ZENSKI MANASTIRI

 DOK JE VREME GODISNJIH ODMORA PODSETICU VAS NA PREDIVNE ZENSKE MANASTIRE.MANASTIRI SVAKAKO PRIVLACE NASU PAZNJU. MEDJUTIM, ZENE SVAKAKO U ZIDINE MANASTIRA UNUSE SVOJE ZENSKO UMECE ZIVLJENJA.

Mnoge koji nisu više podneli pritisak koji nosi savremnei život odlučili su se da se osame i posvete duhovnom prosvetljenju i u veri našli spas.

Da bi se žena potpuno posvetila crkvi i Bogu, potrebno je da provede izvesno vreme u manastiru kao iskušenica.

Međutim, trnovit je put do Boga. Pre svega, potrebno je mnogo odricanja da bi žena bila dostojna života u manastiru.

Iskušenice u molitvi provode po tri sata, brinu o crkvi i imanju, a odriču se prizemnih zadovoljstava.

Takoreći, život potpuno odbace. Ime, navike, muškarce i poroke. Skromne su povučene i o njihovom životu se malo zna. One pomažu vernicima koji su došli u posetu, brinu o domaćinstvu i imanju manastira, neke imaju posebne veštine, pa recimo crtaju, vezu, pletu, a od prodatih stvari zarađuju za vrlo skroman život.Ako se žena odluči da svoj život podredi Crkvi, neophodno je da provede neko vreme u manastiru kao iskušenica.

Na putu ka monaštvu, iskušenica mora odoleti svim gresima kako bi bila dostojna monaškog života.Ja sam bila nesrećna u tom svetu. Moja duša nije pronalazila mir. Predanost Bogu nije neuspeh u životu. Može da bude jedan način života. Nije to neuspeh, to je uspeh za dušu. Prosto sam osetila da je to moj put. Za mene nije bilo dileme. - kaže iskušenica Sanja.Odriče se svog imena, kao i bilo kakvih zadovoljstava savremenog sveta.Trnovitim putem približava se Bogu, i tek kada prođe sve teskobe i odricanja, uz blagoslov igumana i episkopa, postaje monahinja dostojna života u manastiru.Monaški život nije lak, i to uvek treba imati na umu. Ipak, sve je stvar slobode izbora, koju svaki pojedinac poseduje.

Znamo da svetske zvezde odlaze povremeno u hramove Indije, Nepala, Tibeta i posvećuju se molitvama ili meditaciji u potrazi za duhovnim mirom. Ali, šta se dogodi kada građanin Srbije iz istog razloga zakuca na vrata manastira SPC? Evo šta ga čeka.Svaki manastir bi, teoretski, trebalo da primi čoveka u nevolji. Ali u današnja vremena to nije baš jednostavno. U Patrijaršiji kažu da su, na žalost, manastiri zatvoreni za ovakav vid komunikacije sa vernicima. U SPC su naročito kritični prema manastirima koji su rado spremni da prime donaciju ili pomoć, ali ne i da uzvrate istom merom.Da li postoji uslov koji osoba mora da ispuni kako bi određeno vreme provela u manastiru -Jedini uslov je da joj je potrebna duhovna pomoć.

Podrazumeva se, takođe, da boravak u manastiru nije hotelski odmor i da "potraga za društvenim mirom" ne podrazumeva izležavanje i lenčarenje. Naprotiv!

- Bilo je lenština koje su dolazile u manastire i čekale da im se donese i prinese da jedu i piju, a da prstom nisu hteli da mrdnu, ni drva da nacepaju! E, pa ne može tako - ljut je sagovornik “Blica” iz Patrijaršije.

Odlazak u manastir, pa makar samo na "duhovno pročišćenje", nije godišnji odmor. Pridruživanjem bratstvu ili sestrinstvu prihvatate i njihov način života. Učestvujete u bogoslužbenom životu, ustajete kad i oni, obično oko 5 ujutru, prisustvujete liturgijama, molitvama, pomažete u svim poslovima...U manastiru nema lenstvovanja. Pomaže se u bašti, cepaju se drva, pomaže se u građevinskim radovima... - objasnili su nam u jednom manastiru.

Ima, kažu, vremena i za knjigu, ali tek posle 9 uveče kada se svi povuku na spavanje.Ako vas fizički poslovi i ustajanje s petlovima nisu obeshrabrili, najpre potražite savet od svog sveštenika, ako ga imate. Od njega možete da dobijete informacije kome i gde treba da se javite, a pripremiće vas i za manastirski život. Još saveta i informacija dobićete u manastiru od igumana ili igumanije. Ipak, malo ko će pristati da s nepoznatom osobom o tome razgovara telefonom. U većini slučajeva monasi i monahinje prednost daju razgovoru uživo. Svako ko dođe treba prvo da vidi da li mu manastir odgovara, može li u njemu da ostane... U toj odluci pomoći će mu iguman. Saslušaće ga i proceniti da li je na pravom mestu - kažu za “Blic” u jednom manastiru.

U manastiru Svetog Stefana u Slancima, pored Beograda, kažu da su oni otvoreni za ljude koji traže duhovni mir, ali ističu da o svemu odlučuje iguman Andrej. Za pomoć se možete obratiti i u manastiru Rakovica, na Fruškoj gori... U Žiči kažu da nemaju uslova za ovakvu vrstu aktivnosti, ali da ima izuzetaka.

Toliko o zivotu u manastiru i kako  i zasto se zamonasiti. Ovo je ipak najvise tekst o lepotama zenskih manastira, koje je vredno posetiti, a o ostajanju treba dobro razmisliti.

Manastir Bešenovo je, prema predanju, s kraja 13. veka, na južnim padinama Fruške gore, uz potok koji danas nosi naziv Čikoš, osnovao sremski kralj Dragutin Nemanjić (1253 – 1316). Posvetio ga je Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, zaštitnicima njegove plemenite vladarske loze. Na zidu manastitirske crkve je, naime, pronađen zapis da je ona oslikana još 1476. godine. Znatno opširnije, o manastiru Bešenovo govori se u najstarijem turskom popisu Srema koji datira iz 1546. godine. Mada su Sveti arhangeli Mihailo i Gavrilo slava manastira Bešenovo, značajno mesto u njegovoj istoriji imaju i Sveti Kirik i Julita.

Reč je o sinu i majci koji su, u vreme rimskog cara Dioklecijana, za veru hrišćansku, postradali 304. godine, u grčkom gradu Ikoniji. Jedan deo njihovih moštiju je stigao u Bešenovo i tu dugo čuvan. Turci su manastir spalili, zajedno sa Krušedolom i Velikom Remetom, nakon bitke na brdu Vizirac povrh Petrovaradina 1716. Najveće stradanje priredile su ustaše, 1942. godine, opljačkale manastirsku riznicu, uključujući i kivote triju svetitelja i sve dragocenosti koje su bile u njima.

Sve je odneto u Zagreb, a same mošti naprosto istresene iz kivota i razbacane po manastiru! Sve monahe fruškogorskih manastira ustaše su pohapsile i poslale u svoje logore smrti. Pošto su, prethodno, sremski partizani u njemu smestili svoj štab, na zahtev ustaškog glavnog stožera iz Zagreba Nemci su ga, tog dana, avionskim bombama praktično sravnili sa zemljom. Komunistička vlast nije dozvolila da se manastir posle rata obnovi i oduzela mu je sva imanja koja je imao. Danas, na inicijativu i uz blagoslov Njegovog preosveštenstva Episkopa sremskog gospodina Vasilija i trud i istrajnost igumana Arsenija Matića, Bešenovo se, ponovo, izdiže ka nebesima iznad Svete Fruške gore Ukoliko želite da pomognete manstir, u ovom videu iguman arhimandrit Arsenije govori na koji način to možete uraditi i poziva vas da ga posetite.

 

Do Poćute se od Valjeva dolazi novoizgrađenom deonicom puta, i na samoj uzbrdici u centru je skretanje nadesno. Zatim se lošim putem silazi dosta dugo, tako da, kada pomislite da ne znate gde ste, stižete na prelepo mestu u šumi u kanjonu reke Jablanice. Po predanju, manastir je osnovan u XIII veku u vreme srpskog kralja Dragutina. Nezavisno od legende, današnji hram leži na temeljima još starijeg iz XI veka. U porti su drevni grobovi. Najstariji pomen manastira potiče iz 1572. godine. U okolnim skrovitim pećinama živeli su monasi pustinjaci, pa najverovatnije odatle potiče naziv manastira. Manastir je više puta rušen i spaljivan. Obnavljan je nekoliko puta. Za vreme Kočine krajine, Bušatlija paša je spalio manastir, pa je isti opusteo. Bio je tada jedina bogomolja u valjevskom kraju i tu su dovođeni bolesnici kod monaha na lečenje. Hram je zidan od kamena i pravilno tesane sige. Naos je prekriven crepom. Hram ima pored zapadnog ulaza i drugi manji sa severne strane, što je retkost kod pravoslavnih hramova. Postoji i veoma lep zidani ikonostas sa ikonama. Zidani ikonostasi su karakteristični za veoma stare hramove. Način gradnje upućuje na pravoslavne jermene, što takođe govori o starosti ovog manastira. Freske potiču iz 1622. godine, i dobro su očuvane. Manastir Pustinja je bio parohijska crkva i aktivan muški manastir do 1951. godine. Danas je ženski, i o njemu brinu monahinje.

.Manastir Kuveždin se nalazi u jugozapadnom delu Fruške gore, na oko 2 kilometra severno od sela Divoš kod Sremske Mitrovice. Manastirska crkva posvećena je Svetom Savi i Svetom Simeonu, dok je manastirska slava Preobraženje (slavi se 19/6. avgusta). Prema predanju, manastir je osnovao poslednji srpski despot Stefan Štiljanović 1520. godine. Prvi sigurni podaci potiču iz turskih zapisa iz 1566-1569. Pred kraj turske vladavine Sremom manastir je verovatno opusteo. Manastir Kuveždin su u prvoj polovini 17. veka obnovili monasi manastira Slanci iz Šumadije. Posle Prvog svetskog rata manastir se ponovo našao u teškom stanju. Manastiru Kuveždinu je već od agrarne reforme oduzeto 225 jutara najbolje oranice. To je bio jedan od prvih manastira sa ženskom obitelji, na čelu sa prvom igumanijom savremene Srpske pravoslavne crkve, Melanijom (Krivokućanin). Tokom Drugog svetskog rata manastir je teško stradao. U proleće 1944. godine nemačka vojska i ustaše minirali su crkvu i konake, čak i ekonomske zgrade. Poslednjih godina manastir je ponovo vaspostavljen kao muški, a obnova manastira je u toku. Manastir je takođe 1990. godine stavljen pod zaštitu kao spomenik kulture. Obnova manastirske celine traje od 1997. godine, pod rukovodstvom Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici. 

 Manastir Grnčarica je ženski manastir Srpske pravoslavne crkve, pripada Eparhiji Šumadijskoj. Posvećen je Svetom Nikoli. Nalazi se u selu Prnjavoru koje je udaljeno oko 10 km od Batočine i oko 15 km od Kragujevca. Manastir predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture. Podignut je za vreme kralja Dragutina krajem XIII ili početkom XIV veka. Legenda kaže da je manastir prvo bio podignut na Čukari kod izvora Mladenova voda. U najezdi Turaka crkva je srušena i od njenog materijala podignuta je nova Grnčarica na današnjem skrovitom mestu. Manastir je imao sve nužne crkvene knjige sa tri jevanđelja. Na zidovima ima dosta nečitljivih natpisa, a najbolje se čita onaj u kome se govori o obnovi manastira za vreme Sulejmana Veličanstvenog. Tokom Prvog svetskog rata austrougarska vojska je opustošila manastir, spalila arhivu i odnela tri zvona. Manastir je istu sudbinu doživeo i tokom Drugog svetskog rata. Nemci su prognali monahe, manastirske konake i manastir zapalili. Posle rata, 1946. godine u zapusteli i razoreni manastir dolazi igumanija Efrosinija sa četiri monahinje iz Manastira Svete Petke u Izvoru kod Paraćina. Od tada Grnčarica postaje ženski manastir.

 Blizu Aleksinca kod mesta Katun nalazi se ovaj manastir, čija crkva je prvobitno bila posvećena Preobraženju. Podigao ga je monah German, prema natpisu koji se nalazi iznad vrata, i to 1399. godine. Prvi pisani izvori potiču iz 1413, a u turskim zapisima se javlja 1536. godine. Veća obnova bila je u XVIII veku, i za nju je zaslužan srpski despot Stefan Lazarević. Zidan je od kamena. Imitacija zidanja opekom je nastala najverovatnije kod velike obnove u XVIII veku. Od starih fresaka su sačuvani samo fragmenti. Prilikom obnove manastira 1939. godine, urađene su i freske u donjoj zoni. U blizini manastira nalaze se ostaci srednjevekovnog utvrđenog grada Lipovca. Manastir je aktivan, ženski je i o njemu brinu monahinje. 

 

 Putem iz Sopota za Koraćicu se stiže u ovaj manastir. Kada se uđe u selo, potrebno je skrenuti desno na prvom skretanju i ići do skretanja na kom je putokaz. Manastir je posvećen Svetom Nikoli i podignut je za vreme despota Stefana Lazarevića u dolini Pavlovičkog potoka. Star je 5 vekova. Obnavljan je dva puta – u XVI veku i XX veku. Manastirski kompleks se sastoji od crkve, konaka i – pretpostavlja se – letnjikovca despota Stefana, na severnoj strani crkve. U blizini je selo Markovac, u kom je despot Stefan iznenada umro 1427. godine. Iznad manastira, pored puta, nalaze se kameni sarkofag i česma. Manastir je aktivan i o njemu brinu monasi. 

 Na desnoj obali Južne Morave, u blizini Đunisa, nalazi se ovaj manastir. U njemu je kao monah živeo Roman Sinait, koji je proglašen za svetitelja, pa je manastir po njemu i dobio ime. Grob Svetog Romana Sinaita sa moštima i danas se nalazi u manastiru. On se poštuje kao čudotvorac i iscelitelj. Monasi sinaiti su sledbenici solunskog čudotvorca Grigorija Palme, čije učenje su prihvatili, i došli u Srbiju za vreme Kneza Lazara. O vremenu nastanka manastira nema podataka. Prvo pominjanje je iz 1498 god. Na starim temeljima podigao ga je upravnik ergele Kneza Lazara. Godine 1795. ga je obnovio Đorđe Pile, koji se u njemu i izlečio. Živopis iz 1795. godine je sačuvan u pevnicama i potkupolama. Smatra se da ispod sloja kreča ima još starijih freski. Novi živopis je urađen 1831. godine. Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje. 

 

 

U Podnožju planine Rudnik u klisuri Blagoveštenjske reke, kod mesta Stragare, nalazi se ovaj hram posvećen Blagoveštenju. Manastirska crkva je izgrađena u XIV veku u doba kneza Lazara, kada je on osvojio Rudnik od župana Nikole Altomanovića i uspostavio zapadne granice svoje države. Ktitor manastira je nepoznati tadašnji vlastelin. Obnovom Pećke patrijaršije 1557. godine, kada je manastir i obnovljen. U vreme Prvog srpskog ustanka, Karađorđe krio barut. Tu su se i okupljali srpski ustanici. U XVIII veku u manastirskim konacima radila je jedna od najstarijih škola u Srbiji. U ovom manastiru se posle povratka u Srbiju Karađorđe javno pokajao za oceubistvo i od igumana Grigorija dobio oproštaj greha. Između dva ustanka, u Blagoveštenju je održan sabor srpskih glavara, među kojima je bio i Miloš Obrenović. Odatle je ruskom caru Aleksandru Prvom poslato pismo sa molbom za pomoć. Sredinom XIX veka manastir je dobio sadašnji izgled. Južno od manastira, u njegovom podnožju, na izvoru Svetinje podignuta je devedesetih godina kapela posvećena Svetoj Petki. Voda sa izvora se koristi za izlečenje mnogih bolesti. Ikonostas u crkvi ima posebnu vrednost. Manastir je aktivan i o njemu brinu monahinje.

 

Manastir Divša je ženski manastir – u narodu je poznat i kao manastir Đipša. Smešten je na južnim padinama zapadnog dela Fruške gore, u prelepoj dolini obrasloj gustom šumom. Po nekim predanjima, ovaj manastir je podigao despot Jovan Branković krajem XV veka sa manastirskom crkvom posvećenom Svetom Nikoli.Zbog svog geografskog položaja i i velike udaljenosti od naseljenih mesta, ovo je oduvek bio siromašan manastir, stoga nikada nije posebno ni privlačio pažnju Turaka. Početkom XVIII veka pao je pod upravu manastira Kuveždin od koga je udaljen pet kilometara, i godinama nakon toga pokušavao je da povrati samostalnost koju je stekao tek 1923. godine. Po nekim tvrdnjama, ova dva manastira su mogla da padnu pod upravu Hilandara, ali to nisu dozvolili lokalni seljaci. Tokom burne istorije ovaj manastir, kao i ostali, bio je mnogo puta rušen i pljačkan, pa tako i krajem Drugog svetskog rata, kada je manastir miniran. Tom prilikom je svod crkve delimično srušen a zvonik teško oštećen. Danas manastir čine Crkva Svetog Nikole i spratni konak.

  U prelepom ambijentu u uvali između sremskih sela Grgurevci i Manđelos, nad izvorom svetih vrača – Kozme i Damjana, u neposrednoj blizini kultnog mesta kutka posvećenog svetom Jovanu Šangajskom nalazi se najmlađi fruškogorski manastir koji je posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom. Prelepa drvena crkva – brvnara, u šumi stogodišnjih lipa, izgrađena je od norveškog belog bora i čamovine nabavljene u Bosni i Hercegovini, te svojom arhitekturom odudara od ostalih fruškogorskih manastirskih crkvi, što ga čini posebnim. Ktitoru ove crkve Milanu Milankoviću, poreklom iz Brodca kod Bijeljine, a koji živi i radi u Pertu u Australiji, uručen je Orden Svetog Save. Milanković je još 2011. godine, boraveći na Fruškoj gori, obećao pomoć za izgradnju manastira, međutim tada je doživeo i tešku porodičnu tragediju. Na Vranjašu, gde je sada podignuta crkva i manastir, Milankovićeva 16-godišnja kćerka ođednom je izgubila svest. Prevezli su je hitno u bolnicu u Beograd, ali joj nije bilo spasa. Od tada su ožalošćeni roditelji odlučili da budu ktitori crkve u znak sećanja na prerano umrlu ćerku. 

I TAKO. NE ZURITE  I NE PRAVITE SAMO NEKU BRZU TURU POSECIVANJA MANASTIRA. ZNAM DA VAS VODICI VODE SAMO U POZNATE MANASTIRE JER STE U STVARI I VI SAMO ZA NJIH ZAINTERESOVANI JER DRUGE I NE ZNATE. EVO SAD MESTA KOJA MOZETE POSETITI. SAMI ZA SVOJU DUSU. POLAKO.