PRVO DA KAZEM DA NE PROZIVAM NI OVE NI ONE. UOPSTENO SE NE BAVIM POLITIKOM NITI JE RAZUMEM. OVAJ TEKST IMA POLITICKU KONOTACIJU IAKO SAM POKUSALA DA MALO 'OPUSTIM' OVU TESKU I KOMPLEKSNU TEMU. I ZATO CITAJTE OPUSTENO OVAJ TEKST .DA NE ZAOSTRAVAMO PRICU. REC JE O PRVOSRBIJANCIMA I DRGOSRBIJANCIMA.PONAVLJAM DA SE NE SVRSTAVAM NI U JEDNE NI U DRUGE. JA SAM JEDNOSTAVNO SRPKINJA I PRIHVATAM I VOLIM SVOJ NAROD SA SVIM NJEGOVIM VRLINAMA I MANAMA.
Kod drugosrbijanaca trka ka vrhovima snobizma izgleda nešto drugačije. Do njihove, sve uže i uže avangarde, stiže se potkazivanjem i uveličavanjem svakog srpskog zločina, stalnom pričom o srpskom primitivizmu, a u poslednje vreme, poželjno je režati na muškarce, kao izvor potencijalnog nasilja. U pogledu životnih navika, drugosrbijanci su karikatura: prebrojavaju jedni drugima robne marke, sedenje u određenim kafićima se smatra oznakom društvene uspešnosti, a naročito je, u njihovoj optici, važno letovanje, o kome pričaju do sledećeg. U prvo vreme su se, posle „5. oktobra“, oblačili kod Zare i imati na sebi neki odevni komad iz nje je bila stvar prestiža. Vremenom su, bistrji među njima, shvatili da je Zara analogna Robnim kućama Beograd, odnosno da nije nikakva posebna robna marka, pa su počeli da njuškaju za nečim čime bi mogli gromoglasnije da se hvale. Prvi su zaposeli Zakintos i ostala narodna odmarališta u Grčkoj, ali su, vremenom, oni koji su hteli da se popnu iznad ostalih, počeli da zalaze na gotovo pusta grčka ostrva, da bi onda turpijali mozak onima koji su i dalje na Zakintosu. Zatim sve dalje i dalje, na sve egzotičnije destinacije. Dok ovo pišem, verujem da je već i Tajland postao demode za njih. Sam vrh drugosrbijanštine je srž licemerja: kako zinu da kažu „dobar dan“, iz usta izleti „demokratija!“, no uvereni su da samo oni treba da glasaju, a ne beslovesna masa. Sami sebi kontradiktorni, opterećeni obožavanjem zapadnjačkog načina života, oni su sebe okupirali sami, pre nego što je okupator uopšte stigao.
U suštini, ispod prividnog sukoba između prvosrbijanaca i drugosrbijanaca, koji se u oku i uhu posmatrača doživljava kao vrednosi sukob, baš tog vrednosnog sukoba nema: i jedni, i drugi su manekeni onoga što propovedaju, autošovinisti (jedni navijaju za američku, drugi za rusku okupaciju) i savršeni malograđani, koji vode, unutar svojih krugova, borbu za uspinjanje na društvenoj lestvici. Prvosrbijanac je vernik, iskreni (kod njih je izraz „iskreni“ neobično važan) pravoslavac, koji mrava ne bi zgazio, ali bi sve drugosrbijance pomlatio kao vaške. Drugosrbijanci su, po modelu okupatora, apostoli tolerancije i ljudskih prava, ali bi prvosrbijance pobili kao pse.
Sve u svemu, i jedni, i drugi su glumci, imitatatori i malograđani, samo su odabrali svoj fah.
San svakog prvosrbijanca je da postane drugosrbijanac, samo što ovi konvertite teško prihvataju, što se vidi i po odnosu prema Vučiću: sve je, od 2012. do danas postao, samo u drugosrbijanske redove nije primljen, uprkos načinu oblačenja, ukusu za skupa vina i korišćenju stranih jezika u govoru. Drugosrbijanac se rađa, ne postaje se.
Unutar nacionalista i pravoslavaca, kako besramno sami sebe zovu, vlada stalna borba ne sa drugosrbijancima, što prividno izgleda logično, već borba za nadsrbljivanje. Stara srpska narodna igra „čiji je veći“, ovde dobija svoj izopačeni vid: ko je bolji Srbin? Merila, u suštini, nema, tako da je sve proizvoljno i sve je u utiscima.
Glavna ekipa, najveći snobovi i malograđani unutar nacionalističkog i pseudopravoslavnog korpusa, postavlja zadatke onima ispod sebe. Pošto građani, što naši nacionalisti i neopravsolavci u suštini jesu, ne mogu da se usavrše, ne mogu nekom posebnom vrlinom ili podvigom da se popnu na višu lestvicu, oni pribegavaju čobanskim trikovima: unižavaju druge, te onda izgledaju bolje od njih. Oni postavljaju kriterijume ko je Srbin, a ko ne; ko je pravsolavac, a ko mora na doobuku, uz klečanje na kukuruzu i čitanje sabranih dela Nikolaja Velimirovića. Srbin je, ne tako davno, bio naziv za one koji se rode kao Srbi i govore srpskim jezikom. Pojavom prvosrbijanaca, stvar se iskomlikovala. Sada je neophodno, da biste i dalje bili Srbin, da pišete ćirilicu, da idete u crkvu dva-tri puta nedeljno, da imate simpatije za Dražu, Mitu i Milančeta Nedića, da ultimativno budete antikomunista, jer iskreni Srbin mora da prezire latinicu, komunjare i ateiste. Ko je i kad doneo ta pravila, niko ne zna. Vucibatine sertifikuju srpstvo.
Viši slojevi nacional-pravoslavaca su otišli još dalje: mora se režati na Vuka Karadžića, koji je „upropastio srBski jezik“, pa sad, eto, moramo da govorimo jezikom prostog sveta, umesto slavjanoserbskim.
Najviši vrhovi prvosrbijanštine su rezervisani za sasvim drugosrbijanske duhove, kojih nema mnogo, ali su savršeno građanizovani i podmukli. Dok pristalice grupisane ispod sebe huškaju na mržnju i netrpeljivost, sami glumataju toleranciju u hrišćansko milosrđe. Oni više i ne misle, oni daju mišljenje o stvarima i pojavama. Oni, istini za volju, nisu podmitljivi kao većina iskrenih Srba i vernika, koji bi za poslaničku platu pevali američku himnu na Terazijama, oni su spremni da daju dupe samo za ono što garantuje dugu i sigurnu egzistenciju. Oni ne kritikuju ljude, nego pojave; nikada crkvu, kao instituciju, već dešavanja u njoj; oni su ovladali morbidnom dijalektikom, u kojoj više nema ni čvrstih pojmova, niti sadržaja, sveć samo tumačenja, sasvim u duhu postmoderne. Oni su najveći ljigavci u prvosrbijanskom korpusu.
U političkim stvarima, ovi najsrbi su savršeni defetisti: čekaju Putina i Boga da reše srpsko pitanje. Bez i malo vere u moć sopstvenog naroda, zastupaju iste autošovnističke stavove, kao i kolege drugosrbijanci. Za sve smo krivi sami, samo što smo za drugosrbijance krivi zato što smo prosti, primitivni i malo smrduckamo, a za prvosrbijance zato što nismo dostojni ruske pomoći (pomogli bi oni, ali mi nismo zaslužili), nismo dovoljno verni i pišemo latinicom.
Dva načina razmišljanja sa istim krajnjim rezultatom: zapišavanjem sopstvenog naroda.
Ni kod ovih, ni kod onih razlog za
autošovinizam, međutim, nije u samom narodu, već u mentalnom sklopu
protagonista: da bi oni bili veći i bolji, narod mora biti manji i gori.
Ovde je u pitanju snobovsko takmičenje, a ne stvarni svet. Ko ove
kreature shvati ozbiljno, može da izvuce veoma dalokosezne i netacne zakljucke.
Ukratko, drugosrbijanci su autošovinisti, oni koji preziru „svoj“ narod, a ljube skute našim dželatima. Sami sebi su to ime dali. Termin je nastao od kvazi elite slučajnih Srba, i sada je ušao u obični svet.
Nama dođe koristan da bi se distancirali od njih, i to je jedina podela među Srbima koju podržavam. Jer najveći neprijatelji Srbije imaju srpsko ime i prezime.
U nekom širem smislu, drugosrbijanci su neokomunjare, koje prodaju veru za večeru.
Neoliberali koji usvajaju anglicizme kao nešto sasvim „kul i moderno“,
da bi uhvatili korak sa „normalnim zapadnim svetom“ (koji nas je
nelegalno i milosrdno bombardovao). Oni se stide srBske tradicije,
opanka, i svog seljačkog porekla, ali ne mogu da se oslobode palanačkog
malograđanskog kompleksa.
Oni se svađaju danima da li se piše srbski ili srpski, to im baš bode oči, ali ne smeta im što se SrBljanovićka ne preziva SrPljanović, ili habzburška monarhija ne zove haPSburška monarhija.
Oni daju podršku Zagrebu posle zemljotresa, dok u požaru koji je
odneo 6 života u Beogradu, ne daju ni pet para. Oni su titovi
jugopatofili. I dalje veruju u bajku zvanu „bratstvo i jedinstvo“.Oni
kupuju burek podrške u Borči kod šiptara, koji pokazuju rukama dvoglavog
orla. Sa druge strane šiptar apotekar, koji je nedvano spasio jednog
Srbina tako što mu je dao veštačko disanje (u vreme koronavirusa) ne
smatraju za ništa posebno, on za njih nije heroj, jer eto, spasio je
život Srbinu. Poneki i podele tu vest, ali u cilju lizanja sa šiptarima,
a ne u cilju čestitke čoveku koji je spasio život jednom Srbinu.
Oni kupuju burek na veliki petak, i to radosno „šeruju“ na tviteru.
Smeta im „lizanje kašičice“. Oni misle da su pametniji od svih jer ne
veruju u Boga. A one koji veruju smatraju primitivcima iz srednjeg veka.
A ne zna, nesoj, da je recimo Mihailo Pupin veliki svetski naučnik, bio
veliki vernik i redovno išao u crkvu. Da je Nikola Tesla bio veliki
nacionalista, kao i Ivo Andrić.
Oni smatraju da je NATO humanitarno intervenisao a ne napravio
zločin, oni smatraju Milicu Rakić kolateralnom štetom, ako je uopšte i
pomenu. Oni su žene u crnom, NATO lobisti i propagandisti. Oni govore
kako uranijum kojim su nas zasuli nije štetan, još će da nas ubede i da
je lekovit. Kasetne bombe koje su zabranjene, su za njih bile
neophodnost.
Oni KosMet ne smatraju našom kolevkom, već našim teškim teretom koji nas sprečava da uđemo u Evropu.
Oni su, jednostavno rečeno, domaći izdajnici i strani plaćenici(ili samo korisni idioti). Oni su kancer Srbije, koji nam ne daje da se uspravimo, dok uporno mantraju kako su upravo ovi drugi najveći teret ovoj zemlji. Ti drugi su patriote, i nacionalisti koji vole majku Srbiju, sve ono što je suprotno od njih, tako da logično je da će na njih svaliti svu krivicu. Njima smeta što svi „ližu istu kašičicu“ prilikom pričešća, ali ne smeta im da se žvalave sa pevaljkom u kafani. Smeta im liturgija za Vaskrs, uz poštovanje svih mera, ali im ne smetaju puni autobusi, prodavnice, banke, fabrike, sada su otvorili i teretane i frizeraju. Njima smeta pravoslavlje, „turbovernici“ i crkva najviše od svega. Oni koriste infiltrirane komunjare kačavende, da bi crkvu naružili i predstavili sve sveštenike takvima, iako je u pitanju manjina.
Oni su drugosrbijanci, za njih smo mi krivi za sve.
Ako ste se našli negde u ovim redovima, ne mora da znači da ste drugosrbijanac. Izuzeci uvek postoje, možda ste samo pali pod uticaj „mejnstrim“ medija (kako režimski tako i „opozicionih“) koji su pod njihovom kontrolom. Priznajem malo sam i nakarikirao, da bi jasnije razdvojio one koji naginju druosrbijanštini, od ljudi kojima je otadžbina iskreno u srcu.
Postoji dva tipa drugosrbijanaca, jedni su plaćeni da to budu, a drugi to rade besplatno (korisni idioti).
Kako je sve krenulo? Pa od lažne elite.
Kako je nastao izraz „druga Srbija“
Danas je „drugosrbijanac“ neprivalčna etiketa, pa su počeli njome da se služe upravo i drugosrbijanci, što je bila inicjalna kapisla za pisanje ovog teksta. Valjda im se izlizao termin fašista, jer je 95% ljudi protiv naseljavanja „migranata“.
Preneću samo odlomak iz knjige uvaženog profesora Slobodana Antonića, koji je to profesorski elaborirao u knjizi „Višijevska Srbija“.
Pogrešno je shvatanje da je termin novijeg datuma, on samo doživljava svoju kulminaciju u širokim narodnim masama.
Njega su, navodno, izmislili „srpski nacionalisti“ kako bi dezavuisali kritičke glasove koji dolaze iz soroševih medija.
Izraz „druga Srbija“ nastao je na osnovu knjige Druga Srbija koju su priredili Ivan Čolović i Aljoša Mimica, a izdali Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, 1992. godine, u Beogradu. Ona predstavlja zbirku od 80 govora sa deset javnih tribina držanih svake subote, od 11. aprila do 20. juna 1992, u velikoj sali Studentskog kulturnog centra.
Isti krug intelektualaca nastavio je da se okuplja i govori u Domu omladine, od 3. oktobra 1992. do 20. februara 1993, takođe u deset navrata. Govori su objavljeni u knjizi Intelektualci i rat (1993). Godine 2002. obe knjige, objedinjene nazivom Druga Srbija – deset godina posle (1992-2002), objavio je Helsinški odbor za ljudska prava. Te tribine, tokom 1992. i 1993, bile su protest jednog dela srpskih intelektualaca protiv nacionalizma, autoritarizma i rata.
Kada je 2007. godine pokrenut sajt „Peščanika“, na njemu je formirana i rubrika koja je nazvana „Druga Srbija“. Autori, koji su svrstavani u tu rubriku, na sajtu su opisani kao „intelektualci građanske orijentacije“, u koje su eksplicite uvršćeni: Vojin Dimitrijević, Biljana Kovačević Vučo, Srđa Popović, Ivan Čolović, Mirko Đorđević, Dubravka Stojanović, Vesna Pešić, Vladimir Gligorov, Milutin Petrović, Miljenko Dereta, Petar Luković, Teofil Pančić, Nikola Samardžić, Nadežda Milenković, Biljana Srbljanović, Srbijanka Turajlić, Latinka Perović, Vesna Rakić Vodinelić, Ljubiša Rajić, Svetlana Slapšak, Laslo Vegel, Marko Vidojković i drugi.
Naziv „Druga Srbija“ kritičari su ubrzo, sa „Peščanika“, proširili i na druge, ideološki i politički bliske grupacije: na LDP (kao na stranački izraz ovoga pokreta), na Helsinški odbor za ljudska prava i ceo „ljudskopravaški“ NVO sektor (kao na „narodnofrontovsku“ podršku LDP), i, najzad, na E-novine, „Danas“ i B92 (koji su medijska osnova celoga projekta).
Tokom 2007. i 2008. godine ova nova i radikalna „Druga Srbija“ dala je nedvosmislenu podršku secesiji Kosova. Tako je „Druga Srbija“ iz 2008. došla na poziciju da zahteva legalizaciju ratnog osvajanja i etničkog čišćenja izvršenog tokom rata. To je, mora se primetiti, u potpunom neskladu sa idealima izvorne Druge Srbije, iz 1992, koji su podrazumevali odbacivanje svakog „zakona topuza“ i rešavanje sukoba dogovorom. Ili je zakon topuza (tj. „načelo realizma“) neprihvatljiv samo onda kada je topuz u srpskim rukama, a savršeno plauzibilan kada je on, recimo, u rukama SAD?
Najpogubniji uticaj, međutim, „Druga Srbija“ je imala na širenje netrpeljivosti, isključivosti, pa i prostaštva u javnom prostoru Srbije. Njeni autori su proglasili kao vrlinu načelo da se u emisije ne zove niko ko misli drugačije, jer, „zašto biste zvali nekoga od koga, po vašem shvatanju, ništa istinito, tačno ni pametno ne možete čuti?“. Oni su javno zastupali stav da čak ni u medijima koji su u državnom vlasništvu „ne sme da cveta hiljadu cvetova“. Oni su ne samo sve svoje protivnike nazvali „fašistima“, već su ih zasuli izrazima koji su se ranije mogli naći samo na vratima staničnog klozeta (vidi primere navedene u tekstu „Psovačka strana ’druge Srbije‘“, u ovoj knjizi).
Osnivači „Druge Srbije“, s početka devedesetih, bili su uglavnom ugledni univerzitetsk profesori, pristojni, ozbiljni i staloženi ljudi. Danas, neki od njenih najistaknutijih predstavnika, prosto se takmiče u vulgarnostima, uvredama, cinizmu i seksualno-verbalnom egzibicionizmu. Zaista žalosna devolucija.
Na kraju, posebno licemernu, pa i nečasnu ulogu, „Druga Srbija“ je odigrala kada je reč o „suočavanju“ Srbije sa ratnim zločinima. Ona se sastojala u sistematskom relativizovanju ratnih zločina činjenih prema Srbima – od Knina do Kosova, i od Klečke do Dobrovoljačke, kao i u nekrofilskoj apsolutizaciji zločina koje su činili Srbi i u proširivanju odgovornosti za te zločine na sve Srbe – uključujući čak i na još nerođenu decu („U Srbiji samo kamen nije kriv!“ – Pavel Domonji, šef kancelarije Helsinškog odbora za Vojvodinu, na Okruglom stolu „Šta blokira proces suočavanja u Srbiji“, Beograd, 5. decembar 2006).
Finale tog projekta trebalo bi da bude najavljena rezolucija Skupštine Srbije kojom se priznaje „genocid“ u Srebrenici i time, praktično, daje konačna legitimacija NATO agresiji na Srbiju, 1999. godine (koja je i preduzeta s opravdanjem da se njome sprečavaju Srbi da počine još jedan „genocid“). Ako imamo u vidu da je „Druga Srbija“ danas na čelu kampanje za ulazak Srbije u NATO, onda drugosrbijanski projekat „suočavanja“ Srba sa svojom „genocidnom“ prošlošću dobija svoj jasan strateško-politički kontekst.
Tako će devolucijski krug biti završen. Nekadašnje pacifističko suprotstavljanje upotrebi sile u rešavanju konflikata, okončava se u apologetici militarističke mašinerije jedne Imperije i u propagandnom ubeđivanju svojih sunarodnika da nema alternative bezuslovnom prihvatanju svega što nam je ta Imperija činila u prošlosti ili što nam čini danas. „Bela reka“ postala je „Borska reka“. Čista planinska voda postala je otrovni kolektor. I treba li sada u Srbiji ikome zameriti što iz takve reke više neće da pije vodu?
Kako su nastali drugosrbijanci?
Pravo pitanje je kako su nastali drugosrbijanci?
Odgovor je jednostavan, a većina je između redova i sama ukapirala. Oni su nusproizvod komunizma, ili bolje rečeno titoizma. Njima je najveći problem srBski nacionalizam (namerno pišem sa B da ih nerviram), jer im je upravo taj nacionalizam stvorio državu koju danas preziru. Oni okreću glavu od činjenice da su srBski nacionalisti bili i Tesla, i Pupin, Milanković, pa čak i Ivo Andrić, J.J. Zmaj, Jovan Dučić, i namerno navodim naše velikane iz istorije, čija je ljubav prema domovini nesporna a pritom su bili i veliki naučnici koje ceo svet poštuje.
Odakle tolika mržnja prema rodoljubima (patriotama) i domoljubima (nacionalistima) ?
Za vreme „druga Tita“ ili bolje rečeno najvećeg zlikovca našeg naroda i narodnosti, , smatrano je da
„velikosrpski hegemonizam“ (više ovde TRI “VELIKOSRPSKE” LAŽI zbog kojih će doći do novog rata na Balkanu)
može da sruši državu (!?), i da je najveća pretnja bajkovitom bratstvu i
jedinstvu. Kao rezultat imamo samomrzeće Srbe, ili slučajne Srbe, ili
jugonostalgičare. Za njihovu informaciju, Hrvatska i Slovenija su
protivustavno rasturile državu, koju je srBski narod krvlju stvorio u
Velikom ratu, a ne vaš agent tito. Dok se država raspadala oni su
ćutali. A nama je nacionalna svest i nacionalni interes srozan u tolikoj
meri, da su drugosrbijanci u većini, a mi smo dobili nezavisnost tek
kada se i poslednji „brat“ odvojio od nas 2006. godine.
Dok se bore protiv srpskog nacionalizma, ne smeta im hrvatski klerofašizam. Letuju u Hrvatskoj i radosno objavljuju na tviteru, dok braća Hrvati objavljuju slike kako će da prave sapun od Srba, lome automobile sa našim tablicama, prebijaju nam vaterpoliste, ponosno ističu znak „za dom spremni“ u Jasenovcu, dok Jadovno nazivaju dečijim kampom itd. Za njih to je minorna manjina, ali kada državni vrh slavi Oluju (najveće etničko čišćenje posle 2. sv rata) i to uz fašistu Tompsona, oni ostaju nemi. Žale za Jugoslavijom, koja je toliko zla učinila prema Srbima.
Eto to vam je drugosrbijanština, protiv koje se mi borimo.
Iako je taj rat virtuelan, te je sva prilika da će takav zauvek i ostati, ova činjenica ništa mu ne oduzima na intenzitetu. Gotovo svakoga dana pojavi se po neka uvreda sa jedne ili druge strane, zakuva se polemika ili prosto dođe do međusobnog vređanja bez preteranog valjanog povoda.
Elem, da bi malo razjasnio prirodu ovoga sukoba, jedan tviteraš se potrudio da u 40 tačaka objasni ko su zapravo Prvosrbijanci i kako ih prepozanti, što na društvenim mrežama, što u realnom životu.
Evo kako ih je on doživeo:
Kako vi gledate na ovu podelu, da li se slažete sa tviterašem ili stvari doživljavate na potpuno drugačiji način?
Srbijanci su, prema nekim verovanjima, osobe koje se kao maternjim služe srpskim jezikom. Ovo verovanje je netačno zbog toga što: 1) osobe kojima je maternji jezik srpski a žive u Hrvatskoj – nisu Srbijanci; 2) ni osobe koje se kao maternjim služe srpskim jezikom, a žive u Vojvodini – takođe nisu Srbijanci; 3) čak ni osobe koje se služe srpskim jezikom kao maternjim a žive na Kosovu – nisu Srbijanci.
Srbijanstvo, dakle, nije do jezika.
Da li je srbijanstvo, onda, stvar ideološkog karaktera?
Nije, a evo i zašto kada smo ono bili „nacionalisti“ pričali smo o nekakvom srpstvu, pa čak i o srbstvu, pa čak i o Srbstvu sa velikim S. Nekakvo srbijanstvo ili Srbijanstvo – nije zabeleženo kao pojam, čak ni kada smo imali „teritorijalne pretenzije“ i zalagali se za „velikosrpsku hegemoniju“ – niko se, nikada i nigde nije zalagao za velikosrbijansku ili Velikosrbijansku (za one koji prideve pišu velikim slovima) stvar.
Ko su onda Srbijanci i šta čini jednog čoveka Srbijancem?
Kada sam ja davnih osamdesetih godina prošlog milenijuma išla u osnovnu školu, mi smo, Beograđani, Bog da nam prosti, Srbijancima nazivali osobe srpske (a vala i ne samo srpske) nacionalnosti koje žive duž takozvane južne pruge, i Srbijanac je na našem beogradsko – infantilno – nadmenom jeziku zapravo bilo nešto kao eufemizam za seljačinu ili, u posebnim situacijama, za ciciju (ovo zbog predrasude da su oni južno sebičnjaci i račundžije).
Kada sam, takođe davnih devedesetih godina studirala u Novom Sadu, shvatila sam jednu za mene do tada nepojmljivu stvar. Smatrali su me Srbijankom. A ja sam to smatrala uvredom. To je ujedno bio i moj prvi sukob sa nadevima koje Srbi daju jedni drugima, da ne kažem prva kriza nacionalnog identiteta.
Logično bi bilo, kad sam već počela da se poveravam, da do ovog slučaja dođe s kraja osamdesetih kada je svako normalan ko je imao 15 godina bio nacionalista i slušao pank a tako isto i kod Dalmatinaca, pa se onda na moru svađaš da li je kava ili kafa, je li mlijeko ili mleko i tako dalje i tako dalje. U Dubrovniku su Srbe, recimo, nazivali (što i dalje smatram manje uvredljivim od onoga „Srbijanci“) Vlasima: „Ma i ja san ti Vla'inja“ – mogla sam često da čujem od svoje najbolje cavtatske drugarice, u trenucima kada se moj pankersko-beogradski nacionalizam sukobljavao sa nekim seljačkim hevimetalsko-hrvatskim nacionalizmom.
Dakle, ne postoji velikosrbijanstvo iz razloga jer ne postoji srbijanstvo.Čudno ime nose Vlasi – baš kao i do sada neistraženi Srbijanci. Na primer, Grci Vlasima nazivaju Cincare (i to je prilično pežorativno, kažu recimo „kuco-vlasi“ što znači otprilike „ćopavi Vlasi“, ko zna zašto ćopavi, i to je naravno uvreda) Dubrovčani Vlasima nazivaju Srbe, a Srbi Vlasima nazivaju ono čudno pleme kod istočne granice koje baja, baca uroke i opšti s mrtvima ko dobar dan. Ko će ga znati da li su to oni isti Vlasi nekad davno imali svoju državu koja se zvala valjda Vlaška.
Ko su, međutim, Srbijanci – nije još uvek poznato. Jedno vreme Srbijancem se smatrala osoba srpske nacionalnosti koja živi negde između Zemuna i Leskovca, ili makar do administrativne granice sa Kosovom.
Dakle: ne Srbi iz Hrvatske, ne Srbi iz Bosne, ne iz Vojvodine, Crne Gore i s Kosova, ne dijaspora – ne, nego samo od Zemuna pa negde do dole, ne zna se tačno dokle (Srbija ustalom nema baš najjasnije granice pa tako ni Srbijanac ne zna dokle je on Srbijanac a kada postaje Srbin.Ovaj jezički fenomen naravno nije strefio nijednu drugu naciju – nego Srbiju, pa tako nemate ni Rusijance, ni Rumunijance, Hrvatijance ili Albanijance. Imate Srbijance.
Da pojam srbijanstva nije samo geografski shvaćeno je kada se pojavila čudna ideološka podgrupa Srbijanaca koje sebe naziva „drugosrbijanci“. Drugosrbijanac, za razliku od običnog Srbijanca koji nije ideologizovan, može da živi bilo gde. Granice Srbije ne moraju da ga se tiču (čak je i poželjno da ga se ne tiču) i za razliku od Srbijanca koji (bar tako objašnjavaju ovaj termin oni koi ga koriste), koji dakle mora da živi u (tako se to zove valjda) užoj Srbiji – drugosrbijanac je oslobođen geografskih stega i može da živi u Hrvatskoj, Bosni, Australiji ili u Kandaharu. Drugosrbijanac je, dakle, za razliku od običnog Srbijanca – slobodan kao ptica da živi gde hoće i ostane drugosrbijanac.Kao kontraideja drugosrbijanstvu na sličan način (volšebno) pojavila se i treća jezička brljotina a to je – prvosrbijanac. Prvosrbijanac je, poput drugosrbijanca, ideologizovana osoba srpske nacionalnosti (mada ni to nije nužno – jer ovde je važna ideja a ne DNK) i on je valjda sve ono što nije drugosrbijanac. Ako je drugosrbijanac sklon da verbalno napada Republiku Srbiju (ma gde ona bila, u mislima, na parčencetu planete Zemlje ili u knjigama) te da priziva vojne napade na istu jer smatra da ta država ništa ne valja a da su za to krivi Srbijanci (posle su postali krivi prvosrbijanci, ali u početku su oni koji ne valjaju bili kratko – Srbijanci), njegova suprotnost je prvosrbijanac koji brani sve što drugosrbijanac napada, i takođe, napada sve što drugosrbijanac brani.Na trenutak ću se ponovo vratiti negde na sredinu mračnih devedesetih i u Vojvodinu, to jest na ono mesto gde sam prvi put saznala da Srbijanci nisu samo Čarapani (izvinjavam se Čarapanima, ja nisam znala da su oni samo podvrsta Srbijanaca nego sam verovala da je to poseban jezičko-mentalitetski pojam koji označava ružne osobine cicijašenja, a lociran je negde oko Kruševca).
Kada čoveka uvrede i kažu mu (otkriju mu) da je on jedan tamo Srbijanac, čovek se prirodno zbuni i stane to da poriče, ne znajući šta to tačno znači. U AP Vojvodini sam, pošto sam saznala da sam i ja Srbijanka i da to nije dobro, sagledala i druge jezičke granice koje su nekad davno postojeći Srbi postavili jedni između drugih – da se zna ko je ko i da ne dolazi do kojekakvih mešanja.
Prezir prema Bosancima ili Srbima iz Bosne verovatno bih otkrila i u Beogradu, ali slučaj je hteo da u vreme najveće omraze na izbeglice svake vrste s akcentom na one iz Bosne budem u Novom Sadu. Nije mi delovala kao neko opravdanje priča o davnim traumama i nekakvim „šestim ličnim“ barabama, ni priča o akcentu („a novosađanski je pa divan“, mislila sam se ja dok sam slušala ogovaranja), ni strah da će pod najezdom divljih (koji su „isterali pitome“ što bi rekli Vojvođani) Bosanaca svi pristojni Novosađani ostati bez poslova, žena, lokala i ostalih nepokretnosti, te druge imovine.
Kada sam se prvi i poslednji put našla u novosadskom pozorištu Ben Akiba u društva Mađara koji su bili toliko nepristojni da pričaju na mađarskom, a ja jedina Srpkinja (kasnije ću saznati Srbijanka) sedim i ne razumem i reč – razumela sam zbog čega je tih godina u Vojvodini pobeđivala Srpska radikalna stranka. Ono što međutim nisam razumela, to je bio prezir prema Srbijancima i otvorena mržnja prema „prekodrinskim Srbima“.
Neki dan sam putovala u jedan od (valjda) centara Srbijanaca – Niš, gde sam saznala čudnu stvar od šofera koji me je vozio. Čovek se naime satima žalio na „kosovske Srbe“ koji su, da ne poveruješ, pokupovali tamo stanove i koji su pokvareni, mnogo ih je i svuda imau veze. Isti čovek, tokom iste vožnje, čudom se čudio i na sva usta hvalio nekakvog Albanca iz Preševa koji je kupio (isto kao što to rade „kosovski Srbi“) auto od njega i „za pet minuta završio sve oko papira“. Albanac je sa svojim vezama i kupovinom pokretnosti – sjajan. Kosovski Srbin je smetnja i pretnja, mnogo ga je i „došao je divlji, da otera pitome“.
Nisam mogla da odolim, ispričala sam mom vozaču kako sam ja tako onomad u novosadskim novinama zaticala oglase za stan sledeće sadržine „izdajem stan devojkama iz Vojvodine“; „izdajem sobu Novosađaninu“ i tako dalje. Nisam, takođe, mogla da odolim a da mu ne kažem da njega, kao Srbijanca s južnu prugu, oni gore na severu gledaju sa jednakim nerazumevanjem, prezirom i podozrenjem sa kakvim on gleda onog svog „uzurpatora“, kosovskog Srbina.
I da privedem kraju priču o tome kako su Srbi nestali iz srpskog jezika, što će reći iz srpskog duha (jer jezik je samo ogledalo duha, jezik proizlazi iz duha) da bi kasnije nestali i kao pojam, a onda i fizički – kao nekakav nacion. Srbijanac je onaj Srbin koji nije kosovski, prekodrsinski ili vojvođanski Srbin. Drugosrbijanac je ideološka kategorija a prvosrbijanac pokušaj da se drugosrbijancu pridoda arhineprijatelj i sušta suprotnost.
Negde između svih tih ovih te onih Srba i raznih vrsta i podvrsta srbijanaca – izgubismo mi i jezik i značenja onih reči kojima je nazivana naša nacija, nestadoše Srbi i nema ih više u savremenom srpskom, odnosno srbijanskom jeziku. Ako je za utehu (a nije) ostali su u nekim starim pesmama. Dok bude tih pesama, neko će se negde, možda, sećati da je „bio jednom jedan narod“, da parafraziram neku drugu rečenicu – ali ova je malo skuplja, jer starija, a čije posledica je smrt ili nestajanje jednog naroda.
ZAISTA NIKAD NECU RAZUMETI NASE PODELE. SRBI SE DELE PO SVAKOM MOGUCEM PITANJU. TOLIKO DELJENJA NEMA NIGDE: NI U PRIRODI NI U DRUSTVU. IZMISLILI SMO TOLIKE RAZLICITOSTI DA JE SVE OTISLO U BIZARNOST I KRAJNOST. KAO DA NI SRBIN VISE NIJE SRBIN. I KAO DA VISE NIKO NE MOZE NI DA DA TACNU PROCENU KO JE 'PRAVI' SRBIN. TO SE TOLIKO OTRGLO KONTROLI DA SE PODOZRIVO GLEDAJU I UKUCANI, A KAMOLI KOLEGE. I UMESTO DA SHVATIMO DA SU SVI SRBI SRBI I DA SU SVI LJUDI LJUDI MI IZAZIVAMO BRATOUBILACKE RATOVE KAO DA NIJE DOSTA ONIH SVETSKIH. MI UNISTAVAMO SRPSKI NAROD BOLJE OD SVIH DRUGIH. ZA TO SMO EKSPERTI. NARAVNO DA JE POKRETAC TIH SVIH PODELA POLITIKA I DA JE OSTRASCENIM LJUDIMA TESKO DA REALNO SAGLEDAJU OVU PRICU,ALI IPAK POTRUDIMO SE DA ZAISTA BUDEMO SRBI (LJUDI).
Нема коментара :
Постави коментар