SAVRSENOST

NISTA NIJE SAVRSENO I NIKO NIJE SAVRSEN I PROSTO JE NEVEROVATNO DA STALNO PREISPITUJEMO TU SAVRSENOST U DRUGIM LJUDIMA I STVARIMA. NARAVNO MISLIMO DA SMO MI SAVRSENI. OVA PRICA  BUDISTICKIH MONAHA JE VEOMA POUCNA KAO I UOPSTE NJIHOVO UCENJE.

Prilikom izgradnje jednog hrama, angažovanje samih radnika je bilo veoma skupo, pa su monasi morali sami da ga zidaju, kao su znali i umeli. Jedan monah je želeo da sve bude savršeno pa se se posvetio svakoj pojedinačnoj cigli.

Bilo je potrebno puno veštine i strpljenja da se cigle postave baš kako treba. Posle nekoliko dana pažljivog rada uspeo je i prosto se divio svom radu. Ali pogled mu je nehotice skliznuo na jednu ciglu koja je bila krivo postavljena i odudarala je od svih onih ispravno postavljenih i užasnuo se od tog prizora. Malter je već bio tvrd da bi se greška ispravila.

Pomislio je: ,,Kako ja mogu biti prosvetljen, ako ne mogu da napravim ni jednostavan zid ispravno?“. Zato je zamolio glavnog monaha da mu dozvoli da poruši zid i počne da gradi iznova.

Glavni monah mu naravno nije dozvolio da sruši zid jer je smatrao da je dovoljno dobar. Reč dovoljno dobar nije ono što je on želeo da čuje, ali je nastavio da radi dalje još upornije i istrajnije i uskoro je hram bio završen.

Kasnije je uvek zaobilazio taj zid kada je neko dolazio u hram. Ali jednog dana se desilo baš da je jedan posetilac prolazio kraj tog zida. I dok su išli posetilac je spontano primetio: “Lep zid.”

A monah mu je zapanjeno odgovorio: ,,Gospodine, da li vi vidite dobro? Zar ne vidite ovu krivo postavljenu ciglu?”. Da vidim, rekao je smešeći se, ali isto tako mogu da vidim i sve ostale koje su sasvim dobro postavljene.

Ova jednostavna izjava promenila je monahov život i naterala ga da shvati da je on ceo život bio fokusiran na ono što je bilo pogrešno i loše, na ono što je nedostajalo i što nije bilo savršeno u njegovom životu.

U svojoj zabrinutosti oko jedne loše postavljene cigle, propustio je da vidi sve ostale koje su bile savršeno postavljene, uprkos tome što nije imao prethodno iskustvo.

Svi imaju nešto u svom životu, što smatraju da je malo krivo i da im smeta. Ako se u životu samo fokusiramo na one stvari koje su kod nas loše, sigurno ćemo patiti.

U životu je pobednik onaj koji ima najviše grešaka. To su obično ljudi koji uče iz svojih grešaka a ne oni koji se nikad ne usuđuju da krenu dalje plašeći se neuspeha.

Koliko ljudi odustane od svojih ciljeva zato što u njima vide onu jednu nakrivljenu ciglu.

Onog momenta kad postanemo realni i prestanemo da trazimo od drugih ono sto ni mi ne posedujemo bicemo veoma srecni. Meni nesavrsenost mnogo lici na razlicitost. Kao sto prihvatamo razlicitost ljudi treba da prihvatimo i njihovu nesavrsenost. Razlika je jedina sto se razlicitost lako uocava, a nesavrsenost teze.

Lepota se u našoj kulturi neretko poistovećuje sa savršenstvom. Nešto se smatra lepim samo u svojoj besprekornoj pojavi, pa tako govorimo o: savršenoj figuri, savršenoj vezi u kojoj nema svađa, sjajnom automobilu, primamljivom stanu – jednom srećnom životu.

Ako u sebi imate takve slike, izlažete se neizmernom pritisku. Pritom treba imati na umu onu poznatu da je lepota uvek u oku posmatrača. U Japanu čak postoji i posebna reč za stvari koje su lepe upravo u svojoj nesavršenosti: wabi-sabi. Zahvaljujući ovom estetskom konceptu nesavršenost čini život vrednim življenja i ne predstavlja nikakve prepreke.Pojam wabi-sabi se teško prevodi. Izvorno značenje reči „wabi” predstavlja osećaj izgubljenosti, osamljenosti. „Sabi” predstavlja starenje, zrelost. Spoj reči otvara nove horizonte: istinska lepota ne proizilazi iz očiglednosti, nego iz skrivene lepote. „Reč je o uzvišenosti, skrivenoj u neprimetnosti, oporoj prostodušnosti koja jasno otkriva sve draži lepote,” isticala je Vilhelm Gundert, naučnica koja se svoje interese usmeravala ka Istočnoj Aziji.

Prizvati wabi-sabi u sopstveni život znači prihvatiti okolnosti. „Japanski filozofija podučava princip wabi-sabi, što podrazumeva mirno prihvatanje stvari koje nisu pravilne, koje su neredovne ili koje se ne odvijaju na način kako mi želimo”, ističe američka autorka Poli Kembl u svojoj knjizi saveta „Bolje živi nesavršeno”. Kada prihvatimo da je sve u našem životu nestabilno, nepotpuno i nedovršeno, pa čak i mi sami, uspostavićemo unutrašnji mir.“ To znači: trebalo bi da naučimo da cenimo autentičnost, čak i kada je nesavršena.

Prema mišljenju autorke, svaki čovek u principu teži celovitosti i ravnoteži, prema osećaju „potpunosti”. Priželjkujemo da duša, telo i duh čine jedinstvo. Ali isto tako nas i upozorava: „Udaljićemo se od tog jedinstva ako svoje vreme utrošimo na pokušaje da sami menjamo svoje karakterne osobine, da se zavaravamo i skrivamo.

Prema tome, ispravan put ka većem unutrašnjem zadovoljstvu krije se u prihvatanju naših mana i njihovom vrhunskom poštovanju. Uz to, moramo preciznije da posmatramo svoje nedostatke, čak i da ih tretiramo sa ljubavlju, humorom, strpljenjem i prijateljskom nastrojenošću.

Pritom ne treba da pokušavamo da unosimo neke promene ili uvodimo neki red. Puno je važnije priznati nesavršenost i intenzivno živeti s onim što jesmo. Tako ćemo da postignemo slobodu i sebi osiguramo različite puteve. I nećemo zapasti ni u kakvu prosečnost, čega se i pribojavamo, nego ćemo nastaviti da se krećemo dalje.Greške nas bude iz rutine i našu pažnju preusmjeravaju na problem. Rješavanje tih problema nam omogućava da shvatimo koliko smo zapravo jaki. Ako ste dovoljno mudri, iz svake greške ćete dovoljno da naučite. Iznova ćete preispitati svoje ciljeve i vrijednosti koje će vam omogućiti da jasnije odredite svoj put prema cilju.Potpuno ćete prihvatiti samoga sebe tek kada prihvatite da ste pogriješili. Moguće je smijati se sopstvenim greškama i potom se truditi da ih ispravite. Većina nas se osjeća loše nakon što pogriješimo. To je navika s kojom moramo da prestanemo ako želimo da cijenimo sami sebe. Osobe koje nas vole i cijene će ostati uz nas bez obzira na naše mane i greške. Nesavršenosti su ono što vas zapravo čini savršenim.Ponekad, čak i uz najveći trud, ne uspijevamo. Možda ćete da napravite sve što je u vašoj moći kako biste postigli željeni rezultat, a svejedno nećete uspjeti. U tome ćete da pokušavate nekoliko puta. Suočavanje sa greškama nas često void suočavanju sa sopstvenim strahovima. Kada se sa tim strahovima suočimo, oni polako počinu da nestaju.Kada doživite posljedicu jedne greške, tek tada ćete zapravo da shvatite hoćete li je ikada više ponoviti. Posljedica greške je nešto najmoćnije što ćete ikada da osjetite. Sve što kažemo ili uradimo, ostavlja za sobom neke posljedice. Nakon svake neprijatne posljedice ćete sebi da postavljate nekoliko pitanja. Kako možete da iskoristite ovo iskustvo? Šta možete drugi put da uradite drugačije? Kako ćete se ponašati u budućnosti?Preuzeti odgovornost nad neuspjehom neće biti lako, niti zabavno. Ali, preuzimanje odgovornosti je ono što vam preostaje nakon što pogriješite. Tek tako ćete da naučite šta možete sljedećeg puta da uradite drugačije. Shvatićete da vaše odluke i radnje imaju veliki uticaj na određivanje kvaliteta vašeg života.Svoje greške ćete da zapamtite i dobro ćete ih se prisjetiti svaki put kada budete preduzimali određene korake u budućnosti. Tada se prisjetite da ste osoba koja ima kontrolu nad svojim životom. Vi ste osoba koja donosi odluke i snosi odgovornost za njih. Greške će vas naučiti da ste jedina osoba koja upravlja samim sobom i konačno ćete preuzeti kontrolu nad sopstvenim životom.Osobe iz vašeg okruženja će, ako su dovoljno mudre, naučiti iz vaših grešaka. Doprinijećete kvalitetu života ljudi oko sebe. Potrudite se da iz vaših grešaka najviše nauče vama bliski i dragi ljudi. Nemojte skrivati svoje greške, podijelite ih sa dragim osobama. Takođe, potrudite se da i vi sami nešto naučite iz tuđih grešaka.

I znam da vam ceo tekst deluje samo kao zanimljivo stivo jer sve ovo je nemoguce izvesti u realnom zivotu jer ne shvatamo ni svoju ni tudju nesavrsenost.

PA IPAK PROBAJTE DA RADITE NA SAGLEDAVNJU NESAVRSENOSTI. TRUD CE VAM SE SIGURNO ISPLATITTI!