaustavim dah iz predostrožnosti, kao kad se neko izuje.

Ni izbeglice nisu izvan fokusa moje pažnje i delom se sa njima solidarišem, ali me izluđuju dušebrižnici što ih sažaljevaju, dokazujući time koliko su plemeniti i čovekoljubivi.

Lično, migrantima merkam marke mobilnih, garderobe, parfema.., a izbeglim sa Kosova brojim stambene kvadrate. Gotovo vabeći sudbinu da me liši ono malo jada što nazivam svojim toplim domom.

Za tekstove rado pričam i sa osobama sa smetnjama u funkcionisanju, usled fizičkih il' psihičkih tegoba, što ponekad prenosim i u privatnu sferu postojanja. S ponekim se i družim, ali strogo kontrolisano. Jer, u biti se plašim da će da me opterete ličnim problemima, kao da i moj život nije prepun opstrukcija, što eksternih, što unutrašnjih. Proisteklih iz personalnih falinki.

U ovo spada i nesposobnost uživanja u tuđoj sreći, koja kao da se meni zakida preizdašnim prepuštanjem drugima. A da je možda i nisu zaslužili. Stoga zavidim svakom ko se istinski raduje kad neko drugi dobije različite beneficije.

Premda mi se diže kosa na glavi na parole „ubij, zakolji...“ i slične, upućene „neprijateljskim“ narodima, kao i na grafite ratnih zločinaca (bili rehabilitovani ili ne), sklona sam da tražim i drugu stranu medalje. Tako, boraveći u srpskim enklavama na Kosovu, lako postajem Velikosrpkinja, kao i prilikom obilaska tamošnjih manastira. Ali, valjda to opet spada u (trulo) tkivo moje hegemonističke naravi.

Posebno se gubim kad „malo“ popijem, i kad neko pokrene temu prirodnog priraštaja „Šiptara“. Premda mi smeta izraz „kotiti se“, ne suprotstavljam mu se, već razvijam teorije o planskom kontranapadu, povećanjem „našeg“ nataliteta. Time i sama filozofski postižem cilj preko tuđih leđa, ili, pre bi se reklo – materice.

Navodno razumem i LGBT, queer i slične osobe, ali intimno verujem da je razmnožavanje u biti seksualnog čina. To što sama nemam decu, a seks upražnjavam (ako mi se pruži šansa), ne mogu da objasnim, ali me srećom niko i ne pita. Da li jer gleda svoja posla, ili iz pristojnosti koja meni nije svojstvena, ne trudim se da dokučim.

Ipak ulažem vanredne napore da saslušam sve detalje koitusa jednog mog drugara geja, koje je u stanju da prepričava satima. Dok mi se „slučajno“ ne izbriše njegov broj iz telefonskog imenika i dok ne prestanem da se odazivam njegovim pozivima, navodno, zbog manjka vremena. Kako omalovažavam i drugarice što o seksu „malograđanski“ćute, izgleda da treba da tražim sagovornika/(cu) koji erotske ispovesti dozira prema mom stepenu trpeljivosti.Kad pomenuh Zapad, i na njega kezim zube, čim se pomene. Posledično prezirem drugare što misle da je tamo bajka, a posebno u kontekstu „raspale i prljave Srbije“. Ako neko iz ličnog iskustva nečim okiti Dansku, Norvešku, Švedsku… gutam knedlu i pravim se da ne čujem. I jedva čekam da mu na nos natrljam našu opuštenciju. I sve druge unikatne atribute, srasle nam uz entitet, a suprotne preteranom zapadnjačkom redu. Kad mi je do svađe, a to nije retko, napominjem da umesto „njih“ razmišlja država, upozoravajući ih da sledi poslednji stepenik, da je nož oštar, a celofan nije jestiv.Ne bih ovu vrstu isključivosti ni spominjala da dodatno ne objašnjava moju hegemonističku prirodu

a eventualne opozicione opaske da se time remeti prirodni tok izražavanja, repliciram tvrdnjom da je glavni nosilac tog ustrojstva patrijarhat, duboko usađen u sve čime se bavimo.

- Žene su se odavno izborile da mogu da vrše „muške“ profesije, a da im nije skinut teret „ženskih“ obaveza. Zato su sada mnogo snažnije od muškaraca koji se ne snalaze najbolje u takvoj situaciji – tad ne puštam, već insistiram.

Na ovaj način izazivam revolt ne samo „zatucanih“ tradicionalista, već i feminista i feministkinja, tvrdih u stavu da takvo stanje ženske osvešćenosti nije na selu, pa ni u gradu otkad političkim prostorom vlada desnica.

- Što su žene jednom izvojevale, ne može da nestane, već se prenosi kolektivnim sećanjem – ostajem uporna. Onda krenem sa pisanjem nekog teksta, krsteći sagovornice prezimenom sa dodatkom „ova“ ili „eva“, jer to mi naprosto ide uz već iznete stavove. Tek kad zapnem sa nesrpskim identitetima ili atipičnim srpskim nazivima familija, padne mi napamet da možda grešim sa tim nastavkom. Jer, koliko se sećam iz drevnog jezičkog bontona, pomenuto označava još devojku, dok „ćka“ obeležava udatu.

Ali mi je nekako taj sufiks previše pretenciozan. Uz to, kako da znam bračno stanje svake od sagovornica?

Međutim, najsamosvesnijim među njima smeta i nastavak „ova“, jer neće da budu „nečije“. Takve ne pristaju na moj adut da je krajnje idiotski da se piše: „Rekla je Jovanović“.

Ipak im u tekstu učinim po volji, ali se mislim: „Kakve glupače“. Iz čistog, nemoćnog besa. Jer, poštenijom introspekcijom stigla bih do spoznaje da mi je bračni status veoma bitan, i u sopstvenom, i u tuđem slučaju. I da me zato i rastužuje pristup Zapada, u kom više nema podele na gospođe i gospođice, s obzirom da je to stvar privatnosti. Te da se moram pod hitno doemancipovati.

Romi su prvi na toj „crnoj listi“. Obično nastanjeni u slamovima, neoficijelnih zanimanja, pa često u besparici, mahom izuzeti iz srednjeg i visokog sistema obrazovanja. Priklonjeni egzistencijalnoj filozofiji „od danas do sutra“. Uvek na gomili, glasni i kad plaču, i kad su dobro raspoloženi.

- Jedini živi i slobodni – tako sam o njima razmišljala, prisvajajući kao trofej drugarstvo sa pojedinima. A, od svih izdvajala jednog, koga ćemo zvari Zoran.

Zvala bih ga na sve svoje, i vodala (kao mečku) na tuđe izložbe, kao i na ručkove i izlete. Dovodila prijatelje u razgledanje njegove pitoreskne kuće, učestvovala u njegovim porodičnim slavljima... U stvari - gradeći sopstveni imidž „široke“ osobe.

Istovremeno sam se čudila kako mu kosa uvek miriše, i kako je na njemu sve čisto i uredno. Prosto se divila što mu nije teško da ustaje u cik zore kako bi zauzeo mesto na buvljaku. Iz hrpe polovne garderobe on bi uvek izdvajao najbolje komade, meni za poklon, čime sam se posle okolo hvalisala. Nekad bih mu se odužila, a nekad i nisam, jer šta ima revanširajuće u tome što nekom platiš za pranje prozora, recimo?

Da li je moje prijateljstvo bilo iskreno, ili teatralno, ako sam i dalje stiskala tašnu kad u gradski prevoz uđu Romi, požare u romskim naseljima maltene nipodaštavala, vezujući ih za poslovičnu neopreznost stanovnika? Kao i porodično nasilje, s obzirom na uverenje da se tamo red po difoltu uteruje psovkama i šakom

Idem ja i šire u prepuštanju stereotipima: smatram da je njihov „đelem-đelem“ stil života pitanje ličnog izbora, a ne posledica večitog podvajanja. I da, ako baš i ne vole, odavno su svikli na egzistenciju bez kanalizacije, redovne struje i slicno.

MNOGO TOGA BI MOGLO I TREBALO DA SE  PISE NA TEMU TOLERANCIJE, KAKO INDIVIDUALNE TAKO I KOLEKTIVNE. TAKDOJE TREBALE BI DA SE POSTAVE GRANICE TOLERANCIJE, STO JE NEKADA JOS VAZNIJE OD SAME TOLERANCIJE. JER IZBOR TOGA STA CEMO  I KOLIKO NESTO TOLERISATI JE SAMO NA NAMA!

.