NEVEROVATNA STVAR JE SVAKAKO DA NAS 'RODJENI' MOZAK OBMANJUJE I TO U RAZLICITIM SITUACIJAMA, A MI MU BEZGRANICNO VERUJEMO. IPAK VISE PUTA SAM PISALA DA NI NAS MOZAK NIJE SVEMOGUC. DA MU OVO PRETRPAVANJE INFORMACIJAMA CINI VELIKI PROBLEM SA SKLADISTENJEM PA NAM SE DESAVA DA 'DOBIJAMO ' LAZNA SECANJA, A GUBIMO PRAVA I DA NAM SE MENJA PERCEPCIJA SVETA OKO NAS BEZ NASE VOLJE POTPUNO AUTOMATSKI.
Mozak je lažov. On pravi pretpostavke koje nisu zasnovane na činjenicama, izvodi zaključke koji su više povezani sa strahom nego sa nekim logičnim argumentom i sadrži uvide koji su često manipulisani od strane medija i tuđih neodoljivih priča.
Istraživači već godinama znaju da sećanja nisu dobar izvor informacija. Zašto? Zato što je mozak nepouzdani narator. Ne razume istinu onako kako je mi često definišemo – izjednačavanje sa činjenicom ili realnošću. Sasvim suprotno, njegovo funkcionisanje se bazira na subjektivnoj istini: činjenice i realnost koje prođu kroz filter naših subjektivnih shvatanja i percepcije sveta. Ova „istina“ je takođe podložna kognitivnim greškama koje pravimo svakodnevno.
Mozak se često angažuje u nizu negativnih misli koje se nazivaju „automatske negativne misli“ („Automatic Negative Thoughts“ odnosno A. N. T.s). Ove misli nas obično zatvore u određeni obrazac razmišljanja koji formira stres i anksioznost i onemogućava rast. Jedan od razloga zašto se ovo dešava je to što mozak ima potrebu da zadrži status quo kao mehanizam preživljavanja. Ali, ograničavanjem svojih razmišljanja propuštamo prilike za rast. Ovakvo razmišljanje nazivam „obmanama“. Ovo je način na koji mozak pokušava da nas ubedi da su delovi ili potpuno neistiniti iskazi zapravo istina. To je način na koji nas mozak laže. Kognitivne greške, kako se nazivaju u krugovima mentalnog zdravlja, mogu da prodube obrasce razmišljanja koji su povezani sa depresijom i da utiču na to da postane još teže nositi se sa poremećajima raspoloženja.
Sledećih sedam obmana predstavljaju neke od najtipičnijih načina na koje nas naš mozak obmanjuje.
„Nebo pada“ obmana: Suština ove obmane je da možemo učiniti da problem bude značajniji nego što zapravo jeste, često zamišljajući da će da se dogodi apsolutno najgora stvar.
„Crno-bela obmana“: Fokus je na tome da situaciju uvek opažamo ili kao sjajnu ili kao očajnu. Ne postoji sredina.
„Pesimistični kod“: Često se javlja u slučajevima traume i/ili zlostavljanja. Postoji hipersenzitivnost na opasnost i vidimo samo negativno u svakoj situaciji. Iz ove perspektive ne postoji „dobro“.
„Moto perfekcioniste’’: Mnoga deca i odrasli sa velikim potencijalom padnu u zamku ove obmane. Ovde, fokusiramo pažnju na ono što smatramo svojim manama i minimiziramo bilo kakvo priznanje naših snaga.
„Negativna oznaka’’: Originalni ,,ANM’’ pojam je razvijen na temelju upravo ove obmane. Ovde sebe označavamo na oštre i negativne načine. Fokusiramo se na sitne aspekte naše ličnosti koji doprinose negativnoj slici o nama samima.
„Obmana proročice’’: U ovoj obmani, govorimo sebi šta mislimo da druge osobe govore i misle o nama – i naravno uvek u negativnom kontekstu.
„Ja sam žrtva’’: Česta obmana kod dece. Ovde krivimo druge ljude za sve što nam se dogodilo, a sebe uvek postavljamo u ulogu žrtve.
Sve ove obmane imaju zajednički cilj – da sabotiramo sebe u kontekstu rasta i promene. Na sreću, postoje rešenja koja nam mogu pomoći da prevaziđemo navedene obmane.
– Prihvatanje da naše misli nisu uvek pouzdane i tačne. Podrazumeva da naučimo da razlikujemo koje su misli tačne, a koje nisu i da ih prilagodimo i promenimo ako je neophodno.
– Vežbanje svedočenja našim mislima, kako bismo prepoznali kad naš um pokušava da nas obmane. Što više budemo obraćali pažnju, više ćemo moći da utičemo na misaoni tok.
– Mišljenje s namerom i svrhom. Kad prepoznamo obmane, možemo utišati misli i ispraviti greške. Promenimo okvir misli iz negativnog u okvir koji može da nam pruži prostor za razvoj i napredak.
– Svrsishodno ulaganje vremena i truda u brigu o samom sebi. Ukoliko to aktivno radimo, bićemo spremniji da brže menjamo negativan okvir sopstvenih misli.
Može biti teško da počnemo da prepoznajemo kad naš mozak pokušava da nas obmane. Može biti teško naučiti našu decu o obmanama našeg uma. Ali u redu je dati sebi vremena da se prepoznaju i nauče lične obmane i uvežbava sposobnost menjanja okvira naših misli koje će nam koristiti.
EVO JOS JEDNOG PRIMERA 'IZDAJE' MOZGA.
Mozak je fascinantan zato što je, između ostalih njegovih kvaliteta, jedini organ koji pokušava da objasni samog sebe.
Razumemo sve što razumemo zahvaljujući njemu, od disanja, preko čitanja ovog intervjua do postavljanja filozofskih pitanja.
To je najsloženija i najzagonetnija struktura u univerzumu.
Mozak ima više nervnih ćelija nego što je zvezda u galaksiji.
Samo da pomenem nekoliko otkrića: pokazali smo da pamćenje, suprotno opštoj percepciji, nije kutija u kojoj čuvamo naše uspomene, već da je to naše poslednje pamćenje.
Znamo da se nervne ćelije neprestano stvaraju tokom čitavih naših života, čak i u odraslom dobu.
Mozak se razvija još u detinjstvu, ali nastavlja i tokom odraslog doba
Imamo bolje razumevanje empatije, kritičnih oblasti jezika, moždanih mehanizama emocija i nervnih kola koja učestvuju u posmatranju i tumačenju sveta oko nas.
Postignut je značajan napredak u ranom otkrivanju psihijatrijskih i neuroloških bolesti, a produbljujemo i naše znanje o procesu učenja.
Naše poznavanje mozga doprinosi unapređenju kvaliteta života, i pojedinca i društva u celini.
Ne bih govorio o savršenosti, već o složenosti i potencijalu.
Tokom čitavih naših života, naš mozak se konstantno transformiše.
To je jedan fleksibilan i adaptivan organ.
Neuroplastičnost, kapacitet nervnog sistema da se modifikuje ili prilagodi promenama, omogućuje nervnim ćelijama da se reorganizuju, stvarajući nove veze i prilagođavajući aktivnosti kao reakciju na promene u okruženju.
Drugim rečima, naše iskustvo trajno menja naš mozak.
To je jedan od glavnih mehanizama preko kojih je naša vrsta evoluirala i adaptirala se tokom vremena.
U anatomskom pogledu, mozak se neće menjati vekovima.
Uz nove tehnologije koje se razvijaju, mogli bismo da pomislimo da će u budućnosti na mozak više uticati genetski inženjering i mogućnosti biotehnologije za širenje naših sposobnosti.
Danas možemo da manipulišemo genima preko veštačke selekcije i modifikuje biološke osobine.
Tehnologija omogućuje razvoj veštačkih tkiva, kao što je koža od plastike, i uređaja kao što su veštačke mrežnjače ili kohlearna implantacija, na primer.
Velika je verovatnoća da će u narednih sto godina biti moguće stvoriti ili regenerisati nervno tkivo koje čini mozak.
To će imati važne implikacije za lečenje bolesti za koje trenutno nema leka, kao što je demencija.
Ne, nikako. Nijedna mašina ne može da zameni naš mozak.
Naš um je mnogo više od običnog procesora podataka.
Pomislite samo na sve sposobnosti našeg društvenog mozga, kao što je razumevanje uma drugog ljudskog bića, saosećanje sa njegovim bolom, reakcija na njega.
Empatija, altruizam i saradnja sposobnosti su koje su strane bilo kojoj mašini i one su od suštinske važnosti za naše živote.
Ne smemo da zaboravimo da su ljudi prevashodno društvena bića.
Upravo zato što je proizvod miliona godina evolucije, potrebne su hiljade godina da bi se videle promene na nivou mozga.
Kad pogledamo istoriju naše evolucije, nije bilo nikakve krupnije promene u fizičkom izgledu ljudi poslednjih 200.000 godina.
Teško je pomisliti da će struktura mozga biti drastično modifikovana u narednih nekoliko vekova.
Niti će se evolucija mozga preokrenuti, jer baš kao što neki zadaci zahtevaju manje funkcija, kao što je pamćenje podataka ili izvođenje određenih matematičkih operacija, neki drugi zahtevaju više.
Ali od suštinske je važnosti čuvati se od stresa koji proizvodi preterana zavisnost od tehnologije, zato što znamo da hronični stres ima negativan uticaj na naše zdravlje i naš mozak.
To je veoma dobro pitanje. Mi smo oba, zato što to nisu dva odvojena pitanja.
Emocije imaju mesto u našem mozgu i centralne su za naše živote.
One utiču na naše pamćenje, zato što se življe sećamo stvari koje su ostavile utisak na nas.
Na primer, svi se sećaju šta su radili 11. septembra 2001. godine kad su napadnute Kule bliznakinje u Njujorku, ali se niko ne seća šta je radio dan pre toga.
Uz to, emocije utiču na naš proces donošenja odluka.
Uprošćeno gledano, mi imamo dva sistema za donošenje odluka: jedan automatski i brz, koji je proizvod evolutivnih mehanizama, i drugi, spor i racionalan.
Tokom dana, mi donosimo mnogo odluka za čije je donošenje potreban hiljaditi delić sekunde.
Ovi izbori su zasnovani na automatskim mehanizmima koje određuju emocije.
Mi smo vođeni emocijama; racionalno je puko objašnjenje nakon što smo već doneli odluku.
MOZAK NAS MOZE DOVESTI U RUMINACIJU
Ruminacija je stanje u kojem se stalno ponavljaju negativne misli o teškim događajima iz prošlosti ili budućnosti.
To može dovesti do razvoja depresije i anksioznosti, i pogoršati već postojeća mentalna stanja.
Problem sa ruminacijom je što ne podstiče traženje aktivnih načina suočavanja ili strategija za rešavanje problema, već nas ostavlja zaglavljene u negativnom emocionalnom stanju.
Kada se stalno vrtimo u začaranom krugu ruminacije, trošimo puno mentalne energije, ometamo svoju koncentraciju, motivaciju i fokusiranost na sadašnji trenutak, i pojačavamo već prisutne negativne emocije.
Posebno je problematično ako već imamo predispoziciju ka depresiji, jer ruminacija može aktivirati simptome depresije i produbiti emocionalnu bol.
Ako se ruminacija nastavi predugo, može dovesti do nezdravih ponašanja poput rizičnih aktivnosti, zavisnosti ili zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, što može dalje dovesti do ozbiljnih mentalnih poremećaja.
Cilj većine naših aktivnosti je pronalaženje zadovoljstva i izbegavanje bola, ali često smo pristrasni kada razmišljamo o prošlim događajima jer vreme čini da mnoge stvari zaboravimo.
Međutim, naš mozak ima tendenciju da se fokusira na negativno kako bi proverio postoji li neka opasnost. Zbog toga često provodimo puno vremena razmišljajući o negativnim iskustvima, posebno kada smo suočeni sa trenutnim stresom.
Međutim, mehanizam ruminacije nas obmanjuje jer izgleda kao da aktivno rešavamo stresne situacije, ali zapravo ne dolazimo do nikakvih rešenja.
Umesto toga, upadamo u sve dublje negativno emocionalno stanje, praćeno stidom, krivicom i fokusom na negativnost.
Najčešći uzroci ruminacije su određene osobine ličnosti poput perfekcionizma ili nesposobnosti prilagođavanja, stresni događaji koji izazivaju negativna sećanja, nedostatak samopoštovanja i strah od tuđe procene, brige o budućnosti i traumatični događaji.
Jedna negativna misao vodi do druge, koja vodi do treće, i tako se nastavlja u beskraj. Ove misli nas uvlače u začarani krug „šta ako“ i „šta bi bilo da“, što rezultira osećajem bespomoćnosti i depresije, jer retko možemo promeniti.
Da bismo izašli iz začaranog kruga negativnih misli, možemo preduzeti nekoliko koraka. Prvo, trebamo postati svesni svojih misli i prestati da osuđujemo sebe zbog njih. Trebamo naučiti biti saosećajni prema sebi i postati svoj sopstveni podržavajući prijatelj, čak i terapeut. Važno je razumeti da naše misli nisu činjenice, već samo odraz onoga što se dešava u našem umu. Mi nismo te misli, one su samo deo nas.
Prihvatanje trenutnog stanja je ključno, uz svesnost da možemo uticati na svoje misli i promeniti negativne obrasce razmišljanja. Analiziranje automatskih negativnih misli, zapisivanje i razmatranje njihove tačnosti i promena perspektive mogu nam pomoći da restrukturiramo svoje misli i procesuiramo povezane emocije. Redovno praćenje sopstvenih potreba i prepoznavanje okidača koji nas guraju u začarani krug negativnih misli takođe može biti korisno.
VIDITE LI KOLIKO JE KOMPLIKOVANO OVO SA MOZGOM. ON NAM JE I PRIJATELJ I NEPRIJATELJ U ISTO VREME I STO JE NAJSTRASNIJE NE MOZEMO GA KONTROLISATI. AKO NISTA DRUGO MOZEMO SE TRUDITI DA GA UPOZNAMO NAJBOLJE STO MOZEMO I DA POKUSAMO DA VISE BUDEMO PRIJATELJI I DA IMAMO RAZUMEVANJE I ZA SEBE IZA NJEGA I ZA DRUGE. JEDINO TAKO!
Нема коментара :
Постави коментар