POLISI,KASABE, JUG, ZAPAD,BUMERI I ZUMERI

 ZIVOT NAM U MNOGOME ODREDJUJE OKOLINA, VASPITANJE, OBRAZOVANJE, DRUSTVO  U KOME ZIVIMO I JOS MNOGO TOGA. ZNACI POSTOJI   MNOGO UTICAJA NA NAS ZIVOT. DA NE BI ZIVELI MIMO SVETA UGLAVNOM SE PRIKLANJAMO VECINI. A TOLIKO MOGUCNOSTI IMA. NICIM SE ZAPRAVO NE NAGRADJUJE NASA PROSECNOST, NASE NE STRCANJE IZNAD OSTALIH. I ZATO NAM JE IZIVOT, PROSECAN, SUVOPARAN, U VECINI SLUCAJEVA NESRECAN. I NE NE KRIVIM NIKOG STO JE TAKO. PA REKOSMO DA MORAMO DA ZIVIMO KAO SAV OSTALI SVET, AKO HOCEMO DA BUDEMO SPOKOJNI U TOM SVETU. MOMO KAPOR JE TAKO DAO PRIKAZ JUGA I ZAPADA DA ZAISTA NE TREBA KVARITI NIKAKVIM OBJASNJENJIMA.

“Postoji nekoliko nedelja u svakoj godini, kada se siromašni Jug sveti bogatom Severu za sva vekovna poniženja.

Jer, ma koliko bila velika razlika između Istoka i Zapada, još je veća između Severa i Juga. Istok i Zapad se razlikuju ideološki – Sever i Jug, suštinski.

Na Severu kiša, na Jugu sunce.

Tamo pivo i kobasice, ovde masline i vino.

Tamo zimski kaputi, ovde majice bez rukava.

Gore bledunjave plavuše, dole – temperamentne crnke.

Na Severu, narod smrznutih pilića – na Jugu fjaka na gradele. Jug ne zna da radi – Sever ne ume da živi.

Lukavi Sever je nabio naivnom Jugu komplekse, izmislivši mit Centralne Evrope.

Frojd, Kafka, Musil, kapuciner, novine na trski, mermerni stočići, valceri Johana Štrausa, Šenberg i viršle u pecivu…

Zbunjeni Jug nije mogao da se seti Aristotela, Platona, Sokrata, Grka Zorbe, pečene jaretine, Aja Sofije, peščanih plaža i manastira u dolinama…

Mada me niko ništa ne pita, ja, lično, više volim kozji sir i crno vino, kamen i oštru senku, od gnjecavih srednjoevropskih štrudli i šufnudli; poslednja konoba pokrivena kamenim pločama, lepša mi je od bečkog „Sachera”, koji izgleda kao istoimena torta iznutra.

Ipak, da bi nekako preživeo, siromašni Jug odlazi da jedanaest meseci dirinči na Severu, najprljavije i najteže poslove. Sever ga je nabio u najdublje kanale, u najsmrdljivije kanalizacije, živog ga zakopao u temelje svoga blagostanja; podigao ga visoko nebu pod oblake na kranove i skele budućih palata, pretvorio ga u poslugu, u sudoperu…

Ali, kad jedanput godišnje bedni đubretar dođe kući na rodni Jug, istog časa se pretvara u plemića, u koga se zaljubljuju severnjakinje na letovanju.“

Momo Kapor, Istok Zapad

 JOS MALO TIH RAZLIKA

 

Holivud nije - kako se pogrešno smatra - fabrika ružičastih snova. Holivud je fabrika ružne jave.

Ako ste pročitali moju jučerašnju recenziju filma „Megalopolis“ - pa još ako ste pogledali i film - i ako malo mućnete glavom, biće vam jasno da je glavni junak Cezar Katalina (Adam Drajver) arhetip tipova poput Ilona Maska, a lako ćete u ostalim (listom negativnim junacima) prepoznati demagoge koji su od svetske istorije napravili porodični biznis i koji jebu pa rasturaju globalnu sirotinju raju.
Stvar sa civilizacijama vam je kao s letnjim solsticijem. Znate kako to ide, dani bivaju sve duži, prvog dana leta dan je najduži, već sutra obdanice počinju da kraćaju, slično i „pik“ civilizacije potraje kratko (jedva malo duže od jednog dana) i onda počinje najpre lagano opadanja i - na kraju - sunovrat.

To je najjezgrovitije postavio stari obešenjak Alfred Žari, napisavši: „Moramo što više da rušimo da bismo posle imali više da gradimo.“
U tom će smislu (najverovatniji) pobednik u aktuelnom ratu za kraj civilizacije (a možda i sveta) biti „kolektivni Zapad“. A evo i zašto, što reko Blic. Zato što Rusija, obuzeta imperijalnim sanjarijama, traći oružje, sredstva i ljudstvo da bi nešto sagradila - u datom slučaju Ruski svet - dočim „kolektivni Zapad“ (čitaj Amerika) čini to isto da bi - namlatio pare. Pa i to smo saznali iz jednog filma - konkretno JFK - ne iz mrsomuđenja teoretičara i analitičara. Setite se scene u kojoj insajder iz „tamo gde treba“ objašnjava Džimu Garisonu (Kevin Kostner) zašto džaba kreči, zašto neće otkriti političke pozadince atentata na Kenedija i zašto rat neće biti završen dok se ne naredi „odozgo“.
„Vidi“, kaže insajder Kostneru, „godišnje se u Vijetnamu polupa 3.500 helikoptera ‘bel’ po ceni od 2,5 miliona dolara, da ne pominjem ostalu ranu i džebanu, pa ko je lud da se odrekne tog profita, džaba krečiš, druže, no chance.“

Jbg, jedna je stvar Megalopolis, sasvim je druga stvar Megakasaba. Tek sad dolazimo in medias res. Kraj civilizacije, ali „đe smo mi tune“. Kao što je i pokvaren sat jednom dnevno tačan u sekund, tako će se i Ćosićev luping „o zaostalosti kao našoj komparativnoj prednosti“ uskoro pokazati tačnim.
Stvar je jednostavna. Budući da smo jedva - i to protiv volje - zakoračili u civilizacije, imaćemo najmanje štete od njenog kraja.

UBEDJENI SMO DA JE NAMA BILO BOLJE (SRECNIJA VREMENA?)

Mi smo tako formatirani da smo činjenicu progresa oduvijek uzimali zdravo za gotovo, kao nešto normalno i neizbježno.

Ne postoji ništa normalnije od toga da stari ljudi zavide mladima. Da sam izlupana Lada Niva prve generacije ilitiga VAZ 2121, bio bih ljubomoran na ganc novog Range Rovera L460. Dotrajao, ružan, nagrižen hrđom, tehnološki prevaziđen i bez ikakve dodatne opreme, htio bih biti netom sklopljeni automobil neodoljiva dizajna i blistavih performansi. Tako nekako stoje stvari i s ljudima.

Ne morate biti sociopat, barem ne preveliki, da biste osjećali zavist prema mladićima i djevojkama čiji su unutrašnji organi na tvorničkim postavkama, naročito ako vaš medicinski dosje ima opseg klasičnog, dakle, debelog ruskog romana. Oni se ujutro katapultiraju iz kreveta, a vi, pak, ustajete kao u usporenom snimku. Dok vi dogmižete do zahoda, oni su se već odjenuli, oprali zube, stigli do bašte omiljenog lokala i naručili prvi espresso. Mladi jure kao da sutra nikada neće svanuti, a vi se iznemogli vučete iako niste sigurni da ćete dočekati zoru sljedećega dana. I kako im ne zavidjeti?

Tako stoje stvari otkada je svijeta i vijeka. Pardon, tako su stvari stajale, jer u zadnje vrijeme primjećujem neobičan fenomen koji se iz dana u dan sve više širi. Puno dama i gospode mojih godina, mrvicu starijih ili mlađih, ali tu negdje, nadomak dobi koja se obično opisuje kao zrela – iako je, ruku na srce, i malo više od toga, naime, prezrela – govore mi da se nikada i nipošto ne bi htjeli naći u koži klinaca. Je li stvar u tome da su se naprosto umorili od života i ne bi htjeli iznova prolaziti kroz sve teškoće koje su ostavili iza sebe?

Ne bih rekao, jer nitko od njih nema iza sebe strašnu, traumatičnu prošlost, a godine im nisu zatukle umijeće radovanja, i dalje pronalaze dovoljno novih razloga za veselje. U čemu je onda stvar? Zašto moja generacija koja je pregrmjela i slom jednog poretka, i grozan rat, i predatorsku tranziciju, dakle, nagledala se koječega, vjeruje kako je nama bilo bolje nego što će našoj djeci ikada biti?

ZNATE LI DA TRENUTNO ZIVI 10 GENERACIJA LJUDI I SVAKA IMA SVOJU KLASIFIKACIJU. I NIJEDNA NIJE RESILA ONE PROBLEME SA POCETKA PRICE. SVAKA GENERACIJA DRZI SE ISTOG SABLONA ZA ZIVOT I TO JE TO.

 Međugeneracijski jaz nije stvar 21. veka, ali jeste tema o kojoj se poslednjih godina naročito raspravlja, budući da je ubrzan tehnološki razvoj, kao jedan od bitnih faktora, doveo do primetnijih i većih razlika nego što je to ranije bio slučaj. Od privatnih pa sve do poslovnih okruženja, vreme rođenja postalo je predmet savremene stereotipizacije generacija na globalnom nivou. Svaka poseduje određeno ime, ograničena je istorijskim periodom i opštedruštvenom klimom u kojoj njeni pripadnici odrastaju i obuhvata niz osobina koje postaju sastavni deo lične karte pojedinca.

Američki istraživački centar Pju ističe da ne postoji nijedna zvanična komisija niti grupa nadležna za donošenje odluke o tome kako će se koja generacija zvati, niti koji će vremenski period obuhvatiti, već se na osnovu različitih predloga, a kroz pomalo nasumičan proces s vremenom gradi konsenzus u javnosti i ustaljenom govoru. Tako su izgubljena generacija (1883-1900), najveća generacija (1901-1927) i tiha generacija (1928-1945), samo deo čitavog spektra od kraja 19. veka pa sve do današnjih bumera, zumera, milenijalaca i njihovih daljih naslednika.

Bumeri

Kao što joj ime kaže, bebi-bum generacija određena je istoimenim fenomenom - periodom nakon Drugog svetskog rata koji su obeležili nagli skok nataliteta širom sveta, prosperitet i porast konzumerizma. Pripadnici grupe rođeni su između 1946. i 1964. godine, a danas čine oko 26 odsto celokupne populacije, zbog čega su po brojnosti na drugom mestu, odmah ispod milenijalaca. Trenutno imaju između 60 i 78 godina.

Stasali su u periodu ekonomske stabilnosti i višeg društvenog standarda. Uglavnom su konzervativni, sa izraženim antiratnim sentimentom, idejom pravde i slobodom kao glavnim karakteristikama. Govoreći o Srbiji i regionu, ova generacija je prolazila kroz rat, inflaciju i slom društva upravo u momentu kada su njeni pripadnici gradili porodice.

Već je kod bebi-bumera uočen znatan tehnološki napredak, zbog čega važe za najveće konzumente tradicionalnih medija, poput radija i televizije. Ali oni su napravili kompjutere i mobilne telefone. Poznato je i da poseduju najveće materijalno bogatstvo ukupno gledano, mada će uvek pre plaćati gotovinom nego platnim karticama i kupovati fizički u radnjama nego u onlajn prodavnicama. Iako zaostaju za mlađim generacijama, podaci globalne platforme Statista pokazuju da njih 78 odsto koristi Fejsbuk, a 67 odsto Jutjub. Njihova deca označena su kao naredna, generacija iks (X).

Generacija iks

Predstavljaju manje brojnu generaciju u poređenju sa prethodnom i onom koja će ih naslediti, sa ljudima rođenim od 1965. do 1980. godine. Imajući u vidu veličinu i uticaj bebi-bumera i predstojećih milenijalaca, ponekad je nazivaju i „zaboravljenim srednjim detetom“. Danas imaju između 44 i 59 godina. Slovo „iks“ po sebi označava nepoznat, promenljivi faktor, ali i nedostatak konkretnog pravca u odnosu na druge generacije. Imali su želju da naprave distancu od očekivanja prethodnika i u određenom smislu izgrade individualistički identitet.

Istraživanje svemira, pad Berlinskog zida i razvoj moderne tehnologije samo su neki od važnih događaja i procesa koji su na globalnom nivou obeležili period njihovog odrastanja. Možda ono najvažnije što će ostati iza ove generacije su društvene mreže, jer su većina njihovih tvoraca, barem onih prvih pa samim tim i najvažnijih, pripadnici iks generacije, osim izuzetka Marka Zakerberga, koji je milenijalac.

U Srbiji je ova generacija prošla bombardovanje i hiperinflaciju 90-ih, kao i veliku tranziciju - krah Jugoslavije i socijalizma i prelazak na sadašnji kapitalizam. Karakteriše ih nezavisnost, viši stepen obrazovanja u odnosu na bumere i generacije pre njih, ali i fleksibilnost, budući da su svedočili i jednoj tehnološkoj tranziciji, te prelasku iz analognog u digitalno doba u već zrelim godinama. Njih nasleđuju čuveni milenijalci.

Generacija ipsilon (Y) - milenijalci

Period od 1981. do 1996. rezervisan je za milenijalce, koji u ovom trenutku imaju između 28 i 42 godine. Naziv su dobili po tome što su rođeni pred sam kraj prošlog milenijuma. Detinjstvo ove generacije obeležio je tehnološki napredak, koji je doneo potpunu transformaciju do tada poznatog sveta.

Upravo je to jedan od glavnih razloga zašto im se pripisuju dobro prihvatanje promena, radoznalost i timski rad. U Srbiji je ovo generacija koju su dočekali nesigurnost, siromaštvo i neizvesna budućnost, pa se možda i zbog uticaja takve klime smatraju najbrojnijom grupom na različitim protestima u zemlji poslednjih godina.

Internet revolucija i kasnija pojava društvenih medija, napadi 11. septembra, svetska ekonomska kriza 2008. godine, pa i pandemija korona virusa, neki su od ključnih događaja koji su obeležili odrastanje milenijalaca u svetu. Nekima od njih svedočila je i generacija zed (Z).

Generacija zed (Z) - zumeri

Mada su milenijalci bili praktično prva generacija koja je stasala u digitalnom svetu, zumeri, iGeneracija ili postmilenijalci su, s druge strane, prvi koji su u takvom svetu i rođeni. Reč je o generacijama između 1997. i 2012. godine, koji sada imaju od 12 do 27 godina.

Generacija rođena sa mobilnim telefonima, koja je postala punoletna tokom pandemije korona virusa, prema nekim istraživačima, smatra se da poseduje iste karakteristike kao i milenijalci, samo što su one sada ekstremnije - oni su visokoobrazovani, digitalno pismeni, ali su i dobri preduzetnici. Zbog hiperpovezanosti u kojoj žive, dosta su sličniji vršnjacima u svetu u odnosu na pripadnike generacija koje su im u Srbiji prethodile. Ističu inkluzivnost, socijalnu pravdu i stavljaju veliki akcenat na svest o mentalnom zdravlju. Posmatrajući prethodne generacije i njihova iskustva, oprezniji su i teže finansijskoj sigurnosti i većoj hrabrosti na poslovnom planu.

Ono što sledi nakon generacije zed jeste alfa. I mada mnogi stručnjaci navode da je još rano da govorimo o njihovim opštim karakteristikama, ono što je sigurno jeste da digitalni svet za njih postaje nova stvarnost. Pretpostavlja se da će biti rasno i etnički raznovrsniji, ali i obrazovaniji u odnosu na sve generacije koje su im prethodile.

 Velike promene do kojih je došlo su pre svega kulturne, i kao takve doprinele su sadašnjim generacijskim podelama.

„Razvoj audio-vizuelne i tehnologije komunikacije, po mom mišljenju, mnogo je odvojio mlade od starijih i srednjih generacija. To je kod nas povezano i sa uvođenjem sistema kapitalizma. Ne samo da postoji tržište robe – od tehničke, modne, do prehrambene, već postoji i tržište informacija. Važna karakteristika društva je da se danas segmentira tržište namena sadržaja tako što se planira po potrebama određenih generacija. Zapravo se predviđa kakav senzibilitet i kakve potrebe ima koja generacija. Mislim da je to, zajedno sa sveopštim ubrzanjem, jedan od glavnih razloga sve većih razlika među generacijama“, . U 20. veku, a pogotovo nakon Drugog svetskog rata, taj se generacijski jaz produbljuje, zato što nova saznanja i nove tehnologije donose i drugačiju vrstu svesti, epohalne svesti koja se menja, ali i duh vremena koji zahteva odbacivanje starih načina mišljenja i starih vrednosti, koji su prethodno bili uzdignuti na tron neupitnosti“,

Međutim, u pogledu oštrih podela između generacija, on objašnjava da je činjenica da su ljudi skloni uopštavanju, stereotipizacijama i etiketiranju „zato što nam je tako lakše“, a ne zato što je zaista tako.

„Sve te podele među generacijama treba uzeti samo kao jedan generalni okvir, kao situaciju koja do izvesne mere oblikuje početne koordinate naših života. Razvoj društvenih odnosa i protivrečnosti u okviru njih, razvoj tehnologije koji je u osnovi toga, odnosno način proizvodnje, umnogome definišu šta će biti generacijski okvir. Svakako se ne može na osnovu godine rođenja, kao krvna slika određivati osobina svakog pripadnika generacije. One su i unutar sebe protivrečne i nisu toliko homogene. Postoje opšta kretanja i pravila i treba stvari posmatrati u odnosu na njih, ali generalizacije su po definiciji uvek netačne, koliko god nama bilo lako, a nekada i neizbežno da se njima služimo

„Društveni odnosi, ekonomski i istorijski momenat - to je ono što jednu generaciju određuje. Nema oštrih granica. Mlađi milenijalci će sigurno više ličiti na zumere i obrnuto - stariji zumeri će više ličiti na milenijalce. Nisu granice ni jasne, ni čvrste, mada su demografi, da bi ih podelili, postavili model koji je manje-više univerzalno prihvaćen. Gledati sve samo u kontekstu determinizma generacije, kao i gena koji isto nisu naša sudbina, predstavlja svođenje na faktore koji nisu jedini“,„Definišu se na osnovu određenih tehnoloških dostignuća, društvenih konteksta, mada se može reći da predstavljaju izvesni stereotip. Bebi-bum obuhvata period od 1946. do 1964, ali se, recimo, kod nas zna da je već 50-ih godina ta generacija bila gotova. Već od 1955. pa nadalje, generacije su bile sve manje brojne i potpuno se razlikuju od onoga što se dešavalo na Zapadu. To je najbolji primer da se generacije generalno ne poklapaju u svetu. Negde to jeste trajalo do 1964, ali negde je, kao kod nas, trajalo do sredine 50-ih“

 Uprkos tome što su potonje generacije određene prvenstveno prema tehnološkim dostignućima, nije moguće tvrditi da se svi pripadnici rođeni u nekim godinama mogu tim okvirom i identifikovati.

„Generacije se određuju i na osnovu stavova, kao i njihovog odnosa prema drugim generacijama. One nisu svuda iste. Pre bih vratila da se određuju na osnovu godine, odnosno perioda rođenja, ali u samim porodicama. Imate dve ili tri generacije zavisno od sastava porodice pa na osnovu toga možemo i da definišemo. Ova podela na generacije ima smisla ako gledamo dokle su na globalnom nivou stigli nauka i tehnika, komunikacije, kako se odvija društveni život, ali gledano po strogom odvajanju da neko mora da pripada baš toj generaciji koju određuje specifičan društveno-tehnološki koncept, ali ne možemo reći da treba generalizovati bukvalno na sve“, 

SVE SE MENJA I TO JE U REDU. ZUMERI CE POBEDITI BUMERE, JUG CE POBEDITI ZAPAD, BOLIVUD CE POBEDITI HOLIVUD .... BICE TIH PROMENA SIGURNO.