HTELA SAM OVAJ TEKST O GORGONAMA I MEDUZI DA OSTAVIM ZA DAN ZENA JER ZENE TREBA SLAVITI ( NARAVNO NE SAMO TOG DANA) IPAK NESTRPLJIVA SAM DA SA VAMA PODELIM NEKE PRICE O ZENAMA PA MAKAR MISLILI DA SU ONE CUDOVISTA!!!
Karavađova slika u čuvenoj Galeriji Ufici u Firenci prikazuje žensko biće čija kosa gmiže. Evo kako je ovaj velelepni, zastrašujući prizor pesnik Gaspare Murtola opisao u šesnaestom veku: „Odvratimo pogled, da nas ne bi očarane u kamen pretvorila“. Odsečena glava iz koje još kaplje krv, okružena gujama otrovnicama, kao da je tek shvatila šta joj se desilo. Ona je, naravno, Meduza.
Nekada davno, Meduza je takođe bila multidimenzionalna. Rane vaze i bareljefi prikazuju je kao Gorgonu od rođenja, ali ovo se sa vremenom menjalo. Ovidije prvi beleži alternativnu verziju njenog porekla u „Metamorfozama“, oko osme godine nove ere. Po njemu, Meduza je nekad bila lepa mlada devojka, jedina smrtnica od tri sestre Gorgone. Lepotom je privukla pažnju boga mora Posejdona, koji ju je silovao u hramu Atine. Razjarena ovim svetogrđem, boginja je pretvorila Meduzu u monstruma čiji pogled pretvara ljude u kamen.
Popularnije verzije ovog mita fokusiraju se na događaje koji su kasnije usledili, gde je u glavnoj ulozi Persej. Mladog poluboga poslao je Polidekt, kralj Serifa, da mu donese glavu Meduze. On je koristio svoj bronzani štit kao ogledalo kako ga ne bi okamenila, a zatim joj odrubio glavu i tako oslobodio krilatog konja Pegaza. Glava je kasnije završila na štitu boginje Atine. Kroz ovaj muško-centrični herojski narativ, Meduza je ovekovečena kao čudovište.
U antici, Meduza je bila moćna figura koja ubija ili iskupljuje. Vajari i slikari njenu glavu koristili su kao apotropejski simbol – odvraćali su zle duhove. Ali njena tragična lepota bila je još inspirativnija. Uzmimo rimski mozaik izložen u izložen u Getiju na kom Meduzine zmije liče na lokne koje vijore na vetru, a pogled joj je elegantno usmeren u stranu. Glava je ovde talisman okružen koncentričnim krugovima. Bezbroj je drugih primera u kojima je Meduza bilo nešto više od čudovišta.
Tek u Renesansi mistiku zamenjuje strahotni kontrast. Čelini je 1554. u bronzi prikazao Perseja sa glavom u ruci kako trijumfalno gazi Meduzino telo. Motiv je bio političke prirode: trebalo je prikazati herojski uspon Perseja, sina Zevsovog, kao ilustraciju moći porodice Mediči nad narodom Firence. Ovaj primer sledili su i drugi, pa smo tako 1598. dobili Karavađov ceremonijalni štit iz noćnih mora; i on je želeo da se dodvori Medičijevima, pa je prikazao Meduzu kao poraženu a njenu moć usmerio na gledaoca.
Skoknimo dalje do Francuske revolucije, kada je Meduza nakratko postala simbol promene. Jakobinci su je koristili kao amblem „Slobode“, demonski simbol borbe protiv establišmenta. Za to vreme, romantici kao što je Persi Šeli otišli su u sasvim drugom pravcu: pesnika je bio tako impresioniran posetom galeriji Ufici da se usprotivio patrijarhalnom kontekstu u kom je Meduza bila čudovište. Umesto straha i prezira muške perspektive, dobili smo Meduzu kao gracioznu, „blistavo oklopljenu“, ponovo u ljudskom obličju.ije samo Šeli mislio da je Meduza neshvaćena. Teoretičarka feminizma Elen Siksu je 1975. u svom manifestu pod naslovom „Smeh Meduze“ navela da je monstruozno nasleđe Meduze stvorio muškarac kako bi dao lik svom strahu od ženske požude. Ako bismo, tvrdila je ona, pogledali Meduzu u lice uvideli bismo da nije monstruozna, „već prelepa i nasmejana“. Žene koje dokumentuju svoja iskustva, pisala je Siksu, pomažu dekonstrukciji seksističkih predrasuda po kojima je njihovo telo pretnja. Vekovima se ćutalo, da bi se najzad povela rasprava o kulturi silovanja i tako povratio glas Meduzi. Lako je prepoznati zašto se za manifest Elen Siksu tako daleko čulo. Priča o moćnoj ženi, silovanoj, demonizovanoj, osuđenoj na smrt u patrijarhalnom društvu – manje zvuči kao mit a više kao moderna stvarnost. Upotreba lika Meduze u nedavnim izbornim ciklusima ilustruje sveprisutnu mizoginiju: Angela Merkel, Tereza Mej, Hilari Clinton. Sve su one bile prikazane kao Meduze, lica dodatih na krvave odrubljene glave. Jedna popularna karikatura čak dodaje Trampa kao Perseja kako diže trofej svog izbornog trijumfa.
Zapadna kultura ima iza sebe hiljade godina iskustva na planu ućutkivanja žena, piše Mari Berd u Women and Power: A Manifesto. Ona tvrdi da se ovaj trend može ispratiti unazad sve do antike. Kad god je bio ugrožen muški autoritet, pojavio bi se arhetip Meduze da ilustruje kolika opasnost preti po društvo od moćnih žena.
Jedna stvar je jasna imajući u vidu sve promene kroz koje je Meduza prošla: univerzalna istina iza njenog mita ne postoji. Lepa žrtva, monstruozni zlikovac, moćna boginja – sve je to i još štošta. Možda nas upravo ta večno promenljiva forma i fascinira. Ona je, reklo bi se, platno na koje kolektivno projektujemo svoj strah i svoju požudu. Ujedno simbol ženske pobune i lik seksualizovan od strane patrijarhalnih sila kojima se protivila.
Uma Truman nam je u filmu Percy Jackson & The Olympians: The Lightning Thief 2010 pokazala svu lepotu i car Meduze, a Versace je lik meduze stavio na svoj grb.
Meduza je bila lijepa žena koju je Atina pretvorila u gorgona, zato što ju je uhvatila kako ljubi Posejdona u njenom hramu. Ko god bi je pogledao pretvorio bi se u kamen. Meduzu je uspio ubiti Persej koristeći se uglačanim štitom koji mu je dala Atina, kao ogledalom, dok joj je odsjecao glavu.
Kasnije je Meduzinu glavu Atina prčvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.Meduza je jedna od 3 gorgone iz grčke mitologije. Imala je zmije umesto kose i zube kao vepar. Prema legendi njen pogled je mogao da okameni ljude. Sestre su joj bile Stena i Eurijala. Za razliku od njih, Meduza je bila smrtno biće.Smatra se da je ona nekada bila lepa, sve dok je Atina nije kaznila iz razloga što je zavela Posejdona u njenome hramu. Meduzu je ubio Persej, odrubivši joj glavu. Nakon ovoga su iz nje izašli Pegaz i čovek po imenu Hrisaor.
I sad se pitate cemu grcka mitologija u mom postu kad su u pitanju zene. Jednostavno. Muskarci nas nekad dozivljavaju kao cudovista, nesvesni da oni to iz nas izvlace svojim ponasanjem. Zene su divne, mile, nezne sve dok im se ne uskrate ljubav i paznja. A onda iz njih izlazi cudoviste kao odbrambeni mehanizam. Muskarci, morate shvatiti jednostavnu istinu da su zene osnov sveg postojanja na Zemlji. I da samo imate neverovatnu srecu da vas prime u svoj zivot. I tako zene kao vestice, gorgone ili vec koja cudovista gledana sa stanovista muskaraca donose nesrecu i sve probleme. Zbog zena postoji i leva strana kao nesto lose i crna magija,svo sujeverje ovog sveta i ko zna sta sve.
NE BI ZENE VERUJTE POSEZALE ZA SVOJIM MOCIMA DA IH NA TO NE NATERATE SVOJIM PONASANJEM. MUSKARCI UZMITE SE U PAMET. MOZETE ZIVETI KAO BOG AKO SVOJU ZENU OBASIPATE LJUBAVLJU I PAZNJOM. ALI MOZETE OKUSUTI SAM PAKAO AKO STE LOSI PREMA NJOJ!
U
ranijem predanju Gorgona je biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda,
koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri Gorgone –
Steno, Eurijala i Meduza – koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu
bogova. Njihovi roditelji su morski bog Fork i Keto, morsko čudovište i
božanstvo mora. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa,
Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se
da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri da bi se borila
protiv bogova.
Glave
Gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su
imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile dugački jezik, a ruke
su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine
bronzane kovrdže, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi,
da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.U spekulacijama stoičara,
Gorgone personifikuju tri stupnja straha: onog koji parališe misao
(Steno), koči celo telo (Eurijala) i zaslepljuje oči (Meduza). Persej,
udružen sa Atenom, označava hrabrost povezanu sa mudrošću, koja
savlađuje svaki strah.Karavađova slika u čuvenoj Galeriji Ufici u Firenci prikazuje žensko biće čija kosa gmiže. Evo kako je ovaj velelepni, zastrašujući prizor pesnik Gaspare Murtola opisao u šesnaestom veku: „Odvratimo pogled, da nas ne bi očarane u kamen pretvorila“. Odsečena glava iz koje još kaplje krv, okružena gujama otrovnicama, kao da je tek shvatila šta joj se desilo. Ona je, naravno, Meduza.
Nekada davno, Meduza je takođe bila multidimenzionalna. Rane vaze i bareljefi prikazuju je kao Gorgonu od rođenja, ali ovo se sa vremenom menjalo. Ovidije prvi beleži alternativnu verziju njenog porekla u „Metamorfozama“, oko osme godine nove ere. Po njemu, Meduza je nekad bila lepa mlada devojka, jedina smrtnica od tri sestre Gorgone. Lepotom je privukla pažnju boga mora Posejdona, koji ju je silovao u hramu Atine. Razjarena ovim svetogrđem, boginja je pretvorila Meduzu u monstruma čiji pogled pretvara ljude u kamen.
Popularnije verzije ovog mita fokusiraju se na događaje koji su kasnije usledili, gde je u glavnoj ulozi Persej. Mladog poluboga poslao je Polidekt, kralj Serifa, da mu donese glavu Meduze. On je koristio svoj bronzani štit kao ogledalo kako ga ne bi okamenila, a zatim joj odrubio glavu i tako oslobodio krilatog konja Pegaza. Glava je kasnije završila na štitu boginje Atine. Kroz ovaj muško-centrični herojski narativ, Meduza je ovekovečena kao čudovište.
U antici, Meduza je bila moćna figura koja ubija ili iskupljuje. Vajari i slikari njenu glavu koristili su kao apotropejski simbol – odvraćali su zle duhove. Ali njena tragična lepota bila je još inspirativnija. Uzmimo rimski mozaik izložen u izložen u Getiju na kom Meduzine zmije liče na lokne koje vijore na vetru, a pogled joj je elegantno usmeren u stranu. Glava je ovde talisman okružen koncentričnim krugovima. Bezbroj je drugih primera u kojima je Meduza bilo nešto više od čudovišta.
Tek u Renesansi mistiku zamenjuje strahotni kontrast. Čelini je 1554. u bronzi prikazao Perseja sa glavom u ruci kako trijumfalno gazi Meduzino telo. Motiv je bio političke prirode: trebalo je prikazati herojski uspon Perseja, sina Zevsovog, kao ilustraciju moći porodice Mediči nad narodom Firence. Ovaj primer sledili su i drugi, pa smo tako 1598. dobili Karavađov ceremonijalni štit iz noćnih mora; i on je želeo da se dodvori Medičijevima, pa je prikazao Meduzu kao poraženu a njenu moć usmerio na gledaoca.
Skoknimo dalje do Francuske revolucije, kada je Meduza nakratko postala simbol promene. Jakobinci su je koristili kao amblem „Slobode“, demonski simbol borbe protiv establišmenta. Za to vreme, romantici kao što je Persi Šeli otišli su u sasvim drugom pravcu: pesnika je bio tako impresioniran posetom galeriji Ufici da se usprotivio patrijarhalnom kontekstu u kom je Meduza bila čudovište. Umesto straha i prezira muške perspektive, dobili smo Meduzu kao gracioznu, „blistavo oklopljenu“, ponovo u ljudskom obličju.ije samo Šeli mislio da je Meduza neshvaćena. Teoretičarka feminizma Elen Siksu je 1975. u svom manifestu pod naslovom „Smeh Meduze“ navela da je monstruozno nasleđe Meduze stvorio muškarac kako bi dao lik svom strahu od ženske požude. Ako bismo, tvrdila je ona, pogledali Meduzu u lice uvideli bismo da nije monstruozna, „već prelepa i nasmejana“. Žene koje dokumentuju svoja iskustva, pisala je Siksu, pomažu dekonstrukciji seksističkih predrasuda po kojima je njihovo telo pretnja. Vekovima se ćutalo, da bi se najzad povela rasprava o kulturi silovanja i tako povratio glas Meduzi. Lako je prepoznati zašto se za manifest Elen Siksu tako daleko čulo. Priča o moćnoj ženi, silovanoj, demonizovanoj, osuđenoj na smrt u patrijarhalnom društvu – manje zvuči kao mit a više kao moderna stvarnost. Upotreba lika Meduze u nedavnim izbornim ciklusima ilustruje sveprisutnu mizoginiju: Angela Merkel, Tereza Mej, Hilari Clinton. Sve su one bile prikazane kao Meduze, lica dodatih na krvave odrubljene glave. Jedna popularna karikatura čak dodaje Trampa kao Perseja kako diže trofej svog izbornog trijumfa.
Zapadna kultura ima iza sebe hiljade godina iskustva na planu ućutkivanja žena, piše Mari Berd u Women and Power: A Manifesto. Ona tvrdi da se ovaj trend može ispratiti unazad sve do antike. Kad god je bio ugrožen muški autoritet, pojavio bi se arhetip Meduze da ilustruje kolika opasnost preti po društvo od moćnih žena.
Jedna stvar je jasna imajući u vidu sve promene kroz koje je Meduza prošla: univerzalna istina iza njenog mita ne postoji. Lepa žrtva, monstruozni zlikovac, moćna boginja – sve je to i još štošta. Možda nas upravo ta večno promenljiva forma i fascinira. Ona je, reklo bi se, platno na koje kolektivno projektujemo svoj strah i svoju požudu. Ujedno simbol ženske pobune i lik seksualizovan od strane patrijarhalnih sila kojima se protivila.
Uma Truman nam je u filmu Percy Jackson & The Olympians: The Lightning Thief 2010 pokazala svu lepotu i car Meduze, a Versace je lik meduze stavio na svoj grb.
Meduza je bila lijepa žena koju je Atina pretvorila u gorgona, zato što ju je uhvatila kako ljubi Posejdona u njenom hramu. Ko god bi je pogledao pretvorio bi se u kamen. Meduzu je uspio ubiti Persej koristeći se uglačanim štitom koji mu je dala Atina, kao ogledalom, dok joj je odsjecao glavu.
Kasnije je Meduzinu glavu Atina prčvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.Meduza je jedna od 3 gorgone iz grčke mitologije. Imala je zmije umesto kose i zube kao vepar. Prema legendi njen pogled je mogao da okameni ljude. Sestre su joj bile Stena i Eurijala. Za razliku od njih, Meduza je bila smrtno biće.Smatra se da je ona nekada bila lepa, sve dok je Atina nije kaznila iz razloga što je zavela Posejdona u njenome hramu. Meduzu je ubio Persej, odrubivši joj glavu. Nakon ovoga su iz nje izašli Pegaz i čovek po imenu Hrisaor.
I sad se pitate cemu grcka mitologija u mom postu kad su u pitanju zene. Jednostavno. Muskarci nas nekad dozivljavaju kao cudovista, nesvesni da oni to iz nas izvlace svojim ponasanjem. Zene su divne, mile, nezne sve dok im se ne uskrate ljubav i paznja. A onda iz njih izlazi cudoviste kao odbrambeni mehanizam. Muskarci, morate shvatiti jednostavnu istinu da su zene osnov sveg postojanja na Zemlji. I da samo imate neverovatnu srecu da vas prime u svoj zivot. I tako zene kao vestice, gorgone ili vec koja cudovista gledana sa stanovista muskaraca donose nesrecu i sve probleme. Zbog zena postoji i leva strana kao nesto lose i crna magija,svo sujeverje ovog sveta i ko zna sta sve.
NE BI ZENE VERUJTE POSEZALE ZA SVOJIM MOCIMA DA IH NA TO NE NATERATE SVOJIM PONASANJEM. MUSKARCI UZMITE SE U PAMET. MOZETE ZIVETI KAO BOG AKO SVOJU ZENU OBASIPATE LJUBAVLJU I PAZNJOM. ALI MOZETE OKUSUTI SAM PAKAO AKO STE LOSI PREMA NJOJ!
Нема коментара :
Постави коментар