OBUKA O RODITELJSTVU

 GDE SE JOS RODITELJI OBUCAVAJU KAKO DA BUDU RODITELJI? U KINI! U KINI U KOJOJ  JE I DALJE KOMUNIZAM, GDE IMA NAJVISE MILIJARDERA I GDE SE SMRTNA KAZNA PRENOSI 'UZIVO' NA TV-U! SPECIFICNA JE KINA. I NE ZNAM KOLIKO SAM PUTA PISALA O NJOJ. I NIKAD NIJE DOSTA. NAJMNOGOLJUDNIJA ,NAJSTARIJA, NAJTRADICIONALNIJA,NAJMISTERIOZNIJA I MILIJARDU NAJ, NAJ ZA KINU. 

Ovaj put o jednoj temi koja nas sve muci? Da li smo dobri roditelji? I sta je u stvari dobar roditelj? Onaj kome je dete "dobro" po standardima zajednice ili koje je postalo dobar i posten covek po standardima porodice? Ali i otone drugi put. Sad bukvalno odgovor na pitanje : Da li treba kazniti roditelje zbog ponasanja dece? Kineski zakon  kaze ; DA!

 Kina planira da uvede zakon prema kome roditelji biti kažnjeni ako njihova maloletna deca počine "ozbiljne prekršaje" ili zločine.

Prema avgustovskom nacrtu zakona o unapređenju porodičnog obrazovanja, roditeljima će biti izrečena opomena ili naređeno da prođu obuku o roditeljstvu ako se njihova maloletna deca loše ponašaju.

"Postoji mnogo razloga zbog kojih se mladi ponašaju loše, a nedovoljno ili neodgovarajuće porodično obrazovanje ključni je uzrok", izjavio je Zang Tievei, portparol Komisije za zakonodavna pitanja Nacionalnog narodnog kongresa, kineskog parlamentarnog tela.

Zakon je najnoviji napor u široj inicijativi Komunističke partije da povede mlađe generacije Kine na ono što smatra zdravim razvojnim putem, bez beskrajnih privatnih časova, zavisnosti od igara i haosa obožavanja slavnih ličnosti.

Novi nacrt zakona trenutno razmatra Stalni komitet Nacionalnog narodnog kongresa, rekao je Zang u ponedeljak. Najnoviji nacrt nije objavljen, ali je portparol rekao da je revidiran kako bi uključio klauzule o zakonskim obavezama roditelja da spreče decu da preuzmu previše akademskih obaveza ili da postanu zavisni od interneta.

Od roditelja će se zahtevati da razumno upravljaju vremenom za učenje, odmor i zabavu maloletnika, rekao je on, dodajući da će novi zakon pomoći roditeljskoj anksioznosti u podizanju dece i opremiti ih „naučnim“ metodama porodičnog obrazovanja. Predloženi zakon bi takođe sprečio nasilno zlostavljanje dece kao netačan način porodičnog obrazovanja, rekao je Zang.

Većina zemalja ima zakone koji od roditelja zahtevaju da svojoj deci obezbede odgovarajuću negu i obrazovanje. Određene zemlje, uključujući Sjedinjene Države i Kanadu, imaju zakone o roditeljskoj odgovornosti prema kojima su roditelji ili zakonski staratelji finansijski odgovorni za namerne povrede ili štetu koju su prouzrokovala njihova deca.

Međutim, predstojeći kineski zakon o porodičnom obrazovanju nastoji da ohrabri roditelje da obrazuju svoju decu na specifičnije načine, koje država podržava.

Nacrt zakona kaže da porodično obrazovanje treba da promoviše tradicionalnu kinesku kulturu i revolucionarnu kulturu stranke. Roditelji bi trebalo da kažu maloletnicima da vole Partiju, poštuju starije i vode štedljiv način života, na način koji „kombinuje strogost i nežnost“, kako stoji u nacrtu.

Predloženi zakon takođe zahteva od lokalnih samouprava da napišu priručnike o roditeljstvu i obuče nastavnike porodičnog obrazovanja koji će ljudima govoriti kako da odgajaju svoju decu.

 

Roditelji imaju ogroman uticaj na život svoje dece, od najranijih dana života, od učenja govora, hoda i osnovnih životnih navika, preko učenja moralnih vrednosti i načela, podsticanja školskog rada i sportskog duha pa sve do modelovanja različitih oblika ponašanja (zapamtite, deca rade ono što vi radite, ne kako vi kažete). Uticaj roditelja najveći je do polaska u školu, nakon čega na snagu stupa i uticaj škole, učitelja i vršnjaka. Zbog toga je jako važno da roditelji u prvih šest godina obave najveći deo posla koji se tiče vaspitavanja deteta i usmeravanja da bude ono što jeste. Naravno posao se tu ne završava, već se samom oblikovanju deteta priključuju i novi autoriteti.

Iako većina roditelja i pre rođenja deteta ima u glavi određena očekivanja kakvo njihovo dete treba da bude i možda želi da dete usmerava baš u tom smeru koji za njega smatra najboljim, posao roditelja nije da umesto svog deteta odabere put kojim će ono ići. Posao roditelja je da deci pruže sigurnu bazu, u vidu podrške, razumevanja i ljubavi kojoj će dete uvek moći da se vraća, ali koja mu je ujedno i odskočna daska ka svetu nezavisnosti i odabira svog sopstvenog životnog puta. Tačnije, roditelj detetu treba da pruži ljubav koja mu je daje vetar u leđa da bude ono što jeste. Svako dete na svet dolazi sa sopstvenim temperamentom, osobinama i potencijalima, i potrebno je prihvatiti ga kao takvo i omogućiti mu da te svoje potencijale razvije.

U današnjem vremenu sve se brzo menja, pa se tako promenio i način na koji roditelji vaspitavaju decu. Pojavljuju se novi stilovi, novi saveti, a u nekim privilegovanim krugovima roditeljstvo je postalo takmičarski sport. Na decu se gleda kao na ljubimce koji treba da donesu što više nagrada, idu na što više treninga i takmičenja, znaju što više jezika, itd. Međutim, kao što su naučna istraživanja potvrdila dečje razvojne potrebe nisu se promenile. One su relativno stabilne kroz istoriju.. Te razvojne potrebe su: potreba za sigurnošću, strukturom, podrškom i ljubavlju.

Кako će roditelji odgovoriti na ove potrebe zavisi od mnogo faktora, pre svega od ličnosti roditelja, ali i od ličnosti deteta, kao i od drugih životnih okolnosti. Dakle, ne postoji jedinstven recept o tome kako dobro roditeljstvo izgleda. Međutim, ono što je poznato i šta se zna jeste šta je to poželjno za dobro roditeljstvo, kao i to šta ne bi trebalo raditi. Pre nego što dođemo do tih poželjnih karakteristika dobrog roditeljstva, videćemo koji su to negativni roditeljski stilovi, koji nisu u najboljem interesu dece. Postoje tipični roditeljski stilovi koji se negativno odražavaju na dečji razvoj i otežavaju razvoj nezavisnosti kod dece. Ti stilovi su poznati kao: preterano kritički, prezaštićujući, nedosledan, svađalački nastrojen, neuključen i nezainteresovan, previše organizovan, emocionalno gladan i zavistan. Sada ćemo videti kako izgleda svaki od ovih negativnih roditeljskih stilova i kako utiče na dečji razvoj:

Preterano kritički orijentisani roditelji skloni su verbalnim iskazima ili ponašanju koji detetu šalje poruke, poput: Glup(a) si i nikada ništa nećeš postići!, Nesposoban(a) si! ili Zar nikad ništa ne možeš da uradiš kako treba?! i slično. Deca koja odrastaju uz ovakve poruke, počinju vrlo rano da sumnjaju u sebe i svoje sposobnosti, brinu da će napraviti grešku, plaču kada dobiju lošu ocenu i na kraju počinju da veruju da ništa ne umeju da urade kako treba. Ona usvajaju ove kritikujuće reči za sebe ili druge. Odrastaju u osobe koje su samokritične, koje nikad nisu zadovoljne postignutim i uvek u svemu traže grešku.Naravno, ovde ne navodimo da decu uopšte ne treba kritikovati. Кritika je u redu kada je konstruktivna i kada je opravdana. Međutim, jako je važno da kritiku nikad ne upućujemo na dečje biće, već na njegovo ponašnje (ovo pravilo važi i u odnosu sa odraslima). Šta to znači? To znači da kada se obraćamo detetu koje nije uradilo domaći ili počistilo svoju sobu, kritiku Lenj si i neodgovoran!,  preformulišemo tako da se ona odnosi na ponašanje, na primer, Tvoje ponašanje je jako neodgovorno, jer nisi sredio svoju sobu iako smo se dogovorili da ćeš to uraditi. Ukoliko želimo da konstruktivna kritika ispuni svoj cilj, onda je dobro da u nastavku kritike koja je upućena na ponašanje, dodamo i neku pohvalu kako bi dete uvidelo da postoji i nešto što je kod njega dobro. Na primer, Ne sviđa mi se što se ponašaš neodgovorno i ne ispunjavaš svoje školske obaveze, a znam da si pametan i da bi to mogao da uradiš bez problema.ada se kritika formuliše tako da je usmerena na ponašanje, detetu se ostavlja mogućnost da se promeni, jer se ponašanje menja i postoji mnogo načina na koje se ono može promeniti, tako da odgovori deteta mogu biti najrazličitiji.  Takođe, dete dobija poruku da je ponašanje to koje je loše, a ne ono samo. U suprotnom, kada je kritika usmerena na dete kao osobu, kod dece se uglavnom javljaju dva odgovora, prihvatanje i negiranje. Odnosno na kritiku Lenj si i neodgovoran, dete može da odreaguje prihvatanjem i da kaže Ok, ja sam takav i da nastavi da se ponaša u skladu sa tim, ili da kaže Ne, ja nisam takav i da uđe u sukob sa roditeljima. U svakom slučaju, dete nema mnogo opcija i rešenja šta da uradi sa tako formulisanom porukom. Кada jednom prihvati da je takvo, na primer neodgovorno i lenjo, ono tako počinje i da se ponaša, radi stvari, donosi odluke i izbore koji to potvrđujuPrezaštićujući roditelji prepoznatljivi su po izjavama Uradiću ja to umesto tebe, Ne brini, ja ću se pobrinuti za sve, Nemoj ti da se mučiš, mama (tata) će  ili Obuci se, hladno mi je itd. Pored ovakvih izjava, ove roditelje i karakteriše takvo ponašanje da uglavnom sve rade umesto svoje dece, čak i kad ona to ne traže od njih. Deca ovakvih roditelja su najčešće vrlo anksiozna, krhka, uplašena i povučena, sa niskim samopouzdanjem. Slušajući ove poruke tokom odrastanja ona najčešće za sebe pomisle da nisu sposobna ništa sama da urade i stalno im je potrbena neka druga osoba koja će raditi stvari umesto njih. Кao odrasle osobe, ova deca ispoljavaju „lepljivost“ u svojim odnosima (idu od veze do veze u potrazi za partnerima koji će ih štititi i brinuti o njima kao što su to radili roditelji), zahtevaju veliku količinu pažnje, nesigurni su ili odlaze u drugu krajnost i odbijaju bilo koji vid pomoći.Nedosledni roditelji su onaj tip roditelja koji danas imaju jedan stav, a narednog dana sasvim suprotan. U utorak, na primer, ovaj roditelj će reći Brinem za tebe. Moraš doći kući na vreme, da bi u sredu izjavio/la Ne zanima me šta radiš; samo me ostavi na miru. Ili ukoliko su mlađa deca u pitanju ta nedoslednost može se ogledati u tome što će jednog dana detetu biti dozvoljeno da se igra u bašti, dok će već narednog dobiti kaznu zato što je to uradilo. Deca ovih roditelja osećaju se nesigurno, često proveravaju druge pokušavajući da otkriju šta drugi misle ili osećaju. Ova deca su uglavnom uplašena i biraju da ne rade ništa, jer nisu sigurna šta se od njih očekuje. Vremenom nauče da budu neupadljiva i povučena, sa nespretnim socijalnim veštinama. Odrastaju u nesigurne osobe, koje neprestano tragaju za neverbalnim znakovima kako bi razumeli druge ljude. Često tumače i interpretiraju ponašanje drugih osoba. Ponašaju se na sličan način kao svoji roditelji, stalno menjaju svoja očekivanja od drugih osoba, pa zbog toga često mogu biti opaženi kao nepravedni u svojim zahtevima.

Roditelji svađalice često manifestuju međusobno neslaganje, kao i nesuglasnice sa drugim ljudima. Njihove rasprave mogu biti prilično glasne, čak i u vidu uvreda i psovki, mogu biti tihe, ljutite, ponekad racionalne, surove, sarkastične, ali nikada zabavne. Disuksija se može povesti u vezi sa poslom, obrazovanjem, novcem, slobodnim vremenom, seksom, vaspitanjem, odgojem dece – tačnije u vezi sa svim. Oba roditelja mogu zauzeti oprečno i protivurečno stanovište u pogledu života. Deca ovih roditelja uglavnom su užasnuta prilično bučnim glasovima i manifestuju sklonost ka povlačenju pri suočavanju sa konfliktima, često osećaju strah kad se konflikti pojave. Кao odrasle osobe, ova deca unutar sebe vode bitku. Velika je verovatnoća  da će se kao odrasli prvo ponašati prema drugima na način jednog od roditelja, a zatim u maniru drugog roditelja. Oni će sami biti nedosledni u ponašanju i sami će tražiti nekog za raspravu i svađu, nezadovoljni prvenstveno sobom.

Neuključeni (nezainteresovani) roditelji pretežno su odsutni od kuće ili čak i kada su tu oni ne slušaju decu, ne dele svoja osećanja, misli i ideje. Podjednako kao što ne dele svoja osećanja, misli i ideje, nisu zainteresovani ni za misli, osećanja i ideje deteta i ne daju prostora detetu da se izrazi. Izoluju se u određenu prostoriju ili aktivnost uz reči Ne uznemiravaj me, zauzet/a sam. U najekstremnijem slučaju su rasejani, zaboravljaju rođendane, koliko im deca imaju godina, zaboravljaju da odu po dete u školu i slično. Deca ovih roditelja su usamljena i tužna, kako od roditelja ne dobijaju adekvatnu pažnju ona počinju da se ponašaju neadekvatno (tuku se, lažu, kradu, beže iz škole…) kako bi privukla bilo kakvu pažnju, vodeći se načelom „bolje i negativna pažnja, nego nikakva“. Na ovaj način, usamljenost i tugu zamenjuju i prikrivaju agresivnim ponašanjem, u najekstremnijim slučajevima delikventnim ponašanjem, jer često u grupi vršanjaka delikvenata pronađu podršku i prihvaćenost koju nisu imala kod kuće.Кao odrasle osobe, uglavnom su distancirane, povučene i neuključene. Plaše se bliskosti iako zapravo čeznu za njom.

Superorganizovani roditelji konstanto obrađuju podatke, retko pokazuju toplinu i impulsivnost. Nisu ni kritički nastrojeni, a ni brižni. Deca ovih roditelja obično pokazuju obrazac buntovničkog ponašanja, ravnodušnosti ili popustljivosti i pokoravanja prema organizaciji. Dakle, deca se mogu pobuniti protiv organizovanosti svojih roditelja i stalno ulaziti u konflikt s njima i namerno ih provocirati. Često se taj bunt može videti kroz neurednu dečiju sobu. Mogu biti ravnodušni, neispunjavati zadato ili i sami prihvatiti ovakav način funkcionisanja. Кao odrasle osobe oni i sami postaju veoma dobro organizovani, uglavnom su perfekcionisti koji teže da sve urade savršeno, a kada u tome ne uspeju osećaju se loše. Radoholičari su i sebe zatvaraju u posao ne dozvoljavajući sebi da predahnu i osete šta se oko njih dešava.mocionalno gladan (zavistan) roditelj konstantno očekuje da bude tretiran kao beba i da se o njemu vodi računa. Očekuje da se ohrabruje, usrećuje ili da bude kritikovan. Ovakvi roditelji često manipulišu svojom decom kako bi ona preuzela roditeljsku ulogu u kući. Кoriste rečenice poput Da me voliš sredio/la bi svoju sobu. Deca ovih roditelja reaguju postavljajući se roditeljski i zaštitnički prema okolini, brinu o drugoj deci u školi, drže im predavanja o tome šta se sme, a šta ne i često deluju dosta zreliji od svojih vršnjaka. Кao odrasle osobe oni funkcionišu tako što udovoljavaju svima osim sebi. Svoje potrebe i želje stavljaju u drugi plan i osećaju se najbolje kad pomažu svima. Zbog toga se često osećaju zapostavljeno. Uglavnom biraju partnera koji deluje bespomoćno i zahteva da se o njemu/njoj brine i vodi računa. Takođe, biraju profesije u kojima će moći da se staraju o drugima i da zanemare sebe.

ZNACI AKO NE UPADNETE U ZAMKE RODITELJSTVA I USPETE DA ODGAJITE DETE KOJE NECE PRAVITI PROBLEME NI VAMA NI DRUSTVU TO JE VELIKI USPEH. IPAK IMAJTE NA UMU DA JE RODITELJ PRE SVEGA COVEK. A STO SE TICE ZAKONA KOJIM SE RODITELJ KAZNJAVA MISLIM DA NIJE U REDU! BEZ OBZIRA STO DETE 'NIJE SVESNO'  RODITELJ NE TREBA DA ODGOVRA ZA POSTUPKE SVOJE DECE. POGOTOVO DANAS KAD DECA  IMAJU DOSTUPNOST TOLIKIM INFORMACIJAMA IZ SVIH SVERA ZIVOTA!