'KOSA'

50 GODINA OD 'KOSE",HIPIKA, MENSONA ,VIJETNAMA. KAKVA JE BILA TA GODINA, ALI NI OVA 2019-TA NE ZAOSTAJE. DA POREDIMO MALO? I TO NE SAMO STO JE PESMA IZ 'KOSE' ' O VODOLIJAMA MOJ ZASTITINI ZNAK. IMA TU MNOGO VISE SLICNOSTI NEGO STO BI TREBALO ZA 50 GODINA EVOLUCIJE COVEKA. AKO JE DARVINOVA TEORIJA NEKAKO I DALJE ODRZIVA. ILI OVO STO JE EVOLUCIJA STALA ODAVNO IPAK TOTALNO POBIJA DARVINA?
Zavesa na vekovnu cenzuru u pozorištu pala je 27. septembra 1968. godine. Nekoliko sati kasnije, grupa dugokosih mladih glumaca izašla je na pozornicu da odigra predstavu koja je prikazivala uzimanje narkotika, antiratne proteste i šokantnu golotinju. Londonski Vest End više nikada nije bio isti.

"Kosa" je bio mjuzikl koji je stvorio kontrakulturu 60-ih godina na pozornici. Pokazao je biseksualnost, međurasne odnose i odbacivanje monogamije pred publikom koja je ranije bila "zaštićena" od takvih tabu tema.
U jednoj sceni glumci su izašli na pozornicu nalazeći se iza lista, potpuno goli, pevajući reči: ptice, cveće, sloboda, sreća. Uprkos tome što je trajala samo nekoliko sekundi, to je nešto što se smatralo skandaloznim i mnogi članovi publike su jednostavno napustili pozorište to veče. Pre jeseni 1968. bilo kakvo pozivanje na homoseksualnost, biseksualnost i golotinju smatrano je nečuvenim i nije mu bilo mesto na britanskoj pozorišnoj sceni.Mjuzikl govori o "plemenu", grupi politički aktivnih hipika koji žive u Njujorku.
Glavni protagonista je Klod, kog je igrao 23-godišnji Pol Nikolas, živeo je život tažući ljubav, mir i seksualnu revoluciju, ali se suočio sa sukobom sa porodicom koja je želela da on ode da se bori u Vijetnamu.
Njihova duga kosa, kao i naziv mjuzikla, bila je simbol prkosa.
- Morali biste da odsečete kosu kada idete u vojsku i odatle simboličan naziv Kosa za mjuzikl - rekao je Džofri Marš, direktor Odseka za pozirište V&A.
Anabel Leventon igrala je Šejlu u originalnoj londonskoj postavi.

- Prve večeri, a to se nigde nigde nije dogodilo, koliko znam, glumci Kose su izašli u publiku. Plesali smo, sedeli im u krilu, preplašili smo ih, i na kraju predstave smo svi pevali "Let the Sun Shine In" i vratili se na scenu i svi iz publike su došli za nama. Tada smo shvatili da je predstava napravila veliku promenu u Britaniji. Kosa je zaista zaprepastila i promenila svet pozorišta zauvek - rekla je ona.
Kosa je mamila publiku narednih pet godina. Do 1973. godine odigrana je 1.997 puta. A onda kada je cenzura nestala, mnogi dramski pisci su pisali stvari koje su bile zabranjene.
"Kosa" se prikazivala i u Beogradu, od 1969. godine.Danas u rijalitiju scene seksa uzivo!  Ucesnici  rujalitija se  zapravo takmice ko ce biti prostiji, bahatiji,te moral prakticno ne postoji. 'KOSA" je u poredjenju sa dansnjim rijalitima cista nevinost!Mnoge ideje za koje su se hipici zalagali tih šezdesetih godina prošlog veka, danas su opšte prihvaćene. Počevši od liberalnih vrednosti, borbe za ljudska prava, ravnopravnosti, borbe protiv rasne diskriminacije, interesovanja za ekologiju i očuvanje planete Zemlje, održivu proizvodnju i organsku hranu, ineresovanja za istočnjačku filozofiju, zen budizam, jogu…Prilikom definisanja hipi pokreta i hipijevske ideologije ima dosta sporenja. Ukoliko se držite onog na prvi pogled vidljivog, hipija ćete definisati kao osobu duge kose, neformalno obučenu, pripradnika subkuture i uživaoca droge, slobodnijeg ponašanja. Ipak, ako se stvari sagledaju dublje i uključe važne premise, teoretičari su saglasni oko opšte definicije koja bi hipija opisala kao osobu koja nije konformista, ne uklapa se u dominantnu kulturu i zalaže se za liberalne principe i način života.Hipi pokret je doneo novi način razmišljanja i pokazao alternativu dominantnoj kulturi. Tadašnji hipici bili su ljudi siti rata, konzumerizma, nepravdi, različitih diskriminacija. To su bili mladi ljudi željni temeljnih društvenih promena. Njihova taktika bili su mirni protesti, na nasilje su odgovarali ljubavlju. Hipici su se zalagali ne samo za političku revoluciju već i revoluciju unutar svakog pojedinca kao individue. To je bilo vreme u kome su se okupili talentovani muzičari, pesnici, pisci, različiti progresivni mislioci, studenti i radoznalci, ljudi spremni na velike i temeljne promene. Različite grupacije koje su se skupljale imale su revulucionarne ideje. Spontano počinju da se udružuju i obrazuju komune u kojima će oni određivati pravila po kojima će nastojati da žive. Sloboda kao jedan od vodećih ideala hipi pokreta, podrazumevala se. To je bio jedan od temelja koji će ih na kraju verovatno i dovesti do propasti kada se izrodila u svoju suprotnot – anarhiju. Eksperimenti sa komunama nisu bili toliko uspešni budući da su mnogi vremenom odustali od ovakvog načina života, ali pomenute ideje su se duboko primile. Istovremeno svedoci smo da i danas postoje svojevrsne komune i alternativni oblici udruživanja širom sveta. Možda će vas iznenaditi podatak da u gotovo svakoj Američkoj saveznoj državi i danas postoji barem jedan kvart ili okrug u kome žive hipici, a ovakvih grupica ima u čitavom svetu. Možda najpoznatija i najegzotičnija je zajednica Kristijanija u Danskoj, ali isto tako hipi zajednica ima i u Holandiji, Australiji, Egiptu, Južnoafričkoj Republici, Švajcarskoj…

Hipi pokret je krajem šezdesetih doživeo svoj uzlet, vhunac ali se isto tako i vrlo brzo se ugasio, barem onaj dominantni, masovni deo pokreta. Mnogi teoretičari tvrde da je revolucija pojela svoju decu, a od one generacije glasnogovornika koji su na Vudstoku zagovarali napredne ideje većina nije doživela da vidi šta se pokretom potom dogodilo.

Vreme i prilike u kome je pokret nastao, sa ove tačke gledišta, bile su idealno tle i jasno je zašto su se tako dobro primile i brzo raširile. U to vreme je bilo aktuelno zaoštravanje političke situacije u svetu, hladni rat, trka u vojnom naoružanju, pretnje atomskim bombama, Kubanska kriza, rasplamsavanje rata u Vijetnamu… Vojna intervencija u Vijetnamu ubrzala je razlaz između mlade generacije i vlasti podržavane od strane konzervativne javnosti. Što je više jačao američki vojni angažman, to se među mladima radikalizovao anti-ratni stav koji je postepeno prerastao u sve izraženiju odbojnost prema nasilju. Zbog svega ovoga mladi su bili spremni da stvore svoj svet i sistem potpuno drugačiji od onog postojećeg. To je bila savršena utopija.Posle Vudstoka 1969. godine na kome je prisustvovalo oko pola miliona ljudi i koji je bio vrhunac pokreta, dolazi, prirodno, do zamora i gašenja hipi pokreta. Mnogi su se umorili od ovakvog načina života, neki se vraćaju porodicama, neki postaju uspešni politički aktivisti i prelaze u dominantnu kulturu, dok se jedna grupa okreće ekstremnijoj borbi za svoje ciljeve i prelaze u ilegalu (pr. Frakcija crvene armije). Bilo je i puno onih koji su se priklonili verskim sektama.. Hipici polako napuštaju velike gradove i premeštaju se mahom u manjim grupama u unutrašnjost. Tako i danas imamo hipi komune koje su se u celom svetu održale.

Pre svega, hipi veruje da je mirno rešenje jedino moguće rešenje za svaku vrstu sukoba proistaklih iz ideoloških, nacionalnih, religijskih i drugih razlika. Tolerancija i mir su najcenjenije vrline. Ljubav i prihvatanje drugih u celini, sa svim njihovim manama i vrlinama bez osude, podrazumevaju se. Ove vrednosti čine srž hipijevske filozofije.

Razlika između nekadašnjih hipika i ovih danas je možda u tome što se danas mnogo toga reciklira, oponaša i prihvata bez nekog dubljeg preispitivanja. Da li oni koji bi danas rekli za sebe da dele vrednosti dece cveća imaju dovoljno znanja i informacija o idejama koje su hipici propagirali i za šta su se zalagali? Osim toga, novo vreme donosi i neke nove probleme i očekuje nove revolucionare sa svežim idejama i novom energijom, drugačijim pristupom rešavanju problema.

Sloboda je ono na šta se najveći broj hipika poziva i to je razlog zbog kog će vrednosti hipi pokreta uvek biti privlačne i intrigantne. Odbacivanje društva koje se zasniva na principu rada od 9-5, gušenju individualizma, društva u kome dominira konzumerizam, društva čiji smo dobrovoljni zatočenici. Iz ovog ali i mnogih drugih razloga ideje poput samoodrživog života u prirodi gde zavisite jedino od prirode i svog rada, bekstvo od stresa ili pak svesno odabran nomadski život pružaju ljudima mnogo veću slobodu od života u udobnosti u kome naizgled imamo rešena sva ključna pitanja.

Želja i potreba za ispunjenijim, srećnijim i rasterećenijim životom u kome imaju slobodu da žive po svojim pravilima bez staln

Sa slobodom dolaze i velike odgovornosti, a sistem svakako neće olakšati preživljavanje onima koji odluče da se drznu i odreknu se konvencionalnog života. Pronaći način da se živi tako da se ne troše dodatno, već dosta iscrpljeni resursi naše planete nije jednostavno i zahteva žrtve i odricanje.

Hipici su tako pioniri u mnogim oblastima počevši od proizvodnje i zagovaranja drugačijeg životnog stila koji predlaže komune, udruživanje, razmenu, holističku medicinu, proizvodnju organske neprskane hrane… Zato je suviše jednostavno svoditi hipike samo na decu cveća koja su uživala u dobroj muzici, slobodnoj ljubavi, eksperimentima sa narkoticima i nosili zanimljivu šarenu odeću, nakit i dugu kosu.

Biti hipik nije u direktnoj vezi sa socijalnim statusom, načinom oblačenja, ponašanjem – suština je u shvatanju slobode, mira, ljubavi, političkih i ljudskih sloboda, brige za planetu. U tom kontekstu, hipi pokret danas verovatno doživljava svoju novu revoluciju i budi se iz dugotrajne hibernacije. Naša generacija je svedok jednoj tihoj, spontanoj revoluciji. Sve je više mladih, visokoobrazovanih ljudi posebno na zapadu koji se svesno odriču konzumerizma i kupuju samo ono što im je zaista potrebno, okreću se radu na sebi i posvećuju humanitarnom radu, volontiraju, udružuju se sa prijateljima u različitim projktima, jednostavno rečeno razmišljaju o delovanju svojih postupaka umesto da se stope sa dominantom masom i žive u blaženom neznanju.Vraćam se na temu. Možda ovi današnji hipiji ako bismo ih tako uslovno nazvali neće zaustaviti ratove, iskoreniti smrtonosne bolesti, nahraniti gladne ali barem će svoj život i život ljudi oko sebe učiniti bogatijim i smislenijim. A budimo pošteni, nisu ni predstavnici masovne kulture ništa značajno uradili po pitanju navedenih problema.

Rat u Vijetnamu je bio besmislen kao i mnogi drugi.  Hipici su to shvatili i pobunili se. Danas se ratovi vode u mnogim zemljama perfidno  - mislim ima raznih vrsta ratova danas i niko to ne primecuje ili nece da primeti. Sto bih ja rekla "mrtvo more". Eto i tu smo totalno zaostali na ljude iz 69-te.

e trke za kapitalom, sve većem broju ljudi je životni ideal.

U savremenom društvu većina ljudi ćutke živi po pravilima koja im samo jednom godišnje daju slobodu da nedelju ili dve provedu radeći šta žele i odvoje vreme za sebe. Hipiji odbijaju ovakav način života, a njihova filozofija je možda najozbiljnije od svih uzdrmala postojeći sistem. Ipak, najveći deo hipija se brzo umorio od ove slobode pa su se početkom sedamdesetih vratili svojim kućama kod svojih dobrostojećih roditelja razočarani iz različitih razloga i utopili se u dominantnu masu.

Sa slobodom dolaze i velike odgovornosti, a sistem svakako neće olakšati preživljavanje onima koji odluče da se drznu i odreknu se konvencionalnog života. Pronaći način da se živi tako da se ne troše dodatno, već dosta iscrpljeni resursi naše planete nije jednostavno i zahteva žrtve i odricanje.

Hipici su tako pioniri u mnogim oblastima počevši od proizvodnje i zagovaranja drugačijeg životnog stila koji predlaže komune, udruživanje, razmenu, holističku medicinu, proizvodnju organske neprskane hrane… Zato je suviše jednostavno svoditi hipike samo na decu cveća koja su uživala u dobroj muzici, slobodnoj ljubavi, eksperimentima sa narkoticima i nosili zanimljivu šarenu odeću, nakit i dugu kosu.

Biti hipik nije u direktnoj vezi sa socijalnim statusom, načinom oblačenja, ponašanjem – suština je u shvatanju slobode, mira, ljubavi, političkih i ljudskih sloboda, brige za planetu. U tom kontekstu, hipi pokret danas verovatno doživljava svoju novu revoluciju i budi se iz dugotrajne hibernacije. Naša generacija je svedok jednoj tihoj, spontanoj revoluciji. Sve je više mladih, visokoobrazovanih ljudi posebno na zapadu koji se svesno odriču konzumerizma i kupuju samo ono što im je zaista potrebno, okreću se radu na sebi i posvećuju humanitarnom radu, volontiraju, udružuju se sa prijateljima u različitim projktima, jednostavno rečeno razmišljaju o delovanju svojih postupaka umesto da se stope sa dominantom masom i žive u blaženom neznanju.

Vraćam se na temu. Možda ovi današnji hipiji ako bismo ih tako uslovno nazvali neće zaustaviti ratove, iskoreniti smrtonosne bolesti, nahraniti gladne ali barem će svoj život i život ljudi oko sebe učiniti bogatijim i smislenijim. A budimo pošteni, nisu ni predstavnici masovne kulture ništa značajno uradili po pitanju navedenih problema
.Prošlonedeljna odluka kalifornijskog odbora za pomilovanje osuđenika da ne pomiluje Čarlsa Mensona, prema kojoj će on nastaviti da izdržava kaznu doživotnog zatvora, podsetila je Amerikance i svet na jednog od najgorih zločinaca u istoriji čovečanstva. Cela planeta bila je svojevremeno užasnuta ubistvima koja su se dogodila tokom dve avgustovske noći 1969. godine, kada je Menson, sa članovima svoje "komune" ubio sedmoro nedužnih ljudi, među kojima je bila i holivudska glumica Šeron Tejt. Kada je klupko počelo da se odmotava, ispostavilo se da je Menson celog života činio zlo i da se njegova biografija može svesti na spisak zlodela.
 Menson se oženio Lionom i sa njom je otišao u Nju Meksiko. Kada je osumnjičen da podvodi svoju ženu i još jednu devojku, policija je počela da ga ispituje, posle čega je nestao, a za njim je izdata poternica. Uhapšen je i osuđen na deset godina zatvora. Dok je bio u zatvoru, Liona je rodila sina Čarlsa Lutera, a 1963. se razvela od Mensona. Menson je iz zatvora izašao 1967. godine. Na slobodi se izdržavao prosjačenjem, sve dok nije upoznao Meri Bruner, fakultetski obrazovanu bibliotekarku. Njih dvoje su počeli da žive zajedno, ali je Menson ubrzo u njihov stan doveo još 18 devojaka. San Francisko je 1967. godine postao centar hipi pokreta. Menson se savršeno uklopio u to okruženje. Koristeći znanja stečena u sajentološkoj crkvi, uspeo je da se nametne za lidera hipi komune koju su uglavnom činile žene. Menson i Brunerova su, sa još nekoliko članova komune, više meseci živeli u autobusu kojim su krstarili Kalifornijom, a potom su živeli u Los Anđelesu u kući Denisa Vilsona, bubnjara Bič bojsa. Menson je, tokom života u Vilsonovoj kući, počeo da se bavi muzikom. Sledeće mesto na kome je Menson živeo sa članovima komune bio je Span ranč. Umesto plaćanja kirije, članovi komune su pomagali u radovima na imanju, a članice komune bile su, po Mensonovom naređenju, dužne da spavaju sa osamdesetogodišnjim vlasnikom ranča. U vreme ubistva Martina Lutera Kinga, Menson je počeo da razvija teoriju po kojoj će u SAD doći do rata između belaca i crnaca. Dokaz za svoje tvrdnje Menson je našao u ploči Bitlsa White Album. Smatrao je da pesme sa ovog albuma imaju skriveno značenje. Po naslovu jedne od pesama sa tog albuma, svoju teoriju o predstojećem rasnom ratu Menson je nazvao Helter Skelter. Na kraju je Menson zaključio da treba da snimi svoj muzički album koji će poslužiti kao okidač rasnog rata.
Dok je živeo kod bubnjara Bič bojsa, Menson je upoznao mnoge ljude iz sveta muzike, među kojima je bio i muzički producent Teri Melčer. Da bi pronašao Melčera, koji je trebalo da producira njegov album, Menson je otišao na Sijelo drajv ranč, ali se ispostavilo da Melčer više ne živi tamo i da su novi stanari holivudska glumica Šeron Tejt i njen muž, filmski režiser Roman Polanski.
Smatrajuci da ce Helter Skelter uskoro poceti Menson je odlucio da doje do novca, pa  je zbog toga 1. jula 1969. ubio dilera droge Bernarda Kroua, a potom je 25. jula, sa još tri člana komune, upao u stan Gerija Hinmana verujući da je Hinman nasledio veću sumu novca. Hinman je držan dva dana u zatočeništvu, tokom kojeg mu je Menson odsekao uvo, a potom je naredio jednom članu komune da Hinmana pretuče na smrt. Policija je početkom avgusta 1969. godine uhapsila člana bande koji je ubio Hinmana. Menson je tada članovima komune objavio početak Helter Skeltera. Odlučio je da za početak napadne ranč Sijelo drajv. Tamo je otišao sa još četiri člana komune kojima je rekao da od njih ocekuje da ubiju sve koje zateknu na sto jeziviji nacin.
U trenutku napada, 8. avgusta 1969. godine uveče, na ranču se nalazila Šeron Tejt, koja je bila pred porođajem, i još troje njenih prijatelja. Roman Polanski bio je u Londonu.
Može se reći da je ranč, posle masakra koji je Menson sa članovima komune tamo počinio, ličio na klanicu. Takođe, mora se reći i da se u klanicama stoka ipak ubija humanije nego što je to ovde bio slučaj sa ljudima. Pojedine žrtve bile su izbodene više od pedeset puta. Šeron Tejt preklinjala je svoje ubice da je drže kao taoca, dok se ne porodi i da je potom ubiju. Izbodena je 16 puta, a njenom krvlju ubice su na ulaznim vratima kuće napisale reč "svinje"..
Može se reći da je ranč, posle masakra koji je Menson sa članovima komune tamo počinio, ličio na klanicu. Takođe, mora se reći i da se u klanicama stoka ipak ubija humanije nego što je to ovde bio slučaj sa ljudima. Pojedine žrtve bile su izbodene više od pedeset puta. Šeron Tejt preklinjala je svoje ubice da je drže kao taoca, dok se ne porodi i da je potom ubiju. Izbodena je 16 puta, a njenom krvlju ubice su na ulaznim vratima kuće napisale reč "svinje".
Pošto je među članovima komune koji su počinili ubistva izbila panika, Menson je odlučio da, zbog učvršćenja borbenog duha, sledeće večeri izvrše još jedan masakr. Pored četvoro ubica od prethodne večeri, odredio je još šestoro članova komune da to učine. Napadnut je ranč na kome je živeo bračni par La Bjanka. Supružnici su izbodeni na smrt, a na zidovima dnevne sobe njihovom krvlju ispisane su reči "smrt svinjama" i "ustanak", na frižideru je ispisano "helter skelter", a na grudima vlasnika ranča urezana je reč "rat".
Menson i članovi komune uhapšeni su kada su jednom prilikom zapalili kamion, a policija je tek kasnije shvatila da se među uhapšenima nalaze i ubice bračnog para La Bjanka, Šeron Tejt i njenih prijatelja. Suđenje ubicama je počelo 15. juna 1970. godine. Menson je na suđenju tvrdio da je žrtva političkog sistema. Sudija je počeo da na suđenja dolazi naoružan kada ga je Menson napao usred sudnice. U opasnosti nisu bili samo ljudi u sudnici već i oni van nje. Članovi Mensonove komune, koji nisu učestvovali u ubistvima i koji nisu bili uhapšeni, pokušali su da otruju jednog svedoka optužbe, a drugi svedok je jedva preživeo podmetnuti požar. Mensonovi advokati opstruirali su suđenje.
Na kraju, Menson i ostale ubice osuđeni su na smrt, ali im je kazna preinačena u doživotnu robiju kada je Kalifornija ukinula smrtnu kaznu.
Obavezno pogledajte film "Carli sejsz" ! Sve ce vam biti jasno Imate link na mom profilu.
Danas ubijaju decu, zene , mlade, stare. Nasilja nikad vise. Na svakom mestu i koraku. U rijalitima najvise.
STA RECI? HIPICI SU IMALI DOBRU IDEOLOGIJU! MENSON JE BIO PSIHOPATA. KOSA JE NAJBOLJI MJUZIKL SVIH VREMENA, A RATOVI NE TREBA DA POSTOJE UOPSTE!