REALNI ILI VIRTUALNI ZIVOT

 STVARMO SMO SE NAVIKLI DA 'ZIVIMO' NA INTERNETU I SVESNO SMO ODABRALI VIRTUALNI ZIVOT NA USTRB REALNOG. DO GOD TO IMA NEKAKVU GRANICU DOBRO JE. MEDJUTIM SVE JE IZVESNIJE DA SU DECA PRESLA TU GRANICU.

Znate sta je najstrasnije sto deca bukvalno  GLUME SVOJ ZIVOT.Oni moraju da slikaju sta su kupili od odece, od obuce, sta su jeli ,gde su bili...Oni sami sebe prate. To ni Orvel nije mogao da zamisli.Orvel je zamislio teleekran koji covek prati. On  u odredjeno doba dana mora da bude pred teleekranom kad je do 5 minuta mrznje da vice protiv Bernistajna i da uzvikuje ljubav prema Velikom bratu Ali ti sad sam sebe pratis, sam si sebe porobio.

Peneminde je luka u severnoj Nemačkoj, gde se reka Pene uliva u Baltičko more.

Tamo su u oktobru 1942. godine nemački inženjeri sedeli u kontrolnoj sobi i gledali televizijski ekran.

Na njemu su išle slike uživo, u krupnom planu, prototipskog oružja na lansirnoj rampi nekih 2,5 kilometra od njih. Na drugom ekranu, sa širokougaonom kamerom, gledali su kako se oružje uzdiže u nebo.Proba je bila uspešna. Gledali su nešto što će oblikovati budućnost - ali možda ne baš onako kako su to oni zamislili.

Verner fon Braun, briljantni mladi inženjer koji je stajao iza V2, predao se Amerikancima kad je pao Treći Rajh, a potom im pomogao da pobede u svemirskoj trci.

Da ste mu rekli da je njegova proba lansiranja rakete prvi korak ka odlasku čoveka na Mesec, on ne bi bio previše iznenađen. Upravo ga je to i motivisalo.

U jednom trenutku, nakratko je bio uhapšen nakon što je neko u vozu načuo kako govori da bi više voleo da gradi svemirske brodove nego oružje i prijavio ovu sumnjivo nekonformističku misao Gestapou, nacističkoj tajnoj policiji.

Ali Fon Braun nije mogao da predvidi da je prisustvovao i rođenju jedne druge izuzetno uticajne tehnologije - onu koju bi Gestapo obožavao u svom savremenom obliku - televiziju zatvorenog kola, poznatu kao CCTV.

Slike u toj kontrolnoj sobi bile su prvi primer video prenosa koji se ne koristi za emitovanje, već za nadgledanje u realnom vremenu, privatno - preko takozvanog „zatvorenog kola".

Vrhuška iz Penemindea možda je iznurivale robovsku radnu snagu do smrti, ali nije imala nameru da se pridruži broju žrtava.

Umesto toga, pozvala je televizijskog inženjera Valtera Bruha da osmisli način kako da nadgleda lansiranja raketa sa bezbedne udaljenosti. to je bilo pametno, zato što je prvi V2 koji su isprobali zaista eksplodirao sam od sebe, uništivši jednu od Bruhovih kamera.

Teško je odrediti koliko je tačno popularno Bruhovo čedo danas postalo. Jedna procena, stara nekoliko godina, kaže da je broj kamera za video nadzor širom sveta 245 miliona - što je otprilike jedna na svakih 30 ljudi.

Druga pretpostavlja da će ih uskoro, samo u Kini, biti dvostruko više.

Sasvim je izvesno da se tržište brzo širi, a njen globalni lider je kompanija po imenu Hikvižn, delom u vlasništvu kineske vlade.

Šta Kina radi sa svim tim CCTV kamerama?

Evo jednog primera.

Zamislite samo ovu scenu - pokušavate da pređete prometni put u gradu Sjangjangu.

Treba da sačekate da vam se upali zeleno svetlo, ali vam se žuri, tako da samo pretrčite, krivudajući kroz saobraćaj.

Nekoliko dana kasnije, mogli biste da ugledate vlastitu fotografiju, ime i broj lične karte na ogromnom elektronskom bilbordu iznad te raskrsnice, koji vas javno prokazuje kao nekoga ko je nepropisno prešao ulicu.

Ali ne radi se tu samo o javnom sramoćenju: kamere za video nadzor će se povezati sa državnim planskim programom „socijalnog bodovanja".

Kako će tačno taj nacionalni sistem da funkcioniše još je nejasno, ali razne probe koriste podatke iz javnog i privatnog sektora da ocenjuju koliko su ljudi uzorni građani.

Možete da izgubite poene na nepažljivu vožnju, kašnjenje sa plaćanjem račina ili širenje lažnih informacija.

Steknite mnogo poena i jedna od povlastica mogla bi da bude besplatna upotreba javnih bicikala; steknite ih malo i može vam biti zabranjeno korišćenje vozova.

Cilj je da se podstiče i nagrađuje željeno ponašanje - ili, kao što zvanični dokument to poetski kaže, „omogući pouzdanima da se kreću svud pod nebeskom kapom, istovremeno otežavajući diskreditovanima da naprave i jedan jedini korak."

Možda vas sve ovo podseća na izvesni roman objavljen sedam godina nakon što je Valter Bruh izmislio kameru za video nadzor.

U 1984, Džordž Orvel je slavno zamislio život u kom se sve nadzire - ne samo u javnom prostoru, već i u privatnim domovima ljudi. Svako ko je neko i nešto mora da ima „teleekran" preko kog Veliki vrat može da ga gleda.

Ali u priči postoji nagoveštaj da su ovi uređaji isprva bili nešto što su ljudi sami želeli da kupuju.

Kada pritvorni gospodin Čarington mora da pruži Vinstonu uverljiv razlog za očigledno odsustvo teleekrana u njegovoj gostinskoj sobi, on kaže da su „suviše skupi" i da „izgleda da nikad nisam osetio potrebu za njima".

To zvuči kao razgovor koji sam nedavno vodio o glasom kontrolisanim pametnim zvučnicima koje bi neke od najvećih korporacija želele da mi prodaju, kako bih mogao da se raspitam kakvo je vreme ili kažem:

„Aleksa, uključi moje centralno grejanje" ili automatski proverim šta mi se nalazi u frižide

Glasom pokretani pametni zvučnici sakupljaju sve više podatak o nama

Strip crtač Zek Vajnersmit najbolje sumira ovu ponudu ovako:

„Mogu li da postavim uređaj u vašu kuću koji neprestano prisluškuje sve što govorite i radite, pohranjuje te informacije, zarađuje na njima i ne dozvoljava vam da im pristupite?"

„Morali biste mnogo da mi platite za to."

„Ne. Vi ćete platiti nama."

„Uh... Ne, hvala?"

„Uređaj može da izračuna kad vam ponestaje čipsa sa sirom i isporuči vam ga kući dronom u roku od 30 minuta."

„Dajte mi tu mašinu!"

Uređaji kao što su Amazon Eho i Gugl Houm postali su popularni zbog velikog napretka u veštačkoj inteligenciji - a isti je razlog iza sve veće potražnje za CCTV kamerama. Postoji ograničen broj ekrana koje jedna osoba može da posmatra.

Ali ako softver može da gleda, sluša i tumači, koliko možete da nadzirete ograničeno je samo jačinom kompjutera.

Je li zdravorazumski osećati izvesnu nelagodu oko svega ovoga ili treba samo da se zavalimo i uživamo u čipsu sa sirom koji nam je isporučio dron?

To delom zavisi do koje mere verujemo entitetima koji nas posmatraju.

Amazon i Gugl nas brže-bolje uveravaju da oni ne špijuniraju baš sve naše razgovore.

Oni insistiraju da su uređaji dovoljno pametni da samo slušaju kad izgovaramo reči „buđenja" - kao što su „Aleksa" ili „OK Gugl" - i tek tada šalju audio zapis u oblak, kako bi moćniji serveri rastumačili šta mi to želimo.

Potom moramo da verujemo da je ove uređaje teško hakovati - za kriminalce i, možda, za vlade. Naravno, ne zgražava svakoga pomisao da država zna sve više i više o našim svakodnevnim životima.

Jedna Kineskinja je izjavila za australijski ABC da, kako je to njena vlada formulisala, ukoliko je svaki kutak javnog prostora pokriven kamerama, ona će se osećati bezbedno.

Oni koji imaju drugačiji stav prema ovome možda će biti zadovoljni kad čuju da CCTV još uvek nije onoliko pametan kao što izgleda. Raskrsnica u Sjangjangu deluje potpuno automatizovano - ali algoritmi za prepoznavanje lica zapravo nisu dovoljno pouzdani. Snimke moraju da prosejavaju nameštenici vlade.

Ali to možda nije ni bitno. Percepcija prismotre dovoljna je da vas odvrati - sve manje ljudi nepropisno prelazi ulicu.

To je i ideja „panoptikona": ako mislite da vas možda posmatraju, ponašaćete se kao da to stvarno rade. To je ideja koju je Džordž Orvel savršeno dobro razumeo.

Dakle, CCTV je možda još daleko od ispunjenja svog tehnološkog potencijala. Ali za one koji žele da promene šta radimo ili čak kako razmišljamo, to možda ne predstavlja toliku prepreku.

,,Na svakom odmorištu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis: VELIKI BRAT TE POSMATRA.”  (Džordž Orvel, „1984“)

Bilo kako bilo,  ideja Velikog brata održala se do danas i našla način da bude dio naših života. Roman „1984“ poslužio je kao inspiracija za stvaranje rijaliti programa, televizijskog fenomena koji bilježi ogromnu popularnost a samim tim i visoku profitabilnost, iako je jedino što nudi privatni život učesnika koji po pravilu moraju biti skandalozni, jer u suprotnom publici nisu zanimljivi. Ovaj format kod nas je popularan zadnje dvije decenije i osim što privlači široke narodne mase koji glasaju za svoje favorite, mnogima je prečica do slave i novca. 

Po svemu sudeći, način na koji je Džordž Orvel posmatrao svijet dozvolio mu je da vidi dalje i jasnije od svojih savremenika.  Da li je mogao  pretpostaviti da će njegove ideje naći primjenu decenijama kasnije? Ko zna. Ono što je sigurno znao je da društvo nije onakvo kakvim se obično predstavlja i da nas sve, negdje, na neki način, posmatra neki Veliki brat. 

JASNO VAM JE DA SVE STO OBJAVITE NA DRUSTVENIM MREZAMA GLEDA VELIKI BRAT. I NEMOJTE DA MISLITE   STA IMA MENE DA PRATI JA SAM NEZANIMLJIV - VELIKA GRESKA . VELIKI BRAT PRATI SVE IZ SAMO NJEMU ZNANIH RAZLOGA.