TETRIS

 SIGURNO NISTE RAZMISLJALI O TETRISU I NJEGOVOJ SLICNOSTI SA NASOM ULOGOM NA OVOM SVETU. KAKO COVEK KAO U TETRISU KAD SE KONACNO UKLOPI U DRUSTVO NESTAJE. I ONA TEMA OD PRE NEKI DAN TO DOKAZUJE.AKO SI KAO VECINA ,AKO SE UKLAPAS U SABLON DOSADAN SI NIKOGA NE INTERESUJES, A OVO JE VREME KADA MORAS DA BUDES DRUGACIJI DA ISKACES IZ SABLONA,DA ZAUZIMAS MEDIJSKI PROSTOR JER JEDINO TAKO POSTOJIS. MADA JE MENI TO POSTOJANJE POTPUNO NE VREDNO SEM AKO NE ZELIS DA ZIVIS SAMO U MATRIKSU. JER U TETRIS NE MOZES -NE UKLAPAS SE. 

Sad realno ne znam da li je bojle da zivis u tetrisu uklopljen i da ne postojis to jest da nemas svoj identitet ili da zivis po medijima i da postojis po bilo koju cenu. Po cenu da taj identitet dobijas necime sto je toliko iskocilo iz sablona normalnosti ,sto po moralnim, sto po estetskim zakonima , sto po odstupanju od ljudskih vrednosti u potpunosti. Vrlo tesko pitanje. Neko bira tu raznolikost jer mu ona danas donosi slavu, moc, bogatstvo i nema granica do kojih mozes pasti na dno i ostati zarobljen kao u tetrisu kad su boje rastrkane  na sve strane. Neko bira sablon, prosek, sve po PS i zadovoljan je svojim dosadnim zivotom, cak i srecan i zadovoljan sto se nicim ne istice u odnosu na svoje okruzenje. TAKVIH LJUDI JE VECINA  I PO MENI JE TO U REDU,.KAD SU NAS VEC STAVILI U SABLON CITAJ TETRIS  ILI MATRIKS POSTAVILI PRAVILA, ZAKON, MORAL KOJI JE NA SNAZI 2000 GODINA CEMU ONDA TO 'ISPADANJE' KOJE NANOSI  STETU VECINI DRUSTVA? NE ZNAM.

„Moraš se uklopiti ili nećeš imati prijatelje, život i budućnost. Završićeš sam i zaboravljen.“ (Karl)  Preterivanje? Možda. Ipak, neki ljudi će uraditi sve da im se ne bi desilo ono što je Karl rekao,Nema svrhe truditi se da budeš kao drugi. Ljudi te zbog toga neće više voleti niti ćeš tako postati bolja osoba.“Trudila sam se da zavolim sve što one vole: muziku, igrice, odeću, serije, način šminkanja [...] Pokušala sam da budem kao oni. Mislim da se videlo da glumim. To je svima bilo jasno, pa i meni. Na kraju sam se osećala isprazno i usamljeno i više nisam bila sigurna ko sam ja u stvari. Nisam znala šta mislim ni šta mi se dopada. Shvatila sam da jednostavno ne možeš svima da se svidiš ni da se uklopiš u svako društvo. Nekada je dobro uložiti trud da bi se uklopio, ali nikada ne treba da radiš ono što znaš da nije ispravno. Oni koji žele da ti budu prijatelji prihvatiće te onakvog kakav jesi' 

Frojd je definisao ljudsku prirodu: “Čovek je sebično i egoistično biće, koje teži zadovoljstvu i otklanjanju neprijatnosti.” Socijalizacija je faktor koji primorava čoveka da ograniči svoje egoistične potrebe u da se uklopi u društvo. Iz realne istorije, kao podsetnik, znamo da su u nestanku najvećeg broja prethodnih civilizacija najviše kumovali upravo ovakvi faktori nezdravih ljudskih tendencija, odnosno njihovo nametanje zakonima razuma ili pak previđanje značaja zakona prirode, u omnipotentnom zanosu ludila i neznanja. LJudi su samo deo prirode, a povratna sprega sila je neminovnost u sveobuhvatnoj uzajamnoj povezanosti. Jedino ludaci neće to da prihvate, a budale ne mogu to da razumeju. A oni bi uvek da preuzmu kormilo u svoje ruke. Čovek i njegove zajednice mogu samo da se uklope ili ne uklope u već određeni sistem. Psihopatološki manevri koje oni prave, bili oni čak shizofrene negacije realnosti, samo su privremeni pokušaji nametanja nezdravog nad zdravim, odnosno ludila nad realnošću. Kraj ovog procesa uvek je jedan te isti – nestanak

.Poenta celog tog fenomena ružnog, ne samo ružnog u smislu nečega što je izgled, već i u načinu ponašanja i u individualnosti, može da bude neprihvaćena, pa samim tim i ružna.
Gde se to danas i kako najčešće vidi? Obzirom da mediji konstituišu način razmišljanja, isto to radi i društvo i razne grupe ljudi, počev od porodice, pa do mnogo šireg nivoa, do čitave planete.
Pojedinac, hteo ne hteo, je upućen na to da potpadne pod neke kalupe da bi bio lep, da bi bio prihvaćen, da bi bio u redu, da bi bio ukotven u nekakav mehanizam funkcionisanja. To upravo zna da preuzme, ako ne celu, onda bar deo, individualnosti. Tu onda nastaje problem jer ako ne možeš da izraziš sebe i ako ne možeš da budeš ono što jesi i što osećaš da bi trebao da budeš, nego se pokoravaš tim raznim kalupima, samo da bi neki drugi bili zadovoljni i srećni i da bi te prokomentarisali kao nekog ko je , to onda jeste neka vrsta nasilja - emotivnog, psihičkog, duhovnog, kako god.
 Naravno, nikakav odgovor ne dajemo o tome šta radi jedan čovek, jedan pojedinac, jedna individua koja ne može i ne želi da se uklopi u opšte prihvaćene norme. Kada govorimo o prihvaćenim normama, naravno da moraju da postoje neke opšte prihvaćene norme, da ne možete, i ne trebate, biti kriminalac, da ne smete da ugrožavate tuđu slobodu i individualnost. Mnoge norme vrlo često znaju da pređu granicu dobrog ukusa i mnogo više je tu nepisanih stvari koje utiču na to da možete reći da neko gradi tu terminologiju ružnog i lepog.

Biti danas lep, bojim se da je, pre svega, biti u trendu. Trend je, kao i svaki trend, otkako je sveta i veka, dosta uska stvar. On je promenjiv, to je stvar mode i trenutka. U datom momentu on je ograničen sa jednom ili dve dimenzije i opet čoveka kalupira i ne da mu da se izrazi i da bude ono što jeste. Mislim da je tu negde danas veliki problem. Neka svako za sebe proba da bude ono što jeste, što je užasno teško i što ne može da se uradi samo jednom rečenicom koju sam sada izgovorio, ali ne vidim šta bi to čovek mogao da uradi, a da ne izvrši to nasilje, da ne dozvoli da se nasilje ukalupiranja primeni i na njemu.
Izbeći trend, znači izbeći biti lep. Tako se čovek opredelio da bude ružan. Povući znak jednakosti između biti svoj i biti ružan, znači lepo je biti ružan.

Priču o ružnom i lepom naravno mogu dugo da pričam, ali po meni se ona svodi na to da li jesi svoj, ili nisi.Vidim kod puno ljudi da imaju u nekim trenutcima taj moment ne prihvatanja nečeg ili nekog ko je na neki način različit.

Treba sebe alarmirati u momentu kada se uhvatiš kako razmišljaš da ti je neko nesimpatičan, samo zato što je drugačiji, da sebe zaustaviš i da malo širim srcem i očima pogledaš čoveka, da ga prihvatiš. Kada se tako otvoriš, onda ta njegova različitost više nije pretnja, već postaje samo jedan kvalitet.Iza ovoga interesantnog zapažanja se krije nešto što nije pitanje samo medijskog oblikovanja i normiranja lepoga. Krije se nešto što je potpuno nekompatibilno sa onim kako mi gledamo na ljudsku prirodu i na neke univerzalije čovekovog života koje možda i nisu lepe. Možda će zvučati malo pesimistično, ali lepe stvari ne dolaze brzo i ne dolaze lako.
Ono što mediji nude kao lepo je tu pred nama, na dohvat ruke. Možete platiti, možete otići na nekakvu dijetu koja vam ne dozvoljava da se lišavate bilo čega. Reklameri, koji suptilno nude priču o njihovom doživljaju lepog, kažu da oni ne prodaju lepe noge, već prodaju cipele koje će učiniti vaše noge lepim. To dolazi odmah, to je instant.

Cela priča ide ka postizanju jednog zadovoljstva, ali bez imalo truda oko toga. "Lepo" je deo naše prirode. Ako dolazi na tacni, onda je to iluzija lepoga i nema neku trajnu vrednost.
Mogu da primetim, a to je deo naše svakodnevne prakse, kako ljudi jako gube na doživljaju poverenja u sebe. Čujete i da kažu za sebe da su jedna lutka u Armani opremi. Gde je moje pravo suštinsko ja?
Ponekada pomislim da li mi to radimo nešto direktno, nasuprot onoga što se danas normira kao lepo preko medija? Pokušavamo, sa dosta truda, da ubedimo čoveka da bude zadovoljna njegovom prirodom, njegovim istinskim ja, koji nije upakovan u nekakvu spoljnu ambalažu koja se arbitrarno smatra lepom. Na žalost, to ide teško.

Čovek kupuje samopoverenje tako što na sebi nosi trenutni standard nečega lepog. Mi koji se bavimo tim poslom, verujemo da je čovekova prva priroda lepa i verujemo da je lepo da svaki čovek zna o sebi mnogo više. To je ne tako lak posao.

Andersenove prelepe bajke, za nas psiho-analitičare, su jako zanimljive, ali se pitamo odakle se crpi ta univerzalna privlačnost svega o čemu je Andersnen pisao, naročito u priči o ružnom pačetu. Ta priča je poput jednog mita koji govori o jednom univerzalnom procesu u kome čovek otkriva neku svoju unutrašnju lepotu. Nešto što se da interpretirati sa stanovišta psihologije nesvesnog jeste odrastanje i nalaženje sebe takvog kakav jesam, možda ne normativno i standardno lep, ali neka moja suština i moja priroda, moja transformacija u tom procesu, jedna individualnost, ima pravo da nosi atribut lepog.

BUKVALNO SAM TEK 'ZAGREBALA' POVRSINU OVE KOMPLEKSNE TEME A VEC SAM ISPUNILA MNOGO STRANICA. STO SAMO POTVRDJUJE DA NIKAKO NISAM SAGLEDALA MNOGE ASPEKTE UKLAPANJA U DRUSTVO -TETRIS. ZATO CU SE SADA ZAUSTAVITI I SAMO RECI ; OD NAS SAMIH SVE ZAVISI. IZBOR UVEK POSTOJI. NE MORAS BITI TRANSRODANM GEJ, KRIMINALA, LEPOTAN, BOGATAS, SLAVAN PO SVAKU CENU. U VECINI SLUCAJEVA JE DOVOLJNO DA  IMAS SVOG PARTNERA - LJUBAV STABILNOST, PORODICU.