CEDJENJE

SAD SE MISLITE KAKVO CEDJENJE . PA NEKAKO PO MOM NACINU RAZMISLJANJA DA JE SVE NA SVETU POVEZANO  DOSLA SAM I DO OVE PRICE. VRLO POUCNE.  OVAJ  BLOG  I SLEDECI BICE VEOMA POVEZANI ,ZATO PROCITAJTE OBA . MADA  I PRICA O KAFANAMA INDIJANCIMA I  ZIVOTNOJ FILOZOFIJI ZAPRAVO CINI TRILOGIJU. MOJ OMILJEN NACIN PISANJA.

Priznati stručnjak držao je predavanje na Univerzitetu.

Nakon uvodnog izlaganja, on uze narandžu u ruke i upita:

Ako stisnem iz sve snage ovu narandžu, što će izaći iz nje?

Jedna devojka iz prvog reda dobaci: Glupog li pitanja!

Ako stisnete narandžu iz nje će izaći sok od narandže.

Predavač reče: Tačno. Iz narandže će izaći narandžin sok jer je samo to unutra!

Tako je i sa ljudima: Kad nas stisnu problemi, brige, strahovi, kad nas ogovaraju, kad nas neko uvredi, kad nam nanese bol… iz nas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba…

Rekli bismo da je to izašlo iz nas zato što nam je neko rekao ovo ili učinio ono, ali istina je da iz nas može izaći samo ono što imamo u sebi.

Zapamtite, ako vas nešto optereti, iz vas će uvek izaći samo ono što je već u vama.

Iz narandže nikad neće izaći sok od jabuke.

Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već ne nosite u sebi, ono što već nije u vama. 

Za realno sagledavanje sebe je potrebna hrabrost. Ipak, na kraju ljudi bolje prihvataju i slede hrabre. Ljudi se trude da se predstave u najboljem svetlu. Mi u većini slučajeva možemo da vidimo kada neko nije dovoljno siguran u sebe. Međutim, postoje i oni koji tu nesigurnost veoma vešto kriju.

Za mnoge, samopoštovanje ili svest o sopstvenoj vrednosti, često se sagledava kao funkcija onoga što neko postigne, nagomila ili izvuče od sveta u formi materijalnih dobara, titula, trofeja ili priznanja. Potreba za spoljašnjim izvorima samopoštovanja može da uvede čoveka u zavisnost. Kod tinejdžera ta potreba za poštovanjem od strane vršnjaka može da dovede do raznih oblika delikventnog ponašanja. Problem je u tome što ono spoljašnje nikako da zadovolji tu potrebu, pa ljudi grčevito nastoje da spoljašnjim potkrepljenjima ispune potrebu koja može da se ispuni samo iznutra.

Kao što sama reč kaže, radi se o samo-poštovanju, poštovanju sebe koje potiče iznutra, a ne iz spoljašnjih izvora. Što vam u većoj meri nedostaje iznutra definisano samopoštovanje, to ste podložniji spoljašnjem uticaju. Ako niste “načisto” sa sobom, oni spolja mogu da dopru do vas i ugroze vaše samopoštovanje. Dejstvo sveta na vidljivu sumnju u sopstvenu vrednost je kao stavljanje soli na otvorenu ranu. Ako ne volite sebe, ne verujete u sebe i ne prihvatate sebe, pokušaćete da nađete nekoga ko će to da radi umesto vas. Očajničko traganje za tim poštovanjem od strane nekog drugog, mimo vas samih, može da ima ogroman uticaj na izbore koje pravite.Samopoštovanje predstavlja stav o sopstvenoj vrednosti i značaju, dok je samopouzdanje vera u sebe i svoje sposobnosti. Često uslovljavamo sopstvenu vrednost, npr. “vredim dok sam uspešna u oslu, dok imam partnera, prijatelje”, međutim u tome grešimo. Naša vrednost ne treba da zavisi od naših postignuća, uspeha, materijalnih dobara, tačnije da bude uslovljena, već samim svojm postojanjem mi treba da vrednujemo sebe “vredna sam kao ljudsko biće”.Samopoštovanje se stiče kroz odnos sa roditeljima, u zavisnosti od kvaliteta tog odnosa razvija se nivo samopoštovanja. U najranijoj dobi, deca prihvataju mišljenja koja o njima imaju za njih značajni odrasli i usvajaju (internalizuju) ih kao svoja vlastita. Roditeljski odnos prema detetu koji je brižan, topao, pun ljubav i prihvatanja, dosledan i pravedan, kojim se uvažavaju prava i mišljenja deteta, rezultira time da dete internalizuje pozitivnu i realnu sliku o sebi, kao i osećaj kompetentnosti. Uopšteno, smatra se da osećaj samopoštovanja izgrađuje tokom treće godine života, kao osećaj ponosa, kada dete čini stvari na svoj vlastiti način. Ukoliko roditelji ne omoguće detetu istraživanje okoline u tom periodu, tada se umesto osećaja samopoštovanja mogu javiti osećaj srama i sumnje. U dobi od četiri do pet godina, samopoštovanje poprima kompetitivni karakter, a odobravanje od strane vršnjaka postaje važan izraz afirmacije samopoštovanja. U tom smislu, najvažnije je da li su se ključne osobe prema nekom odnosile sa poštovanjem, ljubavlju i brigom ili ne. Stavlja se akcenat i na socijalni milje kao važan faktor u samoproceni.

Samopouzdanje se razvija čitav život, kroz kontinuirano ulaganje, tako da ako roditelji nisu uspeli da pokrenu razvoj, mozemo to uraditi uz pomoć značajnih osoba iz okruženja. Ono se gradi kada se u nešto upuštamo, kada stičemo iskustva i na osnovu tog iskustva rađa se vera, poverenje u sebe. Samopouzdanje je naš doživljaj sebe, koliko verujem sebi, svojim sposobnostima, veštinama. Ako kroz različite životne problem prođemo bez značajnog narušavanja slike o sebi, možemo da kažemo da imamo stabilno samopouzdanje.

Samopouzdanje se zasniva na realnoj i pozitivnoj slici o sebi. Realistično sagledavanje sebe podrazumeva da smo svesni svojih mana i vrlina, realno sagledavam pozitivne i negativne aspekte sebe. Sledeća faza je prihvatanje svojih mana i slabosti, svesni nedostatka zapitamo se “šta mogu sa tim”.

 

Samopouzdana osoba nije savršena, obično imamo nerealnu predstavu osobe koja ima visoko samopouzdanje kao osobu koja se ne koleba, koja sve može. Iako se ponekad čini da najglasnija osoba u prostoriji ima najviše samopouzdanja, nije uvek tako. Zapravo, ona možda na taj način pokušava da sakrije svoj nedostatak samopouzdanja. Osoba koja je sigurna u sebe obično ne oseća potrebu da mnogo galami kako bi je drugi videli i čuli. Samopouzdana osoba samo zna koliko ne zna, i radi na tome da to popravi, nauči. Osoba koja nije svesna svojih mana, ne može ni da ih ispravi. Oseća se dobro u svojoj koži, takva kakva jeste, sa svojim autentičnim potrebama koje teži da zadovolji, i ponaša se uskladu sa njima. Osoba koja ima optimalno razvijeno samopouzdanje preuzima rizik, i sa njim se dobro nosi. Veruje da rešenje postoji u bilo kojoj situaciji, “ne znam da li ću uspeti ili ne u ostvarenju svojih ideja, želja i ciljeva, ali verujem da radim pravu stvar za sebe ili druge”. Krase je upornost, istrajnost i inicijativa da bi došla do cilja.

Ljudi često precenjuju ili potcenjuju svoje kvalitete. Zašto je to važno? Ako potcenimo sebe, nismo svesni svojih kvaliteta i sposobnosti, pa ćemo se često povlačiti pred izazovima. Manjak samopouzdanja rezultira nesigurnošću, sumnjom, ne preuzimanjem rizika i odustajanjem od svojih ideja. Osoba razmišlja na ovaj način, “Nisam razumeo šefa o čemu govori, mora da sam nesposoban ili glup”, osoba dodeljuje sebi negativne etikete i polazi od pretpostavke da sa njom nešto nije u redu. U suprotnom, kada precenimo svoje kvalitete, upuštaćemo se u veće rizike pa to može po nas biti pogubno. Naravno, u toku različitih životnih kriza naše samopouzdanje nije stalno na istom nivou. Nekada imamo više vere u sebe, nekada manje, povremen manjak samopouzdanja potpuno je normalna stvar.

Dok u mnogim slučajevima preuveličavanja ili minimiziranja izviru iz neuravnoteženog sagledavanja drugih ili sveta oko sebe, ponekad na iskrivljen način sagledavamo i same sebe. Samouverenost – reč prilično korišćena u ovoj zemlji (SAD) – zapravo je jedan od nezdravih oblika ponosa. Slede neke od definicija koje pomažu da se razjasne pojmovi na ovom području:

Samovrednost: vrednost koju ima svako ljudsko biće.

Samopoštovanje: stepen do koga neka osoba poštuje samu sebe – čak i kad se susreće sa neizbežnim neuspesima u životu. Zdravo samopoštovanje ne utiče na to kako neka osoba vrednuje sebe u odnosu na druge.

Samopouzdanje: ponos ili mera čovekovog verovanja u sopstvenu vrednost, omiljenost i sposobnost, posebno ako se poredi sa drugima. (Neke studije o samopouzdanju govore o “samovrednovanju” kao sinonimu samopouzdanja, čineći tako rezultate ponekad zbunjujućim.)

Dok je svima nama potreban zdrav smisao za samovrednovanje, neuravnotežen nivo samopouzdanja često vodi ka lošem ponašanju. Iako je savremena kultura mnoge probleme našeg društva pripisala “slabom samopouzdanju”, nekoliko uobičajenih verovanja o samopouzdanju nisu ništa drugo do mitovi. Studije koje je sprovodio Nikolas Emler, socijalni psiholog, pokazale su da ljudi koji imaju visoko mišljenje o sebi predstavljaju daleko veću pretnju drugima od ljudi sa slabim samopouzdanjem.

Studije su pokazale i da ljudi sa visokim samopuzdanjem više od ostalih imaju rasističke stavove, odbacuju društveni pritisak odraslih i svojih vršnjaka i upuštaju se u psihološki rizične aktivnosti kao što je vožnja pod uticajem alkohola ili prebrza vožnja. Očigledno, ljudi koji suviše dobro misle o sebi skloni su da svojom nesmotrenošću ili popriličnom neljubaznošću povrede druge ljude.

Pobornici izgradnje jakog samopouzdanja često kao uzročni činilac mnogih bolesti društva navode slabo samopouzdanje. Međutim, jedno istraživanje je pokazalo da slabo samopouzdanje nije činilac rizika za delikvenciju, nasilje, upotrebu droga i alkohola, loš uspeh u školi ili rasizam. Slab osećaj sopstvene vrednosti jeste činilac rizika za depresiju, tinejdžersku trudnoću, poremećaje u ishrani i zlostavljanje od strane nasilnika.

Uprkos potrebi za povećanjem samopouzdanja, širom sveta rasprostranjeno verovanje u moć izlečenja svega i svačega podizanjem samopouzdanja stvorilo je ogromno tržište za neprimerene priručnike za samopomoć i vaspitne programe. Posebno je država Kalifornija uložila značajna sredstva u pokušaj da podigne samopouzdanje svojih građana. Nažalost, svi takvi napori za podizanje samopouzdanja nisu ništa više nego psihoterapeutski ekvivalent “zmijskog ulja”.

Minimiziranje sopstvene vrednosti

Neki ljudi su stroži prema sebi od bilo koga drugog u svom životu. Mi imamo težnju da sudimo sebi na osnovu svog ličnog identiteta, porodičnih odnosa, akademskih postignuća, uspeha u društvu, osećaja bezbednosti, pa čak i izgleda svog tela. Dok su neki najstrožiji kritičari sami sebi, samoprezir je retko koristan. Kao što je objašnjeno u nastavku teksta, ako možete da uradite bilo šta pozitivno za bilo koga na svetu, vi niste bezvredni!

 

Nisam bezvredan zato što:

•  doprinosim nečim dobrobiti drugih.
•  ono što radim može da ima pozitivno delovanje.
•  to što sam živ čini razliku bar jednoj osobi (a ta osoba mogu biti ja).
•  pružanje ljubavi, razumevanje drugih, drugarstvo, ohrabrivanje, druželjubivost, savetovanje ili tešenje znače nešto.
•  mogu da poštujem svoje mišljenje i inteligenciju. (Ako me još i drugi poštuju, to je znatan bonus.)
•  imam samopoštovanje i dostojanstvo.dima koji mrze sami sebe lako je da mrze i druge, naročito one koji su im unizili ponos. Kao grešna ljudska bića, svi smo mi sposobni za postupke koji prouzrokuju krivicu ili stid. Dok neka dela zaslužuju ovaj odgovor, druga ih ne zaslužuju. Problem za većinu je da ih razlikuju.

  I dok krivica često može biti zdrava, za nju je poznato da je korisna samo kad vodi ka promeni. Stid koji nam se utiskuje u psihu, i ne možemo da ga se oslobodimo, ne samo što je beskoristan, već je i gori od toga. Neki ljudi su usvojili osećaj stida još od ranog detinjstva. Oni smatraju da su bezvredni i da zaslužuju kaznu. Ovako duboko usađena krivica može čak da porazi i samu sposobnost vođenja razumnog života. Oproštenjem darovanim na krstu, hrišćanstvo nudi veoma delotvorna i održiva rešenja za izazove krivice i slabog samovrednovanja. Ogromna žrtva koja je učinjena na krstu predstavlja potvrdu suštinske vrednosti svakog ljudskog bića.

  Oni koji prihvataju ovaj dar ne treba da omalovažavaju druge, pa čak ni da se porede sa drugima kako bi izgradili sopstveno samovrednovanje. Suštinska bezgranična vrednost svakog ljudskog bića ih uverava u njihovu ličnu samovrednost, ostavljajući im prostora da vode računa o tradicionalnom nalogu da je “bolje poštovati druge nego sebe” bez straha da će izgubiti svoj ugled.

  Kad prihvatite činjenicu da imate bezgraničnu vrednost i učinite je delom sopstvenog razmišljanja, to shvatanje će imati pozitivan uticaj na vaš osećaj samovrednovanja, a razumevanje da i sva druga ljudska bića imaju bezgraničnu vrednost izravnava teren za život. Zato je pogrešno objašnjenje samopouzdanja kao da znači kako ste suštinski vredniji od drugih ljudi. Bezgranična vrednost vas kao ljudskog bića jednostavno ne može biti veća od bezgranične vrednosti drugog ljudskog bića.

  SAD DA SE OSVRNEMO NA PRETHODNI BLOG I NA ZIVOTNU MUDROST I PRAVE VREDNOSTI. NAUCILI SMO DA MUDAR COVEK PREPOZNAJE PRAVE VREDNOSTI. ZATO IZ SEBE ISCEDITE ONO NAJBOLJE I VOLITE LJUDE OKO SEBE. SIRITE EMPATIJU I ONA CE VAM SE VRATITI SIGURNO. UPOZNAJTE DOBRO SEBE ,CENITE SEBE PA CE DRUGI  U VAMA VIDETI KVALITETNE LJUDE.