SVI SVAKI DAN SLUSAMO NABEDJNE VODITELJE NA MEDIJIMA KOJI SRPSKI GOVORE KAO STRANI A NE MATERNJI JEZIK. NA ULICAMA JOS GORE . I MLADI I STARI SU ZAHVALJUJUCI NOVIM TEHNOLOGIJAMA PROGOVORILI NEKINOVI JEZIK PREPUN RECI KOJE SU UGLAVNOM NAMENJENE KOMPJUTERIMA A NE LJUDIMA. ODAVNO TVITUJEMO, LAJKUJEMO, SINUJEMO,SERUJEMO,DOK NAS BUMERI GLEDAJU SA CUDJENJEM,A VUK KARADZIC SE GORKO KAJE STO NAM JE DAO NAS JEZIK -SRPSKI- JEDINSTVEN U SVETU. PISI KAO STO GOVORIS I CITAJ KAKO JE NAPISANO U SRBIJI VISE NE POSTOJI.
Najnoviji podaci urusavanja naseg obrazovanja vidjeni su ovih dana. Evo price.Javnost se uskomešala, ne verujem ‒ i probudila, govori o tome kako se ove godine na Filološkom fakultetu u Beogradu prijavilo vrlo malo budućih studenata, a na nacionalnim katedrama ‒ jedva dvocifren broj.
Ono što se događa danas nije započeto juče. Obrazovanje se dugo urušava jer ideja socijalnog inženjeringa već decenijama nije da čovek bude prosvećen i dobar, nego poslušan, pa se sprovode takozvani tranzicioni procesi u kojima se opšte znanje svodi na izborne kurseve ne bi li svaki student sastavio svoju biografiju u skladu s ličnim afinitetima, a ne opštim zahtevima studija na kojima izučava izabrani predmet. Ukratko: dešava se opšta dekadencija u kojoj se mladim ljudima nudi da lako postanu učeni, ali im se zlobno prećutkuje da to što će dobiti ‒ nije učenost, niti obrazovanje, već upućenost u rukovođenje šrafićem na poluzi broda. Kako to znamo? Tako što im se dopušta da biraju ono što traži najmanje truda. Drugima rečima, dozvoljeno im je da prođu lako kako bi im jednog dana ‒ to sad vidimo ‒ bilo teško.
Prošle godine, a možda i ranije, osmišljena je reklama u kojoj mladi profesor fakulteta poziva buduće studente na neki od ponuđenih programa, govoreći rečenicu koja se jedva čuje: Dođite da učite tamo odakle su se nekad mogle čuti reči našeg Miloša Crnjanskog. Ova amaterska reklama u kojoj se glas govornika jedva čuje ‒ zazvučala je groteskno: zašto bi nekog u dvadeset i prvom veku zanimalo ko je u prošlosti bio na istom mestu, za istom katedrom, kad se vreme promenilo i kad se od dobrih reči uveliko više ‒ ne živi. Ovako se fakultet ne reklamira, jer niko neće izučavati književnost zato što se njegovim učionicama nekad šetao literarni gorostas. I tačno je da je ova promocija bila smešna, tehnički slabo skrojena i neuverljiva, ali se iza podsmeha njenih gledalaca krije razlog našeg duhovnog potonuća.Kada bi danas neko rekao da želi da studira jezik i književnost zato što voli da čita i piše, i voli Miloša Crnjanskog, njegovi zapisi spasili su ga intimnog ponora i pakla, drugi bi takvog zanesenjaka razumeli kao čoveka koji ne pojmi sadašnjost. On ne uviđa da se ne živi od zvuka i pesme, već od novca, te je neophodno novac stvoriti, a nemoguće ga je stvarati tamo gde ga nema. Dakle ‒ treba bistro izabrati onu struku koja u ovom svetu donosi izvesniji i lagodniji život, a ona ne može imati veze sa jezikom i književnošću. Zašto? Zato što je na ovom polju ključno pitanje, a ne odgovor. Tehnokratska zanimanja podešena su za brzo pružanje odgovora, kao u savremenim govornicama, koje pozivamo svaki put kad imamo problem: automat pojede karticu, gladni smo vegetarijanske pice, krema za lice se potrošila, trebalo bi novu kupiti. Savremeni poslovi samo su niz uslužnih delatnosti ‒ novih zanatlija ‒ koje daju odgovore na jednostavna pitanja: kako da rešim problem? Tim stručnjaka pravovremeno dejstvuje ne bi li se začkoljica rešila i ne bi li ponovo ‒ sve bilo u redu. Čoveku mora da bude dobro, da živi bez problema, jer jedino tako će biti miran. Istina, uvek se novi problemi stvaraju, kako se život ne bi osušio, međutim, i tad će pozvani pomagači priteći u pomoć ‒ pružajući odgovor i rešenje.
Ali šta da činimo ako odgovora i rešenja nema, ako nam nije dato da problem rešimo, već da u njemu postojimo, jer ‒ možda je iluzija da se ovozemaljska kvarljiva roba može popraviti? Nisu li onda plaćeni varioci i svi drugi plemeniti radnici ‒ znalci i stručnjaci ‒ obmana kojom nas je neko zaveo, pa uverio: da se vrednost jednog delatnika bilo koje struke meri njegovim vidljivim i konkretnim rezultatom. Varilac poveže dve dugačke cevi i zacrvene mu se oči, a stručnjak za rashladne uređaje ugradi novi filter i vazduh je čistiji. Oni su, dakle, materijalizovali svoj napor, on je svakome vidljiv i morao bi da bude plaćen, pa će ga društvo i nagraditi za trud. I takav će živeti dobro, jer takav ima odgovor na postavljeno pitanje i takav je sposoban da reši problem.
Svi drugi ‒ jadni i korisni patuljci ‒ biće dobra i poželjna ćutljiva masa što u hodniku čeka da na nju dođe red.
Gde su u takvom svetu studenti jezika i književnosti? U onim tamnim hodnicima skrivaju se od kiše, čitaju Crnjanskog i postavljaju neućutkana pitanja, čude se letnjoj izmaglici, zaneseno, i veruju ‒ premda ih je sve manje ‒ da posle ovog strahotnog besmisla u kojem je čovek bedno žigosan mora doći ozdravljenje, kako je pesnik pisao, ili nas neće biti. A ako nas ne bude, tad ni varioci i svi drugi vrli i plaćeni radnici neće imati kome da ponude svoja umeća. Onog časa kad čovek postane robot ili biljka na vetru i kad više ne bude plemenitih zvanja koja bude ljudsku dušu ‒ zamreće sve. Oni koji misle da će se spasiti samo ne znaju da neće.
U svetu bez duha ‒ neće se spasiti niko.
Tehnologija nam je odavno ukrala dusu, a sada nam sve vise krade i jezik koji je nas identitet. Strasno.
Veliki sam fan Istoka Pavlovica pa cu preneti sta on misli o srpskom jeziku i internetu.
Pre svega, treba da razumemo da je ogromna većina grešaka u kucanju nastala slučajno. Ne zato što ljudi ne znaju kako se nešto piše, već zato što su u brzini pritisnuli pogrešno dugme na tastaturi i nisu to primetili. Klasičan pravopis koji se uči u školi odnosi se na pisanje olovkom. Grafitnom ili hemijskom. Normalno da će biti mnogo manje pravopisnih grešaka dok pišemo na papiru jer tu ne možemo da “omašimo slovo”.
Kako smo živeli dok nije bilo kompjutera? Pa, ako se sećate, u najvećem broju slučajeva, glavni cilj dok pišemo rukom bio je da napišemo to što brže, a ne što lepšim rukopisom. Ovaj nagon za brzim pisanjem pomaže ljudskoj vrsti da se što brže odvijaju svi procesi u društvu: Zahvaljujući brzom pisanju, brže se kreću redovi na šalterima, u domovima zdravlja, u sudskim procesima, jednom rečju sve ide brže.
Kada smo prešli na kompjutere, ljudski cilj je ostao isti – napisati željenu misao što brže. Većina ljudi u toj brzini omaši neko slovo, neki od njih to i primete pa kažu u sebi “prepraviću kasnije, neću sad da klikćem mišem i da brišem, izgubiću misao.” Kasnije, međutim, zaborave da preprave. Tako nastaje većina pravopisnih grešaka na Internetu. Sigurno ih i ovaj moj tekst ima nekoliko.
Osuđivanje ljudi koji su omašili slovo u kucanju na Internetu i nazivanje istih “nepismenim idiotima sa dva razreda osnovne” je isto kao da pokušavamo da osuđujemo ljude koji imaju loš rukopis. A koliko znam, među ljudima sa lošim rukopisom ima mnogih akademika, doktora nauka i ostalih vrhunskih intelektualaca.
Greške u kucanju je najčešće lako primetiti. Ako je neko otkucao “neznam”, onda je veća verovatnoća da je to posledica nepoznavanja pravopisa. Sa druge strane, ako je neko napisao “biosam” spojeno, onda su male šanse da je to zaista i želeo, uzevši u obzir da se radi o osobi koja zna da uključi kompjuter. Lično mislim da ovi “pravopis ego-manijaci” nisu glupi i da savršeno dobro znaju da li je neko pogrešio slučajno ili namerno u kucanju, ali svejedno koriste priliku da pokažu prstom u prestupnika, stavljajući tako do znanja ostatku sveta da bi kultura ovog naroda propala kad ne bi bilo njih – elitnog sloja leksički obrazovanih Internet pozornika koji patroliraju mrežom kako bi spasili Srbiju i njen jezik od uništenja.
Primera poput “biosam” je mnogo, mnogo, više od pravih, namernih pravopisnih grešaka. Prave greške su uglavnom već odavno poznate ustaljene greške i nema ih više od par desetina – “samnom”, “neznam”, i slično. Čak i tada, ne možemo biti sigurni da je namerna greška. Ja sam sto puta do sada u brzini otkucao “neznam” u raznim chatovima, i smatram da je to normalno.
Igre sa rečima i slovima su primeri poput grupe na Fejsbuku koja se zove “Swi mi k0ji w0lim0 palachinke”. Što se mene tiče, ovo je jedna krajnje simpatična i bezazlena pojava – klinci se zezaju i imaju svoj interni “jezik koji nije za odrasle”. Ovo je nešto kao “Internet šatrovački” jezik. Šatrovački klinački jezik postoji u raznim varijacijama već decenijama i poguban je po srpski jezik isto koliko i praćka po teretni brod. Ipak, armija isfrustriranih “wanna be” lingvista i prosvetitelja (sad sam gotov, iskoristio sam englesku reč) koristi i ovu bezazlenu dečju igrariju da ukažu javnosti na “crni oblak uništenja koji se nadvio nad srpskim jezikom za koji je odgovoran Internet i Fejsbuk”.
Vrlo često pročitam kako neko najozbiljnije ispravlja i uči ovu decu da se npr. mrwica piše sa v a ne sa w. Kao da su ta deca retardirana pa to ne znaju. U 100% slučajeva ovakvi komentari govore isključivo o osobi koja ih upućuje – očigledno ima neki bes i frustraciju koji ne zna gde da kanališe, pa se iživljava i glumi nekog akademika i eksperta za srpki jezik pred nedužnom decom koja se igraju sa slovima.
I na kraju, poslednji oblik “rušenja jezika” je uvođenje stranih reči u izvornom obliku na engleskom jeziku. To su primeri poput “kopi-pejst”, “lajkovati komentar”, “inboks”, “LOL” i slično.
Zagovornici ove teorije zavere tvrde da će neprevođenje ovih reči izazvati kolaps našeg jezika i da se Vuk Karadžić i Dositej Obradović prevrnu u grobu svaku put kada neki Srbin izjavi da je “lajkovao” nečiji status. Ovde bih se zato vratio na rečenicu sa početka teksta: Jezik je živ i stalno se menja. Svaki normalan, neostrašćeni filolog zna za ovo.
Jezik jednog naroda konstantno zavisi od opšteg socio-tehnološkog diskursa u kome živimo i menja se čak i ovog trenutka dok ovo čitate. Neke od stranih reči koje sam upotrebio u ovom tekstu nekim pojedincima će biti zanimljive i krenuće da ih koriste. Svi ostali tekstovi koje neki drugi ljudi čitaju u ovom istom trenutku, ili dijalozi koje vode sa drugim ljudima, takođe sadrže neke strane reči koje ti ljudi upravo sada usvajaju. To će se dešavati i u narednih pet minuta, u narednih sat vremena, mesec dana, sto godina. Tako jezik evoluira i to je normalno. Inače bismo danas svi ovde još uvek pričali kao da recitujemo Oranje Marka Kraljevića.
Potrebno je da svi budemo potpuno svesni da se ovo dešava i da je to normalno. Strane engleske reči ulaze u naš jezik kao što su oduvek ulazile i turske, francuske, grčke itd. Nekad su ulazile zato što su Turci bili na vlasti u Srbiji, a danas ulaze zato što je neki tamo Amerikanac po imenu Bil Gejts napravio neki Windows koji ceo svet koristi. Te iste reči ulaze i u sve druge svetske jezike, i ne vidim zaista kako to šteti Srbiji kao naciji. Pre ko zna koliko godina u naš jezik su ušle turske reči poput sat, jastuk, komšija, čaj, kusur, itd itd. Voleo bih da mi neko od propovednika utopijsko-dogmatskog srpskog jezika objasni šta smo mi kao nacija izgubili time što su te reči ušle u naš jezik? Danas bismo bili svetska velesila da smo nekada davno izmislili/sačuvali svoju reč za jastuk?!
Prekinite da opsesivno-kompulsivno ponavljate “zašto na engleskom kad postoji reč za to u srpskom jeziku”. Ne postoji i pomirite se sa tim! Ako je ogromna većina ljudi opštim spontanim socio-lingvističkim konsenzusom odlučila da će se nešto zvati “pejst” a ne “nalepi”, onda je to tako za vjeki vjekov, i to ne može da promeni više nikada nijedan ekspertski tim ili nevladina organizacija za očuvanje jezika. Pomirite se sa tim ili se preselite na vrh neke planine i čitajte do kraja života Zidanje Skadra i Ženidbu kralja Vukašina dok se svet razvija i napreduje brže nego ikad.
U svakom slučaju smatram da je zbog blogova i totalnog self-publishinga na sve strane više skoro nemoguće kontrolisati jezik, i da samo možemo da sedimo i da posmatramo šta se sa njim dešava. Drugo je bilo kad su novine i TV bile jedini kanal komunikacije, postojali su lektori i mogla je da se “drži voda”.
Poseban problem je insistiranje na “piši kao što govoriš” principu kada su u pitanju imena stranih brendova.
Ako otvorite neke od domaćih medija i krenete da čitate tekstove iz domena tehnologije, naletećete na pojmove poput “Epl” i “Ajfon”. Koja je to gigantska kompanija EPL kad nisam u životu čuo za nju?! Ne, zaista, kad čitam ovakve tekstove zamišljam da ih piše neki Titov akademik nauka od sto dvadeset godina. Ustvari, pre će biti da ih piše neko normalan ko se nervira svaki put kad mora da napiše reč “Ajfon”, dok mu pomenuti akademik sedi nad glavom.
Dakle, krajnje je vreme da se apdejtuje…. pardon, ažurira pravilnik srpskog jezika i da se ozvaniči njegovo realno stanje. Zaista, kada je Vuk Karadžić bio živ, brendovi nisu postojali, tako da je sasvim opravdano da se njegovo pravilo naruši u ovom slučaju, bez bojazni da će se on prevrnuti u grobu. Štaviše, da Vuk Karadžić DANAS može da ustane iz mrtvih, došao bi i rekao “Alo, ljudi, narod vam se smeje, napišite lepo iPhone kao što sav običan svet piše, treba da budete neki autoritet ovom narodu a ne da se sprdaju sa vama!”. Čovek je bio reformator i progresivan tip, žestoko se borio za ozvaničavanje narodnog jezika i sigurno bi to uradio.
Štaviše, u vreme kada je Vuk Karadžić pokušavao da reformiše srpski jezik, sitaucija je bila identična kao danas: zvanični književni jezik bio je jezik kojim se služila i koji je branila tadašnja intelektualna elita i šačica nadobudnih intelektualaca. Oni su uporno pokušavali “na silu” da drže neka od pravila starog jezika, iako se običan narodni jezik već uveliko razlikovao od toga. Vuk Karadžić je samo pokušavao da ozvaniči jezik kojim je običan narod već uveliko govorio, dok su književnici i akademici sve više običnom svetu zvučali kao vanzemaljci. Najljući protivnici Vuka govorili su da on svojim reformama pokušava da uvede katoličku veru i zapadnjačku kulturu u Srbiju i da će to biti kraj pravoslavlja. Kao što vidite, istorija se ponavlja. Ako neko ne veruje, može da pročita o tome na Wikipediji, pasus “Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost“.
Sa imenima poznatih ličnosti je već drugačiji slučaj. Tu i dalje preovlađuje struja koja piše imena poznatih ličnosti “po Vuku”, tj. u većini slučajeva ljudi će u svakodnevnom kuckanju napisati “Anđelina Džoli” a ne “Angelina Jolie”.
Zvanični srpski jezik inače, dozvoljava pisanje i izvornog i prilagođenog oblika, bar kada je latinica u pitanju. Dakle, pravilno je napisati i iPhone i Ajfon, i Angelina Jolie i Anđelina Džoli. Nije mi jasno onda, zašto glavni mediji i dalje uporno brendove pišu u prilagođenom obliku.
Onog momenta kada bi se na nekom mladalačkom sajtu pojavile reči poput Guči, Ajfon, Mis Siksti, Fešn Ti-Vi, taj sajt bi počeo da zvuči kao “Bazar” ili “Politika” i bila bi više namenjena mamama i bakama sadašnjih čitateljki. Opet, postoje izuzeci, na primer “Luj Viton” se najčešće piše u adaptiranoj verziji, umesto Louis Vuitton. Dakle, univerzalnog pravila nema, a naš jezik dozvoljava i jednu i drugu formu, i sve je u redu i “po pravopisu”.
Ovaj tekst je bio dosta dugačak, ali ako bih morao da ga sumiram u jednu suštinsku rečenicu, onda bi to bilo: Ne postoji uništavanje pravopisa na Internetu. Postoje samo pojedinci željni samodokazivanja koji od muve prave slona.
I na kraju, slobodno možete da bukmarkujete ovaj tekst – kad god vas neko, negde, na forumu, blogu, portalu, nazove neopravdano nepismenim uništiteljem sprskog jezika, možete da mu odgovorite tako što mu pošaljete link ka ovom tekstu.
Hiljade i hiljade ljudi može pročitati ovaj tekst i prepoznati u njemu sebe, a to će im to možda pomoći da se osveste, da se manu ćorava posla i da svoje znanje preusmere na bavljenje pametnijim stvarima.
OBE PRICE SU VEOMA POUCNE. EVO KAKO JA TO RAZUMEM A I ISTOK JE TO OBJASNIO LEPO. POSTOJI KNJIZEVNI JEZIK KOJI TREBA DA SE KORISTI U MEDIJIMA. ZATO NAM TREBAJU SKOLOVANI LJUDI SA FILOLOSKOG FAKULTETA ODSEK SRPSKI JEZIK I KNJIZEVNOST. U NARODU MEDJU LJUDIMA ZBOG BRZE KOMUNIKACIJE DOZVOLJEN JE INTERNET JEZIK NAJVISE NA MOBILNIM TELEFONIMA I KOMPJUTERIMA. MEDJUTIM, MENE BRINE SRPSKI JEZIK UZIVO KOJI NIJE NI BLIZU KNJIZEVNOG, NIJE SASVIM NI KAO INTERNET SRPSKI NEGO NEKA MESAVINA SRPSKO-ENGLESKOG JEZIKA SA DOSTA SKRACENICA. AKO JE I PRAVILO DA JE JEZIK ZIV I PODLOZAN MENJANJU SAMO BIH PITALA DA LI CE OSTATI BAR MALO PRAVOG SRPSKOG JEZIKA? ONOG ZA DUSU NASU SRPSKU!
