ZONA KOMFORA

 PISALA SAM VEC DA SMO MI LJUDI KOMFORMISTI, DA NE IZLAZIMO TAKO LAKO IZ ZONE KOMFORA. 

Jednom je naučni istraživač saznao za pleme koje je živelo u dubokoj šumi i koje je brojalo samo 300 ljudi, ali su svi bili slepi, pa je otišao kod njih u šumu i živeo sa plemenom, kako bi ih razumeo. Shvatio je da ne znaju da su slepi, jer nisu poznavali nikoga ko može da vidi.

Istraživač se u početku pretvarao da je i on sličan njima i ubrzo je otkrio razlog njihovog slepila. Otkrio je da postoji određeni insekt, koji kada ubode odojče, ono oslepi. Insekt je bio uobičajen i nalazio se u svakoj kući, pa ni jedno dete nije moglo pobeći sudbini. Niko se nije sećao da je mogao da vidi kada se rodio.

Dakle, čitavo pleme je živelo slepo i uspeli su da se prilagode na ovakav način života – bez vida, da donesu vodu iz bunara i učine ono što je bilo najpotrebnije. Potpuno su usvojili ovakav način života.

Naučnik je dugo ostao sa tim plemenom. Tamo se i zaljubio u jednu ženu. Hteo je da je oženi, pa je zatražio od poglavice plemena dopuštenje da to učini. Ali tada je pleme postalo sumnjičavo prema njemu. Iako su bili slepi, osetili su da je on drugačiji. Govorio je drugačije, govorio je stvari koje nisu poznavali. Govorio bi: sada je izlazak sunca ili sada je čitavo nebo puno zvezda i još drugih stvari, njima nepoznatih.

Jednog dana su naterali istraživača da im kaže istinu. Istraživač je morao da bude iskren. Rekao je: “Ja vidim, ali vi ne vidite. Iako ste, kada ste rođeni mogli da vidite. Među vama živi insekt koji uništava vid pre nego što dete napuni šest meseci. Mogu da vam pomognem da ubijete insekte i da vam dam medicinsku pomoć koja može da vas izleči, tako da možete ponovno da vidite svet.”

Nakon što su ga saslušali, ljudi iz plemena su odbili njegovu pomoć. Rekli su: „Nema potrebe da bilo šta menjamo, ovako smo navikli." Poglavica plemena mu je rekao: "Što se tiče braka, možeš da se venčaš samo pod jednim uslovom. Ako želiš da se oženiš devojkom iz našeg plemena, moraš i ti ostati bez vida. Moraš da živiš sa nama i naučiš naš način življenja. Imaš dvanaest sati da odlučiš. Ako želiš da zadržiš vid, ne možeš više da živiš sa nama.”

Te noći istraživač je razmišljao o tome: “Šta da učinim? Hteo sam da pomognem tim ljudima. Hteo sam da oženim tu devojku i izlečim joj vid, a zatim da uputim pomoć i drugima, ali ti ljudi ne žele moju pomoć. Oni su potpuno nesvesni u svom slepilu.” Razmišljajući o tome, odbacio je tu svoju ideju i otišao iz sela.

Ista je situacija u današnjem svetu. Navikli smo da živimo u robovanju, bedi i patnji. I kada bi prosvetljen čovek došao kod nas i rekao nam Istinu o našem životu, to bi za nas “predstavljalo opasnost“, jer bi nam govorio stvari kojih se u stvari plašimo da znamo. Ne želimo da znamo ko smo zapravo, jer nam to može “poremetiti“ sve u životu.

On nam nudi novo svetlo, novi život, novi pogled, ali mi to ne želimo da prihvatimo, da izađemo iz zone konfora, jer smo prihvatili ono što već znamo i čini nam se veoma rizičnim da unesemo bilo kakvu promenu i naučimo nešto o sebi.

Pojam komformizma povezujemo sa udobnošću i životnom rutinom, sa navikama i nevoljnošću da ih menjamo, sa osećanjem zaštićenosti u sredini u kojoj smo na svom terenu, sa otporom prema promenama. To jeste tačno, ali komformizam je više u našim mentalnim šablonima, koji se izražavaju kroz naš način života – nastojanju da zadržimo stanje kakvo jeste, da izbegavamo remećenje reda i strukutre svog života, da ostanemo u zoni komfora i da ne rizikujemo preduzimajući avanture van onoga što je ustaljeno, što poznajemo i na šta smo navikli. Većina sveta tako živi, a ta većina predstavlja ono što je opšteprihvaćeno, poželjno, normalno. Kad imamo ubeđenja, stremljenja, razmišljanja i vrednosti van okvira proseka, mi smo individualci, odmetnici, saboteri normalnosti – upadljivo se razlikujemo od drugih, talasamo “mrtvo more” njihovih života i teramo ih da vide da postoji i nešto drugo i da sa zebnjom osete da to drugo možda uopšte nije nenormalno, nego drugačije i (o užasa!) bolje od onog što se smatra dobrim i poželjnim.

Svako veruje da je poseban i jedinstven i kad biste bilo koga pitali da li je deo mase, da li pripada proseku, verovatno bi se pobunio, jer o sebi ima visoko mišljenje i jer veruje da je vredan, važan, unikatan, nezamenljiv. Prosečna osoba nema naviku da posmatra sebe iz šire perspektive, da uočava svoje mesto u svetu, ili da vidi sebe kao nekog ko nema hrabrosti, harizme, talenta, istrajnosti, da se izdigne iznad proseka, da živi prema sopstvenim pravilima i da postavlja standarde koje će drugi slediti. Kad biste prosečnu osobu pitali da li želi da odbaci svaku odgovornost, prihvati mišljenje i stavove većine i živi prema određenim pravilima, bez opterećenja da donosi bilo kakve odluke, jer samo treba da radi isto što i svi, ona bi bila uvređena tim pitanjem i borbeno bi se zauzela za svoje ja. Kad biste ovo ponudili natprosečnom individualcu, pod pretpostavkom da stvarno imate moć da mu omogućite ovakav način života, bio bi u ozbiljnom iskušenju da pristane, ali verovatno to ne bi mogao, jer mu njegove moralne vrednosti ne bi dozvolile da odbaci odgovornost, koliko god to ponekad žarko želeo. Kad si malo iznad svih, malo bolje vidiš šta se dešava tamo dole, gde se i dalje odvija veći deo tvog realnog života i ponekad poželiš lobotomiju, ili san uspavane lepotice, isključivanje i odmor od svega što vidiš i osećaš. Ponekad, individualcima prosek izgleda kao raj iz koga su izgnani. Ali to ih brzo prođe.

 

Naša zona komfora je bihevioralni prostor u kojem se naše aktivnosti i ponašanja uklapaju u rutinu i šablone koji minimalizuju stres i rizik. To nam daje osećaj mentalne stabilnosti i sigurnost.

Koristi koje imamo od toga su očigledne: osećaj zaštićenosti, manje stresa i niži nivo anksioznosti.

Ideja zone komfora je stara više od 100 godina. Naime, još 1908. psiholozi su objasnili da stanje relativnog komfora daje mogućnost ostvarivanja stabilnih rezultata. Ali, ako želimo da unapredimo svoja postignuća, neophodno nam je stanje relativne anksioznosti – prostor u kojem nam je nivo stresa povišen.

Ovo se naziva prostorom “optimalne anksioznosti” i nalazi se malo izvan naše zone komfora. Sa druge strane, ako postoji previsok nivo anksioznosti, bićemo pod prevelikim stresom da bismo bili produktivni i naša postignuća su onda slabija.

Svi smo to sigurno iskusili.

Znamo da kad god se pokrenemo da nešto ostvarimo, postignemo rezultate koji pozitvno utiču na naš život. Ali, ako stvorimo preveliki pritisak, taj nelagodni osećaj će nam dati potvrdu da su takve vrste izazova loša ideja. I onda prirodno težimo da se vratimo u stanje koje nam prija, odnosno tamo gde nema anksioznosti.

Zato je važno da izlazak iz zone komfora bude postepen i da uvek na umu imamo zašto je to za nas korisno.

 

 

Lako je upasti u rutinu i osećati se dobro zato što sve deluje stabilno i poznato. Ako sve funkcioniše, zašto rizikovati? Zato što će izlazak iz zone komfora imati brojne pozitivne efekte na vaš život:škanost i šablonski rad ubijaju produktivnost. Bez osećaja blage anksioznosti koju donose rokovi i očekivanja, imamo običaj da odlažemo poslove ili da ih samo odrađujemo, uz minimum truda i kreativnosti. Gubimo ambiciju i želju da uradimo više i naučimo nove stvari. Uz to, često upadnemo u zamku – govorimo kako smo zauzeti, kako bismo izbeglu da probamo nešto novo.

Kada malo proširimo svoje granice i kada smo pod optimalnom dozom anksioznosti, brže postižemo planirano, uspevamo da više uradimo, i pronalazimo pametnije načine da obavimo zadatke. Ovde je bitno naglasiti i da ova anksioznost ne treba da bude preterana. Ako prebrzo napuštate zonu komfora, ovakva sila postaje više destruktivna nego korisna.

 

Ne možemo da se pretvaramo da strah i neizvesnost ne postoje. Kada preuzimamo male, kontrolisane rizike i suočavamo se sa izazovima, možemo da iskustimo strah i neizvesnost u kontrolisanim uslovima. To će nas pripremiti za veće promene. Život nas ponekad izbaci iz naše zone komfora, bez obzira na to da li mi to želimo ili ne. Zar nije bolje da budemo koliko toliko mentalno spremni za te trenutke?

 

Kada jednom krenete da izlazite iz zone komfora, makar malim koracima, radićete to sve lakše i lakše. Prihvataćete stanje optimalne anksioznosti kao nešto normalno. Istovremeno, vaša zona komfora će biti sve šira.

Nova iskustva i nove veštine otvoriće vrata i novim idejama koje nas inspirišu i pokreću. Dobićemo drugačiji pogled na postojeće probleme i suočiti se sa izazovima sa većom spremnošću i energijom. Ovo se ne odnosi samo na posao, već i na odnose sa bliskim ljudima, hobije, zdravlje i ostale segmente života.

Kao što vidite, zahvaljujući malim promenama, vremenom ćete imati ispunjeniji život na svim poljima.

A sada se verovatno pitate:

 

Važno je da znate da se iz zone komfora u takozvanu zonu rasta ne prelazi jednim skokom.Tu su različiti koraci. Iz zone komfora, u kojoj se osećamo bezbedno i kao da stvari držimo pod kontrolom, prvo prelazimo u zonu straha.

 

Zona straha

Za nju su karakteristični:

• nedostatak samopouzdanja – ne verujemo u sebe i svoje sposbnosti, mislimo da to nešto ne možemo da uradimo, vraćaju nam se sećanja na sve ono u čemu do tada nismo uspeli
• pronalaženje izgovora – znate ono: imam previše/premalo godina, nemam vremena, nemam para i slične rečenice
• dopuštate da drugi utiču na vaše mišljenje – olako prihvatate svako obeshrabrivanje iz okoline

Recimo da želite da pokrenete posao. Osećate uzbuđenje, planirate, ali tu je stalno crv sumnje. Preispitujete se 1000 puta, razmišljate da li vi stvarno to možete, šta vi uopšte znate o pokretanju i vođenju posla; kroz glavu vam prolaze sećanja na najbanalnije primeri vaših neuspeha.

Onda kreću izgovori – ne možete baš sada, nemate sve potrebne informacije, pitanja je da li je vaša ideja stvarno toliko dobra. Kome treba ta usluga ili proizvod, konkurencija je prevelika, eto toliki biznisi su već propali.

Na to se nakaleme komentari rodbine i kolega: “Šta će ti to?”, “To nije za tebe”, “Imaš ti i pametnijeg posla”, “Nije to u redu zbog tvoje porodice, bolje nađi siguran posao negde”. I vi prihvatate to kao istinu, odnosno u tim rečenicama tražite potvrdu da treba da odustanete od svoje ideje.

Međutim, negde u sebi vi i dalje imate želju da pokrenete taj posao, jednostavno vam ideja ne da mira.

Zato nakon ove zone straha sledi:

U zoni učenja dolazi do:

• suočavanja sa izazovima i problemima – jasno vam je da želite neku promenu i spremni ste da prevaziđete sve ono što vam se nađe na putu
• sticanja novih veština – za ostvarivanje novih ciljeva, gotovo uvek su nam potrebna nova znanja i veštine
• širenja zone komfora – postaje vam normalno i uobičajno ono što vam je do juče bilo nepoznato i izazivalo strah

Odlučili ste i dogovorili se sami sa sobom – to je ono što želite. Mentalni stav se menja i vi prelazite na suočavanje sa izazovom. Satima tragate za svim važnim informacijama koje su vam potrebne za taj tip posla, istražujete konkurenciju, osmišljavate ponudu. Pravite svoj biznis plan i već polako nazirete obrise onoga što želite.

I dalje ste anksiozni, preispitujete se ponekad, ali ne pridajete tome onoliku važnost kao u zoni straha. Svesni ste da su izazovi i problem pred vama i spremni ste da ih prevaziđete. Učite da živite sa tim blago povišenim nivoom stresa i ne mislite više da će se svet srušiti čaj i ako ne uspete.

I na kraju stižemo do željene zone – zone rasta.

U ovoj zoni živimo ispunjenije, ostvarujemo ciljeve i sa radošću postavljamo nove.

Pokrenuli ste svoj posao. Jasno vam je da je budućnost neizvesna, da treba mnogo još učenja, testiranja i rešavanja problema. Biće neuspeha i pogrešnih odluka, ali to prihvatate kao deo avanture.Osećate se dobro, samopouzdanje vam raste i ohrabreni ovim iskustvom spremni ste za sledeći cilj i suočavanje sa novim setom izazo

 

Periodično ponavljanje nekih radnji čini da u njima postanemo veštiji, zar ne?

Practice makes perfect

Isto je i sa zonom komfora!

Naravno, svaki cilj koji postavimo sebe zahteva određeni set specifičnih aktivnosti. Ali, da bismo ih lakše ostvarili i suočavali se sa izazovima na putu do onoga što želimo, važan je naš mentalni stav. A na njega će dobro uticati “treniranje” postepenog izlaženja iz zone komfora.

Ne brinite, u pitanju su sasvim jednostavne taktike

Počnite od nečeg laganijeg: idite drugim putem na posao, isprobajte novi restoran, odaberite knjigu ili film iz drugačijeg žanra u odnosu na onaj na koji ste navikli. Unesite sitne izmene u svoj svakodnevni raspored. Posmatrajte svoju perspektivu koja potiče iz tih promena, čak i ako je negativna.

Probajte ovu vežbu, mnogi uspešni ljudi je rade: vozite ili šetajte, bez nekog određenog plana ili cilja. Zašto?

Stvari koje radimo rutinski, puštaju da naš mozak radi malo na “autopilotu”. A kada je svest “odmoru”, onda iz podsvesti počinju da kuljaju zanimljive ideje.

A ne samo to!

Svaka prepreka na koju naiđete u vožnji ili šetnji, bilo da je to semafor, zabranjen smer, radovi na putu, slepa ulica… zahteva od vas da se snađete u datom trenutuku. U tom trenutku mozak se baca u akciju, ali je već zaigran zanimljivim idejama i rešenja koja tada padnu na pamet, mogu biti brilijantna.

Ovo je jednostavna vežba izlaska iz zone komfora koju svako treba da proba.

Nemojte odustajati ako stvari ne idu onako kako ste planirali. Neke promene će vam se dopasti, neke ne. Ali, kao što i sami znate, život se ni ne sastoji samo od stvari koje nam se dopadaju.

 

Ako ste od onih koji donose odluku u sekundi, probajte (prvo za manje stvari) da usporite. Posmatrajte šta se dešava, dajte sebi vremena da protumačite okolnosti i izvagate sve opcije. Ponekad će vas odbrana vašeg prava da donesete informisanu odluku mrdnuti iz vaše zone komfora. Biće te suočeni i sa svojom, ali i sa reakcijom okoline na takvu promenu.

Isto tako, ako pripadate grupi ljudi koji sve analiziraju iznova i iznova, promrdajte se bržim promišljanjem i odlučivanjem. Tako ćete izbeći takozvano “analiza-paraliza” stanje i pokrenuti se. Istovremeno, vežbaćete sticanje poverenja u svoje procene i instinkte.

Novine nas izbacuju iz zone komfora, bez obzira na to da li nam prijaju ili ne. Pa zašto onda ne bismo birali za početak one koje nam prijaju?

Krenite na časove jezika koji ste oduvek želeli da naučite, upišite se na ples ili na kurs keramike, bavite se baštovanstvom. Nabavite kućnog ljubimca, volontirajte ili otputujte nekoliko puta godišnje (da, i susedni grad se računa, nemojte odmah da tražite izgovore kako ne možete na udaljene destinacije).  

Sve ove aktivnosti će vas dovesti u nove situacije i prekinuti rutinu, a uz to ćete se i zabaviti.

Kao što sam već rekao, nove aktivnosti će zahtevati i nove veštine. Ali, to nije jedina vrsta učenja koju donosi izlazak iz zone komfora. Postavljate sebi pitanja “Šta učim o sebi?”, “Šta učim o drugim ljudima iz ove situacije?”, “Kako da informacije koje dobijam upotrebim za svoj lični i profesionalni razvoj

Živimo sa strahovima i mislima koje nam ničemu ne služe. Kad se suočite sa izazovom ili nekim teškim zadatkom, osetićete nalet nervoze. Preispitajte se – zašto se tako osećate? Da li će vas to na neki način ugroziti? Šta je najgore što može da se desi?

Našem mozgu je draže da nam je dosadno, nego da se izlažemo riziku. Ali, moramo da rasčistimo sa sobom da nije sve pitanje života i smrti.

Da li ćete na bilo koji ozbiljan način ugoziti sebe tako što ćete napisati pesmu, prijaviti se da uradite neku prezentaciju za sastanak, pokrenuti svoj posao ili isprobati malo drugačiji recept za omiljeno jelo? Isto tako, nećete dovesti svoj život u rizik ni preuzimanjem zadatka koji vam deluje zanimljivo, ali i komplikovano, kao ni pozivanjem osobe koja vam se dopada na kafu

Ako želite da pokrenete posao ili se okušate u nekom hobiju, bacite se na istraživanje i učenje. Prikupite što više informacija, jer kada ste informisani imaćete i neophodnu dozu samopouzdanja da nešto novo započnete. Ujedno, time ćete izbeći neke početničke greške, što će vam dati veće šanse za uspeh i povećati vašu spremnost da isprobavate nove stvari i suočavate se sa izazovima.

 

Kako biste se osećali kada biste uspeli u tome u čemu želite da se oprobate? Kada bi taj posao postao profitabilan, kada bise samouvereno plesali ili ostvarili bolju komunikaciju sa osobama koje volite?

“Marinirajte” svoj um u tom osećaju i prisetite ga se svaki put kada vam je teško. To će vam olakšati suočavanje sa izazovom i podstaći izlazak iz rutine i šablonskog ponašanja.

Isprobavanje novih stvari je teško. Da nije, izlazak iz zone komfora bi bio lak i radili bismo to često. Ali, nadam se da ste shvatili da uz pravi pristup može da bude lakše.

Za kraj sam ostavio najvažniji savet:

 

 

Iste koristi ćete imati ako izađete iz zone komfora, bez obzira na to da li naglo skočite ili idete polako i postepeno. Razlika je u tome što ćete sa ovim drugim pristupom imati manje otpora.

Cilj je da prigrlite nova iskustva, a ne da se izložite prevelikom stresu koji će vas paralisati.

Pokušajte da svake nedelje ili svakog meseca probate nešto novo, kako bi testirali svoje granice i proširivali ih.

A onda se vratite u svoju zonu komfora i opustite se. Tako ćete dobiti priliku da razmislite o svojim iskustvima, naučite iz njih i to primenite. Ne želite da trčite iz jednog novog iskustva u drugo, jer će vam to onda dosaditi i postati rutina.

S vremenom ćete u svoju zonu komfora donositi sve više inspiracije, iskustava, kreativnosti i produktivnosti. Tako će zona rasta onda postati vaša zona komfora.

SAD NA NAMA JE DA BIRAMO SLEPILO I ZONU KOMFORA ILI DA SE SUOCIMO SA PROMENAMA. NE KAZEM DA SU SVE PROMENE UVEK DOBRODOSLE,ALI MNOGO PROMENA UME DA NAM ZIVOT UCINI BOLJIM. SAMO HRABRO - PROGLEDAJTE I JOS NA TO OTVORITE UM - ONDA  ZA VAS GRANICE VISE NE POSTOJE.