PODOBNE I NEPODOBNE KNJIGE

.

 NECETE VEROVATI. NI JA NE MOGU DA POVERUJEM STA SE RADI SA KNJIGAMA. KO TO ODLUCUJE STA SU PODOBNE A STA NEPODOBNE KNJIGE? RECIMO RIJALITI PROGRAMI SU TOTALNO NEPODOBNI PA NISU IZBACENI SA TELEVIZIJE. CRNA HRONIKA I UOPSTE STRASNE VESTI O SVAKAKVIM MOGUCIM APOKALIPSAMA  KOJE OCEKUJU LJUDSKU VRSTU SU ISTO NEPODNE PA IH MOZETE VIDETI NA  SVIM STAMPANIM I ELEKTRONSKIM MEDIJIMA. DA NE GUBIMO SUSTINU PROBACU SAMO DA VAM ISPRICAM O NEKIM KNJIGAMA KOJE SU PROTERANE I TO GDE IZ HRAMA UCENJA  - SKOLE.

Osumnjičeni su i Nušićevo "Sumnjivo lice" i poezija Desanke Maksimović, a nije jasno da li su sporne knjige za decu "bolesne", ili je potrebno da lektire postanu rodno senzitivne

Od "Romea i Julije", preko "Dnevnika Ane Frank" i "Sumnjivog lica", do pesama Jove Jovanovića Zmaja - beogradska osnovna škola "Braća Baruh" izbacila je 617 izdanja iz svoje biblioteke klasifikujući ih kao "bakteriološki neispravne" i opasne za decu.

Međutim, iz advokatske kancelarije Radić su prošle nedelje upozorili da su navedene knjige odbačene zato što je škola "Braća Baruh" u decembru donela odluku da uskladi rad sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, a navedena dela nisu podobna i napisana u skladu sa zahtevom korišćenja rodno senzitivnog jezika, kao i da u procesu revizije koju je škola sprovela po nalogu Biblioteke grada Beograda postoje brojni propusti. 

Na listi knjiga koje je škola odbacila, a u koju je RT Balkan imao uvid, pored pomenutih nalaze se i "Mačak u čizmama", "Gospođa Bovari", "Tom Sojer" i "Knjiga o džungli", ali i pesme Desanke Maksimović. Odbačena izdanja su uglavnom iz druge polovine dvadesetog veka, ali ima i onih iz 2011. i 2014. godine.

U izveštaju o sprovedenom nadzoru nad stručnim radom školske biblioteke istaknuto je da "postoji veliki broj dotrajalih i bakteriološki neispravnih publikacija koje se moraju izlučiti iz fonda". Prema propisima, objašnjava za RT Balkan advokat Milenko Radić, vi možete da otpišete samo "neupotrebljive" knjige koje nije moguće popraviti (na primer - pocepane). 

"Kada se sprovede revizija i identifikuju takve knjige, škola je dužna da o tome informiše Narodnu biblioteku Srbije i postoji rok od 15 dana da se vidi šta će se sa njima uraditi. Ovde to nije bio slučaj, već popis knjiga i dalje nije završen", navodi Radić naglašavajući da ga "interesuju samo propisi, a ne politika".

Kako navodi advokat, 15. decembra škola "Braća Baruh" usvojila je plan rada koji je napravljen na osnovu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, kojim se, između ostalog, propisuje i obaveza korišćenja takozvanog rodno osetljivog jezika. 

"Prošle godine počela je procedura menjanja standarda kvaliteta udžbenika. To znači da je doneta odluka da se svi udžbenici povuku iz opticaja i da se napišu novi u skladu sa novim standardima o rodnoj ravnopravnosti i rodno osetljivim jezikom. Oni moraju da budu napisani najdalje do 20. maja sledeće godine, a već od naredne godine moraju da uđu u upotrebu", objašnjava Radić.

Plan je pisan u inostranstvu, u prisustvu premijerke Srbije Ane Brnabić i tadašnje ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović, koje su zvanično opravdavale sporan zakon time "što Srbija već dve godine nije otvorila nijedan pregovarački klaster EU, a na ovaj način bi se primenio Klaster 4", rekao je Radić. 

Kako navodi advokat, iz škole su im poručili da su "bakterijski neispravne" knjige već poslali na jug Srbije, odnosno na Kosovo i Metohiju.

"Termin 'biološki neispravne', kojim je škola označila nepodobne knjige - ne postoji. Postoje institucije koje se bave takvim istraživanjima, ali to ne može da utvrdi činovnik u biblioteci", objašnjava Radić.

Iako smo nedelju dana pokušavali da dobijemo odgovor od nadležnih u školi "Braća Baruh", oni su odbili da objasne situaciju i odgovore da li su druga izdanja pomenutih izbačenih knjiga ostala u školi, te na koji bi način bakteriološki neispravne knjige opasne za decu u Beogradu bila podobna za decu na na jugu Srbije i na KiM. ored toga, ostaje otvoreno i pitanje kako bi se školske biblioteke uskladile sa zahtevom korišćenja rodno senzitivnog jezika, budući da njime nije pisana nijedna izdata knjiga za decu.

Na primer, evo kako bi glasio početak rodno senzitivne izbačene bajke "Mačak u čizmama":

Jedan/a vodeničar/ka imao/la je tri sina/ćerke/deteta, a povrh tog i vodenicu, magarca/icu i mačka/ku. Sinovi (ćerke, deca) su mleli/e, a mačor/ka je hvato/la miševe/ice. Kad vodeničar/ka umre, tri sina (ćerke, deca) podeliše nasledstvo…

Ukoliko je ovoliko teško ispratiti bajku napisanu rodnosenzitivnim novogovorom, ostaje sasvim nejasno kako bi izgledali komplikovaniji udžbenici, klasici i poezija.

 Sudeći po spisku Zavoda za obrazovanje i vaspitanje stradali su klasici, ali su i mnoga dela zamenjena drugim delom istog pisca. U obaveznu lektiru uvršteni i horor romani.

Udruženje književnika Srbije je predlog videlo kao proglašavanje Desanke Maksimović "nižerazrednom pesnikinjom u srpskim školama."

I na društvenim mrežama je nastala prava pobuna- citirani su Desankini stihovi, navođena druga njena dela kao svojevrsni protest.

Protestovalo se i ispred Ministarstva prosvete. Glumice i glumci su recitovali pesme Desanke Maksimović, a dramaturg Siniša Kovačević je tada izjavio da se "ovde radi o jako ozbiljnoj stvari, o zasecanju u koren".

Velika prašina se podigla u javnosti nakon što je Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja u okviru izmena nastavnog programa predmeta Srpski jezik i književnost najpre izbacio iz trećeg razreda gimnazije izbor poezije, a iz četvrtog zbirku "Tražim pomilovanje", čuvene pesnikinje Desanke Maksimović.

Odmah su reagovali srpski književnici poput Matije Bećkovića, Ljubomira Simovića, kao i Zadužbina "Desanka Maksimović."Zahtevi za pomilovanje pesnikinje sa društvenih mreža, a i glasna pobuna u medijima stigli su do Ministarstva prosvete, Nacionalnog prosvetnog saveta i Zavoda za udžbenike, pa je odluka pre dva dana promenjena - dela Desanke Maksimović ostaju u srednjim školama.Međutim, tačka na društvenim mrežama kao da nije stavljena. Na Twitteru i Facebooku i dalje kruže spiskovi "izbačenih" književnih dela.

Proverili smo koliko su ti spiskovi tačni i šta zaista nije u program za srednje škole (ali i 7. i 8. razred osnovne škole)

U Zavodu za obrazovanje kažu da postoje dela koja su u gimnazijskom programu zamenjena drugim delima istog pisca ili se obrađuju u osnovnoj školi.

Tako današnji osmaci više ne čitaju Gogoljevog "Revizora", ali čitaju "Šinjel". Umesto "Narodnog poslanika" Branislava Nušića obrađuju "Gospođu ministarku." I Andrićev "Ex Ponto" je zamenjen "Anikinim vrmenima." U 7. razredu "Pop Ćira i pop Spira" zamenjen je "Čiča Jordanom."

Iz programa je zato potpuno izbačen čuveni Tolstojev "Rat i mir" (bio je u alternaciji sa Anom Karenjinom), "Vreme smrti" Dobrice Ćosića, klinci ne upoznaju ni odanost Manolinija u lektiri "Starac i more", ali “ne muče“ se ni sa četiri toma "Tihog Dona" Mihaila Šolohova.

Među obaveznim knjigama za čitanje su i naslovi od nekih autora koji su prvi put u programu poput "Doroteja" od Dobrila Nenadića,, "Izvrnuta rukavica” Milorada Pavića, zatim "Čudo u Jabnelu" od Borislava Pekića, Geteov “Vilnski kralj”, kao i horor knjige poput “Frankeštajna” Meri Šeli.
DECA NISU KRIVAJedna od najčešćih rečenica, koja se čuje u vreme beogradskog Sajma knjiga, je: „Ljudi danas ne čitaju dovoljno“. Posebna briga se, tom prilikom, usmerava na mlađe naraštaje, brigom: „Mladi danas ne čitaju dovoljno“. Obe tvrdnje su skoro tačne, ni odrasli, ni mladi ne čitaju dovoljno, višak je samo reč „danas“, jer nikada nisu dovoljno čitali. Da jesu, ne bi pisci i pesnici bili sirotinja i umirali od sirotinjskih bolesti. Naravno da je dodatno pitanje, u kom visi konstatacija, šta ljudi čitaju. Tome sledi uzdah da su ljudi nekada čitali kvalitetnije knjige, a ne šund kao danas. I to „danas“ je opet višak, jer da je tako bilo, ne bi Bulgakov, koji je mogao pristojno da živi radeći kao lekar, bio u situaciji da nije imao šta da jede, niti bi Sremac molio tetku da mu sašije odelo, kao što bi, da je tako bilo, Dostojevski bio bogat, uprkos njegovoj sklonosti ka kockanju, dok Šopenhauera ne bi morala da izdržava majka koja je bila čuveni pisac – ljubavnih romana. Danas više niko ne zna za nju, a sina je istorija zapamtila, što u vreme kad je živeo nije baš moglo da ga nahrani. Tako i danas stoje stvari, ljudi ne čitaju dovoljno, naročito ne ono što vredelo čitati.

Pitanje je može li lektira da pomogne, jer njen zadatak bi trebalo da bude obogaćivanje rečnika, usađivanje pismenosti, upoznavanje sa književnošću kao granom umetnosti, pokazivanje šta mašta i reč mogu kada se udruže. Ni pre, ni sada, lektira to još uvek ne može, ponekad se čak čini da postiže sasvim suprotan cilj, odgurujući mlade od knjiga i čitanja. Potpuno je jasno da bi mladi trebalo da se upoznaju sa delima književnih klasika baš onako kao što je neophodno da upoznaju istoriju umetnosti ili istoriju razmišljanja oličenu u filozofiji. Problem je samo u tome što dela kojima se klasični pisci predstavljaju mladima, za mlade nisu pisana. Priznaćete da gimnazijalac, koji još uvek nije siguran da li zaista ima devojku, teško može da razume težinu bračnog trougla u „Ani Karenjinoj“, baš kao što ne može da shvati mirenje sa smrtnom presudom do koje, sa mukom prolazeći kroz nepojmljive apsurde dolazi Kafkin, Jozef K.

Krune decenijskog pisanja čuvenih pisaca su dela napisana upravo zahvaljujući promišljanju o životnim iskustvima, a ako nešto mladi nemaju su upravo životna iskustva. Ne može se očekivati da ih pomoću „Zločina i kazne“ ili „Braće Karamazovih“ razumeju i steknu.

Zbog toga mi još uvek nije jasno zašto se veliki, klasični pisci, ne predstavljaju kroz lektiru njihovim pisanjem koje bi za mlade bilo mnogo prihvatljivije, makar se radilo ne samo o temi, već i obimnosti dela. Svi od, recimo, gore navedenih pisaca su pisali pripovetke. Neke od njih su mesto našle u njihovim budućim, kapitalnim romanima. Dostojevski je pisao priče i pripovetke, koje bi mladi mogli lakše i sa više razumevanja da pročitaju, a u kojima se, ništa manje no u romanima, može videti njegova sposobnost i umetnost građenja likova, radnje, jezika. To važi i za Kafku, i za Tolstoja.

S druge strane, kada se lektirom predstavlja pisac, koji je upravo zahvaljujući svom majstorstvu u pisanju priča postao klasik, poput Čehova, nekoga nešto tera da ih deci predstavi u njihovoj najtužnijoj verziji. Tako sam ja morala, od voljenog Čehontea, da čitam priče koje sam najradije preskakala. Kako nekome ko je još dete objasniti tugu roditelja čije je dete umrlo, kako objasniti „Tugu“? Ili, kako objasniti smrt činovnika Červjakova nekome ko još školu nije završio, kamoli krenuo da traži posao, dok mu je strah od nadređenih, strah od ostajanja bez posla, uporediv samo sa Nušićevim dijalogom između nastavnika i učenika:

- Jeste li videli, deco, more?
- Nismo!
- E, vrlo dobro! Zamislite, dakle more i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi.

Pored zamišljanja mora koje nikada nisu videla, deca, zahvaljujući lektiri, moraju da zamisle i vremena o kojima nisu još učila. Jer se, vrlo često, ritam lektire i predmeta istorija ne poklapaju. Retki su nastavnici koji to primete i imaju volju da reše problem. U Velikom Gradištu sam, ne sa malim iznenađenjem, upoznala penzionisanu nastavnicu srpskog jezika, koju su učenici posebno voleli zbog toga što se trudila da im razumevanje lektire olakša lekcijama iz istorije, jer je teško razumeti književno delo ako ne razumete vreme u kome je nastalo ili o kom govori. Kad sam već kod Nušića, u moje vreme jednopartijstva čitali smo njegovog „Narodnog poslanika“, po prvi put srećući se sa predizbornom kampanjom.

Naravno da je veličina najvećih književnih dela upravo u njihovoj neprolaznosti, o sposobnosti pisca da stvori likove koji će biti besmrtni, onako kao što Čehovljeve likove i danas možemo sresti u poštama, kafanama, na ulicama, u lekarskim ordinacijama. Ali da bi razumeli njihovu večitost, čitaoci lektire moraju da vide razliku između vremena kada su nastali i onog u kom oni o njima čitaju.

Priča o istoriji ima još jednu dimenziju, jezičku. Moj otac je smatrao da patriotizma nema bez dobrog poznavanja maternjeg jezika i istorije svoje zemlje. Shodno tome mi je uveče, umesto „normalnih“ dečjih priča čitao epske narodne pesme, strpljivo mi objašnjavajući svaku reč koju nisam razumela ili poreklo stiha koji mi baš ništa nije govorio. Zato sam ja, kada je u školi na red stiglo upravo to narodno stvaralaštvo, bila spremna da konkurišem svakom guslaru. Ostatak razreda nije razumeo ni pesme, ni mene, ni nastavnicu. Ni posle tri decenije se stvari nisu promenile. Kada sam jednom iz Ljubljane stigla u Beograd, došavši kod najbolje drugarice, dočekala me je na vratima stana, uzela mi kofer i komandovala:

- Idi pravo u sobu, tamo te čeka Marko, sutra ima analizu „Početka bune protiv dahija“.
U sobi je njen sin Marko sedeo kao slika i prilika tuge i očaja lično.
- Ja ovo ništa ne razumem, kao rumunski da je.

Više od sat vremena sam Marku čitala stih po stih, prevodeći sve arhaizme i turcizme koje nije razumeo, objašnjavajući mu istorijsko poreklo stihova, baš onako kao što ih je moj otac meni „crtao“. Marko je u početku hvatao beleške, a onda je prestao da piše i samo slušao. Na kraju, kada je najbolja drugarica provirila i pitala da li analiziramo ovu ili pišemo novu pesmu, Marko je konstatovao da je to „baš lako“, da sve razume i da bi odmah razumeo da mu je nastavnica pesmu, kao ja, prevela. Naravno da Marko nije mogao da zna da je najčešće problem u tome što je nastavni program tako gust, da nastavnica nema vremena da prevodi, a s druge strane deca ne mogu da analiziraju nešto što ni jezički, a kamoli drugačije, kao književnu nadgradnju, ne razumeju.

Lektira i čitanje su teme o kojima bih mogla da pišem mnogo više no što mi je prostora ovde dato, možda je i dobro što ne mogu previše da se razmašem. Zato ću morati da prekinem samu sebe, pokušavajući da dođem bar do nekih zaključaka. Za početak, lektira nije pitanje pretencioznosti onih koji je planiraju, nije bitno šta su oni sve pročitali, važno je da misle od deci, o tome šta je njima od tog bitnog najpristupačnije za čitanje. Jeste, važni, najvažniji su velikani, ali potrebno je, recimo, dosta poznavanja istorije i života da bi čovek mogao da pročita „Na Drini ćupriju“. Do tog trenutka u životu je dovoljno da se čitaju Andrićeve pripovetke, pa jednog dana...

Bitno je lektirom ne isprepadati njene čitaoce, ne postići suprotno od nameravanog. Najvažnije je da deca osete da mogu da čitaju i pročitaju, da shvate. Ne samo deca, već i odrasli se boje stvari koje ne razumeju, a knjige zaista ne bi smele da budu sredstvo za plašenje.

Ako mislite da sam, u ovom tekstu, previše puta pomenula decu, ja sam ipak ubeđena da su i gimnazijalci, ali i mnogi punoletni ljudi, još uvek deca kada pred njih stavite krunska dela Tomasa Mana ili Tolstoja. Do čitanja tih dela treba stići postepeno i strpljivo. Jer, čitanje je teška disciplina. Pokojni avangardni pesnik, Vujica Rešin Tucić, mi je jednom rekao:

- Nije teško pisati, teško je čitati.Zato lektiru ne treba olako shvatati, niti deci prebacivati ono što im se prebaciti ne može.

 Gogoljev "Šinjel" umesto "Revizora", Sremčevi "Ibiš aga" i "Kir Geras" umesto "Zone Zamfirove", ali i horor romani poput "Frankeštajna", samo su pojedine prošlogodišnje novine u školstvu.Krajem 2019. godine najavljeno je koja će dela biti uvedena u obaveznu lektiru, a koja će biti izbačena, ali se prašina digla baš sad, u junu 2020.  Još tada je zamenica direktora Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) Dejana Milijić Subić  istakla da je uvođenje novih, intrigantnih književnih dela u lektiru pokušaj da se u nastavu srpskog jezika i književnosti uvede dijalog književnih epoha,

Kada je realizam u pitanju došlo je do manjih izmena, pa je tako Gogoljeva drama "Revizor", zamenjena drugim njegovim delom "Šinjel".

Milijić Subić kaže da se se za to odlučili jer se gimnazijalcima u četvrtoj godini predoči čuvena rečenica Dostojevskog "Svi smo mi izašli iz Gogoljevog šinjela", a da oni ne znaju o čemu je reč jer nisu čitali "Šinjel".

Na spisku obavezne lektire je i dalje "Čiča Gorio" Onore de Balzaka, Tolstojeva "Ana Karenjina", ali je izostavljena "Zona Zamfirova" Stevana Sremca.Odlučeno je da se Zona Zamfitrova ne radi, jer je film toliko popularan da se učenici zadržavaju u domenu filmske produkcije, a ne pročitaju delo. Uveli smo neka druga Sremčeva dela kao što su 'Ibiš aga' ili 'Kir Geras' - pojasnila je Milijić Subić za Tanjug.

Od dela našeg nobelovca Ive Andrića za gimnazijalce će i dalje obrađivati "Put Alije Đerzeleza" i "Most na Žepi", ali su spisku prvi put pridodata i "Anikina vremena".

Aleksandar Puškin je ostao u obaveznoj lektiri sa delom "Evgenije Onjegin" dok su "Cigani" sada u izbornom paketu, a bili su u obaveznom. Takođe, Molijer je iz obavezne lektire predviđen u izbornom delu.

Đaci će obrađivati i više pesama Laze Kostića, te će osim "Santa Marija dela Salute" i "Među javom i međ' snom" ubuduće analizirati i "Spomen na Ruvarca".

Novo u ponudi lektire je delo Vuka Karadžića "Pismo knezu Milošu", dok je do sada bio "Uvod u rječnik" i Kritika na roman Ljubomiru u Jelisijumu.

Od baroknih dela ostala su u obaveznoj lektiri dela Zaharija Orfelina, dok je đacima i profesorima ostavljeno da odaberu neka dela iz savremene književnosti ili iz istorije književnosti, kao što je Pedro Kalderon de la Barka "Život je san", zatim poezija Milisava Tešića, roman Radoslava Petkovića "Sudbina i komentari", pripovetke Milorada Pavića, kao što je "Silazak u Limb" ili "Izvrnuta rukavica".

- Kada je prosvetiteljstvo u pitanju Dositej je ostao nosilac tog programa. Međutim pored dela 'Pismo Haralampiju ' i 'Život i priključenija' ovoga puta je uvršćena i pesma 'Vostani Serbije' jer ona predstavlja sublimaciju prosvetiteljskih ideja - pojašnjava sagovornica Tanjuga.

Kada je romantizam u pitanju ima dosta promena, te je tako delo Viktora Igoa "Predgovor Kromvelu", zamenjeno Novalisovim esejima.

U izbornom paketu dat je širok dijapazon novih književnih dela, kao što su horor priče Edgara Alana Poa "Pad kuće Ušera", "Maska crvene smrti".

- Tu je Meri Šeli sa svojim 'Frankeštajnom', prva žena koja je napisala horor roman. Takođe, roman savremene književnosti Mirjane Novaković 'Strah i njegov sluga', koji je pobudio veliko interesovanje javnosti kada se pojavio. Govori o istorijskom događaju, gde je komisija Austrougarske došla u Srbiju da istraži priče o vampirizmu - naglašava Milijić.

U izbornom paketu lektire za drugi razred gimnazije predloženo je 19 naslova, a učenici i profesori biraju osam koje će obrađivati.

Osim lektire, u programu nastave za srpski jezik i književnost za drugi razred gimnazije, predviđeno je da profesori u radu sa učenicima više pažnje posvete govornim veštinama i pravopisu.

MOZDA JE OVO RAZLOG STO NASA DECA GOVORE JEZIKOM KOJI JE MESAVINA SRPSKOG I ENGLESKOG I KOVANICA KOJE JE DONEO INTERNET SA SVE SKRACENICAMA JER KO CE NA TELEFONU DA KUCA CELE RECI. DODUSE U RAZGOVORU BI TREBALO DA SE KORISTE CELE RECI, SRPSKE NASE RECI. SECEMO GRANU NA KOJOJ SEDIMO I DECA ZAISTA NISU KRIVA. DA LI JE MOGUCE DA NE POSTOJE ODRASLI OBRAZOVANI LJUDI KOJI BI NAPRAVILI SKOLSKU LEKTIRU PRLAGODJENU NOVOJ GENERACIJI ALI I LEKTIRU KOJA SADRZI KLASIKE KOJI SU NASI KORENI,CELOKUPNOG SRPSKOG RODA, SA OBICAJIMA, VEROVANJIMA . TAKODJE I KLASICI SVETSKE KNLIZEVNOSTI NIKAKO NE TREBA DA PREZIVE 'SECU' IZ POTPUNO BEZVEZNIH RAZLOGA. IMATE GORE PRIMER KAKO BI IZGLEDALO PISATI NA TOM RODNO SENZITIVNOM JEZIKU. SVASTA BAS. PA AKO SE TA GLUPOST UVUKLA U DRUGE SEGMENTE ZIVOTA NE DOZVOLITE DA SE UVUCE I U KNJIZEVNOST. JER I MI JOS UVEK GOVORIMO JEZIKOM KOJI IMA SAMO MUSKI ZENSKI I SREDNJI ROD. 

DECA SKRACUJU RECI JER SE VREME URZALO, A MI SAD KAD SE SRETNEMO ILI PISEMO PORUKU DA KAZEMO HEJ ZDRAVO GOSPODJO/ GOSPODINE,DA LI SI KRENULA/KRENUO NA POSAO? I SLICNO. STRASNO BAS KAKO NAS SAKATE NA NAJRAZLICITIJE NACINE. A OVAJ IM SE NE MOZE OPROSTITI NIKAKO. SKOLA JE HRAM KAO STO REKOH, PA ZAR SE U HRAMU SVECI ODBACUJU (ZNACAJNE KNJIGE ZA OPSTU KULTURU I ZNANJE SU SVETE) ILI SE SA ISTIM POSTOVANJEM ODNOSIMO PREMA SVIMA KOJI SU SVECIMA PROGLASENI?