FENOMEN SMEHA, EPIDEMIJA SMEHA, ZARAZAN SMEH

 

SMEH JE POTREBAN, SMEH JE DOBAR. TREBA STO VISE DA SE SMEJEMO. A SVET OKO NAS NE PRUZA NAM VISE TOLIKO RADOSTI I SMEHA. MORAMO SAMI DA PRONALAZIMO RAZLOGE ZA SMEH. ZATO JE SMEH DANAS FENOMEN!

Smejanje je privilegija samo ljudskih bića, jer je jedino čovek u stanju da se smeje. Ali, mnogo čovečjih reakcija liči na smeh, a nije smeh, na primer, nečiji preteći kez ili mahnito cerekanje. Njihovo duševno raspoloženje pritom nije uopšte veselo.

Ili kome se nije desilo da na sahrani odjednom ne može da se uzdrži i ne nasmeje? I bezrazložno kikotanje nije smeh već je, ponekad, simptom nečeg sasvim ozbiljnog…

Šta je zapravo smeh? Odakle potiče? Većina teorija smeh priprisuje sreći, zdravlju i instiktima za samoodržavanje. Danas se između ostalog, smeh koristi i kao sredstvo uspešnog poslovanja. Jedna kineska poslovica kaže: „Čovek bez nasmešenog lica ne bi smeo da otvori dućan”.

Osmehujući se jedni drugima, oni koji se prvi put sretnu na taj način šalju uzajamno prvi znak dobre volje i vedrog raspoloženja. Neko je rekao da je to most kojim će proći pozitivna energija. Šekspir je u jednom sonetu napisao: „Osmeh leči rane od mrgodnog pogleda”. Prema tome, uzdržite se od svoje namrgođenosti da ne biste nekog ranili svojim pogledom.

Naravno da su pametni ljudi shvatili da osmeh može biti maska za spoljašnji svet – javni osmesi uspešnog čoveka često smenjuju mrki pogledi prema njegovim ukućanima. Danas je u svetu smeh postao ozbiljan biznis, posebno kao terapeutsko sredstvo

Nisu samo bolesti zarazne – zarazan je i smeh.

Svi poznajemo taj osećaj ili situacije kad ne možemo da se odupremo smejanju, čak i ako je to neprikladno.

U čemu je kumst ili fazon sa tim glupavim, a opet sjajnim i neobično zaraznim HAHAHA zvukom u razgovoru, susretu i širem društvu?

Otkud to nekontrolisano kikotanje ili pak eksplozivno cerekanje, odnosno grohot iz grla, želuca i srca?

Stanje kad se zacenimo od smejanja, te se grlimo i vešamo o svoje bližnje tokom dobrog vica i duhovite priče, zezanja, anegdote ili šale?

Primalno kao kod primata, glasne žice tada glasno vibriraju, oči nam zasuze, lice i dijafragma se grče, borimo se za vazduh, cepamo se, kreveljimo i grokćemo od smeha.

A ponekad i bešika ume da popusti.

Filozofi od Platona i Aristotela, preko Hobsa i Loka, sve do Anrija Bergsona, pokušavali su da razumeju humor ili da intelektualno objasne šta je to uopšte smešno.

Međutim, sociologe interesuje kako se to smeh viralno prenosi i širi tokom susreta među ljudima.

Poenta je u upadljivoj zaraznosti smeha, u smejanju kao jednom društvenom činu.

Jer, smejanje se isključivo obavlja u društvu.

I praktično je nemoguće da se ne nasmejemo kad se smeju svi oko nas.

Čak i ukoliko se smejemo dok smo potpuno sami, mi opet reagujemo na neku društvenu situaciju ili na druge ljude.

Na duhovitu knjigu koju tada čitamo, na karikaturu u novinama, emisiju na televiziji, tvit ili mačiće na internetu, te kad se prosto prisećamo ili zamišljamo situaciju koja je smešna.

U suprotnom, smatra se da nismo sasvim zdravi, poput Džokera u novom filmu, ili poslovičnog ludog na brašno.

Ovaj društveni karakter smeha implicitno prepoznaju i Holivud i Netfliks.

Upravo zato tvorci humorističkih serija nasnimavaju i puštaju snimak smejanja publike u pozadini, sa namerom da izazovu isti osećaj i ponašanje kod gledalaca.

Smeh stimuliše smeh.

Uostalom, fizički je nemoguće da – zagolicamo sami sebe.

I svako pričanje vica ili smešne anegdote u društvu zapravo je kolektivni poduhvat ili ritual u kojem saučestvujemo svi zajedno.

Jedno recipročno i sinhronizovano prebacivanje loptice između govornika i publike, interaktivni teatar ili dramaturgija, gradualno osnaživanje vica sve do klimaksa, pančlajna ili katarze.

Dok postoje i svedočanstva o odistinskim – epidemijama smeha.

Kao npr. u Tanzaniji 1962, i kada se smejanje učenika prenosilo od škole do škole, i tako danima i nedeljama.

Jednostavno, ne možemo a da se ne pridružimo ostalima u smejanju.

Osmeh se nekontrolisano razvlači, a lice se krivi i kezi gotovo samo od sebe.

Smeh je urođena i univerzalna ljudska osobina, ali i stvar koju delimo sa nekim drugim životinjama.

Neuronaučnik Jak Panksep proveo je karijeru legendarno golicajući pacove u laboratoriji.

Smeju se i naši najbliži rođaci poput šimpanzi, npr. kad beba šimpanze juri za alfa mužjakom u grupi, a ovaj šatro uplašeno beži i izdašno se kikoće usput.

I ljudi i ostali primati smeju se tokom igara vijanja, rvanja ili golicanja, ali i igre iznenađenja poput žmurki i pokrivanja očiju rukama, odnosno, Pogodi ko je? ili Sad me vidiš, sad me ne vidiš?, sa novorođenim bebama čovekolikih majmuna.

Primatski se smejemo i na neočekivane veleobrte, poput saplitanja o koru od banane, bilo u džungli, bilo u onom Najsmešnijem kućnom video uratku na televiziji.

Dok smejanje nije i jedina društvena zaraza koju poznajemo.

Na primer, podjednako zarazno je i zevanje.

I mi sami zevamo kad vidimo da zevaju drugi ljudi, pa i naše mačke i psi kao kućni ljubimci.

Zatim, ljudske bebe će se instinktivno plaziti ako se isplazi njihov roditelj ili staratelj, odnosno sinhronizovano tapšati rukama tokom igre Taši-taši-tanana.

Svoje ponašanje zarazno sinhronizuju i oni odrasli ljudi tokom npr. romantičnog sastanka.

Usklađuju svoj hod u dugoj šetnji, dodirivanje, ton u glasu i prekrštavanje nogu, baš kao što i sinhronizovano večeraju, đuskaju i plešu i, ukoliko im taj ceo ritual uspe, vode ljubav posle.

A nema snažnije i emocionalno zaraznije ritmičke sinhronizacije tela i ponašanja od one koja se odvija tokom seksualnog odnosa između dve osobe.

Ljudske emocije i telesne reakcije naprosto su izuzetno zarazne ili odistinski viralne tvari.

Da, smejemo se zajedno sa nasnimljenim smehom u humorističkoj TV seriji, ali isto tako i plačemo tokom tužnog filma ili nekakve ljudske drame.

Neretko zaplačemo samo na prizor tuđih suza.

Slično saradljivo je i sa razmenom darova, a ne samo smeha i suza.

Ili prirodnim nagonom za deljenjem hrane, te potrebom za pićem i jelom u društvu.

Dok su usamljenici za šankom ili kafanskim stolom predmet neobičnih tabua.

Veoma je nelagodno, ili nas i same zaboli, kad vidimo iglu kako ulazi u tuđu venu.

Ili kad muškog glumca šutnu u međunožje u akcionom filmu.

Isto kao što se i seksualno uzbudimo na trljanje sasvim tuđih genitalija u onom pornografskom.

A sve su ovo samo fiktivne pokretne slike, tek jedinice i nule na ekranu kompjutera ili digitalne kablovske televizije!

Osećamo čak i posramljenost i stid zbog drugih ljudi, i nazivamo to transferom blama.

Ili tzv. krindžom, kako veli omladina.

Ljudi su bića koja osećaju, ali i koja – saosećaju.

I što je važna lekcija za tekuću pandemiju i društveno distanciranje.

Primera sinhronizovanog društvenog ponašanja ljudskih životinja ima tušta i tma i mimo smejanja ili plakanja (od smeha) na viceve, odnosno na smešne, tužne ili seksi medijske sadržaje.

Kao i van džungle i plesa urođenika, podjednako i u našem urbanom, (post)modernom i (post)industrijskom društvu.

Na primer, kad publika na koncertu zapeva zajedno sa bendom, te usklađeno povadi upaljače tokom balade, što proizvodu buru emocija.

Kad navijači na stadionu takođe sinhronizuju svoje pesme, transparente i pirotehnike.

Ili se sinhronizovano krste, pevaju, mole, sedaju i ustaju u crkvama.

Prisetimo se i kako smo, kao primati zarobljeni po svojim betonskim kavezima, bili kolektivno aplaudirali lekarima u prvom talasu epidemije.

I nije li ovo sinhronizovano tapšanje dlanovima među Sapijensima proizvelo jedno zarazno osećanje solidarnosti, empatije i krajnje emotivno stezanje u grlu?

I upravo u tome je i kvaka naših sveprisutnih društvenih zaraza.

Naime, zarazno smejanje, zevanje, plakanje, blamovi ili aplauzi na muzičkom koncertu ili na terasi tokom pandemije, svedoče o izuzetnoj ljudskoj osetljivosti na – druge ljude.

Jer naše prirodno okruženje, naša ekologija i ekosistem u kojem smo evoluirali, pre svega jesu ti drugi ljudi.

Naša deca, žene i muževi, naši roditelji i srodnici, ali i naši prijatelji, susedi, sunarodnici i čovečanstvo u celini.

Jer mi, ljudi, nismo Robinzoni Krusoi.

Niti smo sami kao kutnjaci ili kao vukovi u gori.

Nijedan čovek nije pusto ostrvo.

Svi smo mi i telesno, mentalno i emocionalno međupovezani.

I to se ogleda u našim telima, mislima, osećanjima i društvenim ponašanjima.

Svi ovi procesi uzajamnog saosećanja, ritualnog svezivanja, telesnog usklađivanja i sinhronizacije, tog društvenog smeha, radosti ili tuge među ljudima zapravo svedoče o jednom neverovatnom kapacitetu ljudske životinje za – empatiju.

Za solidarnost, bliskost, intimnost, simpatiju i ljubav.

O svemu tome, i o navedenim primerima, sjajno je pisao čuveni primatolog Frans de Val u studiji Doba empatije: Lekcije iz prirode za pristojnije društvo (2009), ali i sociolozi od Emila Dirkema do Rendala Kolinsa.

Mnogi mislioci u istoriji pogrešno su smatrali da je za empatiju, saradnju i solidarnost, pa i za bratstvo i jedinstvo među ljudima, potreban nekakav poseban trud ili nadnaravni napor.

Neko specijalno vaspitanje ili pak versko i moralno obrazovanje.

A nije.

Ljudsko društvo nije stalna borba za opstanak (i kapitalistički profit), a koja navodno postoji u mater prirodi.

Kooperacija i empatija među ljudima zapravo su toliko ukorenjene u našim telima i njihovim ponašanjima da će uvek da eksplodiraju ili bar vremenom ižđikaju.

Otprilike kao zarazni smeh ili bar osmeh u uglu usana.

Usred epidemije, razmišljajmo onda i kao evolucioni biolozi ili vanzemaljski antropolozi, a ne samo kao kriznoštabni lekari i epidemiolozi.

Ljudi su jedne krajnje saradljive i saosećajne životinje koje se usput i zajedno, zarazno smeju, zevaju, igraju, raduju, blamiraju, plešu, vode ljubav, tapšu i plaču. Bilo u društvu ili sami pred TV ekranima. Empatija je naša priroda i naša sudbina.

Na nas izdašno utiču tela i ponašanja ljudi koji nas okružuju, i mi nesvesno reagujemo na njihov smeh, radost, sramotu, sreću, strahove i tugu.

I to je ona stvarna i vaskolika epidemija ili zaraza ljudskog društva u kojoj konstantno živimo i nazivamo je životom.

Mi, ljudi, uopšte nismo toliko racionalne, koliko smo (sa)osećajne i društvene životinje.

I sasvim prirodno uživamo u zajedničkom smehu, kao i u svim ostalim društvenim zarazama.

Pa hajde onda, poželimo jedni drugima mnogo više te prirodne empatije i solidarnosti, zagrljaja i poljubaca, kao i više druženja u ovoj novoj godini.

I više onog zaraznog smeha, moliću.

. Memovi, slike, video-snimci… Na prvi pogled je to obično zabavno i smešno. Ali takvi sadržaji mogu da imaju problematičnu, pa čak i radikalnu pozadinu. Manipulativne onlajn-strategije su danas prisutne svakodnevno. Memovi su internet-fenomen u kojem ljudi uživaju i sa zadovoljstvom ga dele. To je neka vrsta parodije i kritike. Kao što sama reč grčkog porekla kaže (na grčkom mimema znači oponašati), memovi se koriste kako bi nekom događaju dali crtu humora.

Ali oni nisu uvek bezazlena zabava. Posebno ne u SAD, gde su već dugo sastavni deo predizborne onlajn-kampanje. „Svaka slika, svaki mem, svaki video, samo su deo slagalice koja može da se koristi kaki bi se birači uverili da nekom kandidatu ili partiji daju glas“, smatra Den Fajfer, čovek koji je administraciji bivšeg američkog predsednika Baraka Obame bio zadužen za komunikacije.

Neki s pravom sumnjaju u smeh jer nije uvek iskren – pojedinci se smeše kada su u pravu a još više kad nisu i kad greše. Zato je stari cinik Mark Tven rekao: „Bore se tragovi minulih osmeha”.

Od neiskrenog osmeha još je teže ismejavanje drugog. Na žalost toga je danas sve više. Ismejavanje ponižava i vređa. Mnogi bi radije želeli da ih mrze nego da ih ismejavaju.
Psihološka ispitivanja pokazuju da svaki smeh nije uvek izraz radosti i zadovoljstva. Ono što stručnjaci za smeh nazivaju neveselim i patološkim smejanjem javlja se u više varijanti: „nezadrživo cerekanje”, iznenadni „napad ludačkog smeha” i „đavolov smeh”. Sve ove vrste smehova karakteriše „prazan smeh lišen emocionalnog izraza”.

Patološki smeh se može kod pojedinca javiti samo u stresnim i delikatnim situacijama, recimo, tokom svađa s bračnim drugom ili za vreme posete prijateljima kojima je neko smoro umro. To ukazuje da „normalan” smeh može da sadrži elemente patološkog. Svima nam se desilo da se u nezgodnom trenutku nervozno zasmejemo i da nam zbog toga bude krajnje neprijatno. Smeh takođe može da bude vid agresije ili da sadrži elemente uživanja praćenog osećanjem krivice pošto kod nedužnog posmatrača može da izazove nelagodnost.

Uprkos svemu navedenog, još od pamtiveka se zna da smejanje blagotvorno deluje na zdravlje. Smeh je najzdraviji ventil kojim se čovek oslobađa negativnih emocija kao što su strah, bes, agresivnost ili anksioznost.

Smeh blagotvorno utiče na naše zdravlje, tako što pokreće brojne fiziološke promene u našem organizmu. Zahvaljujući tome, aktiviraju se odbrambene snage organizma, luče se hormoni sreće, poput endorfina. Dokazano je da često smejanje jača imunitet, redukuje hormone stresa i tako smanjuje štetnost njihovog razarajućeg efekta.

Ali, smeh ne prija samo telu nego i našoj psihi. Osim što podstiče dobro raspoloženje, smeh je delotvoran odbrambeni mehanizam koji pomaže ljudima u kriznim životnim situacijama, dajući im snagu da ih uspešno prebrode pružajući im veru u budućnost. Smeh olakšava i komunikaciju među ljudima. Smeh s prijateljima predstavlja važan znak uzajamne bliskosti.

Kada je već tako, nastojte da se što više smejete. Ukoliko mislite da nemate razloga za smeh, smejte se svojim slabostima i pogrešnim uverenjima, jer čovek je najsmešniji kada sebe shvati preozbiljno i prepametno. Smejte se svojim promašajima, dostojanstveni, moćni i da zaboravite da se smejete sami sebi. Svako ponekad ima dan kada mu ništa ne ide. Probajte tada da se prisetite nečega kada ste bili jako srećni ili se smejali do suza. Zato, osmeh na lice. Ako imate baš puno problema, sagledajte ih objektivno.

Ništa u životu nije baš tako strašno!

Tanganjika, danas poznata kao Tanzanija, prije 50 godina bila je svjedok jednom neobičnom i jedinstvenom događaju – epidemiji smijeha koja je trajala više od godinu dana.

Iako epidemija smijeha zvuči kao neki lijep, veseo događaj, ona zapravo nije nimalo zabavna i može lako da postane veliki zdravstveni problem.Najpoznatiji slučaj epidemije smijeha dogodio se 30. januara 1962. godine u Tanzaniji, odnosno Tanganjiki u to vrijeme. Sve je počelo kao naivno smijanje tri djevojčice u školskom internatu u selu Kašaša. Ipak, njihovo cerekanje se vrlo brzo pretvorilo u histeričan smijeh koji se poput požara proširio na cijelu školu. Kod neke djece smijeh je trajao samo par sati, dok je kod druge trajao i do 16 dana. Zbog ovog neobičnog događaja, škola je zatvorena, a sva djeca su se vratila u svoja okolna sela.Međutim, ubrzo nakon zatvaranja škole, epidemija se proširila i na susjedna sela. U aprilu i maju se smijalo više od 200 djece. Do juna, epidemija se proširila na druge škole, zarazivši dodatnih 50 učenika. U julu su se zatvorile još dvije škole, a epidemija nije stala sve dok nije zahvatila gotovo 1.000 djece i zatvorila 14 škola – dok su nastavnici i odrasli samo nijemo i bespomoćno posmatrali. Epidemija je trajala od šest mjeseci do godinu i po u pojedinim mjestima.Nauka još uvijek ne zna kako tačno dolazi do pretvaranja pozitivnih emocija u smijeh, ali osoba ne može da se smije duže od 20 sekundi, što ovaj fenomen čini još nevjerovatnijim. Dakle, šta se zapravo dogodilo u Tanganjiki 1962. godine?Čarls P. Hempelman sa Univerziteta u Idijani smatra da su djeca bila pod velikim stresom, a da je epidemija bila nusprodukt, poput pokvarenog ventila za oslobađanje od stresa. Međutim, to je samo pretpostavka. Naime, niko ne može sa sigurnošću da kaže šta je uzrokovalo epidemiju, a trenutno je jedino medicinsko objašnjenje da je u pitanju bila “masovna histerija”, odnosno “masovna psihogena bolest”.

Španski komičar Huan Đoja Borha, poznat po zaraznom smehu koji mu je doneo svetsku slavu, preminuo je u 65. godini.

Poznatiji pod nadimkom El Risitas, što znači Kikotanje, komičar je na internetu postao poznat kao „Španac koji se zarazno smeje“.

Posle nastupa na nacionalnoj televiziji, Borha je pre više godina postao internet fenomen kada su ljudi počeli da prave klipove sa njim, sinhronizujući priču sa njegovim zaraznim smehom.orhin zarazni smeh koristili su mnogi na internetu kako bi napravili vlastite klipove na razne teme.

Ove verzije video snimaka, kao i original, od tada su prikupile milione pregleda – cementirajući Borhinu slavu i prepoznatljiv smeh.

Njegovo nasmejano lice i danas je popularno na društvenim mrežama, a iskorišćen je i kao emotikon na platformi za strimovanje igara Tvič (Twitch).

ZATO SMEJ SE, SMEJ SE ALI  IZA POJAS ZADENI. NI U CEMU NE VALJA PRETERIVATI PA NI U SMEHU. TAKODJE, NIJE LOSE IZABRATI ONO CEMU SE SMEJEMO! NAPROTIV! TO BI UVEK TREBALI DA RADIMO.