CASKANJE

 LJUDI VISE NEMAJU NI VREMENA NI VOLJE ZA CASKANJE. STETA. CASKANJE JE VRLO KORISNO . LJUDI UOPSTE NE SHVATAJU NJEGOV ZNACAJ. OVAJ TEKST BI MOGAO DA VAS UVERI DA SE VRATITE CASKANJU.

Ako uzmemo u obzir kakav odnos ljudi imaju prema ćaskanju, možemo da ih podelimo na one koji vole da ćaskaju i na one koji ga izbegavaju. Neki preziru ćaskanje, smatrajući ga razgovorom o bezveznim stvarima i neproduktivnim gubljenjem vremena.

Analiza ćaskanja pokazuje da je predmet ćaskanja najčešće neka površna tema, ali i da se razgovor o toj temi ne privodi kraju, već se tema brzo zameni nekom drugom, a ova trećom. Uprkos tome ćaskanje ima svoj skriveni cilj i važnu društvenu funkciju. To možemo da prikažemo na sledećem primeru.

Kada se dvoje ljudi koji se ne poznaju i koji se prvi put vide nađu u nekoj situaciji da moraju da zajedno provedu neko vreme, samim tim što se međusobno opažaju oni stvaraju komunikacijsko polje.

Ovo polje ima svoje zakonitosti, a glavna je da ljudi koji su u njemu ne mogu da ne komuniciraju. Oni zato moraju da definišu svoj komunikacijski odnos. Kada se prividno ignorišu i ćutke provode vreme, oni su se zapravo „dogovorili” da neće da komuniciraju.

Ako jedno od njih pokuša da ćaska, a drugi kratko odgovara, razgovor ubrzo prestaje: jedna strana je „predložila” ćaskanje, a druga je to odbila. Tišina koja nastaje je često malo neprijatna jer se između učesnika pojavi izvesna tenzija.

Glavna funkcija ćaskanja je da smanji neprijatnost i „olabavi” socijalnu napetost između ljudi koji se ne poznaju dovoljno. Ćaskanje je usmereno na emocije učesnika, a ne na neki rezultat samog razgovora.

Zato je ćaskanje važna socijalna veština, koja čini da nepoznatim ljudima ne bude neprijatno. Ova veština podrazumeva osećaj za meru: kako se ćaskanje započinje, kada treba da se promeni tema, koje teme ne treba da se započinju i slično.

Ljudi koji umeju da vešto ćaskaju ostavljaju veoma dobar prvi utisak, jer su doživljeni kao prijatni, zanimljivi i ljubazni. Ranije se koristio naziv kozer za one koji su toliko vešti da svojim pričama zabavljaju društvo.

Potreba za ćaskanjem se javlja i onda kada su ljudi bliski, kada su na primer u vezi ili braku. Nemoguće je stalno razgovarati samo o problemima i suštinskim temama. Kada se ove teme razgovora potroše, dvoje bliskih ljudi mogu ili da zaćute ili da ćaskaju.Kada jedno ne voli da ćaska, ubrzo oboje zaćute. U kafićima možemo da primetimo parove koji veoma dugo ćute ili gledaju u svoje telefone, tako da deluju otuđeno.

Sposobnost da se ćaskanjem započinje razgovor, posebno sa osobama suprotnog pola, izuzetno je važna mladima koji su generacijski usmereni na upoznavanje drugih mladih ljudi.

Oni mladi koji ne znaju da ćaskaju, koji se stide da se prvi obrate drugom, osuđeni su da čekaju da im se neko drugi obrati, a nadaju se da će to učiniti upravo ona osoba koja im se sviđa i koja im je zanimljiva. Zato je važno prepoznati emotivnu vrednost ćaskanja.'

Vojvođanska sela prepoznatljiva su po kućama od naboja i klupicama ispod, uglavnom, oraha u delu između trotoara i kolovoza. Kuće koje su građene od zemlje, blata, trske… danas se smatraju najkvalitetnijim za život, jer su potpuno ekološke i energetski efikasne. A klupice ispred kuća mogle bi se opisati kao preteča društvenim mrežama.

U vreme kada nije bilo telefona u svakoj kući, televizora jošmanje, a zarad druženja, građene su drvene klupice. One su služile domaćinima, ali i putnicima namernicima, da odmore nakon dugog hoda. Po pravilu su bili u hladovini, kako bi odmor bio potpun. A, kada bi se pozavršavali svi letnji radovi u polju, nakon što se živina i stoka namire, obave svi poslovi u domaćinstvu, a pre spavanja, vreme je za druženje na klupici.

U Vojvodini se ti susreti i ovako mogu opisati: “da se paor odmori, s komšinicom izdivani, da se malo unterhaltuje i obavezno kibicuje”.

A, jedno špansko selo zatražilo je da se ćaskanje ispred kuća uvrsti u listu Svetske baštine. Kako je preneo Radio021, gradonačelnik sela Algar predlaže da se tradicija večernjih razgovora na otvorenom svrsta na listu Uneska. On je rekao da je ta vrsta komunikacije “suprotna od one na društvenim mrežama” i dobra je za mentalno zdravlje građana.

Prema rečima prvog čoveka sela na jugu Španije, cilj je da se vekovima star običaj “zaštiti od pretnji društvenih mreža i televizije”. Ti razgovori su sušta suprotnost od onih sa kojima se sve više susrećemo na socijalnim platformama. U tom ćaskanju ljudi vode razgovor “oči u oči”. Večernja ćaskanja, metutim,nisu više onakva kao što su nekada bila.

Lokalna vlast poziva ljude da izađu ispred svojih kuća i razgovaraju sa ljudima na otvorenom, a ne da provode dane “listajući” dešavanja po društvenim mrežama. Tradicionalni razgovori donose brojne benefite, najpre, štede energiju. Ljudi će na par sati ugasiti klima uređaje, televizore, kompijutere.. A uz to doživeće i psihičko opuštanje.

Inicijativu španskog gradonačelnika podržalo je oko 1.400 stanovnika Algara. Za ovu ideju čuli su i mnogi svetski mediji koji su popularizovali inicijativu ili, kako bi se popularno reklo, postala je viralna.

Zene u proseku svaki dan izgovore oko 20.000 reči, a muškarci 13.000!Krave su sretnije kada su u društvu drugih krava, jer su društvene životinje.S druge strane  u Nemačkoj postoje kursevi ‘smalltalk-a’ za poslovne ljude. Nemcima, naime, takozvani ‘smalltalk’ – neobavezni razgovor o nebitnim temama koji obično služi da bi se probio led i opustila atmosfera, nije naročito blizak jer se ćaskanje uglavnom smatra gubljenjem vremena. Slicno je i u Svrdskoj.

Ovde se ćaskanje smatra uzaludnim i naziva se kallprat („hladan razgovor“) ili dödprat („mrtvi razgovor“). Da ne bi završili u ovim situacijama, mnogi Šveđani su postali umetnici u izbegavanju kontakta očima sa nepoznatim ljudima i poznanicima na koje bi mogli da naiđu na ulici gledajući svoje telefone ili umesto toga buljeći u izloge. Šveđanima je svrha razgovora razmena značajnih informacija, a bavljenje besmislenim ćaskanjem jednostavno nije na ceni, piše Bjorn Nilson za BBC.

Posetioci Švedske koji pokušaju da započnu neformalni razgovor sa prodavcem ili konobarom, čak i uz lokalni pozdrav „hej“, verovatno će naići naravno na „hej“ kao odgovor, često sa naznakom da su iritantni.

Stručnjaci kažu da je do ove rezervisanosti Šveđana moglo da dođe zbog toga što je Švedska slabo naseljena zemlja u relativno prostranom pejzažu, pri čemu su se stotinama godina ljudi navikli da retko razgovaraju sa onima izvan njihovog neposrednog kruga.

Druga pretpostavka je da bi se ta averzija prema ćaskanju mogla povezati sa relativno niskim nivoom imigracije u Švedsku do šezdesetih. Minimalna izloženost drugim kulturama istorijski je značila da je Šveđanima bilo manje verovatno da će prihvatiti ovu nešvedsku praksu.

Ipak, uprkos svojoj naizgled hladnoj spoljašnjosti, Šveđani će gotovo uvek biti ljubazni i prijateljski nastrojeni, mada jednostavno na drugačiji način od onih iz pričljivijih kultura.

U ovoj zemlji najbolje je, naprosto, ne razgovarati bez razloga.

ZAKLJUCUJEM DA U RAZLICITIM KULTURAMA CASKANJE ZAUZIMA RAZLICITO MESTO. JEDNO JE ISTO  U SVIM KULTURAMA- LJUDIMA JE NEOPHODAN TAJ KONTAKT OCIMA I CASKANJE. i ZIVOTINJAMA NE SAMO KRAVAMA, MNOGIM ZIVOTINJAMA. ZATO SE ONE ORGANIZUJU U COPERE, JATA, KRDA, A MI LJUDI U DRUSTVO U KOME KOMUNICIRAMO RECIMA. ZBOG SVE MANJE VREMNA KOMUNIKACIJU SMO SVELI NA PORUKE NA MOBILNOM ILI LAPTOPU ,A  OPUSTANJE UZ CASKANJE SVE MANJE KORISTIMO. LJUDI VRATITE SE CASKANJU ONO JE LEKOVITO!