OAZA

IMATI SVOJU OAZU U KOJOJ SE OSECAS  SRECNO I ZASTICENO  JE VELIKA PRIVILEGIJA. I U DANASNJEM URBANOM SVETU PUNOM STRESA CAK JE I NEOPHODNA. ALI  AKO SAGLEDAMO I SIRU SLIKU VIDECEMO LJUDE KOJI SU DRUGACIJI OD NAS I KOJI OVAJ SVET JOS TEZE PRIHVATAJU I DOZIVLJAVAJU GA KAO PRETNJU. I OPET PRICA SA NASIH PROSTORA I OPET VECA OD SEKSPIRA. FILM 'OAZA'  -  „Već uvodno arhivsko svedočanstvo s kraja šezdesetih godina 20. veka nastalo u bivšoj državi uvodi nas priču o onima koji su rođeni drugačiji, kao lica ometena u razvoju sa posebnim potrebama. Autentičan zapis o mogućnostima njihovog osposobljavanja i prilagođavanja u specijalnim ustanovama, diskretno se pretapa u vreme sadašnje i tu počinje angažovana art haus ljubavna melodrama sa snažnim socijalnim potencijalom, koja nas podstiče da se upitamo koliko razmišljamo o ljudima koji su igrom sudbine razlličiti, sa ograničenim životnim prostorom i mogućnostima.

Dugometražni igrani film Oaza reditelja Ivana Ikića podseća da su tu, da su prisutni i da imaju pravo na pristojan život u kome se dešavaju emocionalna previranja.

Tinejdžeri Marija, Robert i Dragana su glavni junaci, a u ostvarenju koje je na granici eksperimenta, glume ih lica sa posebnim potrebama, štićenici ustanove socijalne zaštite „Sremčica“, debitanti Marijana Novakov, Valentino Zenuni i Tijana Marković koje je reditelj za ovaj svojevrstan hrabri podvig posvećeno pripremao godinu dana u okviru specijalne glumačke radionice.

Oni jednostavno briljiraju pred kamerom predočavajući nam nesvakidašnji ljubavni trougao u Domu koji je za njih svojevrsna oaza u odnosu na surov spoljni svet, najčešće nemilosredan prema slabijima. Potpuno ogoljeno, bez mnogo reči i dijaloga, više vizuelnom ekspresijom i gestikulacijom duboko su dočarana unutrašnja stanja nesrećnih duša, njihova muka, teskoba, patnja za porodicom kao nukleusom društva, glad za ljubavlju i konstantna želja za begom u spoljni svet, kao izlazom ka željenoj slobodi.

Jedini profesionalni glumci u filmu su, u ulozi vaspitača – Goran Bogdan i Maruša Mejer koji bezrezervno dele kadar sa kolegama naturščicima.

Snimljena kamerom između dokumentarizma i fikcije, Oaza stvara briljantnu fuziju između dva filmska roda, dokumentarnog i igranog. Za ovaj dvosatni smelo koncpiran film koji inicira teskobu kod gledaoca, potrebno je strpljenje, jer krajnji cilj nije da zabavi, već da probudi empatiju.

Ostvarenje Ivana Ikića je sirov, surov, realan prikaz jednog paralelnog skrajnutog sveta!Ideja je nastala kao neki nastavak toga što sam lično čuo i doživeo u tom domu pre više od 15 godina, kada sam čuo za sličnu priču u stvarnosti, a koja je iskorišćena kao početna premisa iz koje se onda razvio film. Ona nema mnogo veze sa pričom u ovom filmu, ali je poslužila kao inspiracija da dalje kroz fikciju razvijam nešto što sam čuo i video tada kada sam još uvek bio student. Ideja je godinama je razvijana i ostala je u nekoj vrsti čekanja i možda ja nisam lično bio spreman, zreo da je dovršim u to vreme, a kada sam našao ključ kako želim filmski da je ispričam, tada se film desio.

Izazov je bio od početka veliki, dodaje Ikić, jer je pred budućim glumcima u filmu bio ogroman zadatak da odigraju nešto što su uloge koje su fikcija i nemaju sa njima ništa. „Lakše bi bilo da igraju sebe, ali to bi bio manji izazov za sve nas. Istraživao sam na koji način osobe sa posebnim potrebama mogu da participiraju u nečemu što je glumački zadatak, nešto što susrećemo kod profeisonalnih glumaca i bilo mi je zanimljivo da istražujem u tom polju, da vidim šta sve zanimljivo tu može da se desi“, dodaje.

U procesu koji je trajao duže od godinu dana, reditelj je, kaže, birao ljude za koje je verovao da bi u tom procesu mogli da imaju dar da sebe otvore do nekog nivoa kako bi igrali ljude koji nisu on

„To je bilo zanimljivo jer nije postojalo neko prethodno iskustvo na koje smo mogli da se oslonimo, niko to nije pokušao ranije, bar ne da smo mi znali, to je bio pionirski poduhvat za sve nas… pre svega za njih koji nikada ranije nisu glumili niti su verovali ikada da je tako nešto izodljivo, niti da će biti deo nekog filma, nitu su imali takvih ambicija, za sve nas koji se time bavimo, iza kamera, i koji smo znali možda i previše o tome, ali to nismo mogli da iskoristimo na konkretnoj situaciji, gde sve ono što je poznato u tehnici rada sa glumcima je neprimenjivo na ovu situaciju u kojoj smo se mi našli. To je zanimljiv, duplo nepoznati proces koji je naučio i nas iza kamere i njih ispred kamere da učimo jedni od drugih“, kaže Ikić.

Kako priča reditelj, sami učesnici su vrlo brzo osećali da prevazilaze granice za koje su verovali da su krajnji njihov limit. To je bilo zanjimljivo iskustvo, dodaje, gledajući njih kako rade nešto u životu za šta nisu nikad verovali da bi mogli da rade, i kako sami prepoznaju da su uradili nešto dobro i nešto što ima itekako kvaliteta.

Mi kao društvo, nažalost, nemamo preterano razumevanja za osobe za posebnim potrebama, smatra reditelj. To je, kaže, uglavnom ili tabu ili potpuno skriveni deo društva, način na koji se odnosimo prema tome je ili da to odbacimo ili sakrijemo, i to nije samo kod nas, to je uglavnom slično u svim društvima.

„Da li jedan film tu može nešto da promeni, čisto sumnjam, ali može da promeni percepciju ljudi koji ga gledaju, jer imaju pred sobom prvi put ljude koje u svakodnevnom životu ili izbegavaju ili ne žele da vide ili i jedno i drugo, i sada prvi put mogu da dišu sa njima i praktično koračaju sa njima i dožive sve što oni dožive u filmu i da iz njhove perspektive gledaju svet oko sebe, što je jako dragoceno“.

„To je ono što mislim da to ovaj film ima, da iz neke perspektive ljudi na koje niko ne obraća pažnju, sada vidimo njihov svet, njihove probleme, njihov odnos prema ljubavi, prijateljstvu, emocijama, i dobrim i lošim, i posebno prema načinu na koji ispoljavaju emocije na vrlo direktan i čist način za koji smo mi u našoj svakodnevici praktično zaboravili da postoji“, rekao je Ikić.

Film počinje dokumentarnim materijalom, na koji je ekpa filma slučajno naišla u Domu u Sremčici. U pitanju su promotivni snimci te institucije iz sedamdesetih godina.

„Mislim da je taj matrijal sam pronašao mesto u filmu. Vidimo slike vremena koje je davno iščezlo i optimizma koje je to vreme i taj pogled na svet nosio sa sobom, pogotovo u odnosu sa osobama sa posebnim potrebama. Tada je postojalo jedan optimizam koji je bio podstaknut time da sada prvi put i istoriji čovečanstva mogu da nađu svoje mesto u društvu. Kada se vide slike iz tog arhivskog materijala, to je svet koji je odavno iščezao i koji je susprotstavljen svetu u kojem žive junaci danas u domu, a koji je izgubio optimizam u svojoj svakodnevici, realnosti i nekim novim društvenim odnosima koji su se desili. Pa je taj dom sad novo mesto gde se sada nalaze neki novi ljudi, a oni su u potpuno drugačijim okolnostima u odnosu na taj optimistični pogled od pre pola veka kada je to mesto nastalo“, kaže Ikić i dodaje da se to ne odnosi konretno na dom u kojem je snimano, već to na svaku instituciju može da se primeni.

Znam da govorim u ime cele ekipe kada kažem da nam je iskustvo u radu sa ovim divnim ljudima promenilo život. A to nije laka izjava. I nije to slučaj bez razloga. Možda najvažnija stvar koju sam naučila provodeći vreme s njima jeste da pružanje nikada nije jednosmerno. Iako mi kao zajednica jesmo u objektivnoj prednosti za mnoge mogućnosti, postoji toliko činioca njihovog bića koje je u stanju da pruži u jednom zagrljaju ljubavi i nežnosti, a koju mi, utopljeni u more mogućnosti, ne umemo da izrazimo. I to je važno da shvatimo - da inkluzijom mi ne pružamo pomoć, mi vršimo plemenitu razmenu, iz koje će se dalje stvarati zdravije i bolje okruženje za život svih nas kaze rediteljka ovog divnog filma.

Čak dve trećine osoba s intelektualnim smetnjama ostaju u ustanovama do kraja života.

"Ne bih želeo da budem patetičan, ali znajući kakvo je stanje u institucijama, nekad pomislim da li uopšte vredi da živi, ako će živeti u takvim institucijama", tvrdi roditelj Milan Marković.

"Osobe sa intelektualnim poteškoćama su nevidljivi ljudi i o njima se najmanje vodi računa, a to sam znam iz ličnog iskustva", Vesna Petrović iz Udruženja osoba s autizmom.prkos početnim verovanjima u suprotno, autizam nije retka pojava. Poznato je da, ukoliko se podrazumeva ceo spektar autističnih poremećaja, poremećaj može uticati na skoro 6 od 1000 osoba. Autizam može da se desi svakoj porodici, bez obzira na rasnu, nacionalnu i etničku pripadnost, socijalni i ekonomski status, i četvorostruko je učestaliji kod dečaka nego kod devojčica. Rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikacione veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.

Jedna od 700 beba u svetu se rodi sa Daunovim sindromom. Ima tu bolesti koje nastaju kasnije u pubertetu ili ranoj mladosti ( kao shizofrenija). Koliko je tesko ziveti sa osobom koja je intelektualni invalid zna samo onaj ko je to sam osetio brinuci o detetu, bratu, sestri, roditelju sto da ne prijatelju!

ZATO VAM TOPLO PREPORUCUJEM DA ODGLEDATE OVAJ FILM. ZATIM DA MALO IZGUGLATE NA INTERNETU PRICE O OVIM LJUDIMA KOJI SU NEOPRAVDANO BACENI NA MARGINE ZIVOTA. NJIHOVA OAZA NE SME BITI NICIM UGROZENA PA IPAK INKLUZIJA U DRUSTVO  TREBALA BI DA BUDE I ZA NJIH KAO I ZA SVE OSTALE LJUDE.