PAOLO KOELJO MOJ OMILJENI PISAC TRI PUTA JE BIO U PSIHIJATRIJSKOJ BOLNICI (ZATO STO JE BEZAO UVEK IZNOVA) KAO I DOSTOJEVSKI I MNOGI VELIKANI (PREFERIRAM IPAK PISCE JER SU ZA NJIMA OSTALI ZAPISI). 'VERONIKA JE ODLUCILA DA UMRE JE AUTOBIGRAFSKA KOELJOVA KNJIGA. BUKOVSKI CIJE CITATE NA FEJSBUKU VIDJAM SVAKOG DANA- NJEGOVE 'ZENE' I 'BLUDNI SIN' SU MI NAJOMILJENIJE KNJIGE! LAZA LAZAREVIC I PETAR KOCIC - 200 GODINA PRICA O LJUDSKIM ZIVOTIMA - SVAKA JEZIVIJA I TUZNIJA OD PRETHODNE I SLEDECE.... A OVIH DANA SE U "LAZI" NALAZI MOMAK KOJI MISLI DA JE "TESLA" ( TESLA JE INACE PATIO OD OKP), MOMAK KOJI PROGANJA BIBLIOTEKARKE, MOMAK KOJI JE IZBO SEBE NOZEM MISLECI DA JE NEKO DRUGI...
Dostojevski slika klinički tačno bezbrojne patološke tipove, Dostojevski, isto tako tačno, daje i odgovor na pitanje otkud sve te duševne bolesti i posuvraćenosti. On vidi uzrok u nezdravoj društvenoj sredini.Ruski profesor psihijatrije Čil, u svojoj opsežnoj studiji „Dostojevski kao psihopatolog", nabraja u njegovim književnim delima oko 40 različitih tipova živčanih i duševnih bolesti i bolesnika. Drugi ruski psihijatar Bazenov, navodi to kao dokaz intuitivne stvaralačke moći Dostojevskog. On uz to dodaje i činjenicu da je Dostojevski, kao nelekar, ušao u složene probleme psihijatrije pre francuskog psihijatra Manjana I pre momačkih psihijatara Kraft-Ebinga i Šilea, koji su o svemu tome naknadno raspravljali. Stručne ocene Čiža i Baženova, kao i psihološke karakteristike koje su dali Turgenjev, Tolstoj i drugi o Dostojevskom, važni su dokumenti o Dostojevskom. Oni govore da je on nosio u duši sve svoje književne ličnosti, te ih je zato verno slikao i opisivao. Šiler je dao ključ za bolje razumevanje toga kad je kazao: „Ako hoćeš da poznaš sebe, pogledaj kako biva kod drugih; ako želiš da poznaš druge, pogledaj u svoje rođeno srce".
Torkvato Taso (1544-1595) već u ranoj mladosti pokazao je znake duševne poremećenosti, koju sredina nije shvatala. Više puta je zatvaran iz raznih razloga, čak i na sopstveni zahtev. Sukobi sa okolinom su bili brojni, što je uglavnom bila posledica Tasove rano ispoljene duševne poremećenosti, koja se nije prepoznavala. U tamnici je tretiran više kao zatvorenik nego kao bolesnik, te je kasnije svim silama pokušavao da se iz nje izbavi. Ni u takvim uslovima nije prekidao svoj pesnički rad, od čega su njegovi poštovaoci pravili legende.
Jedan od najznačajnijih nemačkih pesnika iz doba klasicizma, Fridrih Helderlin, (177-1843), imao je veoma težak život i u 32 godini mu se pomračio um, tako da je poslednjih četrdesetak godina proživeo kao neizlečivi duševni bolesnik. Nešto bolje sreće bio je francuski pesnik Gi de Mopasan (1850-1893, slika desno), koji je pri kraju kratkog života, tačnije 1891. godine, dobio nastupe ludila.
Žerar de Nerval (1808-1855), francuski književnik iz epohe romantizma, bio je boem i sanjar koji je ceo život proveo u siromaštvu. Lečio se u duševnoj bolnici i okončao život samoubistvom. Italijanski pesnik Đakomo Leopardi (1798-1837) bio je rastrojenih živaca i pomišljao je na samoubistvo.
Markiz de Sad (1740-1827) tridesetak godina je proveo u tamnici, a tamnovanje je završio u ludnici, orgijajući sa ostalim 'stanarima' do kraja života. Bio je, kažu, niskog rasta i veoma lep. Pročuo se po aferi ROZA KELER, kada je mučio jednu parisku prostitutku, a odmah potom je u odsustvu osuđen na smrt zbog učešća u MARSEJSKOM SKANDALU - orgiji u kojoj je bilo mučenja, homoseksualnih odnosa, pa čak i trovanja učesnika. De Sad je sve preživo zahvaljujući pomilovanju francuskog kralja i stigao još i da napiše niz romana i drama među kojima i '120 dana Sodome' u kojem je opisao 600 varijacija ispoljavanja ljubavnog instinkta. De Sad se na kraju našao u ludnici, gde je proveo poslednjih 11 godina života.
Švedski književnik August Strindberg (1849-1912) bio je nervno labilan, patio je od manije gonjenja, a pokušao je i samoubistvo u dvadesetoj godini. Imao je tri neuspela braka i poslednje godine života proveo je u dubokoj samoći.Rumunski pesnik Mihail Eminesku (1850-1889) takođe je umro poremećenog uma. Uprkos tome, on je ostvario presudan uticaj na rumunski književni jezik.
Veliki Žan Žak Ruso (1712-1778) imao je vrlo nesrećan život i prepun obrta, ali neuporedivo pošteniji od mnogih drugih slavnih ljudi koji su živeli u tom burnom vremenu. Proveo je nesrećno detinjstvo, a u mladosti je radio sve i svašta, bio je šegrt, sluga, nastavnik muzike, prepisivač nota, kućni učitelj i drugo. Duševno i telesno iscrpljen, nalazeći se na granici nervnog sloma, 1761. nastanio se na jednom malom imanju, gde je napisao dela 'Julija ili Nova Heloiza' i 'Emil ili o vaspitanju', koja je izazvala bes službene Francuske, tako da je pariski sud izdao nalog za njihovo spaljivanje i Rusoovo hapšenje. Bežeći pred progonima, razdiran unutrašnjim moralnim krizama, oboleo je od manije gonjenja, a uočavali su se i neki znaci šizofrenije.
Usamljen, bolestan i premoren stvarnim i umišljenim progonima, umro je u Parizu 1778. godine.
Prica o genijalnosti Paola Koelja pocinje od njegovog ludila ,a zatim hodocasca. "Zahir" treba procitati pre od najpoznatijeg "Alhemicara". Kada se Paulo Koeljo rodio 24. avgusta 1947, video je svoju baku kako stoji pored njega i upamtio taj trenutak za ceo život – ili barem tvrdi da jeste. Sedamnaest godina kasnije, završio je u duševnoj bolnici, gde su ga poslali roditelji zabrinuti zbog njegovih antisocijalnih sklonosti. Pobegao je odatle tri puta pre nego što su ga konačno otpustili 1967. godine.
Džordž Orvel
Pisac koji nas je upoznao sa mračnom stranom budućnosti, u kojoj caruju političari, policija i špijuni. U privatnom životu je ipak bio poput antiheroja iz svojih knjiga, sve one koji su mu se bili zamerili na neki način, zapisivao je u svojoj beležnici. Kada je sakupio dovoljno imena, odneo je spisak u Britansku tajnu službu, optužujući mnoge poznate ličnosti da su članovi komunističke partije.
Dž.D. Selindžer
Jedan od najkontroverznijih i najboljih pisaca američke i svetske književnosti u svojim knjigama je rušio tabue. Prvi je javno pisao o problemima mladih, kao i o torturi koja se sprovodila nad njima. Sa druge strane, u privatnom životu, voleo je maloletne devojke.
Meri Šeli
Najpoznatija po delu "Frankeštajn", one je bila romanopisac, dramski pisac, biograf, putopisac i filozof. Što se tiče njenog privatnog života i on je prilično mračan bio. Nevninost je izgubila na grobu svoje majke koja je preminula dok se porađala sa njom, a po smrti supruga, sačuvala je njegovo srce u tegli.
Viktor Igo
Kada pomislimo na pisca "Jadnika" i "Zvonara Bogorodičine crkve", poslednja stvar koja nam pada na pamet jeste seks. Međutim, ljudi koji su ga lično poznavali kažu da je Igo bukvalno živeo samo za seks. Postoji legenda prema kojoj su na dan njegove sahrane u Parizu bile zatvorene sve javne kuće iz razloga da bi "radnice" mogle da odaju počast svojoj omiljenoj mušteriji.
Iako je slika „izmučenog“ ili „ludog“ umetnika postala odavno stereotip, moramo priznati je u prošlosti (a i dan danas) bilo (i postoji) mnogo kreativnih ljudi koji su patili od ozbiljnih mentalnih poremećaja. Većini od nas, možda, prvi na um pada Vinsent Van Gog koji je u trenutku očaja posle svađe sa prijateljem slikarom Polom Gogenom odsekao sebi uvo i odneo ga bludnicama u javnu kuću. Kasnije, završivši u ludnici slikao je manijakalno i ludo svoja najbolja dela između pojedinih nastupa bolesti, da bi se u 37. godini u polju kraj puta pored bolnice naslonio na drvo koje je naslikao i odapeo pištolj sebi u glavu.
Betoven je takođe imao periode duboke melanholije i današnji naučnici veruju da je bio bipolaran a kad je 1827. umro od oboljenja jetre bila je to posledica što je sve probleme godinama rešavao alkoholom. Edvard Munk, norveški slikar, patio je od napada panike, koji su i doveli do najpoznatijih njegovih slika a Čarls Darvin je imao dijagnostifikovanu agorafobiju - strah od ljudi, bolest tako tešku da je izbegavao i rođenu decu. Isak Njutn je patio od ekstremnih padova i uzleta u raspoloženjima a njegova nesposobnost da se poveže sa ljudima smešta ga na granicu sa autizmom. „Veliki emancipator“ Abraham Linkoln je uspeo da vodi zemlju kroz zaista teško vreme iako je patio od teške depresije većinu života. Prema pisanju jednog njegovog biografa opisao ga je kao „najdepresivniju osobu koju je ikad video“.
Iako je nemoguće da potpuno budemo sigurni šta je mučilo genije, istraživači su danas načinili prilično pouzdane pretpostavke. Od mnogih oblika psihoza, kreativnost je najsnažnije povezana sa promenama raspoloženja. Naime, kreativnost kao takva je često i sama deo mentalne bolesti na šta su pisci posebno osetljivi. Oni su, po istraživanjima, izloženiji znatno većem riziku kad je reč od anksioznosti, bipolarnom poremećaju, šizofreniji, zloupotrebi hemijskih supstanci.Kad je majka Džeka Londona saznala da je trudna sa njim pokušala je samoubistvo tako što je prvo popila tinkturu opijuma a zatim i pucala sebi u glavu. Pištolj je promašio, Džek se rodio, odrastao i bavio se raznim poslovima od lovca na ostrige preko krijumčara, kopača zlata do ratnog izveštača. Danas se veruje da i on patio od bipolarnog poremećaja, pored toga što je bio i alkoholičar. Umro je u četrdesetoj godini na svom ranču, predoziravši se morfijumom, mada to nikad nije zvanično potvrđeno.
Najpoznatiji po svom maestralnom delu „Klanica 5“, Kurt Vonegat je bio rođen sa naslednom mentalnom bolešću. Majka mu se ubila pilulama za spavanje, a ovaj genijalni pisac, inače obožavaoc Marka Tvena godinama se borio protiv depresije. 1984. godine je pokušao samoubistvo posle koga je o tom iskustvu napisao nekoliko eseja. Bio je strastven pušač a za tu svoju naviku govorio je da to „otmen način da se čovek ubije“. Jedan njegov sin takođe pati od bipolarnog poremećaja i šizofrenije.
Edgar Alan Po je pravi „namučeni genije“ koji se celog života borio sa nizom ličnih tragedija uključujući i smrt supruge koja je imala tek dvadesetak godina. Posle njene smrti odao se drogama i alkoholu a njegova opsesija smrću prepoznaje se u njegovim delima. Depresivan i u očaju, pokušava da se ubije 1848., a nakon toga posle jedne zabave i na putu ka novoj verenici nestaje na tri dana. Pojavljuje se u Baltimoru, u veoma čudnom stanju, sličnu bunilu nakon čega i umire. Tačan uzrok njegove smrti do dana današnjeg ostala je misterija.
Najpoznatiji roman Virdžinije Vulf, „Gospođa Dalovej“ poznat je po tome što se ova spisateljica u njemu bavila i istraživanjem mentalnih bolesti, homoseksualizma kao i svrsi našeg postojanja uopšte. Sama autorka ovog genijalnog dela imala je za života nekoliko nervnih slomova, a posle očeve smrti jedno vreme je i bila u duševnoj bolnici. Kasnije je govorila da su uzrok njenih teških psihičkih stanja polu braća koja su je seksualno zlostavljala kao malu. Marta, 1941. Izvršila je samoubistvo utopivši se u reci pored kuće. Telo ove divne književnice, koja je sve svoje knjige napisala stojeći, nisu mogli da nađu skoro mesec dana. Svom suprugu ostavila je dirljivu poruku u kojoj između ostalog kaže „...počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Tako da ću da uradim ono što je najbolje. Podario si mi najveću moguću sreću...mislim da dvoje ljudi nisu mogli biti srećniji, dok ova užasna bolest nije došla...“
Literarni genije, odgovoran za dela kao što su „Za kim zvona zvone“ i „Starac i more“, Ernest Hemingvej, patio je celog svog života od mentalnih bolesti. I za njega se danas sa sigurnošću tvrdi da je imao bipolarni poremećaj, ali i pored toga imao je retku naslednu bolest haemochromatosis, koja dovodi do preopterećenja gvožđem a od koje se dobijaju mnogi loši sporedni efekti. Zbog svega toga i svog inače nemirnog duha i naglog temperamenta, Hemingvej je bio težak alkoholičar tokom celog života. Ubio se sačmarom 1961. Pre njega to su učinili i njegov otac, sestra Ursula, brat Lankester, kao i mnogo kasnije unuka Margo.
Silvija Plat, američka književnica, iako najpoznatija po svojoj poeziji, napisala je i autobiografski roman „Stakleno zvono“ u kome je opisala svoju borbu sa depresijom i lečenju elektrošokovima. Njen život su obeležile borbe sa mentalnim problemima i turbulentnom braku sa engleskim pesnikom Tedom Hjuzom koji joj je stalno bio neveran. Nekoliko puta je pokušala samoubistvo da bi u tome uspela uz pomoć gasa iz rerne. Kad je umrla imala je samo 30 godina, iza sebe je ostavila dva mala deteta.
Carls Bukovski je govorio:
Postoje stepeni ludila, i što si luđi, ljudima je to očiglednije. Najveći deo života skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Neko mi recimo govori o ovom ili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se da zamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim na ogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu da izbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen, mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavno imam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retko pokušavaju da te napadnu. Ponekad umeju da budu podmukle, ali to se toleriše. Zašto?
Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malim sobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio sam svestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao i sa ženama, nisam hteo da uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. Hteo sam samo onoliko koliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenih roletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to je uvek bilo isto ništa posebno, a često i mnogo manje od toga.
Poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd pokušavao je da objasni vezu između homoseksualne sklonosti i načina umetničkog izražavanja kod slikara Leonarda da Vinčija i kod Mikelanđela. Psihoanalitičari smatraju da je prenaglašen Edipov kompleks naveo na osvajačke pohode Aleksandra Makedonskog, Napoleona Bonapartu, dok neke analize ukazuju da su mnoga dela znamenitih ljudi posledica njihovog izrazitog narcizma i egzibionizma.
Dante Aligijeri bio je šizoidni psihopata, depresivnog raspoloženja, samouveren i osvetoljubiv, Bajron - histerik, a Gete je imao naizmenične depresivne i hipomanične faze. Aleksandra Velikog na osvajanje nagonilo je stanje „nadkompenzacija mržnje prema ocu“, dok su Vagner i Mocart patili od manije gonjenja. Betoven, koji je postepeno ogluveo, bio je psihički neuravnotežen, nepoverljiv i hipersenzibilan sa histeričnim napadima. Mikelanđelo je bio hipohondar, razdražljiv, paranoidan psihopata sa homoseksualnim nagonom.
Veliki broj poznatih ličnosti patio je od depresivnih kriza. Od šizofrenije i manično-depresivne psihoze bolovali su mnogi slavni pisci: Aleksandar Dima, Gogolj, Turgenjev; slikar Van Gog, naučnici NJutn i Amper, ali i paranoidni histerik Hitler, nacistički vođa.
Cezar, Petar Veliki, Dostojevski, Petrarka, Hendl, Napoleon - bolovali su od epilepsije. Veliki poznavalac „dubine ljudske psihe“, pisac Fjodor Dostojevski bio je razdražljiv, patološki ljubomoran i promenljivog raspoloženja.
Nasa klinika S uma sisavsih "Laza Lazarevic" je dirljiva prica o doktoru Lazi Lazarevicu (piscu) i prvom pacijentu te psihijitrajske bolnice Petru Kocicu (piscu). Obolelog pisca smestili su za vreme Prvog svetskog rata u beogradski “Dom za s uma sišavše”, prvu bolnica na Balkanu u kojoj su bili smešteni psihijatrijski bolesnici.
Ironično, priča kaže da je Petar Kočić u ovoj bolnici bio srećan. Govorio je da je tu “živi u slobodi” prvi put u svom zivotu iako je zatvoren u cetiri zida.
Ludnica opravdava svoje postojanje time da u njoj neracionalno postaje racionalno. Kad je netko lud i ide u ludnicu, prestaje biti luđak i pretvara se u bolesnika. Postaje racionalno biće, barem u mjeri u kojoj je bolestan.No jesu li depresija, manija, shizofrenija istinske bolesti kao čir, virusni hepatitis, rak? Ili se pak doživljaj shizofrenije veoma razlikuje od pojedinca do pojedinca i veoma je ovisan o osobnoj povijest, tako da različite zgode i simptome nipošto ne možemo označiti istim imenom?U revnosti da se kao znanstvena grana pridruži medicinskoj znanosti, psihijatrija je bez krzmanja zanemarila ”subjektivnost” luđaka i ”objektivizirala” ih pred licem jedinstvene, zaštićene subjektivnosti — liječnikove. No je li moguće vjerovati da bi luđaka bilo moguće izliječiti, dakle ponovno uspostaviti njegovu osobnost, ako mu tu subjektivnost institucija odriče? Očito ne.Duševna patnja možda uopće nije bolest, nego nešto što bi se preko noći moglo dogoditi svakome. Svi se možemo naći na milost i nemilost prepušteni nenadziranim mislima, osjećajima i čuvstvima, potopljeni u strahovito crno svjetlo što smo ga navikli imenovati riječju koja titra između pjesničke, genijalne i patološke — ludilo. Ako je istina da to stanje nipošto nije rezervirano isključivo za luđake, da obično nije trajno i definitivno, nego da je prije jednokratna i repetitivna međuigra i da postaje trajno i definitivno samo ako se ne liječi, tada nije moguće niti zamisliti da ćemo problem duševne patnje moći riješiti ako čovjeka koji pati liječimo tako da ga zatvorimo u prostor zatvoren i lišen svijeta koji se naziva duševnom bolnicom.Što činiti? Da pogođene pošaljemo u ludnice ili da im radije pomognemo ponovno uspostaviti odnos sa svijetom? Duševna bolnica taj odnos definitivno prekida, a službe za duševno zdravlje im ga, takve kakve jesu, zbog nemara, nehajnosti, bezbrižnosti, pa i zbog straha društva od različitosti, koju personificiraju pojave imigranata, ovisnika, beskućnika, izopćenika, ne jamče. Danas je uistinu ugroženo društvo kao totalna institucija u kojem previše pojedinaca svakim danom pomaže sebi tabletama kako bi bolje kontrolirali svoje raspoloženje. Hemiji daju prednost pred društvenim odnosima, dok ne postanu hemijski roboti.
VRLO DUGACAK TEKST - ZNAM! IZVINITE ZANELA SAM SE. ALI AKO IMATE STRPLJENJA SVAKAKO PROCITAJTE! JER ZA ZIVOT JE POTREBNA IZVESNA DOZA LUDILA, A ZA PISCE, UMETNIKE, GENIJALCE I MNOGO VEZA DOZA!
Dostojevski slika klinički tačno bezbrojne patološke tipove, Dostojevski, isto tako tačno, daje i odgovor na pitanje otkud sve te duševne bolesti i posuvraćenosti. On vidi uzrok u nezdravoj društvenoj sredini.Ruski profesor psihijatrije Čil, u svojoj opsežnoj studiji „Dostojevski kao psihopatolog", nabraja u njegovim književnim delima oko 40 različitih tipova živčanih i duševnih bolesti i bolesnika. Drugi ruski psihijatar Bazenov, navodi to kao dokaz intuitivne stvaralačke moći Dostojevskog. On uz to dodaje i činjenicu da je Dostojevski, kao nelekar, ušao u složene probleme psihijatrije pre francuskog psihijatra Manjana I pre momačkih psihijatara Kraft-Ebinga i Šilea, koji su o svemu tome naknadno raspravljali. Stručne ocene Čiža i Baženova, kao i psihološke karakteristike koje su dali Turgenjev, Tolstoj i drugi o Dostojevskom, važni su dokumenti o Dostojevskom. Oni govore da je on nosio u duši sve svoje književne ličnosti, te ih je zato verno slikao i opisivao. Šiler je dao ključ za bolje razumevanje toga kad je kazao: „Ako hoćeš da poznaš sebe, pogledaj kako biva kod drugih; ako želiš da poznaš druge, pogledaj u svoje rođeno srce".
Torkvato Taso (1544-1595) već u ranoj mladosti pokazao je znake duševne poremećenosti, koju sredina nije shvatala. Više puta je zatvaran iz raznih razloga, čak i na sopstveni zahtev. Sukobi sa okolinom su bili brojni, što je uglavnom bila posledica Tasove rano ispoljene duševne poremećenosti, koja se nije prepoznavala. U tamnici je tretiran više kao zatvorenik nego kao bolesnik, te je kasnije svim silama pokušavao da se iz nje izbavi. Ni u takvim uslovima nije prekidao svoj pesnički rad, od čega su njegovi poštovaoci pravili legende.
Jedan od najznačajnijih nemačkih pesnika iz doba klasicizma, Fridrih Helderlin, (177-1843), imao je veoma težak život i u 32 godini mu se pomračio um, tako da je poslednjih četrdesetak godina proživeo kao neizlečivi duševni bolesnik. Nešto bolje sreće bio je francuski pesnik Gi de Mopasan (1850-1893, slika desno), koji je pri kraju kratkog života, tačnije 1891. godine, dobio nastupe ludila.
Žerar de Nerval (1808-1855), francuski književnik iz epohe romantizma, bio je boem i sanjar koji je ceo život proveo u siromaštvu. Lečio se u duševnoj bolnici i okončao život samoubistvom. Italijanski pesnik Đakomo Leopardi (1798-1837) bio je rastrojenih živaca i pomišljao je na samoubistvo.
Markiz de Sad (1740-1827) tridesetak godina je proveo u tamnici, a tamnovanje je završio u ludnici, orgijajući sa ostalim 'stanarima' do kraja života. Bio je, kažu, niskog rasta i veoma lep. Pročuo se po aferi ROZA KELER, kada je mučio jednu parisku prostitutku, a odmah potom je u odsustvu osuđen na smrt zbog učešća u MARSEJSKOM SKANDALU - orgiji u kojoj je bilo mučenja, homoseksualnih odnosa, pa čak i trovanja učesnika. De Sad je sve preživo zahvaljujući pomilovanju francuskog kralja i stigao još i da napiše niz romana i drama među kojima i '120 dana Sodome' u kojem je opisao 600 varijacija ispoljavanja ljubavnog instinkta. De Sad se na kraju našao u ludnici, gde je proveo poslednjih 11 godina života.
Švedski književnik August Strindberg (1849-1912) bio je nervno labilan, patio je od manije gonjenja, a pokušao je i samoubistvo u dvadesetoj godini. Imao je tri neuspela braka i poslednje godine života proveo je u dubokoj samoći.Rumunski pesnik Mihail Eminesku (1850-1889) takođe je umro poremećenog uma. Uprkos tome, on je ostvario presudan uticaj na rumunski književni jezik.
Veliki Žan Žak Ruso (1712-1778) imao je vrlo nesrećan život i prepun obrta, ali neuporedivo pošteniji od mnogih drugih slavnih ljudi koji su živeli u tom burnom vremenu. Proveo je nesrećno detinjstvo, a u mladosti je radio sve i svašta, bio je šegrt, sluga, nastavnik muzike, prepisivač nota, kućni učitelj i drugo. Duševno i telesno iscrpljen, nalazeći se na granici nervnog sloma, 1761. nastanio se na jednom malom imanju, gde je napisao dela 'Julija ili Nova Heloiza' i 'Emil ili o vaspitanju', koja je izazvala bes službene Francuske, tako da je pariski sud izdao nalog za njihovo spaljivanje i Rusoovo hapšenje. Bežeći pred progonima, razdiran unutrašnjim moralnim krizama, oboleo je od manije gonjenja, a uočavali su se i neki znaci šizofrenije.
Usamljen, bolestan i premoren stvarnim i umišljenim progonima, umro je u Parizu 1778. godine.
Prica o genijalnosti Paola Koelja pocinje od njegovog ludila ,a zatim hodocasca. "Zahir" treba procitati pre od najpoznatijeg "Alhemicara". Kada se Paulo Koeljo rodio 24. avgusta 1947, video je svoju baku kako stoji pored njega i upamtio taj trenutak za ceo život – ili barem tvrdi da jeste. Sedamnaest godina kasnije, završio je u duševnoj bolnici, gde su ga poslali roditelji zabrinuti zbog njegovih antisocijalnih sklonosti. Pobegao je odatle tri puta pre nego što su ga konačno otpustili 1967. godine.
Džordž Orvel
Pisac koji nas je upoznao sa mračnom stranom budućnosti, u kojoj caruju političari, policija i špijuni. U privatnom životu je ipak bio poput antiheroja iz svojih knjiga, sve one koji su mu se bili zamerili na neki način, zapisivao je u svojoj beležnici. Kada je sakupio dovoljno imena, odneo je spisak u Britansku tajnu službu, optužujući mnoge poznate ličnosti da su članovi komunističke partije.
Dž.D. Selindžer
Jedan od najkontroverznijih i najboljih pisaca američke i svetske književnosti u svojim knjigama je rušio tabue. Prvi je javno pisao o problemima mladih, kao i o torturi koja se sprovodila nad njima. Sa druge strane, u privatnom životu, voleo je maloletne devojke.
Meri Šeli
Najpoznatija po delu "Frankeštajn", one je bila romanopisac, dramski pisac, biograf, putopisac i filozof. Što se tiče njenog privatnog života i on je prilično mračan bio. Nevninost je izgubila na grobu svoje majke koja je preminula dok se porađala sa njom, a po smrti supruga, sačuvala je njegovo srce u tegli.
Viktor Igo
Kada pomislimo na pisca "Jadnika" i "Zvonara Bogorodičine crkve", poslednja stvar koja nam pada na pamet jeste seks. Međutim, ljudi koji su ga lično poznavali kažu da je Igo bukvalno živeo samo za seks. Postoji legenda prema kojoj su na dan njegove sahrane u Parizu bile zatvorene sve javne kuće iz razloga da bi "radnice" mogle da odaju počast svojoj omiljenoj mušteriji.
Iako je slika „izmučenog“ ili „ludog“ umetnika postala odavno stereotip, moramo priznati je u prošlosti (a i dan danas) bilo (i postoji) mnogo kreativnih ljudi koji su patili od ozbiljnih mentalnih poremećaja. Većini od nas, možda, prvi na um pada Vinsent Van Gog koji je u trenutku očaja posle svađe sa prijateljem slikarom Polom Gogenom odsekao sebi uvo i odneo ga bludnicama u javnu kuću. Kasnije, završivši u ludnici slikao je manijakalno i ludo svoja najbolja dela između pojedinih nastupa bolesti, da bi se u 37. godini u polju kraj puta pored bolnice naslonio na drvo koje je naslikao i odapeo pištolj sebi u glavu.
Betoven je takođe imao periode duboke melanholije i današnji naučnici veruju da je bio bipolaran a kad je 1827. umro od oboljenja jetre bila je to posledica što je sve probleme godinama rešavao alkoholom. Edvard Munk, norveški slikar, patio je od napada panike, koji su i doveli do najpoznatijih njegovih slika a Čarls Darvin je imao dijagnostifikovanu agorafobiju - strah od ljudi, bolest tako tešku da je izbegavao i rođenu decu. Isak Njutn je patio od ekstremnih padova i uzleta u raspoloženjima a njegova nesposobnost da se poveže sa ljudima smešta ga na granicu sa autizmom. „Veliki emancipator“ Abraham Linkoln je uspeo da vodi zemlju kroz zaista teško vreme iako je patio od teške depresije većinu života. Prema pisanju jednog njegovog biografa opisao ga je kao „najdepresivniju osobu koju je ikad video“.
Iako je nemoguće da potpuno budemo sigurni šta je mučilo genije, istraživači su danas načinili prilično pouzdane pretpostavke. Od mnogih oblika psihoza, kreativnost je najsnažnije povezana sa promenama raspoloženja. Naime, kreativnost kao takva je često i sama deo mentalne bolesti na šta su pisci posebno osetljivi. Oni su, po istraživanjima, izloženiji znatno većem riziku kad je reč od anksioznosti, bipolarnom poremećaju, šizofreniji, zloupotrebi hemijskih supstanci.Kad je majka Džeka Londona saznala da je trudna sa njim pokušala je samoubistvo tako što je prvo popila tinkturu opijuma a zatim i pucala sebi u glavu. Pištolj je promašio, Džek se rodio, odrastao i bavio se raznim poslovima od lovca na ostrige preko krijumčara, kopača zlata do ratnog izveštača. Danas se veruje da i on patio od bipolarnog poremećaja, pored toga što je bio i alkoholičar. Umro je u četrdesetoj godini na svom ranču, predoziravši se morfijumom, mada to nikad nije zvanično potvrđeno.
Najpoznatiji po svom maestralnom delu „Klanica 5“, Kurt Vonegat je bio rođen sa naslednom mentalnom bolešću. Majka mu se ubila pilulama za spavanje, a ovaj genijalni pisac, inače obožavaoc Marka Tvena godinama se borio protiv depresije. 1984. godine je pokušao samoubistvo posle koga je o tom iskustvu napisao nekoliko eseja. Bio je strastven pušač a za tu svoju naviku govorio je da to „otmen način da se čovek ubije“. Jedan njegov sin takođe pati od bipolarnog poremećaja i šizofrenije.
Edgar Alan Po je pravi „namučeni genije“ koji se celog života borio sa nizom ličnih tragedija uključujući i smrt supruge koja je imala tek dvadesetak godina. Posle njene smrti odao se drogama i alkoholu a njegova opsesija smrću prepoznaje se u njegovim delima. Depresivan i u očaju, pokušava da se ubije 1848., a nakon toga posle jedne zabave i na putu ka novoj verenici nestaje na tri dana. Pojavljuje se u Baltimoru, u veoma čudnom stanju, sličnu bunilu nakon čega i umire. Tačan uzrok njegove smrti do dana današnjeg ostala je misterija.
Najpoznatiji roman Virdžinije Vulf, „Gospođa Dalovej“ poznat je po tome što se ova spisateljica u njemu bavila i istraživanjem mentalnih bolesti, homoseksualizma kao i svrsi našeg postojanja uopšte. Sama autorka ovog genijalnog dela imala je za života nekoliko nervnih slomova, a posle očeve smrti jedno vreme je i bila u duševnoj bolnici. Kasnije je govorila da su uzrok njenih teških psihičkih stanja polu braća koja su je seksualno zlostavljala kao malu. Marta, 1941. Izvršila je samoubistvo utopivši se u reci pored kuće. Telo ove divne književnice, koja je sve svoje knjige napisala stojeći, nisu mogli da nađu skoro mesec dana. Svom suprugu ostavila je dirljivu poruku u kojoj između ostalog kaže „...počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Tako da ću da uradim ono što je najbolje. Podario si mi najveću moguću sreću...mislim da dvoje ljudi nisu mogli biti srećniji, dok ova užasna bolest nije došla...“
Literarni genije, odgovoran za dela kao što su „Za kim zvona zvone“ i „Starac i more“, Ernest Hemingvej, patio je celog svog života od mentalnih bolesti. I za njega se danas sa sigurnošću tvrdi da je imao bipolarni poremećaj, ali i pored toga imao je retku naslednu bolest haemochromatosis, koja dovodi do preopterećenja gvožđem a od koje se dobijaju mnogi loši sporedni efekti. Zbog svega toga i svog inače nemirnog duha i naglog temperamenta, Hemingvej je bio težak alkoholičar tokom celog života. Ubio se sačmarom 1961. Pre njega to su učinili i njegov otac, sestra Ursula, brat Lankester, kao i mnogo kasnije unuka Margo.
Silvija Plat, američka književnica, iako najpoznatija po svojoj poeziji, napisala je i autobiografski roman „Stakleno zvono“ u kome je opisala svoju borbu sa depresijom i lečenju elektrošokovima. Njen život su obeležile borbe sa mentalnim problemima i turbulentnom braku sa engleskim pesnikom Tedom Hjuzom koji joj je stalno bio neveran. Nekoliko puta je pokušala samoubistvo da bi u tome uspela uz pomoć gasa iz rerne. Kad je umrla imala je samo 30 godina, iza sebe je ostavila dva mala deteta.
Carls Bukovski je govorio:
Postoje stepeni ludila, i što si luđi, ljudima je to očiglednije. Najveći deo života skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Neko mi recimo govori o ovom ili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se da zamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim na ogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu da izbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen, mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavno imam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retko pokušavaju da te napadnu. Ponekad umeju da budu podmukle, ali to se toleriše. Zašto?
Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malim sobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio sam svestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao i sa ženama, nisam hteo da uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. Hteo sam samo onoliko koliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenih roletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to je uvek bilo isto ništa posebno, a često i mnogo manje od toga.
Poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd pokušavao je da objasni vezu između homoseksualne sklonosti i načina umetničkog izražavanja kod slikara Leonarda da Vinčija i kod Mikelanđela. Psihoanalitičari smatraju da je prenaglašen Edipov kompleks naveo na osvajačke pohode Aleksandra Makedonskog, Napoleona Bonapartu, dok neke analize ukazuju da su mnoga dela znamenitih ljudi posledica njihovog izrazitog narcizma i egzibionizma.
Dante Aligijeri bio je šizoidni psihopata, depresivnog raspoloženja, samouveren i osvetoljubiv, Bajron - histerik, a Gete je imao naizmenične depresivne i hipomanične faze. Aleksandra Velikog na osvajanje nagonilo je stanje „nadkompenzacija mržnje prema ocu“, dok su Vagner i Mocart patili od manije gonjenja. Betoven, koji je postepeno ogluveo, bio je psihički neuravnotežen, nepoverljiv i hipersenzibilan sa histeričnim napadima. Mikelanđelo je bio hipohondar, razdražljiv, paranoidan psihopata sa homoseksualnim nagonom.
Veliki broj poznatih ličnosti patio je od depresivnih kriza. Od šizofrenije i manično-depresivne psihoze bolovali su mnogi slavni pisci: Aleksandar Dima, Gogolj, Turgenjev; slikar Van Gog, naučnici NJutn i Amper, ali i paranoidni histerik Hitler, nacistički vođa.
Cezar, Petar Veliki, Dostojevski, Petrarka, Hendl, Napoleon - bolovali su od epilepsije. Veliki poznavalac „dubine ljudske psihe“, pisac Fjodor Dostojevski bio je razdražljiv, patološki ljubomoran i promenljivog raspoloženja.
Nasa klinika S uma sisavsih "Laza Lazarevic" je dirljiva prica o doktoru Lazi Lazarevicu (piscu) i prvom pacijentu te psihijitrajske bolnice Petru Kocicu (piscu). Obolelog pisca smestili su za vreme Prvog svetskog rata u beogradski “Dom za s uma sišavše”, prvu bolnica na Balkanu u kojoj su bili smešteni psihijatrijski bolesnici.
Ironično, priča kaže da je Petar Kočić u ovoj bolnici bio srećan. Govorio je da je tu “živi u slobodi” prvi put u svom zivotu iako je zatvoren u cetiri zida.
Ludnica opravdava svoje postojanje time da u njoj neracionalno postaje racionalno. Kad je netko lud i ide u ludnicu, prestaje biti luđak i pretvara se u bolesnika. Postaje racionalno biće, barem u mjeri u kojoj je bolestan.No jesu li depresija, manija, shizofrenija istinske bolesti kao čir, virusni hepatitis, rak? Ili se pak doživljaj shizofrenije veoma razlikuje od pojedinca do pojedinca i veoma je ovisan o osobnoj povijest, tako da različite zgode i simptome nipošto ne možemo označiti istim imenom?U revnosti da se kao znanstvena grana pridruži medicinskoj znanosti, psihijatrija je bez krzmanja zanemarila ”subjektivnost” luđaka i ”objektivizirala” ih pred licem jedinstvene, zaštićene subjektivnosti — liječnikove. No je li moguće vjerovati da bi luđaka bilo moguće izliječiti, dakle ponovno uspostaviti njegovu osobnost, ako mu tu subjektivnost institucija odriče? Očito ne.Duševna patnja možda uopće nije bolest, nego nešto što bi se preko noći moglo dogoditi svakome. Svi se možemo naći na milost i nemilost prepušteni nenadziranim mislima, osjećajima i čuvstvima, potopljeni u strahovito crno svjetlo što smo ga navikli imenovati riječju koja titra između pjesničke, genijalne i patološke — ludilo. Ako je istina da to stanje nipošto nije rezervirano isključivo za luđake, da obično nije trajno i definitivno, nego da je prije jednokratna i repetitivna međuigra i da postaje trajno i definitivno samo ako se ne liječi, tada nije moguće niti zamisliti da ćemo problem duševne patnje moći riješiti ako čovjeka koji pati liječimo tako da ga zatvorimo u prostor zatvoren i lišen svijeta koji se naziva duševnom bolnicom.Što činiti? Da pogođene pošaljemo u ludnice ili da im radije pomognemo ponovno uspostaviti odnos sa svijetom? Duševna bolnica taj odnos definitivno prekida, a službe za duševno zdravlje im ga, takve kakve jesu, zbog nemara, nehajnosti, bezbrižnosti, pa i zbog straha društva od različitosti, koju personificiraju pojave imigranata, ovisnika, beskućnika, izopćenika, ne jamče. Danas je uistinu ugroženo društvo kao totalna institucija u kojem previše pojedinaca svakim danom pomaže sebi tabletama kako bi bolje kontrolirali svoje raspoloženje. Hemiji daju prednost pred društvenim odnosima, dok ne postanu hemijski roboti.
VRLO DUGACAK TEKST - ZNAM! IZVINITE ZANELA SAM SE. ALI AKO IMATE STRPLJENJA SVAKAKO PROCITAJTE! JER ZA ZIVOT JE POTREBNA IZVESNA DOZA LUDILA, A ZA PISCE, UMETNIKE, GENIJALCE I MNOGO VEZA DOZA!
Нема коментара :
Постави коментар