U AMSTERDAMU SU SEKSUALNE RADNICE DOBILE SPOMENIK. OVDE IH I DALJE OMALOVAZAVAJU I PONIZAVAJU. NERETKO U SRBIJI PRODAJA TELA NA OVAJ ILI ONAJ NACIN ( ZA SEKS ILI ORGANE) UGLAVNOM SLUZI DA SE PREZIVI, PREHRANI PORODICA. OVDE NIJE PRICA O ELITNOJ PRISTITUCIJI U KOJOJ JE POLA ESTRADE ,A O STARLETAMA DA I NE GOVORIM. STA GOD ONE BILE. OVDE GOVORIM O ZENAMA KOJE PRODAJU SVOJE TELO ZA SITNE PARE, A CESTO IH ZLOSTAVLJAJU I VERBALNO I FIZICKI. NARAVNO NE PODRZAVAM PROSTITUCIJU ,ALI AKO JE SIMONIDA MOGLA DA IH OPRAVDA I NAPISE KNJIGU O NJIMA( GRABLJIVICA) ONDA CU I JA POKUSATI MALO DA ISPRICAM PRICU TUGE, PONIZENJA, SRAMA, MUKE I BOLA. I DA. AKO SU ZENE KRIVE STO NUDE SVOJE TELO ZA NOVAC ,KOME BI NUDILE DA NEMA MUSKARACA KOJI IH PLACAJU?
POCNIMO PRVO OD BORDELA
Kakav li je to samo prizor bio?! Svake nedelje, utorkom i petkom grupa devojaka pod punom večernjom opremom, sa mnogo šminke, kovrdžanim ili ispeglanim kosama, pod pratnjom žandara, šeta ulicama Beograda ne obazirući se na pogrdne povike i dobacivanja "uzornih žena“. One su prostitutke i idu na redovni lekarski pregled!
Prvi pisani zapisi o prostituciji datiraju iz vremena 4.000 godina pre Hrista (ne kaže se džabe da je to “zanat najstariji”). Najstarija javna kuća o kojoj su sačuvani podaci bila je u gradu Uruku u Sumeriji.
Srbija po ovom pitanju verovatno nije zaostajala za svetom. Stvar je u tome što kod nas nisu ostali nikakavi pisani tragovi. Ipak, ako se zna koliko su često ovim krajevima prolazile vojske, onda ni “pratilje logora” nisu mogle biti daleko.
Iako su se kasnije, početkom 20. veka, osamostaljivale i svojim zanatom zarađivale više, nijedna od njih nije ostavila trag u literaturi, među umetnicima, baš kao ni njihove mušterije iako se veruje da je među njima bilo i najznamenitijih Srba.
“Crveni fenjeri” u Zemunu
Prvi pisani tragovi o prostituciji u Beogradu potiču iz XIX veka. “Crveni fenjeri” najpre su se upalili u neposrednom susedstvu prestonog grada – u Zemunu u Ulici Ribarskoj. Kad su se preselili u Beograd zasvetleli su na Dorćolu u Vidinskoj i u Ulici Cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima.
Bordela je najviše bilo u Savamali. Današnja galerija “Manakova kuća” bila je jedna od prvih beogradskih harema i poznato leglo kurtizana, a iz policijskih izveštaja o racijama se vidi da je prostitutki bilo i na Vračaru, u Terazijskom kvartu i, zloglasnoj, Jataganmali.
Oni koji su hteli da prođu jeftinije, “prodavačice ljubavi” tražili su gde i danas – ispod Zelenog Venca i blizu takozvanog “Picinog parka” kod Ekonomskog fakulteta.
Kod lekara dva puta nedeljno
Stav države prema prostituciji u Srbiji nije se menjao vekovima – ona je bila ilegalna, a devojke koje su se njome bavile bile su kažnjavane i proterivane. Ipak, slično kao i u svetu, “zanat najstariji” ništa nije moglo iskoreniti.
Jedina razlika bila je u tome što je on u Parizu i Beču imao romantičarski, skoro mistični oreol, pa su kurtazine smatrane muzama umetnika, dok se u Srbiji vezivao za izveštaje o epidemijama tripera, gonoreje i sifilisa.
Sredinom XIX veka, vlasti su pokušale da nešto promene legalizujući pojavu. Iz tog perioda potiče i pomenuta “fešta” sa početka teksta jer su prostitutke bile dužne da dva puta nedeljno odlaze na lekarske preglede.
Ministar “vnutrenih dela” je 10. decembra 1871. godine, pod brojem 10072, po Knjaževini razaslao raspis “javni rad bluda i bludionica“. Tada je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) ubrzo u narodu prozvan “zavod za ljubav”. Pisalo se i o ekskluzivnim kurtizanama koje su iz austrogarskih zemalja dolazile na dvonedeljno “gostovanje” u Beograd.
Crvene fenjere, bar zvanično, ugasio je general Živković 1929. u vreme Šestojanuarske diktature. Deo javnosti koji su činile mušterije ovih dama se bunio, a bilo je i onih koji su mislili da je uvođenje ovog “zanata” u zakonske vode dobra ideja kojom se može izbeći širenje zaraznih bolesti.
Ponovna legalizacija je naročito bila blizu tokom 1935. kada je u Beogradu izbila strašna epidemiju tripera i gonoreje od kojih su, zaražena zajedničkim rubljem i sanitarijama, oboljevala čak i deca.
Na kraju, ovi zahtevi ipak nisu dobili pozitivan odgovor, a tako je ostalo sve do danas.
Sredinom pedesetih godina 20. veka u Zmaj Jovinoj ulici otvoren je renovirani „Lotos bar”. Kao podrumski prostor, nudio je „umetnički program” koji je uključivao mađioničare, vozače monocikla, žonglere, žderače vatre i, kao glavnu atrakciju, jedva obučene plesačice. To je odmah postalo senzacija. Kako su članovi novog komunističkog političkog establišmenta postajali redovni posetioci, a bar je iz ne tako skrivenog striptiz kluba prešao u, takođe, ne tako skriveni lokal prostitucije, radno vreme se stalno produžavalo. Da bi se ukinuo običan narod, ulazne cene, a posebno pića, su naglo porasle. Ubrzo su usledila i slična mesta: „Kristal Bar”, barovi u hotelima „Mažestik” i „Metropol”, kao i brojni striptiz klubovi devedesetih godina. Početkom 2000-ih, svi su bili zatvoreni.[99]
Ulična prostitucija se razvila od kasnih 1960-ih. Seksualne radnice su radile na prilazima Pančevačkom mostu i postale poznate kao stoperke („autostoperke”). Usled toga je izgrađen niz konaka duž Pančevačkog i Zrenjaninskog puta. Još jedna dugo preživela lokacija bio je Park Luke Ćelovića, gde se takođe razvila gej i transseksualna prostitucija. Park je dobio nadimak Picin park, dok su prostitutke nosile nadimak kamenjarke, po obližnjoj Kameničkoj ulice. Transrodni seksualni radnik Vjeran Miladinović Merlinka postao je slavna ličnost devedesetih godina. Druga lokacija koja je vremenom postala sinonim za prostituciju bio je Plavi most („Plavi most”) preko magistralnog puta između Konjarnika i MedakovićaU. Nastavljene su i javne kuće u starom stilu, a zatim su devedesetih godina 20. veka usledile porno prodavnice i agencije za poslovnu pratnju, neke čak i u Skadarliji. Od 2010-ih, neke elitne prostitutke postale su rijaliti TV zvezde, zvane „starlete”, iako su ih neprestano hapsile zbog prostitucije.[100]
PICIN PARK
ŠTAJGA – Od nemačkog Steige što znači strmina ili uspon. U
pitanju je nekad elitni reon Beograda (deo je Savamale) koji je vremenom
postao sinonim blud i greh i stecište ljudi sumnjivog morala - divlje
taksiste, džeparoše, pijance i naravno prostitutke. U pitanju je potez
koji svaki "dođoš" u Beograd mora da prođe - zahvata prostor oko glavne
autobuske i železničke stanice, sve do ekonomskog faulteta i Balkanske
ulice. Pod "štajgu" potpada i Svetonikolski park (daleko poznatiji po
ciničnom nazivu Picin Park) koji u večernjim časovima postaje prmoenada
niskobudžetnih prostitutki.
Ovaj toponim je toliko uvrežen u ulični žargon da se za neukusno i previše izazovno odevenu devojku može čuti komentar Al' se sredila, k'o za štajguIako ne predlažemo korištenje usluga
najstarijeg zanata na svetu (po pravilu niko svojom voljom ne završava u
istoj) ako Vam je potreban smeštaj blizu autobuske ili železničke
stanice, od apartmana koji se nalaze u neposrednoj blizini Štajge,
predlažemo da pogledate DURMITOR, BEOGRAD i BALKAN.
To je park u produžetku Kameničke, kod Ekonomskog fakulteta, između
Gavrila Principa i Karađorđeve; ne znam da li se ime Picino produžilo i
na park sa krstom iza autobuske stanice u kome su danas izbeglice, čije
bi takvo imenovanje tačno bilo, kao što je precizna slika da su
izbeglice u okolini Ekonomskog fakulteta, jer je izbegličko stanje (i
kretanje) prava slika ekonomije, ili ekonomija sama, granice su danas
granice novca, te je cela odbrana državnih i suverenih granica ponešto
apsurdna, mada je te apsurde teško uvideti kada se to događa nama i
„drugima“. (Eto jednog apsurda: kako objasniti pristanak na nove
izbore, na novi mandat iste vlasti u Užicu, recimo, gde je u pitanju ne
znam koliki iznos novca EU za prećišćavanje vode, samo nisu spremni da
ga prihvate, nisu do sada uradili šta je trebalo, i ukoliko biračko telo
ponovo glasa te iste koji ih bez vode ostavljaju onda oni zaslužuju
„sve što ih snađe“ (Marks). To jeste da budu žedni). Nikako nije bez
značaja toponim u kome su izbeglice, najinternacionalniji skup ljudi
koji doslovce manifestuju globalizaciju. I bitnu mogućnost naše
deprovincijalizacije, a čak i „inicijalna kapisla“ (kakvog li slogana)
evokacije solidarnosti. (To što neki trabunjaju o zidovima samo je povod
da se drugi pokažu kao velikodušni.) Topos izbegličkog zbora i zbega je
između Karađorđeve i Gavrila Principa, te eto prilike da se razmisli o
našoj istoriji i istoriji izbeglištva, i da se neka poređenja obave. Kao
i uporedna analiza stvarnoga kretanja po moru i kopnu u odnosu na
„Beograd na vodi“ (tako se to zvanično zove, kretanje „Promenadom“).
Nešto dalje, nadesno, ili dijagonalno je u Lekovoj zgradi, koja je bila i
jeste Dom invalida, ima/nalazi se jedini pornografski bioskop u
Beogradu po imenu „Partizan“. Tu je 2004, kada je Ana Miljanić i CZKD
radio predstavu „Pornografija“ po silnim evropskim, svetskim, i, dakako,
našim autorima (na vreme rađeno!), šest sati dnevno na promeru bine od
tri metra (bioskop), u toj prekrasnoj mermernoj zgradi, bila i –
kockarnica. Finale predstave u obrnutom gledalištu, na zidu gde se vide
otisci glava od erotskih klimaksa bilo je finale predstave gde je u šest
varijanti, u adaptaciji i muzičkom vođstvu Vladimira Pejkovića,
izvođena „Aleluja“ Leonarda Koena. Jedna od tema „Pornografije“ bila je i
Picin park, o načinu i sudbini „marginalaca“, gejova i transvestita
čije je omiljeno mesto okupljanja upravo bilo u picinim parkovima.
„Vjeran Mladenović (Zagreb, 14. oktobar 1958. – Krnjača, 22. mart 2003)
bio je prvi javno deklarisani transvestit Jugoslavije, i zvezda filmova
Želimira Žilnika. U svetu šou biznisa poznat je pod imenom Merlinka.
Jedno vreme živeo je u Maksimirskom parku (Zagreb)… majka je smeštena u
dom „Vladimir Nazor“ (Karađorđeva, Gavrila Principa). Školu je završio u
Prokuplju… Prelazi u Beograd… U trideset i prvoj godini odlučio je da
se potpuno transformiše u Merlinku. Prostitucijom se bavio uglavnom u
ulici Gavrila Principa. Igra u dva Žilnikova filma, a naslov Žilnikova
filma „Dupe od mramora“ („Marble Ass“) kao parafraza „Čoveka od
mermera“, Alija Sirotanović – heroj socijalističkog rada, možda najbolje
sumira kontinuitet „marginalnosti“ (i toponima, značenja i
preznačavanja), to jeste puta budućnosti. Živeo je na Kalemegdanu, u
zgradi Narodne opservatorije, a potom Beogradskog planetarijuma, bio je
njihov nastojnik. Žilnik pripoveda kako je on, kada nije bilo nikog
drugog, namernicima pokazivao zvezde. Ubijen je 2003. u Krnjači. Najpre
je zadavljen, a zatim zadobio snažne udarce zidarskim čekićem. Slučaj
nije rešen, o njemu je znao da govori advokat Dragoljub Todorović, koga
više nema. Na desetogodišnjicu ubistva, na uglu ulice Gavrila Principa i
Zagrebačke postavljena je ploča sa nazivom – „Ulica Merlinka“. Ima tome
godina kada je jedna gradska zastupnica na „Studiju B“ govorila o
„raščišćavanju“ (obogaćenje pojma „čišćenje“ je jedna od najjezivijih
ratnih i tranzicionih tekovina) kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta,
velike staze, popločane (i popločavanje grada je takođe jedna od novijih
tekovina) kao da njima idu tenkovi, osvetljenje, uopšte „čistoća“ je
bila teza zastupnica, jer „neće se onda tu, u parku, sakupljati
‘marginalne’ grupe“. Ova politički programska ideja ostvarila se i u
nedavnom zaključavanju Studentskog parka, i njegovim „čišćenjem“ i
„osvetljavanjem“, a može se povratiti u pređašnje stanje samo promenama
na Beogradskom univerzitetu, simboličnim mestom preko puta (toponim), to
jeste Studentski park se može otvoriti studentima, ukoliko oni, zajedno
sa izbeglicama, kojima su mnogi i prethodili, krenu ka drugim
granicama. Prvo, dakle, ide „raščišćavanje“ terena, onda betoniranje i
zidovi. Na zidovima kuća sigurnosno svetlo, pali se i gasi kada
„stranac“ prođe. Iza ograda psi čuvari. Kod još boljih vlasnika i
stražari. „Pravna“ država (osiguranje nasleđa ratnih i privatizacionih
tekovina) i „sve po zakonu“. I granice, i projekti o prevazilaženju
granica, o pomirenju, transevropski projekti, prekogranični. Paralelno u
stvarnosti vize, pasoši, kontrole, emigranti i azilanti u podrumima
aerodroma preko kojih prolaze ljudi sa rolo koferima i akten tašnama na
vrhu. Prelazi za EU građane, i non-EU građane. Na drumovima i graničnim
prelazima nekadašnji gastarbajteri koji se, posle odmora sa svojima,
vraćaju u Evropu, paralelno sa njima turisti koji idu u Grčku, ili u
Tursku, a šumama i gorama izbeglice ka Evropi. Kažu kako je tu negde oko
Železničke stanice, u središtu Picinog parka bio uhapšen i Žan Žene,
robijao je i u zatvoru u Nišu. Ne znam, ali moralo je to biti
šezdesetih. Posle toga su se kod nas igrale i „Sliškinje“, i „Balkon“, a
na Festu prvome, u programu Makavejeva, Vućićevića, Žilnika i drugova,
kada je štampana i ona čuvena daska knjiga sa feminističkim i ostalim
tekstovima „marginalaca“ (neko mi je ukrao, sa razlogom, tu neobično
dugačku knjigu, otvarala se kao harmonika, knjiga promene sveta
„marginalnim“ putem) prikazan je i film „Plava ptica“ o Ženeovom
robijanju, tamnici, sećam se vlažnog zida i ljudskih ruku na njemu, toga
upisa i ispisa, toga toposa. Evo još jedne prilike. Izbeglicama smo
prikopčani na svet, na trenutak njegove promene, i to je privilegija.
Upis ljudske ruke na zid. Koliko to košta „po glavi“ (čula sam taj
slogan) zavisi od glave. I konačno, Picin park ženskog je imena, ženska
površina sveta, grada, zato i jeste stecište paralelne istorije i sada
bi trebalo da pređemo na opis, prikaz muškaraca koji su vladali i koji
vladaju, i koji se tuku, oko dominantne istorije, tada i sada. Najveća
je nada, nada vredna života, da je to uzalud. Bioskop „Partizan“, koga su neprijatelji antifašističke borbe
specijalizovali za porno repertoar i prvog beogradskog „seksi šopa“ na
njegovom ulazu. Najbližu okolinu spomenika, koji je kao svi spomenici
deo kulturnog amaneta stanovnici odavno zovu „Picin park“, jer je
sigurna kuća za prostitutke, džeparoše i narkomane.
Nevolja onih koje su prodavale ljubav bila je, očigledno, podnošljivija od nevolje ovih koji prodaju apatridluk. Jedno zdanje i jedna sfera ljudskog delovanja, preživeli su, i preživeće, i ono što nazivamo prostitucijom i ono što nazivamo migracijom - to su ekonomija i Ekonomski fakultet
Ne postoji čovek, bio Beograđanin, Vijetnamac ili Kanađanin, koji će reći da je Zeleni venac lep. To mesto može biti i ovako i onako doživljavano, i ugodnije i neugodnije gutano i probavljano, ali estetika nije tako liberalna kao što se čini. Antičko geslo „o ukusima ne treba raspravljati” gubi svaki smisao kad je o Zelenom vencu reč: tu će se svi složiti makar oko jednoga - da nije lep.
Zeleni venac nalazi se na dva minuta hoda od Terazija, od hotela „Moskva” (da informišemo, eto, one koji vole da sede u hotelu „Moskva”, što po tzv. nacionalnom ključu, što po žudnji za etikecijom, što iz nekih trećih ili četvrtih razloga). Ali Zeleni venac nije čvorište ničeg do onih silnih autobuskih linija koje se tu završavaju ili počinju - u tom pogledu, između početka i kraja nema nikakve razlike. U seksualnoj alegoriji, Zeleni venac bi se mogao doživeti kao predigra ukoliko iz najstrožeg centra grada krenete ka obali Save, ka beogradskoj autobuskoj stanici, koja je još tu, a dokle će biti - ne zna se.
Elem, sa Zelenog venca pođete malo Ulicom Narodnog fronta, ili Kraljice Natalije, kako se sada zove, i stižete do Kameničke ulice. Prva ulica iza pijace. Kamenička se survava dole, ka autobuskoj stanici. I vi, sad, hajte nizbrdo.
Čim Kameničkom izbijete na ugao Lomine ulice, i tu ste sad, kod znamenite Filološke gimnazije, pred vama se u ne tako velikoj daljini ukazuje nov prizor, nov ukoliko ste u ovom gradu, recimo, proveli godine ili decenije već: dole, a i ne tako dole, jer visoki su toliko da i kad su dole izgledaju gore, uzdižu se oblakoderi Beograda na vodi, još jednog estetski nimalo diskutabilnog projekta na beogradskom tlu. Ni oko Beograda na vodi, naime, mimo svih političkih i sličnih praznih priča, nema razmimoilaženja: ne postoji nijedno, ali ni jedno jedino ljudsko biće koje će to videti i reći: u, ala je ovo lepo.
Dobro, možda i postoji, ali u tom slučaju morali bismo da uvedemo etičku klauzulu po kojoj bi i bivša ljudska bića i dalje bila ljudska bića.
Ružno je, dakle, ružno, ali i u ružnom ima lepog. Mora imati i lepog. Ili je moglo biti lepog, ili bi ga eventualno moglo biti. Ovde ga, ipak, nekako nema. Jer strma Kamenička vodi vas pravo do jednog od najpoznatijih beogradskih parkova, koji već decenijama nosi naziv Picin park, što je, na prvu loptu, naziv možda i donekle šarmantan, jer pomislite da je tu dole nekakva italijanska četvrt usred Beograda, neko bolonjeze-milaneze utočište, zanosan apeninski kutak usred balkanske kloake.
Picin park je dugo bio poznat kao stecište treznih, nenašpricanih, naoko bar čistih i urednih, najčešće lepo friziranih devojaka i žena koje su stajale ili bliže trotoaru, ili se tobož nehajno šetkale kratkim, bezličnim alejicama tog, inače, ne baš kreativno projektovanog parkića. Reč „prostitucija” najružnije odzvanja u ušima žene koja prolaznike dočekuje osmehom, nekim posebnim pogledom i nekolikim rečima koje su, u stvari, reči kojima obično muškarci-civili pribegavaju kad prilaze ženama-civilkama.
Grubo govoreći, taj park je, ipak, dobio to ime zato što je bio glavna beogradska baza - uh, ružnog li izraza - prodavačica ljubavi.
Ali te žene su iz tog parka nestale, i nema ih više, i to ih odavno nema. Godine su već protekle otkako taj park nastanjuju ljudi koje nazivamo migrantima. Ovih dana to su pretežno, ili isključivo, sve nemirniji, sve obesniji mladići koji imaju između 18 i 30 godina. Negde oni zadovoljavaju fiziološke potrebe, to je jasno, jer ionako osetan zadah svakako bi bio gori da barem to logističko pitanje nije na koliko-toliko adekvatan način rešeno.
Između onoga što nazivamo prostitucijom i onoga što nazivamo migracijom, postoji vremensko-prostorna kopča, i to ne u bilo kakvom, filozofskom, eteričnom, pesničkom smislu, nego baš arhitektonska - kopča od cigala, maltera, stakla i metala.
Reč je o takođe ružnom, ali otpornom zdanju Ekonomskog fakulteta.
Ranije, dok su po parku i okolini ordinirale one žene o kojima je maločas bilo reči, prostor oko Ekonomskog fakulteta bio je integrisan u park. Sada, otkako po parku i okolini ordiniraju oni muškarci o kojima je maločas bilo reči - Ekonomski fakultet dobio je ogradu respektabilne visine, crvenu kao i njegov ružan krov. Da se studenti ne mešaju sa ovima koje je, je li, nevolja naterala da se baš tu skrase.
Nevolja onih koje su prodavale ljubav bila je, očigledno, podnošljivija od nevolje ovih koji prodaju apatridluk.
Ali sve je to ekonomija. I to treba učiti. Na fakultetu. Koji se, premda ograđen, i dalje nalazi u Picin parku.
"Picin park", Plavi most, "Mali raj"... To su lokacije u Beogradu na kojima su decenijama stajale prostitutke nudeći svoje usluge. Ima ih i danas. ali ne kao nekada. Konkurencija su im koleginice koje nude u stanovima i po visokim cenovnicima.
Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.
- Ovaj vid prostitucije odvija se na ulici, odnosno, pružioci usluga klijente pronalaze tako što stoje na prometnim ulicama i slučajnim prolaznicima nude seksualne usluge za novac. Navedene usluge pružaju najčešće u automobilima, na parkinzima, u napuštenim objektima, ulazima zgrada, ali i na otvorenom prostoru - objašnjava Vasiljević.
Prema njegovim rečima, nije retkost da zbog velike sličnosti, ali i glume, klijent ni ne shvati da mu je usluge pružio tranvestit.
- Dešavalo se da klijent za to sazna tek kada budu zajedno uhapšeni za vreme izvršenja prekršaja - rekao je Vasiljević.
Prostitutke
Vasiljević navodi da su osobe koje se bave uličnom prostitucijom često sa završenom osnovnom školom, retko sa srednjom, ali, prema njegovim rečima, ima puno i nepismenih koji, kako objašnjava, ne znaju ni da se potpišu već stavljaju kao potpis otisak prsta.
Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.
- Ovaj vid prostitucije odvija se na ulici, odnosno, pružioci usluga klijente pronalaze tako što stoje na prometnim ulicama i slučajnim prolaznicima nude seksualne usluge za novac. Navedene usluge pružaju najčešće u automobilima, na parkinzima, u napuštenim objektima, ulazima zgrada, ali i na otvorenom prostoru - objašnjava Vasiljević.
Prema njegovim rečima, nije retkost da zbog velike sličnosti, ali i glume, klijent ni ne shvati da mu je usluge pružio tranvestit.
- Dešavalo se da klijent za to sazna tek kada budu zajedno uhapšeni za vreme izvršenja prekršaja - rekao je Vasiljević.
Prostitutke
Vasiljević navodi da su osobe koje se bave uličnom prostitucijom često sa završenom osnovnom školom, retko sa srednjom, ali, prema njegovim rečima, ima puno i nepismenih koji, kako objašnjava, ne znaju ni da se potpišu već stavljaju kao potpis otisak prsta.
On objašnjava da su ove osobe gotovo uvek nezaposlene, a pošto je u ovom vidu prostitucije zarada mala, često se bave prosjačenjem, sakupljanjem sekundarnih sirovina, ali i krađama.
Ove osobe vrlo često boluju od različitih bolesti kao što su polnoprenosive bolesti, duševne ali i bolesti zavisnosti. Pod bolesti zavisnosti su to alkoholičari, heroinski zavisnici, ali i kockari - rekao je Vasiljević.
Vasiljević kazuje da nije neuobičajno da u ovom vidu prostitucije ima i trudnica, ali i maloletnica koje su, kako navodi, obično iz Doma za nezbrinutu decu.
- Pre nekoliko godina, u blizini Plavog mosta, uhapšen je makro koji je podvodio svoju trudnu suprugu i njenu rođenu sestru - podsetio je Vasiljević.
Klijenti
Međutim, prema rečima Vasiljevića, klijenti su obično najniže plateže moći, kao što su vozači, radnici na gradilištima, slučajni prolaznici. Ali, pripadnici ovog Odseka, zaticali su i klijente sa skupocenim automobilima.
Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.
- Ovaj vid prostitucije odvija se na ulici, odnosno, pružioci usluga klijente pronalaze tako što stoje na prometnim ulicama i slučajnim prolaznicima nude seksualne usluge za novac. Navedene usluge pružaju najčešće u automobilima, na parkinzima, u napuštenim objektima, ulazima zgrada, ali i na otvorenom prostoru - objašnjava Vasiljević.
Prema njegovim rečima, nije retkost da zbog velike sličnosti, ali i glume, klijent ni ne shvati da mu je usluge pružio tranvestit.
- Dešavalo se da klijent za to sazna tek kada budu zajedno uhapšeni za vreme izvršenja prekršaja - rekao je Vasiljević.
Ko su klijenti a ko prostitutke?
Prostitutke
Vasiljević navodi da su osobe koje se bave uličnom prostitucijom često sa završenom osnovnom školom, retko sa srednjom, ali, prema njegovim rečima, ima puno i nepismenih koji, kako objašnjava, ne znaju ni da se potpišu već stavljaju kao potpis otisak prsta.
On objašnjava da su ove osobe gotovo uvek nezaposlene, a pošto je u ovom vidu prostitucije zarada mala, često se bave prosjačenjem, sakupljanjem sekundarnih sirovina, ali i krađama.
- Ove osobe vrlo često boluju od različitih bolesti kao što su polnoprenosive bolesti, duševne ali i bolesti zavisnosti. Pod bolesti zavisnosti su to alkoholičari, heroinski zavisnici, ali i kockari - rekao je Vasiljević.
Vasiljević kazuje da nije neuobičajno da u ovom vidu prostitucije ima i trudnica, ali i maloletnica koje su, kako navodi, obično iz Doma za nezbrinutu decu.
- Pre nekoliko godina, u blizini Plavog mosta, uhapšen je makro koji je podvodio svoju trudnu suprugu i njenu rođenu sestru - podsetio je Vasiljević.
Klijenti
Međutim, prema rečima Vasiljevića, klijenti su obično najniže plateže moći, kao što su vozači, radnici na gradilištima, slučajni prolaznici. Ali, pripadnici ovog Odseka, zaticali su i klijente sa skupocenim automobilima.
- Poznato mi je da je pre nekoliko godina dok još uvek nije isčezla prostitucija u parku kod Ekonomskog fakulteta, tranvestit koji je inače bio bolestan i jako neuredan, imao klijenta koji je na to mesto odlazio skupocenim automobilom u skupocenom odelu i zahtevao od tranvestita da mu skine svoju cipelu kako bi mu "grickao" prste na nozi i za to mu plaćao kao da mu je pružena kompetna seksualna usluga više puta - ispričao je Vasiljević.
Starosna struktura i cene
Prema rečima Vasiljevića, starosna struktura i klijenta ali i pružaoca usluga, nema pravila.
- I jedni i drugi mogu biti maloletni, ali i osobe koje su u pedesetim godinama - kazao je Vasiljević.
Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.
- Ovaj vid prostitucije odvija se na ulici, odnosno, pružioci usluga klijente pronalaze tako što stoje na prometnim ulicama i slučajnim prolaznicima nude seksualne usluge za novac. Navedene usluge pružaju najčešće u automobilima, na parkinzima, u napuštenim objektima, ulazima zgrada, ali i na otvorenom prostoru - objašnjava Vasiljević.
Prema njegovim rečima, nije retkost da zbog velike sličnosti, ali i glume, klijent ni ne shvati da mu je usluge pružio tranvestit.
- Dešavalo se da klijent za to sazna tek kada budu zajedno uhapšeni za vreme izvršenja prekršaja - rekao je Vasil
Ko su klijenti a ko prostitutke?
Prostitutke
Vasiljević navodi da su osobe koje se bave uličnom prostitucijom često sa završenom osnovnom školom, retko sa srednjom, ali, prema njegovim rečima, ima puno i nepismenih koji, kako objašnjava, ne znaju ni da se potpišu već stavljaju kao potpis otisak prsta.
On objašnjava da su ove osobe gotovo uvek nezaposlene, a pošto je u ovom vidu prostitucije zarada mala, često se bave prosjačenjem, sakupljanjem sekundarnih sirovina, ali i krađama.
- Ove osobe vrlo često boluju od različitih bolesti kao što su polnoprenosive bolesti, duševne ali i bolesti zavisnosti. Pod bolesti zavisnosti su to alkoholičari, heroinski zavisnici, ali i kockari - rekao je Vasiljević.
Vasiljević kazuje da nije neuobičajno da u ovom vidu prostitucije ima i trudnica, ali i maloletnica koje su, kako navodi, obično iz Doma za nezbrinutu decu.
- Pre nekoliko godina, u blizini Plavog mosta, uhapšen je makro koji je podvodio svoju trudnu suprugu i njenu rođenu sestru - podsetio je Vasiljević.
Klijenti
Međutim, prema rečima Vasiljevića, klijenti su obično najniže plateže moći, kao što su vozači, radnici na gradilištima, slučajni prolaznici. Ali, pripadnici ovog Odseka, zaticali su i klijente sa skupocenim automobilima.
- Poznato mi je da je pre nekoliko godina dok još uvek nije isčezla prostitucija u parku kod Ekonomskog fakulteta, tranvestit koji je inače bio bolestan i jako neuredan, imao klijenta koji je na to mesto odlazio skupocenim automobilom u skupocenom odelu i zahtevao od tranvestita da mu skine svoju cipelu kako bi mu "grickao" prste na nozi i za to mu plaćao kao da mu je pružena kompetna seksualna usluga više puta - ispričao je Vasiljević.
Starosna struktura i cene
Prema rečima Vasiljevića, starosna struktura i klijenta ali i pružaoca usluga, nema pravila.
- I jedni i drugi mogu biti maloletni, ali i osobe koje su u pedesetim godinama - kazao je Vasiljević.
Cene, 'pak, prema njegovim rečima, variraju.
- Cene usluga u ovom vidu prostitucije su od 1.500 do 3.000 dinara, ali često to bude dosta manje - objašnjava naš sagovornik.
Prema rečima Vasiljevića, uvođenjem prekršajne odgovornosti za korisnike usluga, odnosno klijente, pojačanim radom policijskih službenika na terenu ali i novim trendovima odnosno širenjem interneta, ovaj vid prostitucije gotovo je isčezao.
- Trenutno ima samo nekoliko osoba koje se povremeno odaju prostituciji na ovaj način - rekao je Vasiljević.
On objašnjava da je na gašenje ovog vida prostitucije uticalo i to što je ovo najnebezbedniji vid prostitucije, prvo zbog svoje direktne izloženosti osoba koje su dostupne policijskim službenicima, a zatim i jer, kako navodi, devojke na ulici su direktno dostupne konkurenciji. Devojke, a naročito tranvestiti, koji se na ovaj način odaju prostituciji, ne podnose da se pojavi neka nova osoba jer im je to tada najveća konkurencija. Oni na sve načine pokušavaju da "nameste" tu osobu. Takođe, izloženi su i makroima ukoliko ih ima u tom delu - priča Vasiljević.
Prema njegovim rečima, makroi su nekada "držali" krajeve gde se odvija ovaj vid prostitucije, a bili su i jako surovi prema devojkama. Kako Vasiljević objašnjava, oni su devojke tukli, uzimali im pola zarade, ali često i sav novac. Pružaoci usluge takođe su izloženi vremenskim neprilikama, a pojavom interneta omogućeno je da usluge pružaju u stanovima, a veća je i diskrecija kako pružaoca usluga tako i klijentima.
Nenametljivo stoje i čekaju da se neko zaustavi i uputi s njima u noć
Decenijama unazad u parku ispred Ekonomskog fakulteta skupljale su se dame niskog morala nudeći za novac svoje seksualne usluge prolaznicima ili putnicima namernicima. U poslednje vreme postala je prava misterija gde se sada okupljaju ove devojke, a Telegraf vam otkriva tajno mesto u Beogradu gde u kasnim večernjim satima možete sresti žene koje prodaju svoje telo.
Javna je tajna da se park kod autobuske stanice zove i "Picin", upravo zbog prostituki koje su godinama presretale prolaznike nudeći im seks. Bilo kakav i bilo gde.
Ukoliko automobilom odlučite da krenete u kasnu porodičnu nabavku i uputite se ka hipermarketu u blizini Ade Ciganlije, pažnju će vam skrenuti duge gole noge i minimalistički odevene devojke koje čekaju.Nenametljivo stoje i iščekuju da se neko, ispred Tempa na Adi, zaustavi i pita: "Koliko košta?"
SVE U SVEMU I PROSTITUCIJA JE DOBILA VELIKU KONKURENCIJU U INTERNETU. ULICNE PROSTITUTKE SU PROTERANE SA VISEDECENIJSKE LOKACIJE. NJIHOVA UPORNOST JE NEVEROVATNA. CINE I VISE NEGO STO JE U NJIHOVOJ MOCI DA ODRZE SVOJ 'POSAO' I TIME OPSTANAK ZA SEBE I SVOJU DECU.
Нема коментара :
Постави коментар