KRALJ ARTUR, SVETI GRAL I MAC U KAMENU

 SVAKAKO OVA PRICA IMA VEZE SA DOBROTOM. JER DA KRALJ ARTUR NIJE BIO DOBAR NE BI MOGAO DA IZVUCE MAC IZ KAMENA. TAKODJE ONAJ KO JE DOBAR PRONADJE SVOJ SVETI GRAL  ( ILI ZAHIR KAKO GA PAOLO KOELJO NAZIVA) SUSTINA JE DAKLE DOBRO I VECNA BORBA DOBRA I ZLA. KAKO NAM OVA LEGENDA POMAZE U DANASNJEM SVETU? MENI RECIMO MNOGO. KROZ VEKOVE LJUDI SU POVEZALI KRALJA ARTURA  ISVETI GRAL. DA SE NE PRAVIM VAZNA ALI KO CITA MOJE BLOGOVE ZNA DA INSISTIRAM NA TOME DA JE NA OVOM SVETU SVE POVEZANO. A OD KAKO SAM SHVATILA DA NE POSTOJE ODVOJENO, PROSLOST,SADASNJOST I BUDUCNOST VEC DA   SVE POSTOJI U VREMENU KOJE JE BESKONACNO KAO I PROSTOR JASNO VAM JE DA JE OVA PRICA UVEK AKTUELNA. NAROCITO ONO STO PREDSTAVLJA SVETI GRAL - COVEKOVA ZELJA DA VECNO ZIVI  IDA BUDE MLAD  IZDRAV.

Prvo malo da pojasnimo  onima koji  do sada nisu  culi pricu  o Svetom gralu da postoji mnogo misljenja sta je ili ko je Sveti gral, pa cu zato napisati najpoznatiju i najcesce koriscenu verziju mada mi se i verzija o tome da je Sveti grala Marija Magdalena ( Den Braun - Da Vincijev kod) mnogo vise svidja.

Sveti gral je jedna od najvećih tajni arheologije za kojom traje neprestana potraga. Prema biblijskom predanju, iz njega je Hrist pio vino tokom večere sa apostolima pred raspeće.

Takođe, koristio ga je Josif iz Arimateje tokom Hristovog raspeća da u njega prikupi Hristovu krv, a današnje pričešće, za koje se smatra da je ustanovljeno na Poslednjoj večeri, vodi poreklo od vina kao simbola Hristove krvi prolivene na raspeću. otraga za svetim gralom traje vekovima, toliko da je već postao simbol beznadežnog traganja. Međutim, poljski arheolozi sada smatraju da su mu možda na tragu.

"Naš radar za podzemno snimanje otkrio je gotsku kriptu sa ostacima vitezova templara ispod kapele Svetog Stanislava u Hvaršanima", rekao je arheolog Pžemislav Kolovski. Ulaz u tajni tunel koji vodi do kripte nalazi se pored izvora u blizini kapele, otkrili su arheolozi, ali preostalo im je da istraže samu kriptu.

Kapelu su u 13. veku izgradili Templari posle povratka sa krstaškog pohoda u Svetoj zemlji. Prema jednoj od legendi, upravo je ovaj viteški red uzeo sveti gral sa Hramovne gore u Jerusalimu i doneo ga u Evropu.

Međutim, istoričar Marek Karolčak smatra da je blago ukradeno ili je izgubljeno u močvari. Prema legendama, sveti gral može da isceli rane i donese večnu mladost. U više navrata arheolozi su objavljivali da su mu na tragu, ali nikada nije bilo dovoljno dokaza za to.

Mnogi istoričari skeptični su da on uopšte postoji, jer se, osim u Bibliji, pominje jedino u srednjovekovnim mitovima i legendama, a čak i kad bi bio nađen, teško bi bilo dokazati njegovo istinsko poreklo.Godine 1119, 9 vitezova na čelu sa Igom de Pajenom, dolazi u Jerusalim i na ostacima Solomonovog hrama stvara monaško-viteški red, zaklet na večno siromaštvo, odbranu hodočasnika od pljačkaša i grbom dva viteza na jednom konju — Templare. Ne zna se šta su tačno otkrili vršeći iskopavanja ispod Hrama, ali ubrzo su stekli bogatstvo i moć, na čemu su im i najmoćniji vladari zavideli. Neki smatraju da je relikvija koja im je dala tu moć upravo Sveti gral. Skoro četiri stoleća nakon toga, Leonardo da Vinči, 1498. godine završava jednu od svojih najpoznatijih slika — Tajnu večeru. Kolika je povezanost Da Vinčija sa Templarima ostalo je nerazjašnjeno, ali „Tajna večera“ smatra se jednim od ključeva za pronalazak Svetog grala. Sama kompoziciona struktura freske je gruba, napravljena crvenom bojom uobičajenom za to vreme, a freska naslikana temperama od jaja na suvoj podlozi. Delo je slikano u dimenzijama 8,8×4,6 m, kao freska u dominikanskoj crkvi Santa Maria della Gracie i smatra se da je zadatak za izradu freske dobio 1494. godine. Sam Leonardo da Vinči se dovodi u vezu s templarima, ali isto tako i s Asasinima, muslimanskim plaćenim ubicama, o kojima je prvi pisao Marko Polo. Ime reda Asasin nadenuto im je jer su ih još nazivali Hašašinima, zbog konzumiranja hašiša noć pred misiju, ali i od reči assassino, što znači ubica. Naime, sam prikaz slike je, da tako rečemo, malo čudan. Prikazani su apostoli s Hristom, ali i Juda, koji ravnopravno sedi s ostalima za stolom, kao i Marija Magdalena, žena za koju neki istoričari smatraju da je bila Isusova žena. (Važno je napomenuti da je trenutno, hajde da kažemo, normirano mišljenje, da na slici stoji jedan od Hristovih apostola, a ne Marija Magdalena. To je teorija koja je prihvaćena trenutno, ali ne i aksioma. Dosta istoričara to danas opovrgava, ali najverovatnije zbog velikog uticaja Rimokatoličke crkve to ne može da se ozvaniči, iako mnogi tako smatraju.) I zaista, uglovi pod kojima su Marija i Isus nagnuti na slici, naslikani jedno od drugog, čine stari simbol za ženu, što neki smatraju jednim od glavnih rešenja Svetog grala, smatrajući da tu tajnu čuva upravo Tajna večera već vekovima unazad. U prilog tome ide još i to što, kada bi se Marija Magdalena izrezala i stavila s druge strane Hrista, tačno bi se poklopilo i izgledalo tako da je ona naslonjena na njegovo rame, a on blago spustio svoju glavu na njenu. Sve to koriste kao dokaze istoričari koji tvrde da Hristos nije bio sin Božiji i da nije razapet, već da je pobegao s Marijom i s njom se oženio. Oni smatraju da je Sveti gral, zapravo, kovčeg u kojem su upravo ti dokazi. No, kada se pominje Sveti gral, nikako se ne mogu izostaviti razna tumačenja i, samim tim, podele istoričara kada je ova relikvija u pitanju. Neka ta naša podela bude na tri vrste istoričara: jedni kažu da je to pehar s Hristove Tajne večere iz kojeg je pio on i svi apostoli. Sveti gral kao takav, ali i inače Sveti gral, prvi put se pominje kod Kretjena de Troe, u romanu „Parsifal ili legenda o Svetom gralu“, gde je Troa prikazao Sveti gral u dvoru Kralja ribara koji je ugostio mladog, još nestasalog viteza okruglog stola, Parsifala. To je prvi put kada je Sveti gral uopšte pomenut i još tada privukao veliku pozornost. Kažu još da se u tom peharu čuva Hristova krv, koja je potekla kada je rimski vojnik Longin proboo Hrista na krstu. Legenda kaže da će svako nečistog srca ko bude pio krv iz pehara umreti u teškim mukama. Jedan takav prikaz Svetog grala je u filmu Krv vitezova Templara (nem. Das blut der Templer). Drugi istoričari pak tvrde da je Sveti gral ogroman kamen, nevidljiv za svačije oko, i na njemu su ispisana sva imena ljudi koji su u Raju. Jedan takav događaj opisan je u knjizi Stefana Varinelija, „Templari, vitezovi u legendi“. Opisano je da kamen stoji ispred jedne krčme i on nije s ovoga sveta, niti na njemu mogu da se ispišu imena čovečijom rukom. Onaj koji bi to pokušao završio bi na teškim mukama, a ime bi se s kamena brisalo. Ovi treći, opet, tvrde malopre pomenuto, da je Sveti gral zapravo prazna priča i da su to Templari čuvali da se ne bi otkrila takva vrsta istine.Godine 1119, 9 vitezova na čelu sa Igom de Pajenom, dolazi u Jerusalim i na ostacima Solomonovog hrama stvara monaško-viteški red, zaklet na večno siromaštvo, odbranu hodočasnika od pljačkaša i grbom dva viteza na jednom konju — Templare. Ne zna se šta su tačno otkrili vršeći iskopavanja ispod Hrama, ali ubrzo su stekli bogatstvo i moć, na čemu su im i najmoćniji vladari zavideli. Neki smatraju da je relikvija koja im je dala tu moć upravo Sveti gral. Skoro četiri stoleća nakon toga, Leonardo da Vinči, 1498. godine završava jednu od svojih najpoznatijih slika — Tajnu večeru. Kolika je povezanost Da Vinčija sa Templarima ostalo je nerazjašnjeno, ali „Tajna večera“ smatra se jednim od ključeva za pronalazak Svetog grala. Sama kompoziciona struktura freske je gruba, napravljena crvenom bojom uobičajenom za to vreme, a freska naslikana temperama od jaja na suvoj podlozi. Delo je slikano u dimenzijama 8,8×4,6 m, kao freska u dominikanskoj crkvi Santa Maria della Gracie i smatra se da je zadatak za izradu freske dobio 1494. godine. Sam Leonardo da Vinči se dovodi u vezu s templarima, ali isto tako i s Asasinima, muslimanskim plaćenim ubicama, o kojima je prvi pisao Marko Polo. Ime reda Asasin nadenuto im je jer su ih još nazivali Hašašinima, zbog konzumiranja hašiša noć pred misiju, ali i od reči assassino, što znači ubica. Naime, sam prikaz slike je, da tako rečemo, malo čudan. Prikazani su apostoli s Hristom, ali i Juda, koji ravnopravno sedi s ostalima za stolom, kao i Marija Magdalena, žena za koju neki istoričari smatraju da je bila Isusova žena. (Važno je napomenuti da je trenutno, hajde da kažemo, normirano mišljenje, da na slici stoji jedan od Hristovih apostola, a ne Marija Magdalena. To je teorija koja je prihvaćena trenutno, ali ne i aksioma. Dosta istoričara to danas opovrgava, ali najverovatnije zbog velikog uticaja Rimokatoličke crkve to ne može da se ozvaniči, iako mnogi tako smatraju.) I zaista, uglovi pod kojima su Marija i Isus nagnuti na slici, naslikani jedno od drugog, čine stari simbol za ženu, što neki smatraju jednim od glavnih rešenja Svetog grala, smatrajući da tu tajnu čuva upravo Tajna večera već vekovima unazad. U prilog tome ide još i to što, kada bi se Marija Magdalena izrezala i stavila s druge strane Hrista, tačno bi se poklopilo i izgledalo tako da je ona naslonjena na njegovo rame, a on blago spustio svoju glavu na njenu. Sve to koriste kao dokaze istoričari koji tvrde da Hristos nije bio sin Božiji i da nije razapet, već da je pobegao s Marijom i s njom se oženio. Oni smatraju da je Sveti gral, zapravo, kovčeg u kojem su upravo ti dokazi. No, kada se pominje Sveti gral, nikako se ne mogu izostaviti razna tumačenja i, samim tim, podele istoričara kada je ova relikvija u pitanju. Neka ta naša podela bude na tri vrste istoričara: jedni kažu da je to pehar s Hristove Tajne večere iz kojeg je pio on i svi apostoli. Sveti gral kao takav, ali i inače Sveti gral, prvi put se pominje kod Kretjena de Troe, u romanu „Parsifal ili legenda o Svetom gralu“, gde je Troa prikazao Sveti gral u dvoru Kralja ribara koji je ugostio mladog, još nestasalog viteza okruglog stola, Parsifala. To je prvi put kada je Sveti gral uopšte pomenut i još tada privukao veliku pozornost. Kažu još da se u tom peharu čuva Hristova krv, koja je potekla kada je rimski vojnik Longin proboo Hrista na krstu. Legenda kaže da će svako nečistog srca ko bude pio krv iz pehara umreti u teškim mukama. Jedan takav prikaz Svetog grala je u filmu Krv vitezova Templara (nem. Das blut der Templer). Drugi istoričari pak tvrde da je Sveti gral ogroman kamen, nevidljiv za svačije oko, i na njemu su ispisana sva imena ljudi koji su u Raju. Jedan takav događaj opisan je u knjizi Stefana Varinelija, „Templari, vitezovi u legendi“. Opisano je da kamen stoji ispred jedne krčme i on nije s ovoga sveta, niti na njemu mogu da se ispišu imena čovečijom rukom. Onaj koji bi to pokušao završio bi na teškim mukama, a ime bi se s kamena brisalo. Ovi treći, opet, tvrde malopre pomenuto, da je Sveti gral zapravo prazna priča i da su to Templari čuvali da se ne bi otkrila takva vrsta istine.U čitavu tu priču o Gralu umešala se i Tajna večera kada je Leonardo da Vinči doveden u vezu sa Sionskim priorijatom, za koji se smatra da je organizacija nastala nakon spaljivanja Templara 1371. godine, po naređenju pape Klementa V i kralja Francuske, Filipa IV Lepog. Naime, kao što smo već rekli, na slici su prikazani Hristos, njegovi apostoli i Marija Magdalena s njima. Po logici, to bi trebalo da bude jedan od apostola, ali je toliko verno prikazan kao žensko, da su mnogi tumači pomislili da je to Marija. Ono što je prvo začudilo mnoge tumače je to što Juda stoji s njima svima ravnopravno. Smatra se da je prikazan trenutak kada Hristos saopštava da će ga neko od apostola izdati. Ono što je još čudnije, kada bi se Marija isekla i stavila s Hristove strane, izgledalo bi kao da mu ona leži na ramenu, a on blago spustio glavu na njenu. Kada se slika pogleda normalno, Hristos i Magdalena, tj. apsotol, kako bi trebalo da bude, čine latinično slovo V (V), što je nekada bio simbol za ženu. Kada se stvari tako postave, sve upućuje na to da Sveti gral nije bio nikakva posuda, kamen ili kovčeg, već Hristova i Marijina ćerka. am prevod Svetog grala, kada se reči malo drugačije slože, znači sveta krv, što daje veću podlogu teoriji o Hristovoj kćeri. Ova teorija je izložena u knjizi „Sveta krv, Sveti gral“, od autora Majkla Bejdženta, Ričarda Lija i Henrija Linkolna, a kasnije i ekranizovana i pretvorena u film pod nazivom Da Vinčijev kod. Ova teorija nije prihvaćena najbolje zbog tvrdnje da je Hristos preživeo raspeće i pobegao s Marijom Magdalenom. U tom slučaju, sve ono što je hrišćanska vera zagovarala tisućama godina unazad pada u vodu. Sama freska je ogromnih razmera, kako smo već rekli, i posmatraču izgleda kao izrez u zidu. Pored osnovnog tumačenja da je to momenat kada Hristos govori «Jedan od vas će me izdati», neki još smatraju da je, zapravo, prikazan momenat evharistije (pričešća), jer Isus pokazuje na hleb i vino. Koliko je Leonardo Da Vinči imao osećaj za detalj, vidi se po pejzažu koji je oslikan u pozadini. Zanimljivo je da je svaki apostol prikazan u skladu sa svojim temperamentom. Da bi sve to prikazao što realističnije, on je studirao poze, izraze lica i fizionomiju mnogih svojih savremenika, o čemu svedoče i njegove reči:„Postave su izvedene na osnovu stvarnih ljudi od dvora i na osnovu stanovnika Milana iz toga doba.“ Kada se sve to uzme u obzir, vidi se koliki je trud Leonardo uložio u izradu freske, što dodatno naglašava važnost freske. (Možda je to naručilac zahtevao, a možda je i zbog toga što je samo shvatanje Boga i vere bilo tada mnogo ozbiljnije — po čemu je srednji vek i poznat — te je i sama izrada freske jednog biblijskog događaja tako shvaćena.) Ali, Leonardo je i poznat po tome što je nekoliko godina koje su prethodile tome izučavao upravo ljudsku anatomiju, a iz 1489. potiču brojne studije o ljudskoj lobanji, koje se danas čuvaju u Kraljevskoj biblioteci u Vindsoru. Smatra se da su te studije bile oslonac za stvaranje čuvene «Tajne večere». Jedan takav poduhvat, važan kako za crkvu tako i za stanovništvo zbog malopre pomenutog shvatanja vere, nije se mogao dati bilo kome, a avanturistički duh Leonarda da Vinčija i umetnik koji je iz tog duha nastajao, bio je savršen za taj posao. Već tada je bio poznat po svojim izumima koji su još u to vreme bili proglašeni da su ispred svog vremena, a mnogi se i danas tek otkrivaju. Pored toga se bavio arhitekturom, slikarstvom i vajarstvom, što je jednako dobro radio, isto kao što je bio dobar pronalazač i inženjer. Bio je fasciniran čitanjem čoveka kroz njegove gestove i izraze, a njegovo delo «Mona Liza», smatra se prvom psihološkom slikom u istoriji slikarstva, zbog položaja ruku, pogleda i zagonetnog smeha. Smatra se da je začetnik moderne naučne ilustracije, a njegova dela uzimaju se kao vrhunske slike visoke renesanse. Radio je u Milanu, Veneciji, Firenci i Rimu, ali i u Francuskoj, gde je otišao na poziv kralja i gde je, 1519. godine, zauvek napustio ovaj svet. Iako je telo nestalo njegovom smrću, njegov dečiji duh koji je održavao ceo svoj život, kako kaže Frojd, nastavio je da živi kroz dela koja su ostala iza njega, svako ponaosob i za sebe ispisujući ime svog stvaraoca velikim zlatnim slovima.

Sta god bio Sveti  gral jasno nam daje do znanja da potraga za dobrotom ( njim) traje ceo zivot. I da je ta dobrota  u nama ,a ne u Svetom gralu. I onda ako je pronadjemo  usebi  kao da smo zaista nasli Sveti gral, postacemo mladji, zdraviji ,srecniji ,zadovoljniji sto je uslov za duzi zivot zar ne? 

Templari, Da Vinci (Den Braun), kralj Artur , vitezovi Okruglog stola kao simbol najvecih vitezova svih vremena spojeni su u legendi o Svetom gralu ,sto nikako ne moze biti slucajno. Ta povezanost  o potrazi za dobrotom, ta misterija koja pocinje cak od pitanja sta je uopste Sveti gral ( ili sta je to dobrota) zaokuplja ljude vec milenijumima 

. Legenda o kralju Arturu, njegovim neustrašivim vitezovima Okruglog stola, dvorcu Kamelot, Avalonu, Lanselotu i drugim junacima, kao i o potrazi za svetim gralom, izuzetno su značajne srednjovekovne priče koje su sve do savremenog doba opstale kao jedan od omiljenih srednjovekovnih lajtmotiva popularne kulture. Vrlo rano tokom srednjeg veka kralj Artur ulazi u brojne legende i brojna prozna ali i poetska književna dela i postaje omiljeni lik srednjovekovne evropske književnosti na latinskom, ali i staroengleskom, francuskom i nemačkom jeziku. Nemali broj verzija ovih legendi dospeo je i u Španiju, te su pisane na kastiljskom i katalonskom jeziku. Legenda o kralju Arturu doprla je do Poljske, pa je on tokom srednjeg veka uz svoje saborce iz poema i priča postao slavni lik književnosti onog doba.

Osnovno pitanje koje se postavlja jeste istoričnost ovog lika. Prvi izvor koji se dovodi u vezu sa Arturom jeste Historia Brittonum (IH vek), u kojoj se navodi dvanaest Arturovih bitaka, od kojih je najpoznatija bez sumnje bitka kod Bodona. Međutim, istoričari su ovo delo posebno u novije vreme ocenili kao istorijski i naučno nepouzdano. Velški srednjovekovni spis Annales Cambriae pominje dva događaja u vezi sa Arturom. Jedno je bitka kod Badona u kojoj je Artur nosio krst Gospoda našega Isusa Hrista kao i pomen pogibije njega i Merlina u poslednjoj Arturovoj bici kod Kamlana. Ono što je ovde značajan problem je to da je ovo moguća interpolacija nastala posle 970. godine, dok je najstariji sačuvani manuskript ovog dela, koji se čuva u Britanskoj biblioteci u Londonu, tek iz XI/XII stoleća.

Međutim, suštinski metodološki problem koji kralja Artura i njegove saborce smešta van okvira nauke jeste sledeći. Savremeni izvori V-VI veka (doba u koje se smeštaju Artur i događaji vezani za njega) o njemu, njegovoj kraljici Ginevri, Lanselotu i drugim ličnostima apsolutno ćute. Ne spominje ga ni Sveti Gilda u svom značajnom delu De Excidio et Conquestu Britanniae. Artura ne navodi ni izuzetno važna Anglosaksonska hronika, kao niti jedan manuskript koji je nastao u ranom srednjovekovnom periodu pre VIII veka. Legenda o njemu bila je već delimično razvijena u vreme nastanka prvopomenutih  izvora, a brojna mesta diljem Engleske, Irske i Velsa povezuju se s njim koliko već od XII veka. Zbog svega toga opšti je zaključak da kralj Artur nije postojao.

Međutim, tradicija o njemu bila je izuzetno jaka. Velški rukopisi prepuni su priča o kralju Arturu, i ta keltska tradicija uslovila je i da pojedinci traže u tom okruženju istorijskog Artura, iako nikakvih dokaza za to nema. No, bilo kako bilo, za formiranje rane tradicije velški spisi su od izuzetnog značaja. Epske poeme ranog srednjeg veka nastale na tlu današnje Britanije su zapravo ostavile odlučujući trag na formiranje tradicije o kralju Arturu i njegovim vitezovima.

Najpoznatija i najznačajnija dolazi takođe sa velškog područja i nosi naziv u originalu Pa gur yv y porthaur? Ili, kako je još ponegde nazivana, Ymddiddan Arthur a Glewlwyd Gafaelfawr. U pitanju je zapravo dijalog Artura i čuvara kapije Glevlvida Gafaelfavra. U ovom spisu su već obrisi arturijanske legende koja je počela da se uobličava i pojavljuju se neki njeni prvi elementi. Pominju se već ser Kej i najbolji ljudi na svetu, odnosno Arturovi vitezovi koji će vremenom izroditi vitezove Okruglog stola. Ovi tekstovi počinju sve više da imaju fantastične obrise. U ovoj velškoj poemi, ali i nekim drugim tekstovima, Artur se bori protiv čudovišta, veštica, zmajeva i drugih mitskih stvorenja. Rana hrišćanska hagiografija je takođe dala značajne elemente za razvoj legende, i tu se već nailazi i na prve naznake da će se Artur vratiti i da nije mrtav.

Sve je ovo zapravo bio samo uvod u delo pod nazivom Historia Regum Britanniae koje predstavlja prvi značajan kamen u formiranju potpune legende o ovoj zanimljivoj mitskoj ličnosti srednjega veka. Pseudoistorijska poema Džefrija od Monmuta (nastala oko 1136) započinje pričom o Brutu, sinu Enejinom, koji je posle Trojanskog rata izbegao u Britaniju. U kontekstu njegovih doživljaja oblikuje se i arturijanska legenda. Ovo delo je bilo izuzetno popularno u srednjem veku i bilo svojevrstan bestseler čak i posle pojave drugih bitnijih arturijanskih spisa. O tome koliko je bilo rado čitano i distribuirano u retkim pismenim krugovima srednjovekovne Evrope svedoči da je preostalo preko dve stotine rukopisa i prevoda na mnoge jezike sve do XVIII veka.

U Monmutovom delu kralj Artur živi u ranom srednjem veku, posle propasti Rima, i sin je kralja Utera Pendragova, a ima i jednog danas svima odlično znanog savetnika čarobnjaka Merlina. U ovom delu pojavljuje se već etablirani ser Kaj, ali i pod imenom Guenhuara potonja kraljica Ginevra, koja je na ovaj način uvedena u korpus priča i legendi. Sa 15 godina Artur je postao kralj, i kroz ceo spis vodi mnogo bitaka, pobeđuje Pikte i Škote. Legendarni mač Kaliburnus (koji će evoluirati vremenom u Ekskalibur), kao i čuvena poslednja Bitka kod Kamlana, pojavljuju se u  ovoj fantastičnoj Historia Regum Britanniae. Kod Monmuta kralj Artur ne umire, živ je i dalje. Dakle, mnogi poznati elementi su već ovde.

Međutim, pola veka kasnije pojavljuje se delo, odnosno niz poetskih spisa, o kralju Arturu koje je sastavio Kretjen iz Troa. Njegovo delo je ostavilo najznačajniji uticaj na srednjovekovne legende o kralju Arturu, vitezovima Okruglog stola i pogotovo svetom gralu. Kretjen iz Troa pisao je ovo delo između 1170. i 1190. godine, a zanimljivo je da su njegovi prvi spisi o dvorskoj ljubavi, te su Artur i tradicija  oko njega izmešteni iz herojske pozadine. Ključna dela Kretjena iz Troa su na prvom mestu Lancelot, le Chevalier de la Charrette i jednako tako značajna poema nazvana Perceval ou le Conte du Graal. Svi ključni likovi i elementi ove tradicije su na ovaj način našli svoje mesto u krugovima srednjovekovnih ljudi koji su rado slušali o ovim podvizima i avanturama. Uvode se Lanselot i njegovi podvizi, između ostalih i najznačajnije spasavanje kraljice Ginevre, sa kojom je Lanselot, prema kasnijim legendama, otpočeo tajnu zabranjenu romansu. Priča o Parsifalu i pojava Svetog grala se takođe ovde nalaze i time je potraga za ovim čudesnim predmetom postala deo tradicije o Arturu. Arturov sestrić Gavain stupio je na literarnu istorijsku scenu srednjeg veka, Vitezovi okruglog stola i njihova zajednička potraga za svetim gralom našli su važno mesto u delu Kretjena od Troa. Čuveni Kamelot, koji je opisan kao vladarski dvorac, ali i centar celokupnog arturijanskoga sveta, postaje element arturijanskih legendi. Konačno, u svim ovim spisima, čudesni Ekskalibur (ni)je mač u kamenu, budući da je neretko razdvojen te da dve legende, o magičnom Ekskaliburu i o maču u kamenu kojeg je samo Artur mogao izvaditi idu odvojeno.

Na ovaj način gotovo svi elementi su bili tu, samo ih je trebalo uobličiti i dodatno pojasniti. Ubrzo se pojavljuju nova dela posvećena upravo svetom gralu, pod nazivom Joseph d’Arimathe (1191), poznata i kao Joseph i Estoire dou Graal. Pisana su na starofrancuskom jeziku a njihov autor je bio Robert Bodon, i priča o svetom gralu je sada dobila mistični hrišćanski karakter. Naime, tu se prvi put javlja Josif Arimatejski i gral postaje posuda sa Tajne večere i sa krvlju Hristovom, koju je Josif sakupio prilikom raspeća Gospodnjega na krstu. Ovaj sveti gral isprva je čuvan na Avalonu, mističnom ostrvu koje se pojavljuje u ovoj legendi.  Pojedini smatraju da je Avalon zapravo Glastonberi i da su tu grobove Artura i Ginevre pronašli monasi oko 1190. godine, što je izgleda ponukalo Bodona da sastavi literarno delo. Parsifal dobija daleko značajnije mesto i Bodon je bio izuzetno važan pisac koji je potragu za gralom doveo u vezu sa Parsifalom.

Vitezovi Okruglog stola dobijaju posebno mesto u dvorcu Kamelot i u delu Robera Bodona, a pojavljuju se još neki novi likovi i motivi koji su dobro poznati u arturijanskim legendama. Kralj Ribar, poslednji čuvar svetog grala, prvo je kod Bodona uobličen kao lik, koji će kasnije evoluirati i koji u svim srednjovekovnim tradicijama o likovima iz arturijanskog okruženja ima značajno mesto. U svim spisima o Parsifalu, posebno kod Volframa od Ešenbaha, kralj Ribar ima značajno mesto. Bodonovo delo bilo je inspiracija za mnoge autore i prevođeno je na mnoge jezike evropskog srednjeg veka, te su tako i Parsifal i potraga za svetim gralom postali popularne priče toga doba. Merlin je ovde opisan kao sin đavola i device, i u tom liku prisutna je, prema nekim istraživačima, projekcija antihrista koji se iskupljuje.

Sva ova rečena dela čine jedan jedinstven ciklus nazivan često Vulgata. Radi se o zbirci priča i legendi o Arturu koje nastaju tokom XIII veka. Ovo je sadržina Vulgate:

1. Estoire del Saint Grail(u ovoj priči gral donosi Josif, sin Josifa Arimatejskog, u Britaniju),
2. Estoire de Merlin (sa drugim pričama vezanim za ovog čarobnjaka),
3. Lancelot (obuhvata više od pola ciklusa, tu je sadržana čitava priča o svetom gralu, vitezovima i njihovoj potrazi, pominju se Kamelot i Avalon, Ginevra i Lanselot, ali ovde je i priča o Lanselotovom sinu i najboljem vitezu Galahadu koji nalazi gral).

Ovaj ciklus je vremenom doživeo neke promene te je nastao naredni koji i danas u nauci naziva Post-Vulgata. Ovaj ciklus se sastoji iz sledećih bitnih elemenata:

1. Estoire del Saint Grail,
2. Estoire de Merlin (donosi priču o Ekskaliburu koji Arturu daje Čarobnica iz jezera, ali je od ključnog značaja jer se ovde uvode elementi iz Tristana),
3. Queste del Saint Graal (Elementi iz Tristana su dominantniji. Treba istaći da je Tristan ovde uveden kao vitez Okruglog stola i da je ova tradicija paralelna i ne preklapa se uvek sa pričom o Tristanu i Izoldi, mada se neretko spajaju. Ova dobro znana ljubavna priča učinila je Tristana vrlo poznatim u poetskim delima, a preko Dubrovnika je stigla i u srednjovekovnu Srbiju kao Trištan i Ižota. No, u arturijanskoj tradiciji Tristan je jedan od Arturovih vitezova i učestvuje u potrazi za gralom, te je ovaj deo značajno različit od Vulgate),
4. Mort Artu (poseban deo koji opisuje Arturovu smrt i, za razliku od Vulgate, tekstološki i strukturalno povezaniji je sa celinom).

Konačno, legenda o kralju Arturu, njegovim vitezovima i svetom gralu na kraju srednjeg veka, onakva kakvu je znamo sve do danas, zapisana je i kompilovana u delu Le Morte Darthur ser Tomasa Malorija, publikovanom 1485. godine. Ovo delo je imalo niz izdanja sve do 1636. godine i bilo je izuzetno popularno. Nadmašilo je u popularnosti sve ranije verzije arturijanske legende. U njemu se nalaze i priče o kralju Unijeru, kojeg Artur nasleđuje, o njegovim brojnim bitkama, među koje spada i bitka sa Rimljanima. Pored Lanselota, pominje se i Geret iz Orknija, a Tristan (Tristram) kroz priču o njemu kao vitezu i ljubavi sa Izoldom dobija značajno mesto. Malori je opisao i priču o svetom gralu, kao i zabranjenu ljubav Ginevre i Lanselota.

1. Fro the maryage of Kynge Uther unto kyng Arthure that regned aftir hym and ded many batayles,
2. The Noble Tale betwyxt Kynge Arthure and Lucius the Emperour of Rome,
3. The Noble Tale of Sir Launcelot du Lake,
4. The Tale of Sir Gareth of Orkeney,
5. The Fyrste Boke of Sir Trystrams de Lyones,
6. The Secunde Boke of Sir Trystrams de Lyones,
7. The Noble Tale of the Sankegreall,
8. Sir Launcelot and Quene Gwenyvere.

U srednjem veku sveti gral je bio element brojnih popularnih spisa o Arturu koje je Malori uobličio. Kretjen od Troa je pisao da je gral duboka posuda sa hostijom za bolesnog oca kralja Ribara, te je, dakle, ovo prvi pomen koji ne opisuj ovaj objekat na način kako će kasnije postati poznat. Rober de Boron je taj u čijem je spisu sprovedena na izvesni način mistifikacija i dovršena hristijanizacija grala sa Tajne večere i Josifovo sakupljanje krvi Gospodnje sa krsta. Galahad je takođe postao važan element jer su njegova čistota i neprevaziđeno junaštvo povratili sveti gral  a on se uzneo na nebesa.

Gral je već u srednjem veku dobio i mističan okvir. Nemački minezenger Volfram fon Ešenbah gral je posmatrao kao alhemijski Lapsit exillis (kamen filosofa) i kamen neutralnih anđela, koji su se sklonili u vreme Sotonailove pobune i pada, kada postaje Sotona. Ešenbah pominje i jedan templarski natpis koji je mnogim modernim naučnicima, uglavnom romantičarski, smatran prvim zapisom gde se navodi da kralj treba da vlada za dobrobit građana, odnosno naroda.

Srednjovekovne i moderne legende okružuju priče o svetom gralu, popularna književnost i kultura takođe su raspirivali ove legende. Teorije zavere, u koje se uključuju iščezli vitezovi templari i razna druga tajna društva zapravo potiču od Jozefa Hamera fon Purgštala, nemačkog pseudoistoričara koji je prvi posle 1816. godine širio priče o templarima kao sopstvenicima svetog grala. Od Purgštala, preko nacista, raznih filosofa i teozofa pa sve do osrednjeg bestseler-pisca Dena Brauna, ova tema je zaokupljala brojne ljubitelje misterije.

Na taj način legenda o kralju Arturu živi uvek. Iako, treba napomenuti XVI-XVII vek doneli su opadanje popularnosti, pa čak i optužbe protiv ovog dela zbog neistoričnosti. Gotovo vek i po u moderno doba Artur i njegovi vitezovi nisu bili popularizovani, niti je Malorijevo delo štampano. Romantizam je, međutim, doneo i povratak Artura i legende, popularizovale su ga i veličanstvene Vagnerove opere, a Alfred Lord Tenison još više doprineo da se širi legenda o ovom vladaru i njegovim poduhvatima. Popularna kultura, autori poput Hauarda Pajla i drugi bili su inspirisani njime, napisan je i dobro znani Princ Valijant. Filmovi,  muzika, pozorište, književnost i sve grane umetnosti, uključujući i strip, od kralja Artura, Ginevre, Lanselota, Parsifala, Tristana i Izolde, dvorca Kamelota, mača Ekskalibura, čarobnjaka Merlina i ostrva Avalon učinili su besmrtne likove koji opčinjavaju i oduševljavaju milione ljubitelja srednjeg veka diljem planete.

NAUCILA SAM TOKOM SVIH OVIH GODINA OTKAD POMNO PROUCAVAM SVETI GRAL, TEMPLARE, DA VINCIJA I OSTALE MISTERIJE DA  JE MAC IZ KAMENA TO JEST RESENJE NEKOG PROBLEMA OPET SAMO U NASIM RUKAMA.  I SAMO DOBROTOM MOZEMO DA USPEMO DA RESIMO SVE PROBLEME IAKO TO U  OVOM SVETU ZVUCI NEMOGUCE.   I NEMOJTE MI TU PRICU KAKO JE DANAS SVET SUROV ISKVAREN  IZAO. JER POGLEDAJTE DEO TEKSTA U KOME VAM OBJASNJAVAM DA SU VREME I PROSTOR BESKONACNI, KAO I DOBROTA  I ZLO. NE GLEDAJTE ZLO, NE MISLITE NA ZLO, NE GOVORITE  O ZLU. NEKA VAM DOBROTA ( SVETI GRAL) POKAZU PRAVI PUT.  E ZATO JE OVA PRICA PRIMENLJIVA NA SVAKO DRUSTVO I CIVILIZACIJU!