KOMUNE! ZIVOT U ZAJEDNICI BEZ KRVNOG SRODSTVA! KOMUNE RADI BOLJEG ZIVOTA I KOMUNE - SEKTE! KOMUNE XXI VEKA SE RAZLIKUJU OD ONIH IZ 60-TIH KADA SU SE HIPICI DROGOM, SLOBODNIM SEKSOM I ZIVOTOM U PRIRODI SUPROTSAVLAJLI RATU U VIJETNAMU I NADOLAZECEM NOVOM SVETSKOM PORETKU.DANAS KOMUNE NASTAJU DA BI SE POBEGLO OD URBANOG ZIVOTA I VRATILO PRIRODI! DOBRO ZVUCI ZAR NE?
Plaža La Caleta je dom hipi komune u kojoj ljudi žive sa apsolutno minimumom potrebnih stvari. Tu žive jednostavan život u potrazi za suživotom sa prirodom. Većina njih živi u domovima unutar samih stena, dok su neki jednostavno podigli šator na plaži.
U septembru, fotograf Nikolas Rodrigez Krespo je posetio ove ljude sa namerom do dokumentuje njihov život. Upoznao je Bridžet i njenu decu, Fernanda, IT diplomca, koji se doselio nakon što je shvatio da je njegov posao u velikoj kompaniji „bio baziran na uništenju planete“. Tu je i Papito, koji na plaži živi već 35 godina.
Komune su sazrele. Prošli su oni dani kada si mogao da ukradeš roditeljima kola, prodaš ih i daš novac nekom vrhovnom vođi, pre nego što ti organizuju orgiju dobrodošlice u oboru za koze. Sada u komunama strpljivo objašnjavaju posetiocima da mogu da dolaze samo vikednom određenim za posete, i da ne prave buku posle deset sati uveče.
Prave komune su gotovo iščezle. Komuna je komuna samo kada njeni pripadnici dele sav svoj imetak. Da bismo razumeli današnje komune, moramo da ih nazovemo odgovarajućim imenom: komune s namerom.
Komune s namerom su mesta na koja ljudi dolaze da žive zajedno, sa nekim određenim ciljem. Taj cilj bi mogao da bude odricanje od noktiju da bi se postigao vrhunac fizičke spreme, ali češće je u pitanju nešto mnogo manje iracionalno ili okultno, na primer, želja da se živi u ekološki svesnijem okruženju, da se brine održivosti životne sredine, ili da bi se jela samo veganska hrana. Za razliku od tradicionalnih komuna, komune s namerom su voljne da koriste sredstva privatizovanog sveta da bi postigle svoje ciljeve održivog života. Ali nekada moć tih ekonomskih sredstava prevlada, i u takvoj komuni njene sopstvene vrednosti bivaju uništene u procesu.
Institut Esalen u Big Suru, u Kaliforniji, je arhetipska priča kako se mladalački socijalizam izvitoperio u sredovečni konzervatizam. Osnovan je 1962, kao radikalno alternativno utočište za život, gde su mislioci poput Oldosa Hakslija i Frica Perlsa eksperimentisali sa teorijama bihevioralne psihologije i ljudske komunikacije. Sada on funkcioniše kao spa centar sa pet zvezdica, u kojem krevet u zajedničkoj spavaonici naplaćuju 100 dolara, a možeš da ga posetiš samo uz uslov da se prijaviš za preskupu radionicu meditacije/isceljenja/promišljanja.
U Esalenu su otkrili da ono što su stvorili može da se proda, i da će im biti mnogo lakše da „žive drugačije" ako dopuste bogatima da se igraju s njima.
Grou Hitrou, protestni skvot u napuštenom kompleksu staklenika u blizini aerodroma Hitrou je komuna koja je otišla u suprotni organizacijski ekstrem. Zaštitnici životne sredine su zauzeli to zemljište 2010, u znak protivljenja izgradnji treće piste, i od tada je ova komuna istinski anarhična: nema fiksnih radnih mesta, rasporeda kuvanja i nema ustaljene procedure primanja novih članova. Ziben Linden je ekološko selo u centralnoj Nemačkoj koje je dom za 100 odraslih, 40 dece, i gotovo da nema ljudi od dvadeset i nešto godina. Žive u udobnim kućama, i koriste 33% struje koje koristi prosečni nemački građanin: oni menjaju svet, ali to ne miriše kao tinejdžerski duh.
Kada su došli na ovo zemljište, svi su zamišljali svoje buduće idealne kuće: tornjeve, padine, balkone, kupole; sve je prštalo od kreativnosti. Ali kada su eko-klinci shvatili da je najodrživiji način da kuće budu pravougaone, na dva sprata i prekrivene solarnim pločama, povinovali su se svojoj široj viziji i odbacili romantični dizajn. Sada imaju uniformnu estetiku u stilu Sovjetskog Saveza, askete su, i ne gledaju blagonaklono na umetnost radi umetnosti.
Tamera je zgodnija, razmetljivija sestra Ziben Linden. Osnovala ju je jedna grupa Nemaca na jugu Portugala sredinom devedesetih. Tamera sebe naziva „Istraživački centar za realističnu utopiju". Baš kao i mnogi drugi napredni eksperimenti načina života, oni veruju da put do te utopije vodi preko ohrabrivanja otvorene i iskrene komunikacije o ličnim strahovima i željama. Imaju i malo otkačenije običaje, kao što je taj da razgovaraju sa životinjama da bi ih ubedili da prestanu da im jedu useve, koriste kamene krugove da komuniciraju sa braćom i sestrama u Palestini, i veruju da je poligamija najsigurniji način da se izbegne ljubomora.
Ali nisu ove ekscentričnosti to što uništava Tamerin san o utopiji, već njihovo irponično odsustvo želje da preispituju sopstveni sistem i načela. Tamerina samozaštićenost bi mogla da odbije ljubopitljive istomišljenike, ali odustajanje od radikalnih verovanja izgleda kao siguran put do entropije.
Utočište Sanbrst u južnoj Kaliforniji je (jedva) živi dokaz za to.Los Anđeles, 1968. Tri stotine ljudi slobodnog duha otišlo je sa guruom krija meditacije Normanom Polsenom u brda Santa Barbare. Čuvali su ovce, pleli korpe i živeli u celibatu. Deset godina kasnije, dobili su decu, kupili kuću i započinjali poslove. Sada su zajednica od dvadesetak ljupkih ljudi od šezdeset i nešto godina, a njihova deca – kojima je meditacija odavno dozlogrdila – pridružila su se savremenom svetu. Bez naslednika i novih sledbenika, ova komuna nema nikoga ko bi se starao o centru za meditaciju ili radio na kolektivnoj farmi. Razvodnivši svoje zilotsko siromaštvo udobnostima modernog života, ne nude nikakvu nadahnutu ideologiju kojom bi privukli mlade koji traže sebe.
Ali ako je sveža krv ono što je neophodno da bi se neka komuna održala, gde početi, ako ne u gradu? Lois Arkin je 1993. osnovala ekološko selo u Los Anđelesu, i od tada vodi projekat urbanog zajedničkog života. Namere su joj iste kao i u mnogim drugim ekološkim selima: voziti se biciklima, ponovo iskorišćavati prljavu vodu, imati solaelimrne
ćelije, i jesti zajedno barem jednom nedeljno. Razlika je u tome što stanovnici smeju da imaju normalne poslove – da budu advokati, električari, novinari – jer nisu zaglavljeni u nekoj divljini. Ekološko selo u Los Anđelesu je savršeno razuman način za hvatanje u koštac sa troškovima i usamljenošću života u urbanoj džungli, i sjajan primer kako se može živeti na održiviji način u savremenom svetu
Ironično, najekspresivnije mesto koje sam posetio tokom svog obilaska komuna u stvari uopšte nije bila komuna. Brning men je muzički i umetnički festival za koji ste verovatno već čuli. Ako niste, to u suštini izgleda ovako: na hiljade ljudi se okupi u pustinji u Nevadi, gde je novac zabranjen, i gde ljude ohrabruju da dele. Ljudi su neobično ljubazni, neobično pijani, i potrošili su toliko para da bi pripremili žurku, da im deljenje ne pada toliko teško.
Kada 60 hiljada ljudi svih profila dođe u pustinju na nedelju dana, lako je doći do ludila. Ali kada pokušavaš da osmisliš održivi plan o novom načinu upravljanja ljudima i Zemljom, potrebni su strpljenje, disciplina i trezvenost. maragdna Zemlja, sićušna komuna okružena sekvojama koja se nalazi na severu Kalifornije, za prijem novih članova ima proceduru koja bi mogla da se meri sa onom koju imaju Iluminati. Jedan od četiri stalna člana (još dva su na jednogodišnjem probnom periodu) dao mi je spisak neophodnih zahteva koje treba ispunjavati za članstvo: da si već živeo u prirodi, da si imao poslovni projekat koji je ostvarivao zaradu koristeći zajedničko zemljište, da ti je fizički rad blizak, da si već živeo u nekoj komuni s namerom, da si pismen po pitanju elektronske pošte, i da imaš dobre administrativne veštine.Evo šta sam naučio obilazeći komune: to nisu hipi igrališta za decu koja mrze svoje roditelje. To su ozbiljni poduhvati predanih aktivista koji žele da eksperimentišu sa održivim načinima zajedničkog života ljudi i brige za planetu. I da bi postigli taj cilj unutar našeg globalističkog, kapitalističkog društva, morali su da otvore račune u banci. ostoji ćorsokak između praktičnih aspekata zajedničkog života i imidža pobunjenika koji očekujemo u komuni. Ako više želite da se osećate kao da kršite pravila nego da stvarno menjate stvari, idite na žurku „Tajna bašta", čoknite esid, i popnite se na statuu lisice visoku devet metara, kao ovaj tip.kom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Ibica je prihvatila hipi kulturu, ohrabrujući mlade ljude da žive slobodno bez posedovanja velikg broja stvari. Ta scena je bila živahna poput one u njujorškom Grinič Vilidžu ili u San Francisku.
Pre 11 godina sam prvi put došla u kontakt sa ovom zajednicom kada sam živela na plaži. Upoznala sam grupu ljudi koji su mi ponudili da živim u jednoj staroj kući koja je bila napuštena 15 godina. Nekako su ubedili vlasnika da ih pusti da tu žive besplatno, po dogovoru da je ne unište u potpunosti. Na taj način sam otkrila ovaj novi, slobodan i jednostavan način života – potpuna suprotnost raskošu po kojem je Ibica poznata.
Ono što nas definiše kao zajednicu je zajednička želja da živimo na samoodrživ način, što nije uvek lako. Većina nas se snalazi bez struje i vode, dok drugi često kopaju po kontejnerima iza supermarketa za otpatke kojima svi možemo da se nahranimo. Moja serija fotografija "Priče jednog ostrva" je rođena iz ljubavi prema ovim vrednostima i prema judima koji čine našu zajednicu – grupa koju smatram svojom porodicom.
A sada prica i o Srbiji.
Život Porodice bistrih potoka se može podeliti na tri etape. Prve tri do pet godina je postojala komuna, do 15. godine je porodični život, a nadalje je neka vrsta monaštva, kako kaže Boža, 'živim sam protiv nikoga'.
Pri pomenu života u zajedničkoj zajednici, odmah iskrsavaju koncepti slobodne seksualnosti i upotrebe narkotika, ali iako slobodna, Porodica je oduvek ima tri jasna pravila: zabranjeni su meso, droga i agresija. A slobodna seksualnost je praktikovana, ali sa oprezom.
Što se tiče tih kolektivnih i komunitarnih seksualnih koncepcija, nismo ih mnogo pragmatikovali, ali bilo ih je. Mi nismo bili seksualna komuna, ali smo bili komuna koja neguje seks. Velika je razlika. Ovde je 320 ljudi pronašlo partnera, to je prelepo. Duhovnost i seksualnost nikada ne treba razdvajati. Mi smo imali eksperimente i videli smo da je to dosta i pogubno. Posle tih kolektivnih dijagonala dođe do tuča, svađa, raskida, raspada. Mislim da ljubomoru treba kultivisati, osvestiti samospoznajom, i preprečiti joj put dejstva. Kako sam stariji, ja kažem mladima – probajte i brzo se popravljajte.
- Od 40.000 ljudi, svega pet, šest sam morao da zamolim da napuste moj dom jer su bili drski i arogantni. To su egocentrici ili frustrirani ljudi. Jedan od najtežih trenutaka je kada su mi napravili put pored kuće koji nisam želeo, uneli su civilizaciju u nevinost. Ali sam uspeo da metamorfiram. Kada mi je porodica odlazila, to je svakako jedan od najtežih trenutaka. Nikada nisam posumnjao u ovo što sam napravio, ja sam ovo odabrao. Ja živim kao u raju. Raj nije uništen nego su Adam i Eva pobegli iz raja. Lepota i sloboda su najteži za čoveka, ako mu ih daš, on će umreti. Daj mu buku i tehnologiju i on će preživeti. Ja ne znam zašto su oni otišli - odgovara on.
U periodu kada je na imanju živeo sa porodicom, imali su kravu, kokoške, pčele i sve ostalo neophodno za život na selu. Kako mi priča, sada za to nema potrebu, a ni snage. Baštu je tokom vremena smanjio deset puta. Sada svako ko dođe po malo donese, što je i fer jer 'ovde niko nije došao bar parče hleba da nije dobio'. Išao sam ulicom jedno pre deset godina i na zgradi video grafit 'Gde si brate, automate?' Tragično! Ono što ja živim, to je povratak i borba za život, beg od nekrofilnosti i fragmentarizma, potraga za celovitošću i sveopštim. Moramo se boriti za planetu, to je nova revolucija – planetarizam. Bogati su najnesrećniji. Čovek nikad neće biti sretan uz mašine, samo uz žive stvari, reke, potok, trave - objašnjava Boža.
Najstrasnija komuna ikad je ona koju 1974. godine osnovao Džim Džouns, vođa sekte Hram naroda, u severozapadnom delu Gvajane. Na tom mestu se 18. novembra 1978. godine desilo masovno ubistvo i samoubistvo pripadnika sekte. Oni su zajedno sa svojim vođom Džimom Džonsom popili cijanid izmešan sa voćnim sokom. Članovi sekte koji su odbili da ispiju otrov su ubijeni.
Hram naroda je osnovan sredinom 1950-ih u Indijanapolisu, a kasnije je preseljen u San Francisko. Hram nije imao mnogo uspeha. Bio je praćen skandalima i početkom 1970-ih pokret je bio na izdisaju. Džouns je zaključio da mora da napusti SAD i u Gvajani je osnovao utopističku zajednicu nazvanu Džonstaun. Od početka je bilo puno problema kao što su nedostatak hrane, bolesti i česte epidemije. Naoružani ljudi su se starali o disciplini. Oni koji su kršili pravila su bili kažnjavani stavljanjem u kaveze ili elektrošokovima, a potencijalni dezerteri su često umirivani drogama. Stanovnici, koji su uprokos svemu uspeli da pobegnu, izveštavali su o teškim kršenjima ljudskih prava. Roditelji su morali decu da predaju Džounsu koga su svi nazivali „otac“ ili „tata“.
Džim Džouns je sa stanovnicima kampa redovno vežbao masovno samoubistvo. U takozvanim „belim noćima“ pili su navodno zatrovanu limunadu.
Dana 14. novembra 1978, kongresmen Leo Dž. Rajan je sa delegaciom od osamnaest ljudi doleteo u Džonstaun kako bi istražio zloupotrebe. Džouns je pokušao sve da sakrije od posetilaca i da ostavi utisak da je sve u redu. Ovo nije uspelo pošto je 16 pripadnika komune molilo kongresmena da ih povede sa sobom. Fanatični pobornici Džounsa napali su avion i ubili kongresmena, tri novinara, jednog kamermana i ranili još 11 ljudi.
Stanovnici naselja su pozvani preko razglasa. Džim Džouns je objasnio: „Kada nije moguće da živimo u slobodi, onda hoćemo bar da umremo u slobodi. Smrt je samo prelazak na jedan drugi nivo“. Podeljen je valijum i cijanid pomešan sa sokom. Najpre su ubijeni bebe i deca. Onda su došli na red mladi i odrasli. Mnogo roditelja je popilo otrov nakon što su deca umrla. Neki su pokušali da pobegnu, ali je najveći broj bio pobijen i samo je nekolicina uspela da pobegne. Džouns je umro od pucnja u glavu. Nepoznato je da li je izvršio samoubistvo. Ukupno je poginulo 913 od 1110 pripadnika, od čega 276 dece.
Kristina je bila beba, a njen brat je imao dve godine kad je njihova majka ušla u kult "Bozija deca", koji je u svakoj komuni imao između 3-20 porodica. Kad je napunila 8 godina, upoznali su je sa “Zakonom ljubavi”, koji muškarcima omogućava da spavaju s kim žele. Žene i devojčice iznad 10 godina mamile su muškarce u seks kult tehnikom zvanom “flert pecanje”, piše "Miror".
Kristina je zajedno sa drugom decom išla da prosi, gledajući druge mališane kako se igraju napolju, slobodni. Njen život je bio isprogramiran. Budili su se u sedam ujutro zbog molitve, potom su išli da prose, nakon čega se vraćala u kuću i starala za mlađu decu. Imali su sat dnevno za vežbe, ali bez grube igre jer kult nije mogao da priušti da ih otkriju u bolnici zbog neke povrede.
Kad je imala 11 godina bila je prisiljena da spava sa bračnim parom. I sad se seća grča u stomaku koji je osećala dok je išla za njima u spavaću sobu i trenutka kad su se vrata zatvorila za njom. Znala je šta se očekuje od nje.
To je bio samo uvod u život u pedofilskom kultu "Deca boga", u kojem su odrasle osobe mogle da spavaju sa decom i ženama. Porodice kulta su živele odvojeno. Deca su bila sama u grupi i rečeno im je da su svi odrasli njihovi roditelji. Kristina se sa svojom porodicom selila od jedne do druge komune, prisustvujući zastrašujućem nasilju nekih članova kulta. Umesto priča za laku noć slušala je navode o dolazećoj apokalipsi.
-Plašila sam se i mokrila sam u krevet, ali sam to krila jer se to smatralo demonskom opsednutošću i mogli su da to batinama izbijaju iz mene – dodaje ona.
Kad je imala 12 godina, zajedno sa starijim bratom poslali su je u Japan na mesec dana kampa, ali su ostali dve godine. Tu je bila primorana da satima čita Bibliju, ponavlja zavete kultu i prolazi kroz oštri režim vežbi. Slali su je u više komuna i dva puta je bila silovana.
Postoji jos jezivih prica o kumanama sektama. Medjutim, vratila bih se na pricu o komunama namerama u kojima je osnovni motiv rekla bih pobeci od tehnologije i urbanog zivota.
KOMUNE SU 60-TIH BILE BUNT MLADIH I NAGOVESTAVALE SU APKALIPSU DANASNJEG VREMENA. KOMUNE NAMERE U KOJIMA SE BEZI OD TEHNOLOGIJE I MODERNOG DRUSTVA SU OKEJ. STO SMO BLIZE PRVOBITNOJ ZAJEDNICI U KOJOJ SU KAO U KOMUNAMA ZIVELI LJUDI BEZ KRVNOG SRODSTVA SVE SMO BLIZE NOVOJ CIVILIZACIJI KOJA CE NEMINOVNO DOCI POSLE OVE NAJUZASNIJE CICLIZACIJE IKAD!
Plaža La Caleta je dom hipi komune u kojoj ljudi žive sa apsolutno minimumom potrebnih stvari. Tu žive jednostavan život u potrazi za suživotom sa prirodom. Većina njih živi u domovima unutar samih stena, dok su neki jednostavno podigli šator na plaži.
U septembru, fotograf Nikolas Rodrigez Krespo je posetio ove ljude sa namerom do dokumentuje njihov život. Upoznao je Bridžet i njenu decu, Fernanda, IT diplomca, koji se doselio nakon što je shvatio da je njegov posao u velikoj kompaniji „bio baziran na uništenju planete“. Tu je i Papito, koji na plaži živi već 35 godina.
Komune su sazrele. Prošli su oni dani kada si mogao da ukradeš roditeljima kola, prodaš ih i daš novac nekom vrhovnom vođi, pre nego što ti organizuju orgiju dobrodošlice u oboru za koze. Sada u komunama strpljivo objašnjavaju posetiocima da mogu da dolaze samo vikednom određenim za posete, i da ne prave buku posle deset sati uveče.
Prave komune su gotovo iščezle. Komuna je komuna samo kada njeni pripadnici dele sav svoj imetak. Da bismo razumeli današnje komune, moramo da ih nazovemo odgovarajućim imenom: komune s namerom.
Komune s namerom su mesta na koja ljudi dolaze da žive zajedno, sa nekim određenim ciljem. Taj cilj bi mogao da bude odricanje od noktiju da bi se postigao vrhunac fizičke spreme, ali češće je u pitanju nešto mnogo manje iracionalno ili okultno, na primer, želja da se živi u ekološki svesnijem okruženju, da se brine održivosti životne sredine, ili da bi se jela samo veganska hrana. Za razliku od tradicionalnih komuna, komune s namerom su voljne da koriste sredstva privatizovanog sveta da bi postigle svoje ciljeve održivog života. Ali nekada moć tih ekonomskih sredstava prevlada, i u takvoj komuni njene sopstvene vrednosti bivaju uništene u procesu.
Institut Esalen u Big Suru, u Kaliforniji, je arhetipska priča kako se mladalački socijalizam izvitoperio u sredovečni konzervatizam. Osnovan je 1962, kao radikalno alternativno utočište za život, gde su mislioci poput Oldosa Hakslija i Frica Perlsa eksperimentisali sa teorijama bihevioralne psihologije i ljudske komunikacije. Sada on funkcioniše kao spa centar sa pet zvezdica, u kojem krevet u zajedničkoj spavaonici naplaćuju 100 dolara, a možeš da ga posetiš samo uz uslov da se prijaviš za preskupu radionicu meditacije/isceljenja/promišljanja.
U Esalenu su otkrili da ono što su stvorili može da se proda, i da će im biti mnogo lakše da „žive drugačije" ako dopuste bogatima da se igraju s njima.
Grou Hitrou, protestni skvot u napuštenom kompleksu staklenika u blizini aerodroma Hitrou je komuna koja je otišla u suprotni organizacijski ekstrem. Zaštitnici životne sredine su zauzeli to zemljište 2010, u znak protivljenja izgradnji treće piste, i od tada je ova komuna istinski anarhična: nema fiksnih radnih mesta, rasporeda kuvanja i nema ustaljene procedure primanja novih članova. Ziben Linden je ekološko selo u centralnoj Nemačkoj koje je dom za 100 odraslih, 40 dece, i gotovo da nema ljudi od dvadeset i nešto godina. Žive u udobnim kućama, i koriste 33% struje koje koristi prosečni nemački građanin: oni menjaju svet, ali to ne miriše kao tinejdžerski duh.
Kada su došli na ovo zemljište, svi su zamišljali svoje buduće idealne kuće: tornjeve, padine, balkone, kupole; sve je prštalo od kreativnosti. Ali kada su eko-klinci shvatili da je najodrživiji način da kuće budu pravougaone, na dva sprata i prekrivene solarnim pločama, povinovali su se svojoj široj viziji i odbacili romantični dizajn. Sada imaju uniformnu estetiku u stilu Sovjetskog Saveza, askete su, i ne gledaju blagonaklono na umetnost radi umetnosti.
Tamera je zgodnija, razmetljivija sestra Ziben Linden. Osnovala ju je jedna grupa Nemaca na jugu Portugala sredinom devedesetih. Tamera sebe naziva „Istraživački centar za realističnu utopiju". Baš kao i mnogi drugi napredni eksperimenti načina života, oni veruju da put do te utopije vodi preko ohrabrivanja otvorene i iskrene komunikacije o ličnim strahovima i željama. Imaju i malo otkačenije običaje, kao što je taj da razgovaraju sa životinjama da bi ih ubedili da prestanu da im jedu useve, koriste kamene krugove da komuniciraju sa braćom i sestrama u Palestini, i veruju da je poligamija najsigurniji način da se izbegne ljubomora.
Ali nisu ove ekscentričnosti to što uništava Tamerin san o utopiji, već njihovo irponično odsustvo želje da preispituju sopstveni sistem i načela. Tamerina samozaštićenost bi mogla da odbije ljubopitljive istomišljenike, ali odustajanje od radikalnih verovanja izgleda kao siguran put do entropije.
Utočište Sanbrst u južnoj Kaliforniji je (jedva) živi dokaz za to.Los Anđeles, 1968. Tri stotine ljudi slobodnog duha otišlo je sa guruom krija meditacije Normanom Polsenom u brda Santa Barbare. Čuvali su ovce, pleli korpe i živeli u celibatu. Deset godina kasnije, dobili su decu, kupili kuću i započinjali poslove. Sada su zajednica od dvadesetak ljupkih ljudi od šezdeset i nešto godina, a njihova deca – kojima je meditacija odavno dozlogrdila – pridružila su se savremenom svetu. Bez naslednika i novih sledbenika, ova komuna nema nikoga ko bi se starao o centru za meditaciju ili radio na kolektivnoj farmi. Razvodnivši svoje zilotsko siromaštvo udobnostima modernog života, ne nude nikakvu nadahnutu ideologiju kojom bi privukli mlade koji traže sebe.
Ali ako je sveža krv ono što je neophodno da bi se neka komuna održala, gde početi, ako ne u gradu? Lois Arkin je 1993. osnovala ekološko selo u Los Anđelesu, i od tada vodi projekat urbanog zajedničkog života. Namere su joj iste kao i u mnogim drugim ekološkim selima: voziti se biciklima, ponovo iskorišćavati prljavu vodu, imati solaelimrne
ćelije, i jesti zajedno barem jednom nedeljno. Razlika je u tome što stanovnici smeju da imaju normalne poslove – da budu advokati, električari, novinari – jer nisu zaglavljeni u nekoj divljini. Ekološko selo u Los Anđelesu je savršeno razuman način za hvatanje u koštac sa troškovima i usamljenošću života u urbanoj džungli, i sjajan primer kako se može živeti na održiviji način u savremenom svetu
Ironično, najekspresivnije mesto koje sam posetio tokom svog obilaska komuna u stvari uopšte nije bila komuna. Brning men je muzički i umetnički festival za koji ste verovatno već čuli. Ako niste, to u suštini izgleda ovako: na hiljade ljudi se okupi u pustinji u Nevadi, gde je novac zabranjen, i gde ljude ohrabruju da dele. Ljudi su neobično ljubazni, neobično pijani, i potrošili su toliko para da bi pripremili žurku, da im deljenje ne pada toliko teško.
Kada 60 hiljada ljudi svih profila dođe u pustinju na nedelju dana, lako je doći do ludila. Ali kada pokušavaš da osmisliš održivi plan o novom načinu upravljanja ljudima i Zemljom, potrebni su strpljenje, disciplina i trezvenost. maragdna Zemlja, sićušna komuna okružena sekvojama koja se nalazi na severu Kalifornije, za prijem novih članova ima proceduru koja bi mogla da se meri sa onom koju imaju Iluminati. Jedan od četiri stalna člana (još dva su na jednogodišnjem probnom periodu) dao mi je spisak neophodnih zahteva koje treba ispunjavati za članstvo: da si već živeo u prirodi, da si imao poslovni projekat koji je ostvarivao zaradu koristeći zajedničko zemljište, da ti je fizički rad blizak, da si već živeo u nekoj komuni s namerom, da si pismen po pitanju elektronske pošte, i da imaš dobre administrativne veštine.Evo šta sam naučio obilazeći komune: to nisu hipi igrališta za decu koja mrze svoje roditelje. To su ozbiljni poduhvati predanih aktivista koji žele da eksperimentišu sa održivim načinima zajedničkog života ljudi i brige za planetu. I da bi postigli taj cilj unutar našeg globalističkog, kapitalističkog društva, morali su da otvore račune u banci. ostoji ćorsokak između praktičnih aspekata zajedničkog života i imidža pobunjenika koji očekujemo u komuni. Ako više želite da se osećate kao da kršite pravila nego da stvarno menjate stvari, idite na žurku „Tajna bašta", čoknite esid, i popnite se na statuu lisice visoku devet metara, kao ovaj tip.kom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Ibica je prihvatila hipi kulturu, ohrabrujući mlade ljude da žive slobodno bez posedovanja velikg broja stvari. Ta scena je bila živahna poput one u njujorškom Grinič Vilidžu ili u San Francisku.
Pre 11 godina sam prvi put došla u kontakt sa ovom zajednicom kada sam živela na plaži. Upoznala sam grupu ljudi koji su mi ponudili da živim u jednoj staroj kući koja je bila napuštena 15 godina. Nekako su ubedili vlasnika da ih pusti da tu žive besplatno, po dogovoru da je ne unište u potpunosti. Na taj način sam otkrila ovaj novi, slobodan i jednostavan način života – potpuna suprotnost raskošu po kojem je Ibica poznata.
Ono što nas definiše kao zajednicu je zajednička želja da živimo na samoodrživ način, što nije uvek lako. Većina nas se snalazi bez struje i vode, dok drugi često kopaju po kontejnerima iza supermarketa za otpatke kojima svi možemo da se nahranimo. Moja serija fotografija "Priče jednog ostrva" je rođena iz ljubavi prema ovim vrednostima i prema judima koji čine našu zajednicu – grupa koju smatram svojom porodicom.
A sada prica i o Srbiji.
Život Porodice bistrih potoka se može podeliti na tri etape. Prve tri do pet godina je postojala komuna, do 15. godine je porodični život, a nadalje je neka vrsta monaštva, kako kaže Boža, 'živim sam protiv nikoga'.
Pri pomenu života u zajedničkoj zajednici, odmah iskrsavaju koncepti slobodne seksualnosti i upotrebe narkotika, ali iako slobodna, Porodica je oduvek ima tri jasna pravila: zabranjeni su meso, droga i agresija. A slobodna seksualnost je praktikovana, ali sa oprezom.
Što se tiče tih kolektivnih i komunitarnih seksualnih koncepcija, nismo ih mnogo pragmatikovali, ali bilo ih je. Mi nismo bili seksualna komuna, ali smo bili komuna koja neguje seks. Velika je razlika. Ovde je 320 ljudi pronašlo partnera, to je prelepo. Duhovnost i seksualnost nikada ne treba razdvajati. Mi smo imali eksperimente i videli smo da je to dosta i pogubno. Posle tih kolektivnih dijagonala dođe do tuča, svađa, raskida, raspada. Mislim da ljubomoru treba kultivisati, osvestiti samospoznajom, i preprečiti joj put dejstva. Kako sam stariji, ja kažem mladima – probajte i brzo se popravljajte.
- Od 40.000 ljudi, svega pet, šest sam morao da zamolim da napuste moj dom jer su bili drski i arogantni. To su egocentrici ili frustrirani ljudi. Jedan od najtežih trenutaka je kada su mi napravili put pored kuće koji nisam želeo, uneli su civilizaciju u nevinost. Ali sam uspeo da metamorfiram. Kada mi je porodica odlazila, to je svakako jedan od najtežih trenutaka. Nikada nisam posumnjao u ovo što sam napravio, ja sam ovo odabrao. Ja živim kao u raju. Raj nije uništen nego su Adam i Eva pobegli iz raja. Lepota i sloboda su najteži za čoveka, ako mu ih daš, on će umreti. Daj mu buku i tehnologiju i on će preživeti. Ja ne znam zašto su oni otišli - odgovara on.
U periodu kada je na imanju živeo sa porodicom, imali su kravu, kokoške, pčele i sve ostalo neophodno za život na selu. Kako mi priča, sada za to nema potrebu, a ni snage. Baštu je tokom vremena smanjio deset puta. Sada svako ko dođe po malo donese, što je i fer jer 'ovde niko nije došao bar parče hleba da nije dobio'. Išao sam ulicom jedno pre deset godina i na zgradi video grafit 'Gde si brate, automate?' Tragično! Ono što ja živim, to je povratak i borba za život, beg od nekrofilnosti i fragmentarizma, potraga za celovitošću i sveopštim. Moramo se boriti za planetu, to je nova revolucija – planetarizam. Bogati su najnesrećniji. Čovek nikad neće biti sretan uz mašine, samo uz žive stvari, reke, potok, trave - objašnjava Boža.
Najstrasnija komuna ikad je ona koju 1974. godine osnovao Džim Džouns, vođa sekte Hram naroda, u severozapadnom delu Gvajane. Na tom mestu se 18. novembra 1978. godine desilo masovno ubistvo i samoubistvo pripadnika sekte. Oni su zajedno sa svojim vođom Džimom Džonsom popili cijanid izmešan sa voćnim sokom. Članovi sekte koji su odbili da ispiju otrov su ubijeni.
Hram naroda je osnovan sredinom 1950-ih u Indijanapolisu, a kasnije je preseljen u San Francisko. Hram nije imao mnogo uspeha. Bio je praćen skandalima i početkom 1970-ih pokret je bio na izdisaju. Džouns je zaključio da mora da napusti SAD i u Gvajani je osnovao utopističku zajednicu nazvanu Džonstaun. Od početka je bilo puno problema kao što su nedostatak hrane, bolesti i česte epidemije. Naoružani ljudi su se starali o disciplini. Oni koji su kršili pravila su bili kažnjavani stavljanjem u kaveze ili elektrošokovima, a potencijalni dezerteri su često umirivani drogama. Stanovnici, koji su uprokos svemu uspeli da pobegnu, izveštavali su o teškim kršenjima ljudskih prava. Roditelji su morali decu da predaju Džounsu koga su svi nazivali „otac“ ili „tata“.
Džim Džouns je sa stanovnicima kampa redovno vežbao masovno samoubistvo. U takozvanim „belim noćima“ pili su navodno zatrovanu limunadu.
Dana 14. novembra 1978, kongresmen Leo Dž. Rajan je sa delegaciom od osamnaest ljudi doleteo u Džonstaun kako bi istražio zloupotrebe. Džouns je pokušao sve da sakrije od posetilaca i da ostavi utisak da je sve u redu. Ovo nije uspelo pošto je 16 pripadnika komune molilo kongresmena da ih povede sa sobom. Fanatični pobornici Džounsa napali su avion i ubili kongresmena, tri novinara, jednog kamermana i ranili još 11 ljudi.
Stanovnici naselja su pozvani preko razglasa. Džim Džouns je objasnio: „Kada nije moguće da živimo u slobodi, onda hoćemo bar da umremo u slobodi. Smrt je samo prelazak na jedan drugi nivo“. Podeljen je valijum i cijanid pomešan sa sokom. Najpre su ubijeni bebe i deca. Onda su došli na red mladi i odrasli. Mnogo roditelja je popilo otrov nakon što su deca umrla. Neki su pokušali da pobegnu, ali je najveći broj bio pobijen i samo je nekolicina uspela da pobegne. Džouns je umro od pucnja u glavu. Nepoznato je da li je izvršio samoubistvo. Ukupno je poginulo 913 od 1110 pripadnika, od čega 276 dece.
Kristina je bila beba, a njen brat je imao dve godine kad je njihova majka ušla u kult "Bozija deca", koji je u svakoj komuni imao između 3-20 porodica. Kad je napunila 8 godina, upoznali su je sa “Zakonom ljubavi”, koji muškarcima omogućava da spavaju s kim žele. Žene i devojčice iznad 10 godina mamile su muškarce u seks kult tehnikom zvanom “flert pecanje”, piše "Miror".
Kristina je zajedno sa drugom decom išla da prosi, gledajući druge mališane kako se igraju napolju, slobodni. Njen život je bio isprogramiran. Budili su se u sedam ujutro zbog molitve, potom su išli da prose, nakon čega se vraćala u kuću i starala za mlađu decu. Imali su sat dnevno za vežbe, ali bez grube igre jer kult nije mogao da priušti da ih otkriju u bolnici zbog neke povrede.
Kad je imala 11 godina bila je prisiljena da spava sa bračnim parom. I sad se seća grča u stomaku koji je osećala dok je išla za njima u spavaću sobu i trenutka kad su se vrata zatvorila za njom. Znala je šta se očekuje od nje.
To je bio samo uvod u život u pedofilskom kultu "Deca boga", u kojem su odrasle osobe mogle da spavaju sa decom i ženama. Porodice kulta su živele odvojeno. Deca su bila sama u grupi i rečeno im je da su svi odrasli njihovi roditelji. Kristina se sa svojom porodicom selila od jedne do druge komune, prisustvujući zastrašujućem nasilju nekih članova kulta. Umesto priča za laku noć slušala je navode o dolazećoj apokalipsi.
-Plašila sam se i mokrila sam u krevet, ali sam to krila jer se to smatralo demonskom opsednutošću i mogli su da to batinama izbijaju iz mene – dodaje ona.
Kad je imala 12 godina, zajedno sa starijim bratom poslali su je u Japan na mesec dana kampa, ali su ostali dve godine. Tu je bila primorana da satima čita Bibliju, ponavlja zavete kultu i prolazi kroz oštri režim vežbi. Slali su je u više komuna i dva puta je bila silovana.
Postoji jos jezivih prica o kumanama sektama. Medjutim, vratila bih se na pricu o komunama namerama u kojima je osnovni motiv rekla bih pobeci od tehnologije i urbanog zivota.
KOMUNE SU 60-TIH BILE BUNT MLADIH I NAGOVESTAVALE SU APKALIPSU DANASNJEG VREMENA. KOMUNE NAMERE U KOJIMA SE BEZI OD TEHNOLOGIJE I MODERNOG DRUSTVA SU OKEJ. STO SMO BLIZE PRVOBITNOJ ZAJEDNICI U KOJOJ SU KAO U KOMUNAMA ZIVELI LJUDI BEZ KRVNOG SRODSTVA SVE SMO BLIZE NOVOJ CIVILIZACIJI KOJA CE NEMINOVNO DOCI POSLE OVE NAJUZASNIJE CICLIZACIJE IKAD!
Нема коментара :
Постави коментар