REALNOST ILI ILUZIJA

 KOLIKO SAM TEKSTOVA NA OVU TEMU NAPISALA NE ZNA SE BROJA. ODGOVORA NEMA, A PRICA JE TOTALNO INTRIGANTNA I UVEK NEKAKO NOVA, SVEZA. IAKO SE PONAVLJA VEKOVIMA ,MILENIJUMIMA, KOD MENE GODINAMA ( 10 GODINA BLOGOVANJA) UVEK ISKOCE NEKI NOVI ZANIMLJIVI DETALJI. PA EVO TEME ZA RAZMISLJANJE. OPET!

Iako su vizuelne halucinacije nešto što se najčešće vezuje za psihoaktivne supstance, vaš mozak vam ih priređuje sve vreme a da toga niste svesni. Pogledajte oko sebe. Oslušnite. Osetite svoju okolinu. A sada zapitajte sebe šta je sve od toga “stvarno”? Ako pitate fizičare, reći će vam – ništa. Sve oko nas je sastavljeno od atoma a atomi su sastavljeni od jezgra (protoni i neutroni) i elektronskog omotača. Kada bismo jezgro atoma uvećali do veličine Zemlje, najbliži elektroni bi bili na udaljenosti ekvivalentnoj dve trećine rastojanja Zemlja–Sunce.

Sve je sastavljeno od atoma a atom je, skoro potpuno, prazan prostor. Pa opet, kada se pogledate u ogledalo, tamo vas čeka poznato lice, vaše ruke i telo nisu prozirni niti je sve što vidite oko sebe praznina. Kako je to moguće? Za početak, ta praznina samo tako izgleda. Zapravo je ispunjena elektromagnetnim interakcijama (često koristimo izraz “sila”) koje se javljaju svaki put kada imate čestice različitih naelektrisanja.

Ove elektromagnetne interakcije su odgovorne za dalju (komplikovanu) interakciju atoma koje, na kraju, obrazuju sve oko nas. Pored toga što sve neće biti prozirno, ove interakcije takođe sprečavaju da vi ikada stvarno dodirnete nešto. Ono što će se desiti jeste da će se atomi vaše ruke približiti vrlo, vrlo blizu nekoj površini ali nikada potpuno.

Ipak, zahvaljujući navedenim interakcijama lančana reakcija će stići do receptora koji su zaduženi za dodir koji će dalje preneti poruku mozgu da smo sa nečim u kontaktu. Ovo bi bio jedan primer mnogih iluzija koje mi doživljavamo kao “realnost”, ali njih je mnogo i na svakom koraku.

Kada se susretnemo sa ovakvim naslovom, čini mi se, da svaki čovek prvo pomisli: “evo još jedan udaren“. Međutim, verujem da je pre nekih stotinak godina skoro svaki čovek tako reagovao na tvrdnju, da je zemlja okrugla.
Nismo uvek spremni da prihvatimo – da spoznamo, da čovekova spoznaja raste iz dana u dan i da naša realna ali i sveukupna stvarnost biva sve difuznija. Danas, sve što mogu naša čula da registruju u svojoj okolini (uglavnom čulo vida i čulo sluha) postaje sve uži isečak iz sveukupno poznatog svetlosnog i akustičnog sveta. Danas bi moglo da se kaže, da sve ono što mislimo da smo do sada spoznali, več to je mnogo, mnogo više od našeg vidljivog - realnog - fizičko-materijalnog sveta.
U takvoj situaciji, svakog ozbiljnijeg tražitelja kad tad obuhvate razmišljanja o bitnosti tog našeg realnog sveta. Tako sam i ja, prvo možda sasvim slučajno naleteo na ovakva razmišljanja. U takvoj situaciji sasvim je normalno da se svaki od nas upita, da li je ovaj svet oko nas zaista baš sve što postoji, ili toga i još koječega, ima mnogo više?
Bez razmišljanja skloni smo da tvrdimo da je svet realan zato što ga opažamo putem naših čula, u njemu se krećemo, živimo, radimo i za većinu ljudi, van takve ''realnosti'' ne postoji ništa drugo. Možemo da kažemo, da za naše svakodnevno razumevanje ovakvog sveta ta realnost je nešto što nam je veoma poznato, što nam uliva poverenje jer nekako... sve ima svog smisla... danju smo budni i radni, noću se odmaramo, drveća rastu uspravno, voda teče nizvodno, vazduha imamo u izobilju, možemo da se krećemo – da se pomeramo u našem trodimenzionom prostoru kako hoćemo itd. itd.

Međutim, danas čak i mi laici sve više primećujemo, da smo okruženi i jednim svetom koji uglavnom našim čulima, uglavnom čulu vida i sluha, ostaje neotkriven. Medijski svet nam poručuje, da su traženja o bitnosti našeg realnog postojanja dovela naučnike do granice onoga što svet zna odnosno, do crnih rupa, tamne materije i osnovnih struktura vremena i prostora…
Pored toga sve je očiglednije koliko je čoveka lako manipulisati pogotovo kada je u grupi – kada postaje masa. Mnogo toga se šalje u naš mozak štampom, filmovima, vestima, reklamama, Internetom, Facebook-om… No kako god, u svakom slučaju naše laičko shvatanje realnosti za današnjeg fizičara sa lakoćom može da se stavi pod znak pitanja. Evo jedan od mnogih primera, koji sam pozajmio sa interneta:
Spektar danas poznatih elektromagnetnih talasa obuhvata jedno široko područje, počev od ekstremno kratkotalasnog zračenja dužine 10^-15 m. pa sve do ekstremno dugotalasnog zračenja dužine 10⁷ m.
Na tom ogromnom području, za naše oči vidljiv je samo jedan skoro beznačajni delić, koji se nalazi u području između ultravioletnog i infracrvenog zračenja, odnosno na dužini između 400 i 700 nanometra. Van tog za naše oči vidljivog područja nalaze se razna elektro polja, radio i TV talasi, mikrotalasi, zračenja infra crvena, ultra ljubičasta, rentgenska, gama, kosmička, sunčeva, zemljina (vodena, geopatogena, geomagnetna), itd...
Očigledno je, da postoji ogromno toga što ne vidimo, i da nam naše oči mogu registrovati samo mali, veoma mali isečak iz naše realnosti.

Zamislimo, da imamo orlove oči ili pčelinje. Sa njima bi mogli da posmatramo jedan sasvim drugi talasni spektar i tada bi nam čitav svet sasvim drugačije izgledao, iako se baš ništa u njemu nije promenilo. To isto važi i za naše uši. Zamislimo se nad visokosenzibilnim slušnim organima slepog miša. On ''čuje'' visokofrekventne tonove, koje čovek ne može da čuje.
Znanjem kojim danas čovek raspolaže može se zaključiti, da je naš čulni svet izuzetno subjektivan no i pored toga, najčešće smo spremni da tvrdimo, da je naš svet objektivna realnost. Jedan od prvih koji se usudio da posumlja u realnost ovoga sveta bio je Albert Einstein tvrdeći: ''Realnost je iluzija, i to vrlo tvrdokorna.''
Interesantno je, pa hajde da se podsetimo, šta nam govori prvi zakon termodinmike: "Ukupna količina energije na ovom svetu ostaje uvek nepromenjena, bez obzira kakvi se procesi događaju." To znaći, naš život kao skup  energija i informacija, ne može da se uništi. Sve to može samo da pređe iz jednog stanja postojanja u neko drugo stanje postojanja. Znaći, u krajnjoj liniji stvoreni život u suštini su energije i informacije koje se ne mogu uništiti, ali koje mogu da pređu u neko drugo stanje - u drugo postojanje - u duhovni svet - u svet, iz koga je taj život i došao.

Hajde da zamislimo, kako bi to izgledalo, kada bi stvarno živeli u jednom prividno realnom svetu? Kada bi toga bili svesni, verovatno da bi odmah krenuli da o tome saznamo celu istinu. I upravo naših pet čula posreduju nam jednu prividnu realnost, koja sa našom fizičkom realnošću nema ama skoro ničeg zajedničkog. U duhovnim tradicijama to nije nikakva novost, jer one to uče več vekovima. 

U indijskoj mitologiji prividni svet se otelovljuje - oličava kroz boginju Maya, koja pretstavlja iluziju ograničenog, zaslepljuje prolazno Sopstvo, priznaje samo psihičnu i mentalnu realnost i ne poznaje istinito Sopstvo – Atman. Da bi se dostiglo iskupljenje – Moksha, mora da se savlada Maya, što se uči u Yoga učenju.

To što Indijci nazivaju Maya, stari Egipčani su označavali velom boginje Isis, koja prekriva – zatamnjuje istinu, koju će tražitelj naći samo ako otkrije veo boginje Isis.

U hriščanstvu, zavesa u solomonovom hramu skrivala je pogled na sveto mesto, gde se nalazio kovčeg saveza sa dva heruvima, no u trenutku Hristove smrti, ''... zavesa crkvena razdera se nadvoje od gornjeg kraja do donjeg...'' (Mat.27-51). Taj prikaz nam govori, da je Hristos svojim životom i svojim učenjem pokazao put svojim sledbenicima – onima koji Ga traže, kako da pokidaju zavesu iluzije i pronađu istinu.
Pogledajmo kakva su bila razmišljanja naučnika koje i danas slavimo kao velikane naučne misli: Deskartes nam je servirao svoj pojam o potpunoj odvojenosti tela i duha a Newton nam je servirao svoj pojam svemira kao mrtvog, mehanički izgrađenog mehanizma. Ako tome dodamo da je Darwin po svojoj teoriji evolucije zaključio da: "čovečiji život je slučajan, usamljen i besmislen, i da u prirodi ne postoji nikakva sklonost prema nekom cilju, već samo ponavljajuća borba za opstanak i da će preživeti samo najbolje rase i individue," tada je po rećima tih naučnika čovek na ovoj zemlji zaista jedan genetski terorist! Pri tome interesantno je, da smo mi - javnost, ipak širokogrudo prihvatili taj fatalni "pad" u materiju - u mehanističku naučnu misao o potpunoj odvojenosti tela od duha.
Eto tako je racionalizam izrodio mehanističku nauku, koja je suvereno vladala vekovima, koja je i danas još uvek vladajuća paradigma - odnosno hipoteza o našoj stvarnosti, ali isto tako kao misao, prenaglašeno vlada čak i u našem svakodnevnom životu.
Bio je to čisto objektivan svet, i posmatran sasvim odvojeno od čoveka. Pri tome prostor i vreme bili su nepromenljive veličine.

Danas, u traženju puta kako da se nađe ''prava'' istina o realnosti našeg postojanja, konačno su se uključili i kvantni fizičari. Još krajem 19 veka mislilo se, da su svi zakoni fizike pronađeni. Takozvana ''klasična fizika'' bila je slika mehanističkog sveta, sveta čvrste materije i njenih zakonomernosti. Taj svet, koga je ''otkrio'' Descartes početkom novog veka i koji je danas nažalost, posle više od 500 godina, još uvek zvaničan naučni stav vladajuće nauke, polako doživljava svoju metamorfozu.

Posle podosta vremena pojavio se  Einstein sa svojom teorijom relativnosti i uzdrmao tvrđavu klasične fizike. Odjednom, vreme i prostor više nisu bili konstantni, vreme je moglo da se izduži ili skrati a prostor da se iskrivi. Za fizičare stare škole to je bio šok! Za njih se srušio čitav do tada stabilan svet.
U međuvremenu, desilo se nešto još gore. Rodila se kvantna mehanika, koja je otkrila još mnogo više čudovitih osobina fizičko-materijalne realnosti.

Max Planck (1858-1947), nobelovac i otac kvantne fizike, u okviru jednog predavanja o prirodnim naukama između ostalog rekao je:
“Poštovana gospodo, kao fizičar koji je čitav svoj život posvetio trezvenoj nauci u istraživanju materije, siguran sam, da sam oslobodjen svake sumnje, da me ljudi smatraju za zanesenjaka – šarlatana. I tako eto, prema mom istraživanju atoma, kažem vam sledeće: Materija kao takva ne postoji. Sva materija nastaje i postoji samo kroz snagu, koja dovodi “čestice” atoma u treperenje te ih tako drži na okupu poput nekog sićušnog sunčevog sistema našeg kosmosa. Kako u čitavom kosmosu – vaseljeni, ne postoji niti inteligentna snaga još manje večita snaga a čoveku još nije uspelo da pronadje mnogoželjeni perpetum mobile, tako da iza te snage moramo da predpostavimo jedan svestan inteligentan duh. Taj duh je prauzrok sveukupne materije. Vidljiva i prolazna materija nije realna, nije istinita i nije stvarna – jer materija bez duha uopšte ne može da postoji – već istinit je samo duh koji je nevidljiv i besmrtan. No pošto i duh kao takav takodje ne može da postoji jer svaki duh pripada nekom biću, moramo neizbežno da predpostavimo jedno duhovno biće. Kako i duhovna bića ne mogu da postoje sami iz sebe, već moraju biti stvorena, ne stidim se, da tog tajanstvenog Stvoritelja nazovem isto tako kako su ga sve kulture naroda ove naše planete zemlje već hiljadama godina nazivale: Bog!
Eto na takav način ja, fizičar, koji se čitavog života bavio materijom, stižem iz carstva materije u carstvo duha. I time je naš zadatak (fizičara) doveden do kraja, a naša dalja istraživanja moramo da predamo u ruke filozofa.”(Izvor: Arhiv Max Planck instituta, Abt.Va, Rep. 11 Planck, Nr. 1797).

 I tako je pre nešto manje od jednog veka kvantna fizika počela da ruši bedeme sveta racionalne misli i sve više se razvijala u ''savremenu fiziku'', koja je klasićnu fiziku u mnogome relativirala, dopunila i mestimično do temelja porušila.

Prof. Hans Peter Dürr (1929-2014), kvantni fizičar, nobelovac i dugogodišnji direktor Max-Planck-instituta za fiziku i astrofiziku piše: '' Osnova sveta nije materijalna več duhovna.'' I tvrdi, da: ''Raznorazne krize sa kojima smo danas konfrontirani i preopterećeni, ustvari su odraz jedne duhovne krize odnosa nas ljudi, prema našem živom svetu. To se ogleda u tome, da samo formalno prihvatamo naukom najnovije otkriven i proširen karakter naše stvarnosti a praktično izbegavamo da ga akceptiramo, sa svim njegovim konsekvencama.''(www.gcn.de)

 Danas ima naučnika koji tvrde, da je naša realnost iluzija, drugi dopunjuju , pa tvrde da je ta iluzija uzrokovana nedostatkom droga(?) Neki nas ubeđuju, da je realnost nešto nedefinisano, što dozvoljava beskrajno mnogo interpretacija i da ustvari i nije iluzija, več jedna naša lična interpretacija – jedan proizvod našeg mozga. Postoje čak i mišljenja, da su ljudi samo jedna virtuelna realnost? Isto tako mnogi naučnici pokazuju nam, sa podosta primera, kako se na naše opažanje sveta – na našu individualnu realnost može veoma lako uticati pa kažu: A šta ako su naši doživljaji lična iluzija – film koji se odvija u našoj glavi? Ili, se naša slobodna volja nalazi negde između iluzije i realnosti? Ili… zaista ima mnogo toga što bi mogli staviti pod ili…

I sada pitam se, kako sve to možemo a i trebamo da razumemo mi – obični ljudi, kada nam savremena fizika tvrdi i dokazuje da sve ono što vidimo i što možemo da opipamo, da je sve to iluzija, i da materija kao takva ne postoji i još, da je osnova naše stvarnosti ne vidljiva i ne opipljiva !?

Godine 2011 u Engleskoj se okupila grupa poznatih naučnika iz celog sveta i na jednoj TV-sesiji (www.zdfneo.de) prikazano je njihovo izlaganje na temu ''iluzija objektivne stvarnosti''. Vrlo slikovito su prikazali neke osnovne spoznaje iz moderne fizike, o čemu bi svaki razmišljajući čovek trebao da bude informisanzna. Pogledajmo i pokušajmo da pratimo i razumemo njihova izlaganja i ako baš i nisu tako jednostavna ali su zato vrlo spektakularna:
Čudno je, da neznamo šta je vreme, ali i pored toga tvrdimo da je vreme relativno. Sve više fizičara ali i filozofa dolaze do zaključka, da vreme objektivno uopšte ne postoji! ''Ta spoznaja je možda najveći intelektualni izazov, sa kojim se čovećanstvo do danas konfrotiralo'', kaže filozof i fizičar Vesselin Petkov sa uni. Concordia iz kanadskog Montreala.

Anton Zeilinger, prof. Sa uni. u Beču objašnjava, kako se u eksperimentu sa dvostrukim prorezom, ispaljeni protoni ponašaju veoma čudno. Izgleda, da se jedan ispaljen foton u smeru dvostrukog proreza na magični način razdvoji i istovremeno prođu svaki kroz jedan prorez. Najčudnije jeste: Kada se stave detektori, da bi se registrovao taj fenomen, odjednom se fotoni opet ponašaju normalno – kao obične kuglice. Kako je moguće, da obično posmatranje procesa utiče na ponašanje realnosti? Fizičari ne mogu sebi da objasne takvo ponašanje ali svaki put kada taj eksperiment ponove, foton se tako ponaša.

Prof. Leonard Susskind sa uni. Stanford, postavio je jednu veoma ozbiljnu teoriju, po kojoj svi mi živimo u jednom hologramu, koji se projektuje – se šalje negde sa ruba našeg univerzuma (holografski princip). Ako je to tačno, a mnogo toga upućuje da jeste, tada je stvarno naša trodimenziona realnost iluzija. Nije dovoljno što nam naša čula dočaravaju prividnu realnost, več i fizikom obuhvaćena realnost nije ništa drugo do ''holografski Cyberspace''. Veoma je čudno, da moderna fizika dolazi do istog zaključka kao i hiljadama godina stara spiritualna tradicija, čiji pojmovi su samo drugačiji na primer: ''Maya'' ili ''veo boginje Isis.''

 Kosmolog Max Tegmark sa Massachusetts Inst. of Tech., prišao je rebusu realnosti matematičkim putem. Matematika je jezik fizike i sa njom fizičari opisuju stvarnost. Začuđujuće je, da što više fizičari prodiru u tajnu realnosti, sve više otkrivaju matematičke zakone. Kako je moguće, da matematika tako dobro opisuje našu fizičku realnost? Tegmark ide čak tako daleko, da tvrdi, da je ceo univerzum jedna matematička struktura – neka vrsta matrikse, koja je sadržana samo iz formula.

Svojim šokantnim izlaganjem i sasvim radikalnim interpretacijama realnosti nastupili su i prof. Jacobo Konigsberg i njegov kolega Frank Wilczek nobelovac. Njihovo izlaganje odnosilo se na istraživanje ''bombardovanje'' protona i antiprotona pri čijem raspadanju nastaju B-mezoni kao i mnoge druge subatomske ćestice. Ova istraživanja vrše na ''Collider Detector at Fermilab'' (CDF), to je na svetu najveći akcelerator čestica...

Kada kažemo da su kvantni fizičari ozbiljno uzdrmali temelje mehanističke paradigme sveta, tada je to posledica dugugodišnjeg istraživačkog rada. Na primer, kada se istražuju elementi vremena, dešavaju se paradoksalne situacije. Pogledajmo kako nam to moj omiljeni pisac, von Däniken, objašnjava: ''Različita stanja energije, na primer elementrne čestice koje se mogu pretvoriti jedna u drugu: neutron u proton ili elektron u neutrino – imaju sasvim različita ’vremena života’. Neka od njih imaju tako kratak život, da ne bi smeli niti da postoje. Životni vek jednog pozitrona ili sigma-čestice iznosi trilijunti deo sekunde, a to je milion x milion x milion (to je broj 10 sa 18 nula). Neutralni pion ’živi’ tek 10^-15 (deset na minus petnajst) sekundi, dok kobni neutrino nema u stanju mirovanja više nikakvo trajanje života (masa mirovanja = 0). No ako se takav neutrino ubrza, onda ponovo ’oživi’. I uprkos tom gotovo besmisleno sićušnom trajanju postojanja, elementarne čestice mogu imati i do 10²² (to je broj 10 sa 22 nule) elektronvolti; probijaju se iz svemira sunca i planeta i pretvaraju se u mione i neutrine – u stohiljaditoj sekundi.

Pre odprlike 50 godina fizika je bila ubeđena, da je u atomu otkrila najmanju osnovnu česticu. Danas fizičari znaju da postoji subatomski svet, koji je sićušniji od atomskog jezgra i bogatiji energijom od svega što se dosada moglo zamisliti pod ’oslobađajućom energijom’.
U tom čudesnom svetu postaju pojmovi o vremenu nepodesni. Fizičari više ne znaju kako i gde da uvrste elektron – osnovni delić atomskog omotača. Pri matematički utvrđenim česticama koje imaju brzinu veću od brzine svetlosti – kao što su tahioni, tardioni i luksioni, koje je izračunao Gerland Feinberg – konačno se ruše svi pojmovi o vremenu: oni se ponašaju sasvim obratno od naših ’normalnih’ elementarnih čestica.

Umesto da pri brzini svetlosti pokažu beskonačnu masu i time beskonačnu energiju – kao što je izračunao Einstein – te čestice, što su brže, gube masu i energiju. Pogledajmo nešto, što se uopšte ne može predvideti: Brzina svetlosti je donja granica njihovog ubrzanja, a iznad nje mogle bi postićii trilion puta veću brzinu od brzine svetlosti. Naši pojmovi o vremenu su potpuno uzdrmani već sa budućim međuzvezdanim svemirskim putovanjem, a pri bavljenju česticama koje su brže od svetlosti nastaje među tim pojmovima prava zbrka. Svaki normalan čovek uveren je – dosada opravdano – da pre svake posledice mora postojati uzrok, koji izaziva tu posledicu. Međutim, sada se sve okreće naglavačke naime: kod čestica bržih od svetlosti može nastati prvo posledica a zatim uzrok. Nešto se dešava, ali niko ne zna pouzdano šta.

Kao što danas fizika priznaje postojanje antimaterije ( to je materija koja se sastoji samo od antičestica, a u prisutnosti normalne materije ne može postojati), moglo bi se za skorašnju budučnost očekivati pronalazak antivremena, u kojem uporedo sa svakim ''normalnim vremenom'' teče ''protivvreme''… ali tada nebi više postojala prošlost, sadašnjst ni budućnost… međutim, kako to da shvati naš razum?''

Sva ova izlaganja snažno potsećaju na film ''Matrix'' ili ''The 13th Floor'' (ti si to što misliš da si'') u kojima se tvrdi, da je naš svet ustvari gigantska Computer simulacija. U svakom slučaju svet u kome živimo je jedan ogroman rebus, koji treba rešiti. A šta ako je sve to izmislila neka mnogo viša inteligencija?
Ovakvo razmišljanje dovodi nas do odlučujućeg pitanja: Kakve konsekvence imaju ove spoznaje i teorije moderne fizike na razvoj svesti jednog prosečnog čoveka?
Prvo možemo zaključiti, da mnogo toga postoji, o čemu nam ne govore naša čula. Drugo, ako stvarno živimo u nekom svetu virtuelne realnosti – u nekom ''Cyberspace'', onda je očigladno da smo svi u njemu. Zašto onda ne bi odmah jednostavno prihvatili, da je taj ''Cyberspace'' naša realnost, jer u svakom slučaju on nije naša trajna domovina. I tada bi opet sve teklo kao što to i sada teče: kod rođenja bi ulazili u tu virtuelnu realnost a kada umremo, tada je opet napuštamo odnosno, i u toj stvarnosti mi bi bili samo posetioci u ograničenom trajanju.

Da li to znači, da su istraživači u fizici konačno došli do istog zaključka, do koga su došli duhovni istraživači još pre više hiljada godina?
Da, upravo to znači to!
To bi značilo, da bi za celokupnu racionalnu - mehanističku istraživačku delatnost mogli da kažemo: ''tresla se gora rodio se miš''!?
Ne, ne i opet ne! To je bila, još uvek jeste i uvek će biti naša životna škola - naše najdragocenije iskustvo.
Bili smo opijeni slobodnom voljom i uvek smo radili šta god smo hteli... ludovali smo a to i još uvek činimo... čak i Boga smo razapeli... pa i danas na najsavremeniji način još uvek uporno, i naoružani najsavremenijom tehnologijom, sečemo granu na kojoj se svi nalazimo... i eto gde nas odvede naša slobodna volja i mehanistička nauka.

I danas, baš kao i pre nekoliko hiljadu godina, svaki duhovni tražitelj – istraživač, svesan je činjenice, da je on u ovom svetu samo na prolazu i da se samo nalazi u školi života. On je o tome godinama razmišljao i time se intenzivno bavio. Za njega je to samo još jedna potvrda, da se nalazi na pravom putu i preusmerio je svoju pažnju sa materijalnog na duhovno. On je več naučio da se srž – bitnost nalazi u duhu (u Polju). Jer, ''Duh je ono što oživljava; telo (materija) ne pomaže ništa, a reči koje vam rekoh duh su i život su." (Jov.6/63). I zato svaki tragaoc za istinom redovno meditira, jer u meditaciji on napušta fizički svet i utone u beskrajni svet duha, i tamo nalazi svoje istinito ispunjenje i istinitu sreću.

Često se kaže, da pravi - istinit čovek doduše živi u svetu ali nije od sveta. To znači, da u svetu on živi kao i svaki drugi čovek. Brine o svojim svakodnevnim potrebama i ispunjava sve svoje zemaljske obaveze. No, pri tome nikada ne zaboravlja, da je on ustvarnosti besmrtan duh. Sa takvim unutrašnjim stavom lakše uspeva da prebrodi sve teške trenutke fizičkog postojanja. Za njega nije teško da nađe radost i ispunjenje, jer on živi u duhu ne u materiji. A kada bude došlo vreme da ode iz ovog postojanja, tada će se vratiti odakle je i došao – kući – Ocu nebeskom – ''na rub našeg univerzuma'' - u duhovno postojanje. Srećno! 

Bas sam naletela slucajno na neki clanak gde se govori o tome kako je ceo svet mozda nestvaran. Kao naucnici dokazuju da zivimo nesto kao u Matrixu,hologramu,kompjuterskoj simulaciji itd.. da smo propgramirani,neki kazu i obmanjeni i da ne postojimo zapravo,vec samo imamo utisak da je sve ovo stvarno,da je sve to iluzija naseg uma ?

,,Mislim da se ukusi, mirisi, boje i tako dalje, nalaze u svesti. Dakle, ako bi živo biće bilo uklonjeno, sve ove osobine bi bile uništene. Naučnici nam govore da u stvarnom vremenu stvaramo sve oblike, objekte, boje i pokrete koje vidimo.”rekao je Galileo.

Svet oko nas je iluzija. Realnost u kojoj živimo je imaginarna, a stvarnost koju vidimo ne postoji.

To naivno verovanje ,,postoji ono što vidim”, pobila su nova istraživanja stručnjaka i naučnika. Donald Hofman, stručnjak sa Univerziteta u Kaliforniji, opisao je to na primeru paradajza. Ako gledamo otvorenih očiju možemo verovati da se ispred nas nalazi paradajz udaljen metar od nas, ali kada zatvorimo oči iskustvo nam se promeni u crno polje. Stručnjaci danas potvrđuju ove teorije jer se u našem mozgu nalazi centar vizije kojim vidimo sve oko sebe.

Postojimo li mi onda uopšte?

Hofman je istakao da je sve što vidimo oko nas fasada ispod koje se nalazi ,,dobro skrivena matrica”. Ta fasada nam omogućava da se krećemo kroz složenu matricu. Svet u kome živimo je previše težak za razumevanje, a mi smo prevareni od strane masovnog sistema kome pripadamo i od koga prihvatamo sva nametnuta znanja. Vladajući nam ispiraju mozak da bi verovali u hrpu besmislica, a oni imali moć nad nama.

Naučnici su istakli da je naša percepcija sveta nastala evolucijom osobina, koje su omogućile precima da u svakom trenutku donesu brze odluke sa jako malo informacija. Hofman to negira, smatrajući da mi ne bismo mogli da opišemo neki predmet, da je naš pogled bio ograničen samo na radnu površinu.

Fizičar Četan Prakaš predstavio je svoju teoriju prema evoluciji prirodnom selekcijom, kojom ističe da, stvarnost koju vidi neki organizam nije tačnija od percepcije prilagođenog organizma, koju stvarnost ne vidi.

Šta nas to zapravo čini ljudima i šta svet oko nas čini vrednim?

Živimo u svetu kojeg samo posmatramo, a on ne postoji. Sve što vidimo sami oblikujemo. Granica između spoljnog sveta i subjektivne percepcije je zamagljena.

Istina je puno veća.

NEMAM NIKAKVU DILEMU DA SMO MI SAMO IGRICA U NEBESKOM KOMPJUTERU, DA ZIVIMO U MATRIXU I DA POSTOJE PARALELNI SVETOVI. MOZDA JEDNO ISKLJUCUJE DRUGO. MOJA SANANJA NISU BAS TOLIKO DALEKOSEZNA. REALNOST ZA KOJU MISLIMO DA JE REALNOST ZAPRAVO TO I NIJE. A OPET LAKSE JE LJUDSKOJ VRSTIDA MISLI DA ZIVI U REALNOSTI. MLADJE GENERACIJE SVE CE MANJE IMATI PROBLEM SA TIM JER SE VIRTUALNA STVARNOST I REALNA STVARNOST SVE VISE PREKLAPAJU I UTAPAJU JEDNA U DRUGU. TAKO DA KAD NESTANE BUMER GENERACIJA I MOZDA X GENERACIJA NOVE GENERACIJE NECE UOPSTE IMATI PROBLEMA SA ILUZIJOM I REALNOSTI!