IMAM JA TAJ OSECAJ VEC GODINAMA. DA SE VREME UBRZALO. ONDA SAM TO PRIPISALA GODINAMA. KAO STARIM PA MI VREME BRZE PROTICE JER MI REALNO ISTICE. A ONDA SAM NASLA BEZBROJ TEKSTOVA KOJI POTVRDJUJU MOJ OSECAJ. VREME SE IPAK UBRZALO. I TO DOKAZANO.
У последње време, међутим, постоји све више тврдњи да осећај убрзања времена није само субјективан, већ стваран. Јерусалимски монаси, рецимо, сведоче да су раније морали да доливају уље у кандила изнад Христовог гроба сваке године уочи Васкрса, а да већ одређени низ година то не морају да чине јер уља остане довољно и после највећег хришћанског празника. Када сам прочитао и да светогорски монаси више не успевају да прочитају све ноћне молитве до јутрења, док су раније после молитвеног правила имали још довољно времена за одмор, сетио сам се да сам се у последње време питао зашто ми је некада за изговарање јутарњих молитава било потребно само седам минута, а сада читавих десет. Ако мењам брзину њиховог изговарања, молитвено правило могу продужити или скратити само за минут, али никако три.
Недавно несрећно настрадали руски свештеник и публициста Александар Шумски пише да се чак и код деце изменио осећај за време, и да она тврде да се протицање времена убрзава. По његовом мишљењу, разлог за то може бити стварна промена његове густине, али и проста преоптерећеност информацијама. Од појаве Интернета, човек свакога дана у својој глави обрађује све више података, због чега се током дана често појављује осећај недостатка времена.
Неки истраживачи доказују да је видљиво убрзање времена резултат промена Земљиног „пулса“. Тај пулс је, по научницима, хиљадама година био сталан, и износио је 7,8 удара у секунди, али је негде 1980. године почео да расте. Земљин пулс тренутно износи 12 тактова у секунди, што утиче на човеков осећај убрзања времена. Тако се утисак дужине временског периода од 24 сата сада скратио на само 16. То скраћење управо одговара разлици између дужине која ми је раније била потребна за изговарање јутарњих молитава и ове сада, што би значило да смо током последње две деценије изгубили трећину дана и ноћи. Убрзање тока историје, о коме све чешће говоре из научне и световне перспективе, православни хришћани повезују са пророчанствима о крају света. Брат Евсевије П. је један од оних који скраћење времена, које, како каже, „свако од нас осећа“, повезује са виђењем Светог апостола и јеванђелисте Јована описаног у новозаветном „Откривењу“. “И четврти анђео затруби, и ударена би трећина сунца и трећина мјесеца и трећина звезда, тако да се помрачи трећина њихова, и да трећина дана не светли, такође и ноћи“, записује Христов омиљени ученик (Отк 8:12). „Сунце, месец и звезде су мера људског времена: сунце је мера дана (дана и ноћи), луна је мера месеца (лунарни месец), звезде су мера године (Никејски календар је сидерални, оријентисан према звезданој години, и њиме се мере све астрономске хронологије)“, пише Евсевије, и даље објашњава: „Наши дани, наши месеци и наше године су краћи за трећину (генерације нас рођених пре треће трубе то знају, ‘миленијалци’ вероватватно не, па им ово звучи као безумље). Сунце, месец и звезде се једнако крећу како их је Бог створио, и дан је дан, месец је месец, а година година, али за нашу перцепцију једна трећина њихове мере је помрачена, потамњена, и ми је не видимо, не осећамо”. По свему судећи, велике невоље пред крај света описане у „Откривењу“ већ су отпочеле, јер је и Спаситељ убрзање времена најавио пред Судњи дан. Видимо да Господ о овим догађајима говори у прошлом времену, што показује да за Њега време не постоји на начин на који га ми схватамо, хронолошки, по реду, већ се све догађа и постепено и одједном. За Бога границе између прошлости, садашњости и будућности једноставно нема. Пошто види да људи постају све гори и да нема више таквих који би својим усрдним молитвама одложили страдање, Он вероватно жури да нас поштеди најгорих мука и постојање каквог га знамо што пре доведе до свог завршетка.Ако верујемо у позната пророчанства православних светитеља, садашње убрзање само је почетак још већег убрзања које ће уследити када и страдање постане свеопште. Свети Нил Мироточиви, који је почетком 19. века у посмртном јављању догађаје из будућности описао атонском подвижнику Теофану, дочарава страхоте на Земљи у последњим временима, и каже: „Време ће убрзати свој ход: дан ће пролетати као сат, недеља – као дан, месец – као недеља, и година – као месец. Јер је зло људско учинило то, да су се стихије промениле и почеле да журе, да би се што пре завршио Богом проречени број свршетка седме хиљаде и почетка осме хиљаде година по створењу света“. Један од разлога зашто тако пуно људи још увек не верује у „заверу“ је зато што не могу да схвате да постоје готово неограничено богати људи чији су срце и ум под потпуном влашћу Нечастивог.
Олуја, урагана, земљотреса, пожара, разних катаклизми, немира, политичке и друштвене напетости, успостављања тоталитарне власти и побуна против ње било је и раније, али оно што се пред нашим очима тренутно одиграва у целом свету, чак и у очима многих који избегавају да се суоче са стварношћу, својом свеприсутношћу већ превазилази све раније слутње о надолазећој пропасти. Нажалост, због галопирајућег разврата у свету и отпадништва у цркви, јењава и нада да се било шта на јавном плану може променити.
Osamdesetih godina je pocelo i letnje i zimsko racunanje vremena. Verovatno zbog tog ubrzanja koje je pocelo tada.
Da li ste vi od onih koji imaju osećaj da se vreme ubrzava? Ako je tako, onda je moguće da ste oni koji će preći u sledeću dimenziju.
Mnogi ljudi u svetu osećaju da se vreme ubrzava. Dok je dan i dalje 24
sata, vreme mnogim ljudima izgleda kao da ide brže nego ikada. Postoji
nekoliko objašnjenja za ovaj fenomen.
Najpopularnije objašnjenje je da se vreme ne ubrzava, ali se naša svest ubrzava. Ono što mnogi ne uzimaju u obzir je vibracija.
Sve postoji i vrti se oko vibracije, jer atomi vibriraju da
bi kreirali 3-D realnost. Dok atomi vibriraju brže, iluzija ubrzavanja
vremena se kreira, psihološki, naša tela osećaju ubrzavanje nečega, ali
bez mogućnosti da se to ubrzavanje dodeli bilo čemu drugom osim vremenu.
Razlog zbog čega ne možemo da vidimo više dimenzije je zato što
vibriraju na višim nivoima. Kako naša tela počinju da vibriraju na višim
nivoima, dobijamo osećaj kao da se i vreme ubrzava. Pogledajte samo
drastične promene u solarnom sistemu. U dalekoj prošlosti sunce je bilo
svetlo žute boje, ali je prešlo u svetlo beličasto žutu, jer reflektuje
promene u vibraciji u okviru našeg solarnog sistema.
U alhemiji izraz - Kako gore, tako dole, važi upravo i
za ovu činjenicu. Dok naš solarni sistem prolazi kroz dramatične
klimatske promene, to takođe prolazi i naša planeta.
Dok naša planeta prolazi kroz ove dramatične promene, naseljenici
planete takođe osećaju drastične promene, a jedna od njih je i promena u
vibracionom nivou pomeranja, okretanja atoma u telu.Dani, nedelje, godine izgledaju kao da lete brže nego ikad. Ovo nije
samo psihološki simptom onih koji napreduju u godinama, jer svako od nas
oseća ove promene.
Najlakši način podizanja
vibracije je kroz meditaciju. Ostali načini uključuju pokazivanje pažnje
svim formama života, pružanje bezuslovne ljubavi i darivanje dobrote
drugima. Najjednostavniji način podizanja vibracije je
pomaganje ostalima da podignu svoj nivo vibracije, kao i da mentalno
iskažemo ljubav i zahvalnost bilo kome, kroz pozitivno razmišljanje i
nameru. Na primer, dok se šetate zamislite da su svi koje sretnete deo
vaše porodice. Dok ljudi prolaze pored vas, pomislite - Volim te, ti se
predivan i perfektan, upravo takav kakav si.
Izgleda da se, na kraju krajeva, naše 3-D telo priprema za 5 dimenziju, tako što naši atomi vibriraju na sve višem nivou.
Doba žurbe, otuđenosti, hronične nestašice vremena za sebe i druge - slika je koja možda najbolje odslikava trenutak u kom živimo. Dok uzdišemo da više ne možemo tako, jer smo se umorili od svakodnevne trke, dan se završava, a kao da je tek počeo. Postalo je već simptomatično to što stalno negde jurimo, a čini se da nikako ne stižemo na cilj. Starije generacije kažu da tako ranije nije bilo, a srednje da pamte i mirnije dane.
Naizgled naivno pitanje - da li se to vreme ubrzalo - možda i nije toliko naivno, ako ga više nemamo onoliko koliko nam je potrebno. Ni kvantitativno ni kvalitativno. Za sebe, za drage ljude. Za hobi, za ono “danas ću dva sata da uživam, ne radeći ništa”. Koliko je to smislena priča, kako možemo da “kupimo” vreme, pokušamo da ga “stignemo” ili, još bolje, “zaustavimo”, razgovaramo sa Jovanom Jestrović, psihologom i psihoterapeutom.
Sekund ubrzanja se (ne) oseti
* Da li smo zaista izgubili pojam o vremenu, o njegovom trajanju i raspoloživosti za sve što želimo?
- Za percepciju određenih sadržaja, čovek ima razvijena čula - boje percipiramo očima, muziku čujemo ušima, nos koristimo kada biramo parfem... Ipak, kada se radi o vremenu, tu ne postoji jedno konkretno čulo za opažanje njegovog protoka. Ako malo bolje razmislimo, shvatamo da percepcija vremena zapravo zavisi od onoga što se tokom tog perioda dešava. I dok vam dva sata ispijanja kafe sa prijateljima proleti kao dlanom o dlan, samo dva minuta čekanja u redu u pošti izgleda kao čitava večnost. Upravo su događaji ti koji čine da imamo utisak protoka vremena. U skladu sa tim, nisam sigurna da se radi o ubrzanju vremena, više mi se čini da je reč o tome da se sada nekako mnogo više “zadataka” stavlja ispred nas na dnevnom nivou, što čini da se osećamo kao da vreme brže prolazi i da ga nemamo dovoljno.
* Neki naučnici tvrde da se vreme, ipak, ubrzalo za sekund, što ljudi realno ne osete, ali to često koriste kao izgovor? Na jednom forumu je, s druge strane, pisalo da vreme ne prolazi brže nego ranije, “već sada ima milion novih načina za gubljenje tog vremena, a jedan od njih je očigledno internet”. Slažete li se sa tim?
- Pored toga što imamo mnogo više zadataka, ima i mnogo više i “distraktora”, ili načina za gubljenje vremena. U tom smislu, pred savremenog čoveka se stavlja izazov ne samo dobre organizacije vremena, već i posvećenosti zadatku na kom trenutno radi. Kod ljudi kojima je lakše skrenuti pažnju često se javlja osećaj bržeg prolaženja vremena, upravo zbog toga što ne postižu sve što su planirali, jer previše vremena izgube na “distraktore”, a internet je svakako jedan od njih. Ono što se danas neretko dešava jeste da ljudi samo uđu na profile na društvenim mrežama gde ih razne objave “odvuku” i učine da se zadrže mnogo duže nego što su planirali. Nakon toga, za planirane aktivnosti ostaje daleko manje trenutaka, pa ljudi tako imaju utisak da vreme “leti”.
Zaustavimo kazaljke
* Naučnici su otkrili da subjektivni pojam ubrzavanja vremena doseže vrhunac oko 50. rođendana. Mark Vitman i Sandra Lenhof su potvrdili pretpostavku da stariji ljudi imaju predstavu da vreme brže teče. Zašto je to tako?
- To se može objasniti vremenskim pritiskom. Što su stariji, ljudi imaju utisak da im je “ostalo” manje vremena, pa samim tim i da ga je manje za sve ono što bi želeli da ostvare i pod tim pritiskom doživljavaju protok vremena mnogo bržim nego što je to, recimo, slučaj kod srednjoškolaca, koji imaju utisak da je ceo život pred njime.
- Jedan od razloga zašto se ljudi često žale na nedostatak vremena jeste upravo njegova loša organizacija. Ako samo malo razmislite, sigurna sam da možete da se setite neke osobe koja ima jako mnogo obaveza, a koja i dalje sve stiže. S druge strane, postoje oni ljudi koji objektivno imaju mnogo manje onoga što moraju da urade, ali koji se stalno žale na izostanak vremena i ne mogu da postignu sve što žele. Dobra organizacija je jedan od načina kako možemo da izbegnemo osećaj da nam ne ostaje vremena ni za šta, a dobra stvar je to što se radi o veštini koja se uči. Dakle, ko god želi da unapredi svoje veštine organizovanja i planiranja, ima priliku za to. Sa boljom organizacijom vremena bićete zadovoljniji, a samim tim nećete imati utisak da vreme upravlja vama, već vi njim.
* Zašto često kažemo da bismo voleli da zaustavimo vreme ili da ga vratimo?
- Ova rečenica se najčešće koristi u kontekstu “žala” za nekim, po našem mišljenju, boljim vremenom ili pak želje da se ostane u aktuelnom momentu, koje percipiramo kao prijatno. Razmišljajući o proteklom dobu, sa vremenske distance, ponekad nam deluje kao da je ono bilo mnogo bolje nego ovo sada, ili nego što nam se tada činilo da jeste. Događaji koji su usledili posle toga smeštaju ga na određeno mesto. Dakle, nije samo percepcija trajanja vremena povezana sa događajima, već i doživljavanje njegovog kvaliteta i želja da u njemu ostanemo. Ili, s druge strane, da što pre prođe.
* Kako figurativno, ipak, možemo da vratimo vreme, ako mislimo da bi nam tako bilo lakše i lepše?
- To možemo da postignemo na razne načine - organizovanjem događaja koji nas podsećaju na željeni period, prizivanjem slika, sećanja, emocija koje su se tada javljale, razgovorom o tome, mirisima, muzikom, fotografijama... Iako ne postoji čulo za opažanje vremena, upravo aktiviranje različitih čula nam može pomoći da se prisetimo momenata u koje želimo da se vratimo.
Postoji teorija da ćemo uspeti da “prevarimo” vreme, odnosno da ga usporimo, tako što ćemo se dobro zabavljati. Kako u starosti imamo manje uzbudljivih momenata, fali nam ta mogućnost “obmane”.
- Dani uvek teku istom brzinom, ali nam se s godinama čini da nam rođendani mnogo brže stižu nego u mladosti. Jedno od objašnjenja je to što u određenom životnom dobu zapadnemo u rutinu, nemamo više toliko šašavih doživljaja, pa nam deluje kao da se vreme ubrzalo - ističe naučnica Klaudija Hamond, koja se bavila ovom temom.
Mnogi naučnici tvrde da iako se vreme zapravo ne ubrzava, to se dešava sa našom svešću. Sve se vrti oko vibracije, pošto atomi vibriraju da bi kreirali 3D realnost. Jedno od naučnih objašnjenja je da dok atomi vibriraju brže, iluzija ubrzavanja vremena se kreira. Zapravo, naša tela osećaju da se nešto dešava, ali ne mogu da objasne šta, pa sve “svaljuju” na vreme.
Savremene tehnologije promenile su naš način komunikacije, a samim tim i shvatanje vremena. Imamo utisak kako vreme brzo prolazi, sve manje razgovaramo, a nesvesno provodimo sate na društvenim mrežama. Šta se to suštinski promenilo u našem odnosu prema vremenu i kako je moderan način života uticao na to?
"Ono što mi na individualnom, na pojedinačnom nivou imamo i gde vidimo te posledice to je dakle mi danas imamo priliku zahvaljujući pomenutim trendovima da održavamo veliki broj veza istovremeno što nam nameće sa jedne strane da uvek budemo on line, budemo na vezi, a sa druge strane stvara izvesne poteškoće", Naučnici su čak počeli da mere ubrzanje vremena. Iako nije lako izmeriti ono što služi kao mera svega postojećeg. Jer nema takvog stanja ili pokreta u kojem vreme ne bi postojalo kao osećaj prolaznosti koji tišti. I došli su do zaključka, ne zna se kojim proračunima, da danas 24 časa prolazi isto tako brzo kao što je ranije prolazilo svega 16. Odnosno, već smo izgubili trećinu vremena svog života ili polovinu onog vremena u toku kojeg se nalazimo u aktivnom stanju. Ali, ne ukazuju samo naučnici na to – oci, koji se podvizavaju u pustinjama Svete Gore, otšelnici naših dana, kažu isto: danas vreme teče mnogo brže nego ranije, a njih je vrlo teško optužiti za psihološku subjektivnost izazvanu socijalnim okolnostima...Povećala se brzina svih procesa, ali se vreme ipak skratilo – dešava se suprotno od onoga što bi trebalo očekivati! Tako se uprkos svoj naučnoj logici, ispostavilo da su ideolozi teorije napretka veliki lažljivci. Zar nam nisu u prošlom veku sugerisali da će naučni i tehnološki napredak dovesti do toga da će mašine zameniti ljudski rad i da će zbog toga vremena biti više? Da, mašina za pranje veša danas olakšava rad žene, koja sad ipak mnogo više pati zbog stresa usled nedostatka vremena nego kad je ispirala veš u reci...
Nekad su se ljudi kretali sporo, lagano su radili sve što je trebalo da učine u toku dana, u toku svih dana svog života.
A sad se sve radi u trku, tako da skoro sve vreme osećamo kako smo lišeni radosti trenutka, nesavršeni u onome što radimo i osećamo.
I tako čovek ostaje sam. Ne samo zbog toga što s njim više nema Boga, - on ni ostale ljude, prijatelje, braću, supruga ili suprugu, ne doživljava blisko. To je zato što u trku svako ima svoj ritam, - drugim rečima, u trci sve vreme gleda napred, u ono što će biti kasnije, u nadi da će doći vreme da se umiri. Međutim, život brzo prolazi i nastupa bolest, dolazi i smrt, brže nego što čovek očekuje, dolazi pre ovog toliko željenog predaha, ne dozvolivši mu da se umiri i da se vrati sebi, svojoj kući.
Ali, ova usamljenost se može shvatiti i na sledeći način: žurba, sumanuti ritam i nezaobilazna buka sveta u kojem živimo, ne dozvoljavaju nam da čujemo bojažljive korake drugog na stazama naše duše. Trčanje nas nekako potiskuje van granica sopstvene duše. Jer, duši je, isto kao detetu i ljubavi, potrebno da joj čovek posveti vreme. Ona ima svoj ritam – ritam dubokog i spokojnog opštenja s Bogom i s drugim dušama. Ovo žene bolje shvataju, zato što dublje osećaju.
I pošto nas ritam smene dana i godina društva u kojem živimo za dugo vremena otuđuje od života sopstvene duše, dolazimo do toga da se navikavamo na ovo stanje i sve više se osećamo kao da nas uopšte nema. Zbog toga se kod nas i mogu nakalemiti evolucionističke teorije. Drugim rečima, zaboravljamo odakle smo krenuli, zaboravljamo maternji jezik prostodušne ljubavi, jezik onog pejzaža duše, u koji se moglo smestiti toliko lepote i tajni. I često umiremo među tuđincima, potpuno nepoznati, kao što se to dešava s ogromnim mnoštvom hrišćana, izgubljenih među ljudima lišenim prave vere, poput jevrejskog naroda, koji je za parče mesa robovao kod Egipćana. Tako je dopustio Bog – možda će čovek, pogledavši materijalno kao simbol, shvatiti šta se dešava na nivou duha.
Arhitekte uobičajenog pejzaža savremenog društva, biotehnolozi čovečanstva potčinjenog mašini, umislili su da čovek poput nekog dela, može biti obrađen do te mere da dođe do stanja robota, programiranog kompjutera koji će operativno odgovarati na komande sistema. I prihvatili su se ovog projekta, te su skoro doveli zapadnu individuu do zadatih zahteva. Ipak, nisu uspeli da u potpunosti promene čovekovu prirodu. Otuđeni od sopstvene duše u svetu mašina i informacija, ljudi pate, ne shvatajući zbog čega. Većina njih uopšte ni ne zna da ima dušu. Kako će onda moći da je prepoznaju i da shvate njenu patnju? Oni su nalik na bolesnika kojeg nešto boli, koji oseća veliku slabost, vrtoglavicu i potpunu razbijenost, ali ne može da kaže lekaru odakle potiče njegova bolest.
Patnja koju oseća većina ljudi, i koja mnoge primorava da se bacaju u vir svih mogućih grehova, tesno je povezana s ovim bolesnim proticanjem vremena, za koje više nemamo strpljenja. To je mučno vreme, koje nam daje merilo otuđenosti, iznemoglosti usled praznog trčanja. I što više trčimo, tim usamljenije se osećamo. Ovde počinje začarani krug. Jer, što se usamljenije osećamo, tim nam je teže da podnosimo mučni tok vremena, koji više na nalazi svoj smisao i radost. Tako da počinjemo da jurimo u sve većoj žurbi; kao u pesak se krijemo u posao, u raznorazne obaveze i brige, a u malobrojnim trenucima odmora, kad ostajemo nasamo sa samima sobom, postaje nam još teže, i sve počinjemo iz početka. Upravo zbog toga je bio smišljen televizor Televizor, novine, internet, senzacija, erotika i nasilje, snažna osećanja, emocije koje se prelivaju preko svake mere – sve je to dato kako bi nas nateralo da zaboravimo na to da je naš život postao prekratak i mučan. Živimo tako kao da ne živimo sopstveni život.
Molim vas, zaustavite se ne trenutak u ovoj trci praznine. Treba da pronađemo svoje izgubljeno vreme, da ga ponovo vratimo.
Kupujte vreme izbacivši televizor, ne plašeći se toga „šta će reći komšije, prijatelji i rodbina“! Televizor je najveći hronofag (gutač vremena: od starogrčkog χρόνος — vreme i φᾰγω — proždirem, prim. red.) u celoj istoriji sveta. On u proseku čoveku pojede po 3,7 sati vremena dnevno. Kod staraca i dece – više, kod pubertetlija manje. Čini vam se da je nemoguće izbaciti ga? Ali, zar nije lakše odreći se televizora nego patiti zbog gubitka tako dragocenog vremena našeg života, trenutaka koji odlaze i ne vrećaju se, vremena u kojem si još uvek zdrav, dok si živ? Da li ste nekad videli srećnog čoveka koji gleda televizor? Ili smo zaboravili i uopšte ne želimo da znamo šta znači sreća? Onda smo zaslužili svoju sudbinu...
Treba ponovo da pronađemo vreme, da kao pre postanemo osetljivi za nesreću i bol prijatelja, rođaka, komšija u ljudi na ulici – a najviše osetljivi za glas sopstvenog srca, tako tužnog, tako sirotog, kao da smo umrli u tuđem kraju, sahranjeni u brigama i prokletim zadovoljstvima životarenja
Нема коментара :
Постави коментар