SUJETA I POHLEPA

 MOZDA VAM NASLOV DELUJE U FAZONU NIDJE VEZE ,A JA MISLIM BAS SUPRUTNO. TO SU DVA DELA ISTE PRICE. AKO SMO SUJETNI POHLEPNI SMO ZA PAZNJOM DRUGIH LJUDI, A AKO SMO POHLEPNI SUJETNI SMO NA NASE BOGATSTVO. 

Šta znači biti sujetan? Sujeta ili taština je pojam koji ima negativnu konotaciju. Kada kažemo za nekoga da je sujetan to smatramo negativnom karakteristikom njegovog / njenog karaktera. Svi ljudi su sujetni, bez izuzetka, ali se ljudi razlikuju u stepenu izraženosti njihove sujete. Kada se u svakodnevnom govoru kaže za nekoga da je sujetan obično se misli na nekoga sa izraženom, prenaglašenom sujetom.Sujetne osobe su preosetljive na kritiku. One svaku kritiku doživljavaju intenzivno, lično, kao znak odbacivanja. Ako kritikujete sujetnu osobu ona će postati ljuta i povređena i osećaće se odbačeno. Sujetna osoba žudi za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih. Sujetna osoba je osoba gladna ljubavi. Sujetna osoba se oseća nevoljeno a ne ume da voli sebe u zadovoljavajućoj meri. Zato ona traži potvrdu svoje vrednosti od strane drugih ljudi. Spolja može delovati arogantno, nadmeno i samouvereno. Dok iznutra se oseća nesigurno, povređeno, usamljeno, odbačeno, besno i prazno.

Kada sujetna osoba osvaja druge ljude, dobija njihove komplimente i divljenje, ona procveta. Oseća se kao da je na sedmom nebu. Ti uzbudljivi, ekstatički osećaji moći, lične vrednosti i prihvaćenosti dižu njen ego u nebesa. Osećaj ličnog trijumfa je jako uzbudljiv, prijatan i eksicitirajući kao droga. Osoba lako postaje zavisna od njega i teško ga se odriče. Problem je u tome što svi ti osećaji (kao i svi drugi) ne mogu da traju dugo. Za sujetu važi poznata narodna izreka: ko visoko leti, nisko pada. Kada prestanu aplauzi, divljenje i prihvatanje, sujetna osoba ostaje bez svoje duševne hrane i ponovo zapada u stanje apatije, umerene i hronične potištenosti (distimije), koja može biti praćena povremenim epizodama očaja. Sujeta je “otrov za dušu” jer sprečava prirodan kapacitet osobe da se razvija i dostigne svoj krajnji cilj ličnog i spiritualnog razvoja a to je sloboda od ega. Sloboda od ega ne znači gubitak ega, jer je to nemoguće. Sloboda od ega znači distanciranje od ega, svest da ego postoji ali da je ego samo ego a ne suštinska odlika nečijeg identiteta. Ego je samo filter kroz koji posmatramo sebe, druge i svet. Iako imam ego ja sam mnogo više od njega

Ego je dečija i kulturna tvorevina sa kojom smo se identifikovali tokom razvoja. Ego se sastoji od niza kulturnih i porodično uslovljenih vrednosti, uloga i identiteta. Ego ne možemo razoriti niti izbrisati iz našeg uma, ali ga možemo prevaziđi. Možemo se izdići iznad njega, tako što ćemo uvideti da ego nije suština našeg bića. Svako ima ego ali niko od nas nije ego.
Sujetna osoba je osoba koja je centrirana na svoj ego. Ona ne vidi da ona može da postoji izvan svog ega. Zato je tako fragilna i preosetljiva. Dokle god osoba veruje da je ona ego, ona neće biti u stanju da sebe prihvati bezuslovno i oslobodi sebe ropstva sujete.

Kada osoba bezuslovno prihvati sebe ona oseća duševni mir, spokoj, celovitost, radost i iskrenu ljubav prema sebi, drugima i svetu. To je ljubav bez očekivanja i interesa. Volim zato što postojim a ne zato što želim da posedujem nešto ili nekoga. Kada osoba shvati i doživi da nije svoj ego ona više ne žudi za prihvatanjem od strane drugih. Više ne teži savršenstvu. Može slobodno i udobno da živi u svojoj koži jer se više ne identifikuje čvrsto sa svojim ego programima, stečenim identitetima i uverenjima. Takva osoba je svesna sebe, ali je i dalje nesavršena. Ali to više nije problem. Nesavršenost joj ne smeta, jer se više ne vezuje za ego.

Sujeta, taština, slavoljublje… Ova ljudska osobina je od davnina predmet interesovanja mnogih filozofa, psihologa, pisaca, dramaturga, reditelja, umetnika uopšte, kao i svi drugih koji su težili da zavire u ljudsku psihu.

Iza sujete se krije nesigurnost, slabost, nemoć osobe da svoje samopoštovanje crpi iznutra. Sujeta je itekako prisutna kod savremenog čoveka, ali je vekovima unazad takođe imala svoje oblike i neizostavno je determinisana socijalnim okruženjem.

Za razvoj sujete i njen opstanak neophodni su ljudi  iz okruženja. Danas je, čini se, usled sistema vrednosti koje nam nameće moderno društvo, više nego ikad pogodna klima za razvoj sujete. Ljudi se uglavnom vrednuju po imetku i poziciji moći, a ne po duhovnim vrlinama i moralnim vrednostima.

Sujeta je deo ljudske prirode, različito izražena kod različitih ljudi. Većina ljudi smatra sujetu negativnom osobinom. Kritike i sugestije na račun svojih postupaka i odluka, sujetna osoba doživljava intenzivno, povređujuće, biva uvređena ili čak kritiku procenjuje kao napad na njenu ličnost.

Zato se osećanje sujete svrstava u infantilna osećanja. Sujetni ljudi, baš kao i mala deca, nisu u stanju da razdvoje svoje postupke od svoje ličnosti. Uvek kada su joj poljuljani slika i mišljenje o sopstvenoj veličini i vrednosti, sujetna osoba svojim ponašanjem pokušava da obezbedi pohvale i priznanja od strane ljudi iz okruženja, kako bi potvrdila osećanje sopstvene vrednosti.

Onda kada divljenje, priznanja i pohvale okoline izostanu, sujetna osoba je sklona da sebe predstavlja kao neshvaćenu i kao žrtvu. Ova odbrambena reakcija često je praćena osećanjima gneva, ljutnje, zavisti i mržnje.

Sujeta je kamen spoticanja na putu ličnog rasta i razvoja. Ona ometa kapacitete ličnosti da raste, razvija se i da se oslobodi svog ega. Sloboda od ega podrazumeva jačanje svesti da ego postoji, ali da on kao takav nije ličnost, već samo neka vrsta prizme kroz koju posmatramo svet i ljude oko sebe. Ego nije odlika nečijeg identiteta, osoba je mnogo više od ega.Zrela ličnost shvata da je veća od ega

Sa pozicije ega funkcionišu deca, ali i sujetne osobe koje su identifikovane sa njim, i ne vide da mogu da postoje izvan sopstvenog ega. U korenu ovakvog funkcionisanja je osećanje da vrediš onoliko koliko te druge, tebi važne osobe prihvate i „potvrde“.

Sve dok se ne oslobodi ovakvog funkcionisanja i ne sagleda sebe kao nekog ko je iznad svog ega, osoba ne može da prevlada svoju sujetu. Sujeta  i njen sinonim taština predstavljaju preterano isticanje svoje ličnosti, ponosa koji je isprazan a samim tim i lažan, kao i otimanje za slavom i počastima.  U njenom korenu je osećanje ponosa čija se priroda zasniva na preteranoj zavisnosti od mišljenja drugih ljudi ili autoriteta. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak stahopoštovanje kako bi dobila potvrdu sopstvene važnosti. Sa stanovišta razvojne psihologije predstavlja infantilno osećanje jer takva osoba kao i mala deca nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka tako da veruje da je neki njen postupak ili uspeh automatski dokaz o njenoj vlastitoj vrednosti kao bića. Zbog toga sujetna osoba bira ponašanja za koja misli da će isprovocirati divljenje, prihvatanje ili potvrdu drugih. Znači, sujeta se javlja u situacijama kada nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti jer se  na primer osećamo omalovaženo ili kada mislimo da smo postigli neki uspeh koji nam može podići vrednost. Na primer, neko može biti sujetan jer je završio fakultet ili neki posebno prestižan fakultet a neko jer je kupio skup automobil, ili stekao popularnost u svom okruženju iako je razlog te popularnosti vrlo površan, kao na primer fizički izgled i tako dalje.Sa druge strane zrela odrasla osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja kao i prihvaćenost od osećanja lične vrednosti tako da je u stanju da umesto osećanja ponosa ili sujete  doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja.Sujetu definiše jos jedan pojam a to je slavoljublje. Samim tim pogodno tlo za javljanje sujete su sve profesije koje svoj uspeh postižu popularnošću, priznanjem od stane javnosti ili autoriteta. Problem nastaje ukoliko osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Tako na primer neko može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i time se oseća zadovoljnim ili čak samoponosnim. Sa druge strane primarni motiv može biti priznanje ili društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene vrednosti i važnosti. Da li je neko zadovoljan ili sujetan možemo primetiti po karakterističnom ponašanju te osobe,..

Pohlepa je najopasnija bolest u materijalnoj sferi života, koja zahvata čovjekovo tijelo i dušu. Ona je prirodna posljedica čovjekove orijentacije na imanje i imetak, jer gotovo svi želimo više od onog što imamo. Prepoznajemo je kao nezasitu težnju za sve više novca, materijalnih vrijednosti, imetka, moći, uticaja…Koliko god čovjek stekne, nije mu dosta. Daj samo meni…Manifestuje se kao grabežljivost, nezasitost, pohota, pomama, halapljivost, gramizivost, koristoljublje, korumpiranost…a odražava kao težnja za sve više materijalnih dobara, konfora, većom moći nad bližnjim i prirodom i nad postojećim i rastućim tehnološkim napretkom. Nije ograničena ni prostorom, ni vremenom, ni starosnom dobi.  U širem smislu javlja se kao pohlepa pojedinca, firme, kompanije, korporacije i državne zajednice. Pohlepa znači žestoko željeti nešto. Natjera čovjeka da iskoristi drugog, da prevari, slaže, prisvoji, ukrade, opljačka i ubije. Pohlepna osoba misli samo na sebe. U težnji da stekne što želi, ignoriše sve druge. U onom što drugi imaju, a ona nema, ili nema u željenom obimu, pohlepna osoba vidi plijen, koji želi na svaki način prigrabiti, makar to bilo nedozvoljenim putem i nezakonitim sredstvima. Težnja da se stiču, gomilaju i čuvaju materijalne vrijednosti, pokretna i nepokretna imovina, toliko je ovladala čovjekom, njegovom bićem i familijom, da se nerijetko nasljedno prenosi s roditelja na djecu, s djece na unuke, pa ostaju njome zarobljeni do svoje smrti. Ko više ima, taj više vrijedi. Čak ni smrt ne otvori oči ni onima koji odlaze, ni onima koji ostaju. A pored svog bogatstva pohlepan čovjek ostane duhovno siromašan i nesretan.

 Dsmrtnih grijehova. Pohlepna osoba hoće da ima sve, da bude sve i to odmah, ili što prije. I nikad joj nije dovoljno. Pohlepna osoba vidi druge i ono što posjeduju kao plijen i sa  mentalitetom grabljivce čeka priliku da ga prigrabi.anas je cjelokupni društveni sistem vrijednosti zasnovan na pohlepi. Pohlepa razara unutarnju stabilnost i sreću kako pojedinca, tako i društva. 

U vrijeme kada savremeno društvo sve više gubi kontrolu nad plemenitim ljudskim osobinama, ova tema postaje sve aktuelnija. Izražena je posebno u finansijskom svijetu. Novac postaje glavno mjerilo vrijednosti. Radi pohlepe se vode ratovi, vrše progoni, pljačka, ubija …Pohlepa je uzročnik gospodarskih kriza u svijetu, izazvanih pretenzijama moćnika i nesmotrenim zaduživanjem. Ona je uzrok propasti moćnih tvrtki, uzrok smrti velikih osvajača i državnika…kao što su Hitler, Napoleon, Aleksandar Makedonski…  

Pohlepa je u globalnom sistemu postala još naglašenija i sve češće je uzrok ekonomskih problema pojedinih država, ali i pokretač ekonomskih kriza širih razmjera. Najslikovitije je izražava sve veći raskorak između najbogatijih i najsiromašnijih slojeva društva. U društvima gdje prevladava srednja klasa, manje je pohlepnih, većinom su to oni na vlasti..

Pohlepa je grijeh u svim religijama, a po Bibliji se smatra jednim od 7 smrtnih grijehova. Pohlepna osoba hoće da ima sve, da bude sve i to odmah, ili što prije. I nikad joj nije dovoljno. Pohlepna osoba vidi druge i ono što posjeduju kao plijen i sa  mentalitetom grabljivce čeka priliku da ga prigrabi.Pohlepa se prirodno rađa već kod djece u ranom uzrastu i zadatak je roditelja da je odgojem ograniče. Još dok smo bili mali i zajedno sa svojom porodicom jeli za sofrom jelo iz činije ili pitu iz tepsije naučili smo da odmjerenim pokretima slasno ali bez pohlepe uzimamo jelo i svako je osjećao i znao koliki je dio tog zajedničkog kolača njenu namjenjen. Znali smo da ta hrana treba zadovoljiti sve druge koji su jeli s nama, a ne samo nas. Na takav način u nama je razvijan odgovoran osjećaj da zajedno dijelimo ono što imamo. Možda su oči nekad bile pohlepne, ali nas je instikt samokontrole zaustavljao svaki put kad bi poželjeli uzeti više od onog što svima pripada. Time je pohlepa eliminisana već u korijenu, prije nego se u nama i rodila. Nažalost, danas je sve drugačije i daleko od shvatanja da bogatstvo nije u mnoštvu imetka, već je u bogatstvu duše.va politika svijeta svodi se na sticanje bogatstva. Bogatstvo je dostupnost materijalnih i nematerijalnih dobara, koja obogaćuju naš život. Samo po sebi bogatstvo nije zlo, ali je zlo nezaustavljiva težnja za sticanjem novca i materijalnih dobara; da se ima velika kuća, vikendica, najbolji auto, jahta, najnoviji modeli tehnike…U pohlepi za bogatstvom, u težnji da što bogatiji odeš u grob, leti se za većom zaradom, zaboravi se porodični život i zanemari porodica. Pri tome se gubi iz vida da nas pohlepa za novcem neće nikad zasititi, zbog  stalne brige hoće li nam ušteđevina biti dovoljna do kraja života, učiniti nas siromašnijim. 

SADA VAM JE POTPUNO JASNO DA POHLEPA, TA TEZNJA ZA MATERIJALNIM BOGATSTVIMA ZAPRAVO POSPESUJE  SUJETU KOD LJUDI I CINI IH 'VECIM' U SVOJIM OCIMA. KAD SI BOGAT TI SI MOCAN I POSEBAN I SVI TREBA DA TI SE KLANJAJU. SUJETNI LJUDI NAJCESCE SU VRLO NESIGURNI U SEBE PA IH MATERIJALNO BOGATSTVO VRLO OPUSTA U KONTAKTU SA DRUGIM LJUDIMA. BITI POHLEPAN ZNACI DOVESTI SVOJU SUJETU NA NAJVISI NIVO. TAKODJE BITI SUJETAN ZNACI USPETI PO SVAKU CENU BITI 'VECI' OD DRUGIH LJUDI PO MA KOJU CENU - NAJCESCE IZRAZENU MATERIJALNIM BOGATSTVOM.

CUVAJTE SE I SUJETE I POHLEPE. PA IAKO JE POHLEPA UVRSTENA U 7 SMRTNIH GREHOVA A SUJETA NIJE ZNAJTE DA JE SUJETA PODJEDNAKO SMRTNI GREH KAO I OSTALI GREHOVI.

 

.