понедељак, 14. октобар 2024.

KO JE KRIV?

KAD NEKO U 14 GODINA  MOZE DA UBIJA DRUGA LJUDSKA BICA I TO NE U IGRICI ( GDE IH UBIJA SVAKODNEVNO  I TO MNOGO) ONDA TU MNOGO NESTO NIJE U REDU. NE VOLIM DA PISEM O OVOJ TEMI JER STVARNO KO JE KRIV ZBOG OVOLIKOG ZLA KOJE NAM SE DESAVA? DETE, PORODICA (OTAC, MAJKA), SKOLA, ILI DRUSTVO U CELINI? VEROVATNO SVE TO ZAJEDNO. I TO JE NAJSTRASNIJE. TEKST KOJI SLEDI POKUSAVA DA KOLIKO MOZE RASVETLI OVAJ UZASAN ZLOCIN.


U sekundi, nakon što mu je lap top “zabagovao” dok je igrao svoju omiljenu igricu “Valorant”, hladno ga je zatvorio, da bi ga bez oklevanja razbio o zid. To njegovu majku nije uznemirilo, čak naprotiv. Ona je od njega, samo i uvek,   tražila da bude najboji. “Još jedan u nizu” pomislila je. Potom bi pozvala njegovog oca V., i saopštila mu da usput “pokupi” neki gejmerski lap top. Otac se nedugo zatim pojavio na vratima sa novim poklonom, koji je K. zaslužio jer je bio sjajan učenik.

Na tv-u Ilon Mask je govorio o ekspediciji na Mars. Dan na Marsu traje 40 minuta duže od onog na Zemlji, dakle to je sasvim uredu za čoveka i njegov opstanak, ali jedini problem je sa zračenjem koje je potencijalno opasno. Zatim je usledilo pitanje novinara: “Šta bi ljudi tamo radili?”. “Važno je da mogu da prežive”, rekao je  Ilon.

Otac V. je po običaju bio prilično umoran kada se vratio sa posla. Nije lako biti hirug. U rukama, u kojima je prethodnih par sati bio skalpel, sada je držao najnoviji i najbrži računar, koji mu je doneo jedan od njegovih pacijenata Ž. Sve je to u znak zahvalnosti, jer “valja se”i zato što “nije lako lekarima”. Ž. je uspešan biznismen koji je opremio zdravstvenu ustanovu u kojoj radi V. sa novim računarima. V. mu je omogućio da tender “prodje”. V. je pored toga što je uspešan stručnjak, očigledno i čovek od uticaja. Svima je jasno da je zdravstvu potebna najbolja moguća oprema koja će smanjiti redove čekanja, a da dobavljači treba da budu zdravi.

Bilo kako bilo, važno je i da deca imaju računare, koji doprinose njihovom obrazovanju, jer tableti koje su dobili pre nekog vremena, nisu bili dovoljni za nove talentovane generacije. Tehnološki razvoj i veštačka inteligencija su odavno u službi čovečanstva.

Iako umoran, V. je imao vremena za svog sina, jer već kada puca u igricama, bolje da puca iz pravog pištolja, pa su veče proveli u streljani. Znao je da posvećeni roditelji provode vreme sa svojom decom, i da je to dobro za decu. “Hvala Bogu !”, vrisnuo bi V. kada bi K. pogodio metu u obliku crne siluete čoveka. Bio je ponosan spretnošću kojom je K. rasklopio pištolj, očistio ga nakon povratka iz streljane i potom ga pedantno odložio u sef koji bi potom zaključao šifrom ******** koju su samo znali otac i on. To su muške stvari. Onda bi prionuo na učenje.

Tačno je, K. je bio jedan od boljih djaka.

K. se zaljubio tih dana u jednu devojčicu. Još više i češće je online igrao “Valoranta” sa svojom ekipom odabranih, da bi interesovanjima dodao i  Dostojevskog. Čitao je “Idiota”. Znate taj roman? Knez Miškin se vraća iz sanatorijuma i upoznaje Nastasju Filipovnu. K. nije stigao da pročita “Braću Karamazove” u kojem Sofija Ivanovna drži  malog Aljošu u svom naručju u crkvi, i plače dok kosi zrak Sunca obasjava ikonu Bogorodice. Ništa nije vredno suze jednog deteta, zar ne? Šta vi mislite o tome?

Kao što znamo, dan na Zemlji traje 24 sata, a na Marsu četrdeset minuta duže.

Četrdeset minuta prodje kao tren i za tih četrdeset minuta moguće je izvršiti masakr u kabinetu istorije.  Dan na zemlji ne pamti tih četrdeset minuta i prepušta ih prirodi Marsa (po kojem je planeta dobila ime), o kojoj je i Dostojevski pisao govoreći da će mu se suprotstaviti lepota, koja će ga spasiti.

Svet za Ilona Maska je Mars, a za Dostojevskog je to najčešće bio Sankt Petersburg u kojem je tada živeo svet.

K- a su ovih dana, na putu od sanatorijuma do suda u kojem mu se sudi za surova ubistva, dovezli kolima hitne pomoći. Svetlo koje je prodiralo kroz vrata saniteta ga je zaslepilo. Svetlu je potrebno 7 minuta da stigne od Sunca bez obzira šta obasjava. Suncu je svejedno, a mi svemu dajemo smisao, čak i kada smisla nema. Tako nam je lakše.

K. je svedočio  protiv svoje majke M. i oca V.

Majka M. je od K-a samo tražila da bude najbolji.

Otac mu je nabavio najbolji lap top od pacijenta Ž., bio je posvećen K.-u, i provodili su puno vremena zajedno.

Zdravstvo sada ima najbolju moguću opremu koja ćemu omogućiti da liste čekanja budu skraćene. Zdravstvo je i V.

Kabinet istorije će ostati prazan. Četrdeset minuta istorija ne prepoznaje. U istoriji od nas neće ništa ostati, a mi ćemo umreti da bi neko nakon nas živeo.

Prerano umrli će postati Andjeli, jer za to je dovoljno 40 minuta, dok za nas nije dovoljan ceo život, koliko god mi to želeli.

Jer mi smo krivi, a u sudnicu ne možemo svi da stanemo. Pojedinačno će nas prevesti kolima hitne pomoći i imaće 40 minuta da nam spasu život. Ako budemo imali sreće Sunce će nam obasjati lice, i poslednji put ćemo osetiti njegovu toplinu, koja potiče od svetlosti koja je putovala tačno sedam minuta. Ponadaćemo se da se Sunce ugasilo, i želeti da sa nama nestane svet. Neće nas više biti nakon 6. minuta i 59 sekundi. U sedmom minutu bi saznali da nam se očekivanja neće ostvariti, i da svet koji nestaje za nas, neće nestati za druge. Bilo bi nam žao zbog toga!

I zbog toga će nam suditi!

 “Bogorodice djevo”, čulo se iz crkve. Zvonila su zvona čiji se zvuk mešao sa zvukom sirene hitne pomoći.

Smerdjakov je ubio Fjodora, Rogožin Nastasju Filipovnu, jedno dete je stavilo iglu u hleb koji je potom progutao pas i umro; i to je bio greh koji dete nije moglo da izdrži. Miškin se vratio u sanatorijum.

Andjeli su na nebu.

Najveći problem je kako opstati na Marsu, a Ilon će ga  rešiti. Litijum iskopan na Zemlji će u vidu baterija dopremiti do Marsa čije će osvajanje biti istorijski dogadjaj, o kome neće imati ko da uči na Zemlji. Na Marsu će učiti da je Zemlja postala opasna za život zbog pretnje asteroida Z-785, koji nam se opasno približavao uz neminovan udar. Život će nestati na Zemlji, ne zbog udara asteroida, već zbog neminovnog tehničko-tehnološkog napretka, koji nema alternativu. Na Jupiterovom satelitu koji je još Galileo nazvao Evropa, otkriće se život. To je neki život koji je tamo prenet još davno sa Zemlje na ledjima bika. Tako kaže mit!

K-a su vratili u sanatorijum gde će ostati do kraja života, bez “Valoranta” i bez Dostojevskog.

Dostojevski je sa Andjelima čijih suza niko od nas nije vredan, jer mi smo odavno prešli igricu.

Oni su tamo, negde gore, na nekom nebu...

ZELJKO IVANJI je kao sto sam rekla pokusao da objasni sav bol, svo zlo, sav taj bes, nedostatak ljubavi koji je od deteta napravio monstruma. I ne znam iako je mnogo toga prethodilo masakru , iako su svi pokazatelji bili tu da sa detetom nesto svakako nije u redu, opet mi se cini da bi moglo sve ovo da se sagleda jos iz milion uglova. Da bi mogle da se napisu milioni stranica o razlozima zasto se sve to desilo. I onda ne bi bilo objasnjeno, i onda nista ne bi bilo jaszno -zasto?  I ko je kriv? ovakav zlocin se ne moze sazeti u nekoliko stranica.

Nekoliko recenica ovo nikako ne mogu da objasne. Psiholozi smatraju da deca sve češće čine krivična dela zbog toga što se odrasli njima ne bave na dobar način.



Vest da je lažne dojave o bombama na Aerodromu "Nikola Tesla", kao i na adrese osnovnih i srednjih škola, slala maloletna osoba od 12 godina pokrenula je pitanje kako uopšte detetu tog uzrasta takve stvari padaju na pamet i zašto se sve češće dešava da deca čine krivična dela.
 
Dečija psihološkinja Nikolina Milosavljević kaže za Danas da je to na neki način normalno kada govorimo o testiranju granica kod tinejdžera.


Vest da je lažne dojave o bombama na Aerodromu "Nikola Tesla", kao i na adrese osnovnih i srednjih škola, slala maloletna osoba od 12 godina pokrenula je pitanje kako uopšte detetu tog uzrasta takve stvari padaju na pamet i zašto se sve češće dešava da deca čine krivična dela.
 
Dečija psihološkinja Nikolina Milosavljević kaže za Danas da je to na neki način normalno kada govorimo o testiranju granica kod tinejdžera.
"Oni kroz testiranje granica ispituju socijalno okruženje, traže svoj identitet i imaju tendenciju ka nezavisnosti. Postoje situacije kada dete prekrši zakon i to se dešava kada zbog socijalnog okruženja (vršnjaci koji mogu vršiti pritisak ili želja da se pred vršnjacima predstave u određenom svetu), tako i zbog radoznalosti i eksperimentisanja. Ali, veliki udeo ima porodična dinamika gde postoji određen nivo disfunkcionalnosti u odnosima ili se porodica nalazi u nekoj tranziciji. Pored toga, treba uzeti u obzir i individualni aspekt, a to je trenutni mentalni i emocionalni status deteta - što je lošiji, veći je rizik da dete pokazuje izazovno i rizično ponašanje", navodi Milosavljević.

Foto: Pixabay
Vest da je lažne dojave o bombama na Aerodromu "Nikola Tesla", kao i na adrese osnovnih i srednjih škola, slala maloletna osoba od 12 godina pokrenula je pitanje kako uopšte detetu tog uzrasta takve stvari padaju na pamet i zašto se sve češće dešava da deca čine krivična dela.
 
Dečija psihološkinja Nikolina Milosavljević kaže za Danas da je to na neki način normalno kada govorimo o testiranju granica kod tinejdžera.
"Oni kroz testiranje granica ispituju socijalno okruženje, traže svoj identitet i imaju tendenciju ka nezavisnosti. Postoje situacije kada dete prekrši zakon i to se dešava kada zbog socijalnog okruženja (vršnjaci koji mogu vršiti pritisak ili želja da se pred vršnjacima predstave u određenom svetu), tako i zbog radoznalosti i eksperimentisanja. Ali, veliki udeo ima porodična dinamika gde postoji određen nivo disfunkcionalnosti u odnosima ili se porodica nalazi u nekoj tranziciji. Pored toga, treba uzeti u obzir i individualni aspekt, a to je trenutni mentalni i emocionalni status deteta - što je lošiji, veći je rizik da dete pokazuje izazovno i rizično ponašanje", navodi Milosavljević.
Komentarišući činjenicu da se deca neretko odlučuju na loše ponašanje i izvršenje krivičnih dela Biljana Lajović, specijalistkinja školske psihologije u penziji ističe za Danas da je prva stvar što se ne bavimo decom na dobar način i ne nudimo im sadržaje kojima mogu da oplemene svoj život.
 
"Naprotiv, deca su zasuta sadržajima koji su destruktivni i negativni, koji ne podstiču pozitivan rad. Sve ono što ne valja, recimo, na televiziji dospe na društvene mreže i da negativan dodatak, na već postojeće negativne sadržaje na društvenim mrežama. Mi time kao društvo šaljemo negativne poruke i u stvari emitujemo jedan negativan sistem vrednosti. Deca, normalno, to usvajaju, jer učenje po modelu je najbolji način učenja, najbrži, najefikasniji", navodi sagovornica Danasa.
 
Ona ukazuje i na to što deca vide da nema nikakvih posledica, odnosno da onaj ko radi ružne stvari veoma često, kako napominje Lajović, prođe bez ikakvih posledica.
 
"Deca nemaju način da se istaknu nekako drukčije, a inače je lakše biti naopak nego dobar. Da biste bili dobri morate malo da se potrudite, a ovde samo pustite impulse da deluju i onda im je mnogo lakše da se ružno ponašaju", ističe ona.
 
Da bi se situacija promenila potrebno je, kaže ona, da se deci ponude sadržaji koji ne zavise od novca i vremena njihovih porodica, ističući značaj sportskih aktivnosti (razna druženja, folklor, ples…).
 
Sa druge strane, navodi da da je neophodno da se porodici pomogne da nauči kako izađe na kraj sa decom.
 
"Porodica nam je mnogo oslabila, jer su i roditelji ophrvani egzistencijalnim i drugim brigama i sadržajima. Važno je pomoći porodici. Imate mogućnost da kroz predškolske ustanove, škole organizujete različite aktivnosti za roditelje koji bi opet bile finasirane iz budžeta države, jer su mnogo skuplje posledice nego što je ulaganje u prevenciju", ističe ona.
 
Komentarišući najnovije istraživanje Centra za nestalu i zlostavljanu decu po kome 92 odsto ispitanika smatra da starosnu granicu za krivičnu odgovornost treba spustiti sa 14 na 12 godina, sagovornice Danasa ne misle da je to rešenje.
 
"Ja mislim da time mi samo prividno nešto radimo. Skloni smo rešenjima za koja mislimo da su odmah, sad – kratkoročna. Ovo o čemu pričam je ipak malo dugoročnije. Razlog zbog čega mislim da ne treba spuštati granicu krivične odgovornosti na mlađi uzrast jeste što deca mlađeg uzrasta ne razumeju na takav način posledice onoga što su učinila", ocenjuje Biljana Lajović.
Sa druge strane, država bi trebalo, ističe ona, da obezbedi čitavu podršku toj maloletnoj deci kako bi ona promenila ponašanje.
 
"Nije suština da vi dete stavite ili u neku ustanovu ili u neki dom ili u nešto drugo kako god se to zvalo a da ne obezbedite aktivnosti kojima se menja njegovo ponašanje. Jer u suštini je to važno. Šta znači da ga izolujete, ako mu ne pomognete da promeni ponašanje. A mi nemamo sistem podrške ni za odrasle, a kamoli za decu, na nivou države", ukazuje Lajović.
 
I Nikolina Milosavljević smatra da je ovim pitanjem jako važno da se bave stručnjaci koji poznaju dečiji razvoj i razvoj savesti kod deteta.
 
"Važno je mišljenje javnosti, ali ukoliko se mišljenje javnosti ne uklapa sa onim za šta se stručnjaci zalažu, jako je važna edukacija društva o dečijem razvoju, kao i kako vaspitavati decu u današnjem svetu", zaključuje ona.
 

Siguran znak da starimo je kada počnemo da grdimo i kritikujemo omladinu za sve i svašta, od muzike koju sluša, preko oblačenja, do toga da li su bučni i da li ustaju starijima u autobusu. Rečenica „mi nismo bili ovakvi“ obično je potvrda da je korak preko granice zrelog doba nepovratno načinjen. Međutim, linije koje se u ovim slučajevima prelaze su međe zdravog razuma, koje odnose ljudske živote. Zašto to ne reći direktno: tinejdžeri sve češće ubijaju, oružjem ili golim rukama, sami ili u paru. Crvene lampice za uzbunu su popaljene i nešto, što pre, mora da se preduzme. 

 

U 2023. godini, 26 maloletnika starijih od 14 godina počinilo je u Srbiji isto toliko krivičnih dela ubistva, a sedam likvidacija karakterišu se kao teška ubistva. Ovaj podatak iz izveštaja Vrhovnog javnog tužilaštva postaje još jeziviji ukoliko se poredi sa 2022. godinom, kada su maloletnici usmrtili sedam osoba. Sablasni zbir na kraju bi bio i veći, ali masovno desetostruko ubistvo u „Ribnikaru“ nije ušlo u statistiku, jer počinilac u vreme zločina nije imao punih 14 godina i zato ne može krivično da odgovara. Kolege iz medija koje dobro barataju brojkama izračunale su da je broj mladih koji su počinili teška krivična dela povećan za više od 170 procenata. Brojke iz statistike, doduše, nešto su manje kada se saberu nasilna krivična dela. Ali, slaba je to uteha u momentu kada faktički deca, koja su tek zagrebala površinu svega onoga što čini život, oduzimaju tuđe živote sopstvenim rukama.

Opšta mesta

Sada bi najlakše bilo ići linijom manjeg otpora i upotrebiti četiri čarobne reči zgodne za urbanu dušebrižničku čaršiju: rijaliti, igrice, serije, mreže. Nasilne, naravno. I tačno je da se u rijaliti programima svakodnevno prikazuju scene nasilja, kao što je tačno da većina tinejdžera ne da ne gleda rijalitije, nego ni televiziju u klasičnom smislu reči. Istina, najbrutalniji segmenti rijalitija redovno su viralni na društvenim mrežama koje mladi redovno prate. Nasilne igrice nisu izmišljene pre dve godine. „Kaunter strajk“, jedna od „pucačina“ koja je i dan-danas među najpopularnijim na svetu, izašla je krajem 2000. godine. „GTA vajs siti“, koja je mnogim generacijama obeležila detinjstvo, izdata je 2002. godine. U toj igri ima krađe kola, tuče, pucnjave, misija koje podrazumevaju skoro sve nezakonite radnje koje možete da zamislite. Pa opet, to u godinama za nama nije izazvalo drastičan porast nasilja kakav imamo danas. Što se tiče serija, kreatori „Južnog vetra“ nisu izmislili žanr koji romantizuje život sa one strane zakona. U prošlosti je bilo onoliko filmova i serija na temu „mafijanja“. Producenti su samo žestoke momke prilagodili današnjim konzumentima. Tako da, „pravda za Bikovića“.

Došli smo do mreža. Istina je da se gnusni snimci maltretiranja ili ponižavanja sada neuporedivo brže šire i dopiru do mnogo većeg broja ljudi, ali za poniženje i osećaj bespomoćnosti nije ključno koliko je ljudi to videlo, već pre svega ko je video.

Socioekonomski status pojedinaca podstiče novu raspravu. Siromaštvo i disfunkcionalne porodice jesu plodno tle za pojedince koji u ranoj životnoj dobi pokazuju devijantno ponašanje u odnosu na društvene, zakonske norme i okolinu. Opet, bili smo svedoci da su i kod nas, pa i u svetu, počinioci nekih od najtežih zločina bili tinejdžeri koji dolaze iz dobrostojećih porodica, čiji roditelji uživaju određen društveni status. Ni dobro i pristojno okruženje, elitna škola i visoke ocene ne garantuju da se iza „dece za primer“ ne kriju morbidni novinski naslovi i pasusi u nekim budućim udžbenicima kriminologije. Suma sumarum, opšti zaključak je da je uz rad svih stručnih službi koje u obzir uzimaju poznate indikatore, i dalje veoma teško predvideti ko bi među mladim ljudima mogao da učini neka od najtežih krivičnih dela. Zbog toga prelazimo na kaznenu politiku za maloletnike koja bi, makar u teoriji, trebalo da bude odvraćajući faktor.

Zločin i blaga kazna

Iako se o ovom aktu u medijima prilično govorilo nakon zločina u „Ribnikaru“ i Duboni, nije zgoreg pogledati šta piše u zakonu sa dugim naslovom: „Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica“. Pre svega je važno napomenuti, ako ima onih koji ne znaju, da kod nas lice koje nije napunilo 14 godina ne može odgovarati pred zakonom za delo koje je učinilo. Ako je verovati napisima iz medija, upravo na to je računao i ubica iz „Ribnikara“ kada je planirao svoj monstruozni čin.

Zatim se maloletnici dalje dele na „mlađe maloletnike“, to jest one koji u vreme izvršenja dela nisu navršili šesnaest godina i „starije maloletnike“ - one koji su kada su počinili zločin imali između 16 i 18 godina.

„Mlađim maloletnicima“ moguće je izreći samo vaspitne mere. A šta su vaspitne mere za „mlađe maloletnike“? Pa neke od njih su, na primer, sudski ukor koji se donosi, prevedeno na svakodnevni jezik, ako maloletnik pred sudskim većem kaže „neću više, majke mi“. Sud mlađem maloletniku može izreći posebnu meru da se, na primer, izvini oštećenom, ili da se upiše na sportske aktivnosti. Samo, kakva vajda od izvinjenja ukoliko je maloletnik nekome oduzeo život, kako se u poslednje vreme događa.

„Stariji maloletnik“, pored vaspitne mere, izuzetno bi mogao da bude poslat u maloletnički zatvor od šest meseci do dve godine. S tim što se na svakih šest meseci vrši revizija te odluke, pa ona vrlo brzo bude zamenjena blažom vaspitnom merom. Stepenica iznad je vaspitno-popravni dom, u kome prestupnik može ostati najviše pet godina, a revizija odluke se takođe donosi na šest meseci.

Na kraju se pominje i kategorija „mlađeg punoletnog lica“, koje je u vreme zločina imalo od 18 do 21 godine. Upravo je to odredba zbog koje masovni ubica za masakre u Duboni i Malom Orašju ne može da bude osuđen na doživotni zatvor, već najviše na 20 godina, jer u vreme krvavog pira nije imao navršenu 21 godinu.

 Iz pomenutih odredbi zakona jasno je da su oni koji su ga pisali akcenat stavili na vaspitnu i korektivnu ulogu, najverovatnije se vodeći mišlju da je kod dece, kao ličnosti koje nisu u potpunosti formirane, moguće vratiti u ležište iščašene obrasce ponašanja. S druge strane, imajući u vidu da su se drastično povećale brojke najtežih krivičnih dela koja izvršavaju maloletnici, koje je konstatovao i izveštaj Vrhovnog javnog tužilaštva, možda je došlo vreme za pooštravanje sankcija. Da li treba ostaviti pedagozima, psiholozima i psihijatrima da pokušaju da detektuju i upozore na potencijalne tempirane bombe među mladima, a da za to vreme zakonodavac umoči penkalo u mastilo i na taj način, preventivno, pokuša da utiče na smanjenje krvavog bilansa najtežih krivičnih dela kod maloletnika. Ako i jedan život na taj način bude spasen, biće to ogroman uspeh u trenutnoj situaciji. Na mladog čoveka koji ukrade telefon da bi otišao na more još i nekako može da se utiče. Ali je za „decu“ koja do smrti šutiraju oca koji je došao da zaštiti sopstveno dete od maltretiranja, čini se, malo kasno.

 Jedan od deset zaključaka koje je donela Vlada nakon masakra u školi „Vladislav Ribnikar“ govori da će Ministarstvo pravde razmotriti izmene Krivičnog zakonika, kako bi se starosna granica za krivično-pravnu odgovornost maloletnika snizila sa 14 na 12 godina, uz poštovanje međunarodnih i evropskih standarda. Kada se situacija pogleda globalno, najčešća starosna granica za krivičnu odgovornost je 14 godina. Ujedinjene nacije pozivaju one države koje su potpisale Konvenciju o pravima deteta da tu granicu ne spuštaju jer se sposobnost zaključivanja kod dece još uvek razvija između dvanaeste i trinaeste godine.

Zbog čega je visina starosne granice za krivično gonjenje važna? Zato što bi se njenim spuštanjem, po logici stvari, morali korigovati i propisi za mlađe i starije maloletnike, ali i za mlađa punoletna lica. Ovde nije naglasak na ukidanju i ograničenjima, već na očuvanju najelementarnijeg ljudskog prava koje je kod pojedinca preduslov za celokupni korpus koji se kasnije nadograđuje - to je elementarno pravo na očuvanje života.

Ne lomiti preko kolena 

Milan Antonijević, pravnik sa dugogodišnjim iskustvom u domenu zaštite ljudskih prava, kada je reč o spuštanju starosne granice za krivično gonjenje maloletnika pre svega ukazuje na to da je potrebno razdvojiti preventivan karakter krivičnog gonjenja i ono što je kazna. Prema njegovim rečima, kod maloletnika u tom uzrastu kazna nije nešto što ih opredeljuje ili odvraća od krivičnih dela.

„Neke druge nauke, a ne samo pravna, pre svega psihijatrija, daju obrazloženja zbog čega deca do određenog uzrasta ne shvataju težinu krivičnog dela, niti bilo kakva zaprećena kazna predstavlja nešto što ih odvraća. Mi smo, nažalost, svi bili uznemireni prošlog maja. To je nešto što je postavilo nekoliko pitanja krivične odgovornosti. Mi danas govorimo o maloletnicima, ali veoma sličan odnos je i prema mlađim punoletnicima, gde vi ne možete izreći težu kaznu od 20 godina“, podseća Antonijević.

 On navodi da bi se pre oslanjao na struku, a ne na neku kampanju i osećaj javnosti. Antonijević podseća da javnost nakon tako teških zločina uvek ima želju za osvetom, smrtnom kaznom ili nekim sličnim drastičnim kaznama koje se ne mogu uvoditi.

 „Ovde treba hladne glave sesti, pre svega treba to da urade pravni stručnjaci i oni iz psihologije i psihijatrije, da oni daju svoje viđenje. Mali broj zemalja u Evropi je smanjio tu granicu krivične odgovornosti. Ako pratite događaje u svetu, imate zaista najsurovija krivična dela koja su izvršili devetogodišnjaci. Ta granica onda, ako želite da je smanjujete, može da ide u nedogled“, objašnjava Antonijević.

On zato naglašava da je reč o stručnom pitanju, a ne o nečemu o čemu bi javnost trebala da glasa za ili protiv.

Profesorka prava u penziji Vesna Rakić Vodinelić saglasna je da do pomeranja granice za krivičnu odgovornost maloletnika ne može da dođe bez ozbiljnog rada, te da tu nisu toliko bitni pravnici, koliko su bitni psiholozi.

„Tu treba oceniti koliko je taj životni uzrast zapravo sposoban da shvati elementarno o čemu se radi. Kada se pogleda uporedno pravo, to su tako ogromne razlike u celom svetu... Negde je krivično neodgovorno samo dete do šest-sedam godina, negde se traži 15 godina... Tako da je zaista različita skala. Čini mi se da možda ona malo zavisi i od običaja ili nekog mentaliteta koji preovlađuje u društvu“, navodi Rakić Vodinelić.

Ona zaključuje da spuštanje starosne granice ne sme da bude na prečac ili tako što je to neko naredio, već mora da bude plod temeljnog zajedničkog rada, pre svega psihologa, a onda i pravnika.

Zakasnele reakcije

Advokatica Nina Nicović kaže za NIN da smatra da je razlog za toliko povećan broj izvršenja krivičnih dela maloletnika, pogotovo kada govorimo o ubistvima, propuštanje sistema da na vreme reaguje kada se prvi put notira agresivnost kod deteta, na primer mlađeg maloletnika. Ona smatra da je to period gde faktički to počinje.

 „Prema mom profesionalnom iskustvu, ono što sam mogla da vidim kao punomoćnik maloletnih oštećenih, kao i kada sam po službenoj dužnosti bila branilac maloletnih okrivljenih: već kada oni uđu u krivične postupke, može da se vidi razlika između njih. Imate maloletnike koji su prosto na agresivan način odreagovali prema nekome ko je sistemski jako dugo njih zlostavljao. U tim slučajevima smo imali sreću da je sudija bio jako iskusan i da je zaista mogao da shvati“, navodi Nicović.

Ona kaže da u slučajevima u kojima postoji sistemsko dugoročno zlostavljanje od strane vršnjaka, veoma je bitno da svi u sistemu, počevši od škole, psihologa, nastavnika, roditelja, pa kasnije i centra za socijalni rad, pravilno reaguju na vreme.

„Niko ne može da odredi trenutak kada će ta agresija da se javi i kod žrtvi, ali i da poraste agresija kod onoga ko je bio siledžija sve vreme i ko je prosto video da prolazi nekažnjeno“, ukazuje Nicović.

S druge strane, dodaje ona, postoje slučajevi gde je vidljivo da je neko toliko zabrazdio u agresivnosti da su se predstavnici sistema pred njim sklanjali zbog takvog ponašanja koje je pokazivao.

„To su potencijalno žrtve porodičnog nasilja, upravo ti nasilnici. Ne kažem da su svi. Ima nekih koji dolaze iz porodica prema kojima ništa nije pogrešno urađeno. A ima i onih koji su, nažalost, sami zlostavljani u tim porodicama i gde ta agresija koju pokazuju prema vršnjacima prosto nije bila notirana na pravi način od strane psihologa, centara za socijalni rad, nastavnika... Prosto su bili označeni odmah kao siledžije i niko nije hteo da se bavi njima“, naglašava Nicović.

Ona na kraju zaključuje da je jedno sigurno - niko ne reaguje dok ne dođe do strašnih posledica. n

U SAD čak 28 država nema nikakvu granicu

Čak 28 od 50 država SAD nema nikakvu starosnu granicu za maloletničku krivičnu odgovornost, te svako dete može krivično da odgovara bez obzira na starost. Od država koje imaju granicu, najmanja je u Severnoj Karolini, gde mogu odgovarati deca starija od šest godina, a najviša je u Masačusetsu - 12 godina.

Najnižu starosnu granicu za odgovornost maloletnika na tlu Evrope imaju Engleska, Irska, Severna Irska, Vels i Švajcarska - u pobrojanim državama granica je navršenih 10 godina života. U zemljama bivše Jugoslavije standard je i dalje 14 godina. Mađarska, Škotska, Turska i Izrael „crvenu liniju“ drže na 12 godina, Francuska na 13. Najrelaksiranije zakonske odredbe za krivična dela maloletnika su u Belgiji (16 godina), te u Norveškoj, Danskoj, Finskoj, Češkoj i Grčkoj, gde se mladi na odgovornost pozivaju sa navršenih petnaest godina.

Zanemarivanje stručnjaka

Sudija Apelacionog suda u penziji i član republičkog Saveta za maloletnike Savo Đurđić osvrće se na podatke objavljene u medijima, na koje su, prema njegovim rečima, članovi Saveta imali primedbe. On za NIN navodi da podaci o krivičnim delima maloletnika nisu potpuni i da se jedan njihov deo odnosi na krivična dela u pokušaju, te da novinari nisu baš precizno sve to preneli. Ipak, Đurđić potvrđuje da se ti podaci načelno baziraju na izveštaju Vrhovnog javnog tužilaštva za 2023. godinu.

„Ja ću se zalagati da se tom fenomenu, sa preciziranim podacima i brojnim činjenicama nasilja sa ozbiljnim posledicama, uključujući prijave za ubistva koje su učestalije nego ranije, ubuduće posveti dužna pažnja“, poručuje Đurđić. On ukazuje da je jedan od problema taj što se nadležni u svim granama vlasti ne obraćaju dovoljno i zvanično stručnim organima, kao, na primer, Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja. Đurđić naglašava da, nažalost, nije bilo obraćanja nadležnih organa, barem instituciji čiji je on član, sve od majskih masovnih zločina i tragedija, gde su maloletnici bili i žrtve i osumnjičeni izvršioci nezapamćenih krivičnih dela.

„Ta oblast je na periferiji zbivanja i uglavnom kada se dogode u javnosti neki drastični zločini i teška krivična dela, onda se privremeno obrati pažnja na tu oblast. Onda su obično i stručnjaci malo ogorčeni ili rezervisani, zašto se tek sada ili samo sada pitate za neki fenomen. Nije dobro što se ne konstatuju ona tela, resursi i organi koji su na osnovu zakona postojeći u našoj sredini i ti stručnjaci koji nisu za potcenjivanje, od kojih su neki svetski priznati“, zaključuje Đurđić 

 

Vrlo uznemirujući video pojavio se na društvenim mrežama, a na kom se vidi sivi automobil sa beogradskim registarskim oznakama iz kog, kako se u opisu objave tvrdi, maloletna lica pucaju iz vazdušnog pištolja i to na prolaznike na ulicama Beograda.

- Želeo bih da objavite ovaj video na kome maloletna lica pucaju iz vazdušnog pištolja iz vozila u pokretu na ljude koji su na autobuskom stajalištu u ulici Dragoslava Srejovića - navodi se u pomenutoj objavi na Instagram profilu "beogradinfo.rs".

Na ulicama Beograda građani su primetili da da pojedina deca učestvuju u novom TikTok izazovu gde naglo izleću ispred automobila i viču te time ne samo što ugrožavaju svoje živote nego i uznemiravaju vozače i prolaznike.

Naime, na Instagram stranici moj_beo_grad_ pojavilo se novo upozorenje Beograđana na decu koja kod tržnog centra Galerija kod Beograda na vodi izleću vozačima ispre vozila i sve to snimaju.

- Želim da skrenem pažnju vozačima. Deca stoje kod Galerije i čekaju kraj ulice da prođu kola i snimaju ih i izleću ljudima na ulici i deru se "tuvivaj, tuvivaj". Može da ih udari neki vozač. Ponašaju se kao delikventi i uznemiravaju nas ostale Neki sede i čekaju na travi i onda bukvalno izleću ispred automobile - piše u objavi na Instagramu.

 

 

Dovoljno je da se prošetate i srešćete ih - maleni ljudi, neretko prljavi i musavi, prose, prevrću po kontejnerima, peru šoferšajbne, prodaju cveće i maramice, sviraju i pevaju na ulicama.

Neki od njih još uvek ne hodaju i ne govore - jedna romska beba grčevito se drži za bluzu žene koja po letnjoj sparini prosi u Ulici Kralja Petra u centru Beograda.

Majušna ruka, koja izviruje iz rukava isflekane benkice, maše gore-dole, čvrsto stišćući papirnatu novčanicu od dvadeset dinara.

„Nijedan zakon u Srbiji ne prepoznaje da su deca ugrožena samim tim što su u uličnoj situaciji", kaže Violeta Marković, docentkinja na Fakultetu političkih nauka (FPN).

„Praksa je da budu skrajnuta u neku drugu kategoriju, pa mnoga ugrožena deca zbog toga ostaju bez adekvatne sistemske podrške za konkretan problem koji imaju", dodaje.

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu (RZSZ) pokazuje da se čak 56 odsto dece u njihovoj evidenciji vode kao članovi porodica koje su korisnici socijalne pomoći i drugih davanja.

U maju 2022, u Srbiji je donet prvi zvanični dokument koji se odnosi neposredno na decu ulice - Plan zaštite dece u uličnoj situaciji od nasilja, zanemarivanja i iskorišćavanja.

„Plan je donet zato što smo uočili porast broja dece koja se nalaze u uličnoj situaciji, a prepoznat je i rizik koji nosi rad na ulici", kaže Milka Milovanović Minić, državna sekretarka Ministarstva za brigu o porodici, za BBC na srpskom.

U Srbiji ne postoje sveobuhvatni i javno dostupni zvanični podaci o broju dece koja žive i rade na ulici, dok se podaci koje iznose nadležne institucije značajno razlikuju.

U pisanom odgovoru za BBC, iz RZSZ kažu da ih na njihovoj evidenciji ima 92 deteta ulice, dok je bivši zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić u maju rekao da samo u Beogradu „ima oko 500" takve dece.

BBC se ovim povodom obratio Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, odakle su nas uputili na Ministarstvo za brigu o porodici.

Deca ulice su mlađa od 18 godina, a na ulicama borave sama, sa vršnjacima ili sa porodicom, navodi se u Planu zaštite dece u uličnoj situaciji.

Takođe, decom ulice smatraju se i ako imaju krov nad glavom, ali periodično žive ili rade na ulici, prave društvo vršnjacima i porodici.

Slučajni prolaznici u mnogim gradovima u Srbiji svakodnevno sreću decu koja prose i peru šoferšajbne.

Ipak, najočigledniji problem ove dece - činjenica da su na ulici - na prvi pogled je belina na papiru u evidencijama socijalnih službi u Srbiji.

Na spisku korisnika usluga centara za socijalni rad postoji kategorija dece ulice, u kojoj se navodi da ih ima 0,0 odsto, pokazuje poslednji dostupan izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu (RZSZ), koji se odnosi na 2020. godinu.

Ali, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom, iz RZSZ kažu da je u njihovoj evidenciji 92 dece ulice.

„Ona čine 0,04 odsto korisnika usluga, dok se brojevi za potrebe izveštaja zaokružuju na prvu decimalu", objašnjavaju podatke iz izveštaja.

VEOMA, VEOMA TESKA VREMENA I ZA DECU IZA RODITELJE. JER KAKO DA VASPITAVAS DECU  ONAKO KAKO SU NAS VASPITAVALI KAD SE DRUSTVO PROMENILO IZ KORENA? KO JE KRIV? VALJDA SVI MI KAKO DRUGACIJE?

 

Нема коментара :

Постави коментар