UNIVERZITETSKA DECIJA BOLNICA TIRSOVA

 

 NE PITAJTE ME KAKO ZNAM. ETO IMAM CETVORO DECE I BILO BI CUDO DA NE ZNAM. POSETA TIRSOVOJ JE BILA MNOGO CESCA  NEGO STO SAM ZELELA. I ZAISTA SE PITAM GDE SMO MI TO KAO NAROD POGRESILI? KAKO SMO USPELI DA DECI - NASOJ BUDUCNOSTI TOLIKO UNISTIMO ZIVOT. NE, NE PISEM O DRUSTVENOJ, POLITICKOJ, EKONOMSKOJ, EKOLOSKOJ I SVIM OSTALIM KRIZAMA NEGO ONOJ MORALNOJ, LJUDSKOJ NAJVAZNIJOJ. DA LI NAM SE DECA LECE KAD NIJE NA SMS PORUKE U NAJTUZNIJOJ ZGRADI NA SVETU?

 

Postoje zgrade koje nisu samo beton, hodnici i vrata.
Postoje mesta koja dišu zajedno sa ljudima u njima.
Univerzitetska dečja klinika u Tiršovoj je upravo takvo mesto — najtužnija i najhrabrija zgrada u jednom gradu istovremeno.Još od 1924. godine tu dolaze roditelji sa istim pogledom.
Onim koji pokušava da bude jak.
Onim koji govori detetu: „Biće sve dobro”, čak i kada ruke drhte dok zakopčavaju pidžamu za bolnicu.

Zgrada u Tiršovoj podignuta je prema projektu arhitekte Milan Zloković i završena 1940. godine, kao moderno čudo jednog vremena. Pravljena po uzoru na tadašnje evropske dečje bolnice, sa velikim prozorima da u sobe ulazi svetlost, kao da je neko znao da je deci, osim lekova, potrebno i sunce.I gledati odrasle kao da zna da nešto ozbiljno nije u redu sa svetom koji smo mu ostavili

Ali nijedna arhitektura ne može da pripremi čoveka za zvuk dečjeg kašlja u tri ujutru.Za majku koja spava sedeći na stolici.Za oca koji krišom plače kod automata za kafu.U tim hodnicima vreme ne prolazi isto kao napolju.Tamo se jedan dobar nalaz slavi kao rođenje.
Jedan osmeh medicinske sestre znači više od hiljadu reči.
Jedan lekar koji kaže „mirnije je danas” roditelju vrati vazduh u pluća.I možda ljudi spolja vide samo instituciju.
Ali roditelji znaju da je Tiršova zapravo mali grad.Grad neispavanih doktora, umornih sestara i dece koja prerano nauče šta su infuzije, punkcije i čekanje.

Tamo rade ljudi koji godišnje urade hiljade operacija i desetine hiljada pregleda. Više od stotinu lekara različitih specijalnosti svakog dana vodi svoje male bitke za nečije dete.I niko nikada ne govori dovoljno o njima.

O hirurgu koji posle dvanaest sati operacije ipak zastane da roditeljima objasni sve polako.
O sestri koja zna ime svakog deteta na odeljenju.
O doktorima koji nose kući tuđe tuge i ćute o njima.A deca…Deca su tamo neverovatna.Ona uče da hodaju sa kateterom.Crtaju po zavojima.Sprijatelje se za jedno popodne.
Daju igračke jedni drugima i kad imaju samo jednu.I onda se čovek zaista zapita isto što i vi:

Gde smo pogrešili kao društvo, kada su nam bolnice pune dece?
Kada roditelji skupljaju novac SMS porukama?
Kada majke znaju raspored laboratorija bolje nego raspored autobusa?

Možda smo pogrešili onda kada smo počeli da mislimo da su nežnost i briga slabost.
Kada smo prestali da slušamo decu.
Kada smo postali glasni oko svega nevažnog, a tihi oko onoga što je najvažnije.

Ali uprkos svemu — u Tiršovoj još postoji nešto što ova zemlja nije izgubila.Ljudi.

Ljudi koji ustaju posle neprospavane noći i opet dolaze na posao.
Roditelji koji bi menjali ceo svet za jedan dobar nalaz.
I deca koja, čak i bolesna, umeju da se nasmeju iskrenije nego svi mi zdravi zajedno.

Možda je zato Tiršova najtužnija zgrada u Beogradu.Ali možda je, istovremeno, i najhumanija.

„Na Slaviji bilo nas je milion.”
A opet, nekako je najtiše tamo gde bi moralo da se čuje najglasnije — u hodniku dečje bolnice.

Danas si bila u Tiršovoj.I nisi videla samo bolnicu.Videla si državu ogoljenu do koske.Nema tu velikih analiza.Sve stane u jedan kadar:dete sa temperaturom,
majka koja ga drži u krilu,otac koji ćuti jer ne sme da pokaže strah,
i hodnik toliko uzak da ljudi sklanjaju noge kad prođu kolica.

U zemlji koja zna da napravi binu za spektakl za tri dana,
deca godinama čekaju prostor da dišu.I najgore je što čovek tamo vrlo brzo prestane da se ljuti zbog sebe.Počne da ga boli zbog sve dece zajedno.Jer u Tiršovu niko ne dolazi iz hira.
Ne dolazi se tamo „usput”.Tamo se dolazi kada roditelj više ne zna šta drugo da uradi.
Kad temperatura ne pada.Kad dete teško diše.Kad strah sedne u grudi i ne pušta.I onda ih dočeka hodnik.Ne toplina.Ne boje.Ne muzika.Ne nešto što bi makar pokušalo da detetu kaže:
„Nisi sam.”Nego umor.Umor na zidovima.Umor u vazduhu.
Umor u očima ljudi koji rade preko svake granice ljudskog.

I baš zato je najtužnije što problem nisu doktori i sestre.Naprotiv.Oni često drže ceo sistem na leđima dok se raspada oko njih.Problem je što smo kao društvo pristali da deca čekaju.

Da bude normalno da roditelj sedi četiri sata sa bolesnim detetom u naručju.
Da bude normalno da u čekaonici nema mesta.
Da bude normalno da se nova Tiršova godinama pojavljuje samo na tenderima i konferencijama.

A tenderi nikad nisu spustili temperaturu nijednom detetu.I da, naravno da Expo i Tiršova mogu da se porede.Moraju.Jer budžet je uvek moralni dokument jedne države.
On pokazuje šta joj je hitno, a šta može da čeka.A deca ne bi smela da čekaju.Ne ventilaciju.
Ne pregled.Ne krevet.Ne dostojanstvo.„Budućnost” nisu reflektori, paviljoni i vatrometi.
Budućnost je ono dete koje u dva noću spava na majčinom ramenu u Tiršovoj dok čeka prozivku.

I možda je zato toliko ljudi stalo na Slaviju.Ne samo zbog politike.
Nego zbog umora.Zbog osećaja da živimo u zemlji u kojoj se najvažnije stvari stalno odlažu.

A ništa nije važnije od deteta koje čeka pomoć.I dok se budu crtale nove makete,
neko dete će opet večeras sedeti u onom hodniku.Malo.Bledo.Toplo od temperature.I gledati odrasle kao da zna da nešto ozbiljno nije u redu sa svetom koji smo mu ostavili.

Dečja bolnica.Danas sam bila u Tiršovoj.Pedijatrija.
U višemilionskom gradu.A čekaonica uža nego hodnik u prosečnoj kući.Cela Srbija dolazi tamo kad je hitno.Iz manjih gradova.Iz sela.Iz unutrašnjosti.Roditelji nose decu u rukama,
pod temperaturom,u strahu,ne znajući šta ih čeka.I onda uđeš u hodnik.Uski hodnik.Zagušljivo.Bebe plaču.Roditelji sede po ivicama,deca naslonjena jedna na druge.Ljudi čekaju satima…

Nema ni jedan crtani.Ni jedna boja koja bi smirila dete.
Ni muzika.Ni pokušaj da to mesto makar malo liči na prostor gde dolaze bolesna deca,
a ne na autobusku stanicu u julu.I nije problem osoblje.Lekari i sestre uglavnom ljubazni,
trče, rade,raspadaju se od posla.Naravno, pronađe se i poneka nadrkana sestra,
to je valjda deo inventara naših institucija,kao protivpožarni aparat i vlaga u ćošku…Ali onda staneš.
Pogledaš taj hodnik.I shvatiš da Tiršova nikada nije bila samo bolnica.To je mesto gde roditelji prvi put zaista upoznaju strah.Gde noć traje duže nego bilo gde drugo.
Gde jedan dobar nalaz vredi više od cele plate.Gde majke spavaju sedeći,
a očevi krišom plaču kod aparata za kafu.I tada vidiš nešto što spolja niko ne vidi.Tu, u toj najtužnijoj zgradi u gradu,ima više ljudskosti nego na mnogim mestima koja blješte od mermera i reflektora.

Jer tamo rade ljudi koji posle dvanaest sati smene i dalje imaju snage da detetu zalepe flaster sa medom.
Sestre koje znaju ime svakog malog pacijenta.
Doktori koji roditeljima pažljivo objašnjavaju nalaze i kada jedva stoje na nogama.A deca…Deca su tamo neverovatna.Sprijatelje se za pet minuta.Daju jedni drugima igračke.Plaču, pa se smeju.
Uče prerano šta su infuzije, inhalacije i čekanje.I možda je baš zato toliko teško gledati taj hodnik danas.Jer znaš da ta deca zaslužuju više.Nova Tiršova se obećava godinama.
Kamen temeljac.Makete.Konferencije.Ministarske ture sa šlemovima na glavi.Počela je 2021.
Danas je 2026.Rokovi se samo pomeraju.A Expo?Tu se ne kasni.
Tu moraju fontane.Svetla.Dronovi.Paviljoni.Reklame.Budućnost.A budućnost ove zemlje danas sedi u Tiršovoj.Mala.Umorna.Sa temperaturom.I čeka da dođe na red.I zato, naravno da mogu da se porede.

Jer budžet jedne države pokazuje šta joj je važno.A ništa ne bi smelo da bude važnije od deteta koje teško diše u prepunom hodniku.Na Slaviji bilo nas je milion.
A opet, nekako je najtiše tamo gde bi moralo najglasnije da se čuje.U Tiršovoj.U hodniku punom roditelja koji ne traže čudo.Samo malo dostojanstva za svoju decu.Malo prostora.
Malo vazduha.Malo osećaja da nisu sami.Jer budućnost nisu stadioni ni sajmovi.
Budućnost je dete koje u dva ujutru spava na majčinom ramenu dok čeka pregled.

I možda je Tiršova istovremeno i najtužnija i najhumanija zgrada u Beogradu.Jer u njoj, uprkos svemu što ne valja,još žive ljudi.

I STVARNO ME NE PITAJTE KAKO ZNAM NEGO IDITE VIDITE O CEMU PRICAM.  KAZITE KAKO MOZEMO DA UCINIMO NESTO ZA TU DECU ,OSIM PREDIZBORNIH SLIKANJA MINISTARA. TAKO ZELIM DA POVRATIMO DUSU, LJUDSKOST I DA DECI KOJA SU ZBOG NAS SVE BOLESNIJA POMOGNEMO DA NE DOLAZE U NAJTUZNIJU  ZGRADU NA SVETU, NEGO NA MESTO  KOJE CE IM DATI, BUDUCNOST, NADU, OSECAJ DA CE SVE BITI BOLJE!

ZENE SA CRVENOM KOSOM

 NASTAVLJAM PRICU O , ZENAMA, KRALJICAMA, VESTICAMA, SPIJUNKAMA. DOK NE ISTRAZIM BOLJE OVU TEMU POMENUCU  SAMO DVE CRVENOKOSE ZENE KOJE SU POSTALE TOTALNO HIT I TO NE  ZBOG VATRENO CRVENE KOSE NEGO STO SU BILE SPIJUNKE. AKO ZNAMO DA JE MODERNI PROTOTIP VESTICE ZENA CRVENE KOSE I ZELENIH OCIJU ONDA JE JASNA NJIHOVA FATALNOST. 

Obe crvenokose fatalne zene su ruske spijunke Ana Champan (sada Ana Romanova) i  Maria Butina su u ovom veku najpoznatije po svom delovanju koje se uglavnom zasnivalo na izgledu, naravno i izuzetnoj inteligenciji.

Ali ja bih se vratila na Jovanku Orleanku, na vestice koje su spaljivane zbog crvene kose i zbog svojih moci koje duguju genu MC1R .Imali su ga Botičeli, Jovanka Orleanka, Lenjin, Nikol Kidman i marokanska kraljica Lala; odgovoran je što crvenokosima treba više anestezije i što brzo prave vitamin D.Šta je zajedničko za Nikol Kidman, Rona iz Hari Potera, Ričarda Lavljeg Srca, Merilin Monro i Skali iz Dosijea X? Lako biste pogodili da nema Merilin Monro s njenom platinastom frizurom. Ali, prirodna boja kose Norme Džin, što je pravo ime Merilin Monro, bila je riđa.

Odgovor na pitanje zašto su je ofarbali kad je prirodno imala lepe crvene uvojke, leži u tradicionalnom zaziranju od riđih ljudi. Predrasude su tada, pedesetih godina 20. veka, još uvek bile suviše jake, pa producenti nisu hteli da rizikuju sa riđom zavodnicom.

Kroz istoriju, bezbrojna praznoverja pratila su riđokose ljude, ali više žene nego muškarce. Verovalo se da su takvi ljudi začeti u zapaljenim kućama, da kradu novac kao svrake, da se na plaži pretvaraju u galebove, ali i da su skloni uživanjima i razvratu, što svakako ima veze sa činjenicom da se rimski bog Bahus najčešće prikazuje kao crvenokosi muškarac. Među današnjim Italijanima, potomcima Rimljana, crvenokosih ima 0,57 odsto.

Crvenokose žene suočavale su se s mržnjom moćnika tokom srednjeg veka, kada su činile znatan procenat žena spaljenih kao veštice. Moderna nauka pronašla je da crvenu kosu daje specifična genetska mutacija MC1R, koju ima nešto manje od dva odsto svetske populacije ili oko 140 miliona ljudi na svetu.

Taj, takozvani džindžer gen, najgušće je zastupljen u takozvanim „oblačnim zemljama”: Škotskoj kod 10–30 odsto stanovništva, Irskoj 10–25 i Velsu 10–15. Ipak, ni britanska ostrva ni nordijske zemlje nisu mesta gde živi najviše crvenokosih.

Najbrojniji su u Rusiji, u oblasti oko Volge, a lingvisti opominju da ime Rusija zapravo znači „zemlja crvenokosih”. I muško ime Rori znači crvenokosi, a Barbarose su svome imenu dodavale sve vojskovođe crvene brade.Crvenokosi su se iselili u Ameriku, gde su bili i predsednici, npr. Džordž Vašington, a crvenokosi su bili pesnikinja Emili Dikinson i pisac Mark Tven koji je, šaleći se, napisao: „Dok je ostatak čovečanstva nastao od majmuna, crvenokosi su nastali od mačaka.”

I zaista, osim po boji kose, crvenokosi se razlikuju i po gustini vlasi: dok crnke imaju 140, a plavuše 110, crvenokose imaju prosečno 90 hiljada vlasi, ali one imaju i čvršću, deblju dlaku, koja vrlo teško prima drugu farbu.

Osim toga, crvenokose osobe teže primaju anesteziju i lekari znaju da im je potrebno ubrizgati 20 odsto više anestetika nego drugima da se ne bi probudile tokom operacije. Teže podnose ekstremnu hladnoću i toplotu, ali lakše proizvode vitamin D; dosta im je 15 minuta boravka na svetlosti da bi proizveli dnevnu dozu.

Kako im je koža uglavnom bela i osuta pegama, sunčanje im se ne preporučuje. Upravo zbog toga, na godišnjem skupu crvenokosih, održanom prošle godine u Holandiji, u pravilnim razmacima bili su postavljeni automati iz kojih su učesnici mogli da uzmu sredstva za sunčanje sa visokim faktorom zaštite od sunca.

Takvi skupovi, koji se održavaju od 2005, veoma su impresivni jer crvenokosi ljudi, koji u svojim matičnim sredinama uglavnom čine manjinu, odjednom bivaju većina tokom celog vikenda.

Na prošlogodišnjem skupu pažnju je privukao jedan bračni par izrazito crvenokosih, koji su se upoznali na nekom od prethodnih okupljanja.

Bile su tu i crvenokose bliznakinje, ali je najviše čuđenja izazvao mladi Egipćanin, crvenokos kao da mu je Botičeli najbliži rođak. Iako u svojoj kulturi i zemlji predstavlja ekstremnu manjinu, ne smeta mu toliko što ga zagledaju na ulici, ali mu i te kako smeta što su tokom leta temperature preko 40 stepeni. Iako je među današnjim Egipćanima džindžer gen vrlo redak, ne treba zaboraviti da je i faraon Ramzes II bio crvenokos.

I zaista, gen MC1R koji je odgovoran za crvenu kosu i bradu, nije ograničen samo na severne i zapadne obode Evrope, već se sreće i u Kini, Maloj Aziji i Alžiru, a zabeleženo je i da je marokanska kraljica Lala bila crvenokosa. Među Jevrejima, naročito Aškenazima, veliki je procenat crvenokosih žena, oko 3,9 odsto, ali kod njih procenat riđobradih muškaraca premašuje 10 odsto.

Neki kineski izvori beleže da su Kirgizi narod crvene kose i zelenih ili plavih očiju. Kod crvenokosih, uobičajene su zelene, smeđe ili oči boje ćilibara, ali su crvena kosa i plave oči najređa kombinacija.

Oba roditelja moraju biti nosioci mutiranog MC1R gena da bi mogli da imaju decu sa crvenom kosom.

Manje od 2% svetske populacije ima crvenu kosu

To je otprilike 140 miliona ljudi. Škotska se može pohvaliti najvećim procentom prirodnih crvenokosih, sa 13%, dok je Irska na drugom mestu sa 10%.

Crvena kosa se može pojaviti u bilo kojoj etničkoj pripadnosti.

Pošto ne mogu u dovoljnoj meri da apsorbuju vitamin D (to je zbog njihove niže koncentracije melanina), crvenokose proizvode sopstveni vitamin D kada su slabo izložene sunčevoj svetlosti.

Često su levoruke

Recesivne osobine se često dešavaju u parovima, tako da su ljudi sa genom za crvenu kosu često levoruki.

Klimatske promene ugrožavaju gen

S obzirom da se crvena kosa ne prilagođava toplim podnebljima, gen bi mogao u nekom trenutku izumreti. Jedan naučnik je za „ScotlandNow“ rekao: „Mislim da regresivni gen polako izumire… Klimatske promene bi mogle da dovedu do smanjenja broja ljudi sa crvenom kosom u Škotskoj“, prenosi Cosmopolitan.

Crvenokose drugačije podnose bol

Osobe sa riđom bojom kose, zbog svoje kože i gena koji poseduju MC1R, imaju veću toleranciju na bol, te se zato smatra da i alkohol manje utiče na njih, odnosno treba im više da se napiju. A još zanimljivija stvar je to što kada je bol u pitanju – one su osetljivije na bol izazvanu toplotom ili hladnoćom.

Mala studija u magazinu “Anesteziologija” otkrila da je ženama sa prirodnom riđom kosom potrebno 19% više hemikalija iz anestezije kako bi bile uspavane.

Osim toga, crvenokosi ljudi odlikuju se specifičnim načinom mišljenja, izvan uobičajenih okvira, što se dokumentuje činjenicom da su crvenokosi bili Čerčil, Lenjin, Jovanka Orleanka, Galilej, Napoleon, Van Gog, Leonardo da Vinči, kao i Sveti Sava.

PRICA O ZENAMA SA CRVENOM KOSOM

 

Postoje žene koje ne ulaze u prostoriju — nego je zapale samim prisustvom.
Kroz vekove, ljudi su za takve žene imali samo nekoliko imena: veštica, svetica, zavodnica, špijunka… ili opasnost.

A skoro uvek, negde u toj priči — crvena kosa.

Joan of Arc nije bila crvenokosa u istorijskim zapisima, ali legenda ju je vremenom obojila baš tako: plamen oko lica, pogled koji ne spušta oči pred kraljevima, devojka koja čuje glasove i vodi muškarce u rat. Ljudi ne podnose žene koje vide dalje od njih. Zato ih ili spaljuju ili proglašavaju svecima. Nekad oba.

U srednjem veku, crvenokose žene su često završavale optužene za veštičarenje. Ne zbog magije — nego zbog utiska. Crvena kosa je izgledala kao nešto što ne pripada sasvim ovom svetu. Kao da je sunce ostalo zarobljeno u čoveku.
A muškarci su odvajkada imali isti problem sa onim što ih istovremeno privlači i plaši.

Tako su nastale priče o vešticama sa bakarnom kosom koje znaju više nego što bi smele. Ženama koje umeju da ćute dok drugi pričaju, da gledaju pravo kroz čoveka, da ga navedu da sam otkrije tajnu koju je hteo da sakrije.

I onda dođe dvadeseti vek.
Magija nestane.
Ali veštice ostanu.

Samo dobiju druga imena.

Anna Chapman ulazila je u njujorške restorane kao model, a izlazila sa informacijama. Mediji su je predstavljali kao fatalnu ženu, ali prava moć nije bila u izgledu — nego u tome što su ljudi želeli da joj veruju. Crvenokose žene često imaju taj paradoks: izgledaju kao požar, a ponašaju se kao led. I ljudi izgore pokušavajući da shvate šta je stvarno.

Maria Butina je bila drugačija vrsta igre. Manje glamura, više strpljenja. Kao savremena dvorska igračica iz nekog starog evropskog romana — žena koja razume da informacije ne uzimaš silom nego prisustvom. Da je najveća moć kad te potcene.

I tu se krug zatvara.

Od srednjovekovne veštice do moderne špijunke — ista arhetipska figura prolazi kroz vekove: žena koju društvo nikad ne ume da objasni do kraja.
Ako je previše hrabra — veštica.
Ako vodi muškarce — Jovanka Orleanka.
Ako je inteligentna i lepa — špijunka.
Ako ćuti dok svi pričaju — opasnija je nego što izgleda.

Možda zato crvenokose žene stalno završavaju u legendama.
Ne zato što su drugačije.
Nego zato što ljudi oko njih počnu da se ponašaju drugačije.

A istorija, kad bolje pogledaš, često nije ništa drugo nego spisak muškaraca koji su izgubili razum pred ženama koje liče na vatru.Ima ta neka posebna atmosfera u toj kombinaciji istorije, mita i ženskih arhetipova — kao da sve vreme pričaš o istoj ženi, samo u različitim vekovima i pod različitim imenima.Od lomača do diplomatskih prijema, od oklopa do skupih haljina — ista energija: žena koju niko ne uspeva potpuno da pročita.

A crvena kosa u pričama gotovo nikad nije samo boja. Uvek je simbol nečega živog, opasnog, magnetskog. Kao znak da osoba neće mirno ostati u tuđim pravilima.

I iskreno, cela ta linija između veštice, heroine i špijunke je mnogo tanja nego što ljudi misle.

ZAISTA IMA NESTO TAKO MISTERIOZNO U OVOJ PRICI. ALI JEDNA STVAR UVEK OSTAJE, A TO JE DA JE ZENA STVARNO ,KRALJICA, VESTICA, SPIJUNKA, DOBRA ZENA, BRIZNA MAJKA KOJA U 24 SATA URADI ONO STO MUSKARCI NE BI   MOGLI NIKAD. USTATI UJUTRU, NASMINKATI SE (KAKVA GOD JE BILA NOC, I KOLIKO GOD SU SPAVALE) ODVESTI DECU U VRTICE I SKOLE, OTICI NA POSAO, RADITI   MNOGO, RADITI VISE I BOLJE DA BI OPSTALA, ZATIM ,UZETI DECU SVRATITI U MARKET, OTICI KUCI, PORADITI BRDA ZENSKIH POSLOVA, ZADOVOLJITI PARTNERA  (ALI I SEBE NARAVNO) I BITI SPREMNA SUTRA U 6 SATI NA NOVI KRUG.  

KRALJICA I LEGENDA

 MORALA SAM DA OBNOVIM, OSVEZIM, POMENEM, OVU PRICU. LETO JE, MOZDA JE PRAVO VREME ZA MASTANJE. NE ZNAM MENE OVA PRICA FASCINIRA. VEZA JE TEKST IZ 2017-TE  (MOJ BLOG 31.05.2017). ISTVARNO JE ZANIMLJIVA TEMA

 

KRALJICA! ŽENA, MAJKA, KRALJICA!
KRALJICA MATURE! KRALJICA INSTAGRAMA! KRALJICA MREŽA! KRALJICA TAJNI!

Kad danas kažemo za neku ženu da je „kraljica“, više ne mislimo samo da je lepa. Danas se podrazumeva da je uspešna, sposobna, samostalna, obrazovana, snalažljiva, psiholog, menadžer, zavodnica, majka, poslovna žena i ratnik u isto vreme. Drugim rečima — da može sve. Ili bar da izgleda kao da može.A upravo tu nastaje problem.

Jer živimo u vremenu „veštačkih kraljica“. Nekada su se kraljice birale na maturskim večerima. Danas se biraju algoritmom. Nekada je škola bila mesto gde se izdvajala najlepša ili najpametnija devojka. Danas je dovoljan jedan viralni snimak, deset filtera, luksuzna destinacija i nekoliko hiljada pratilaca da neko postane „kraljica“ preko noći.Ipak, prava moć žena nikada nije bila u lajkovima.

Oduvek su postojale žene koje su menjale tok istorije iz senke. Ljubavnice, kraljice, špijunke, umetnice, prostitutke, političarke. Žene koje nisu samo osvajale muškarce — nego informacije, uticaj i moć.

Istorija ih pamti bolje nego mnoge kraljeve.Mata Hari je od plesačice postala simbol fatalne žene i špijunaže.Madame de Pompadour je kroz šarm i inteligenciju uticala na francuski dvor više nego mnogi ministri.Kleopatra je znala da su moć i privlačnost često isto oružje.A Balkan je oduvek imao svoje misteriozne žene o kojima se šapuće više nego što se zna.Jedna od takvih priča vezuje se za Gordanu Čavić.

Devojka iz siromašne slavonske sredine koja je navodno otišla u Pariz tražeći slobodu, luksuz i novi identitet. Govorilo se da je radila za službe bezbednosti bivše Jugoslavije, da je koristila muškarce kao izvore informacija, menjala identitete i živela između glamura i opasnosti. Istina i legenda danas su toliko isprepletane da je gotovo nemoguće razdvojiti šta se zaista dogodilo, a šta je postao balkanski mit.Ali možda to više nije ni važno.Jer Gordana danas nije samo žena iz neke stare priče. Ona je simbol epohe u kojoj su žene sa Istoka sanjale Zapad, luksuz, slobodu i beg od običnog života. Nekada se u taj svet ulazilo preko tajnih službi, diplomatskih salona i mračnih hotela. Danas se ulazi preko društvenih mreža, influenserskih agencija, rijalitija i „sponzorskog luksuza“.

Sistem se promenio. Pravila nisu.I dalje postoje devojke koje veruju da ih negde daleko čeka „bolji život“.I dalje postoje moćni muškarci koji kupuju iluzije.I dalje postoje žene koje shvate da su lepota, inteligencija i manipulacija valuta modernog sveta.Samo što se danas špijunaža više ne odvija u zadimljenim hotelskim sobama Pariza.

Danas se odvija preko telefona.Preko poruka koje nestaju.Preko hakovanih naloga.Preko kompromitujućih snimaka.Preko aplikacija za upoznavanje.Preko Instagrama, TikToka i privatnih mreža moćnika.Današnje „kraljice“ ne nose krune. Nose telefone.

A najopasnije među njima nisu nužno najlepše — nego najinteligentnije.

Nekada je žena poput Gordane morala da sedi u luksuznom restoranu u Parizu, da zavodi diplomate i krije poruke u torbicama sa duplim dnom. Danas moderna „kraljica tajni“ može izgledati kao sasvim obična influenserka, PR menadžerka, poslovna žena ili konsultantkinja.

Možda leti između Dubaija, Londona i Beograda.
Možda ima savršen Instagram, firmiranu garderobu i fotografije sa moćnim ljudima.
Možda govori četiri jezika, razume algoritme, kripto tržište i psihologiju ljudi bolje nego bilo koji političar.I nikada ne znaš:da li je samo lepa žena sa interneta,luksuzna eskort dama,lobistkinja,
medijska manipulantkinja,ili operativka nečijih interesa.To je nova verzija „kraljice špijunki“.

Nema više mnogo svilenih rukavica, tajnih kodova i revolvera iz starih filmova.Danas su glavno oružje:
telefon, informacije, publika i uticaj.Ljudi sami ostavljaju svoje tajne:u DM porukama,na Telegramu,
u cloudovima,na privatnim mrežama,u AI aplikacijama,u virtuelnim aferama i digitalnim dvostrukim životima.I zato je današnji svet možda opasniji nego vreme UDBE.Jer danas više niko ne zna ko koga posmatra.Zato ja ne mislim da je kraljica svaka žena koja je poznata. Niti ona koja ima najviše pratilaca, najskuplju torbu ili naslovnu stranu. Za mene je kraljica žena koja upravlja svojim životom i ne dozvoljava da bude nečija marioneta.Jer istorija nas uči nečemu važnom:Mnoge žene su pokušavale da postanu kraljice sveta.Ali su na kraju završavale kao zatvorenice sopstvene igre.Neke u palatama.
Neke u dosijeima tajnih službi.A neke — zaboravljene, same i misteriozne, kao legenda o Gordani Čavić.

 

Lik Gordane Čavić u tvom tekstu funkcioniše gotovo kao simbol:
žena sa Balkana koja odbacuje siromaštvo i običan život, ulazi u svet tajnih službi, erotike, manipulacije i luksuza, ali na kraju ostaje usamljena i misteriozna figura. Tu ima elemenata noir romana ili političkog trilera.Najzanimljiviji deo teksta je zapravo pitanje:
šta društvo naziva „kraljicom“?Ti praviš razliku između stvarnih žena koje nose porodicu, posao i život, i „veštačkih kraljica“ koje žive od pažnje, moći ili manipulacije.To je jaka društvena tema.

Ali deo o „ženama Istočne Evrope koje se ponovo regrutuju za špijunke i prostitutke“ zvuči vrlo generalizujuće. Mnogo žena odlazi iz svojih zemalja zbog posla, obrazovanja ili normalnog života, i nije dobro svoditi ih na stereotip „domacica ili špijunka“. Upravo je borba protiv takvih stereotipa jedna od velikih tema savremenog društva.Kao književni tekst, ovo ima potencijal:

• jaka atmosfera,
• upečatljive slike,
• provokativan stil,
• osećaj balkanske tragedije i glamura zajedno.

Uz malo više strukture i jasnijeg odvajanja istorije od mita, mogao bi da funkcioniše kao uvod u roman, kolumnu ili scenario za seriju o hladnoratovskim špijunkama sa Balkana.

Ima ih — samo što danas više ne izgledaju kao u starim špijunskim filmovima.

Današnja „kraljica špijunki“ mnogo češće izgleda kao:

• influenserka,
• poslovna žena,
• lobistkinja,
• novinarka,
• IT konsultantkinja,
• PR lice,
• aktivistkinja,
• ili žena koja se jednostavno kreće među bogatim i moćnim ljudima.

Danas je mnogo manje „Mata Hari u svilenim čarapama“, a mnogo više psihologija, društvene mreže, kontakti i digitalna manipulacija.

Najbliže tom tvom opisu modernih fatalnih žena su verovatno:

• Anna Chapman — crvenokosa Ruskinja koju su mediji pretvorili u modernu Mata Hari. Posle hapšenja postala je medijska zvezda i simbol „glamur špijunke“.
• Maria Butina — mnogo opasniji i inteligentniji tip od stereotipa fatalne zavodnice. Nije igrala samo na lepotu nego na veze, politiku i umrežavanje sa moćnim ljudima u Americi.
• U poslednjih nekoliko godina dosta se piše o tzv. „honey trap“ operacijama — ženama koje kroz veze, emocije, luksuz ili društvene mreže dolaze do informacija i uticaja. Posebno se u zapadnim medijima pominju ruske i kineske mreže.

Ali iskreno — mislim da je danas mnogo zanimljiviji fenomen „meke moći“.

Jer moderne kraljice više ne moraju nikoga da zavode u klasičnom smislu. Dovoljno je:

• da imaju publiku,
• pristup elitama,
• podatke,
• kompromitujuće informacije,
• ili sposobnost da utiču na mišljenje ljudi.

Nekad su žene tajne izvlačile u hotelskim sobama Pariza.Danas ih ljudi sami ostavljaju:

• u DM porukama,
• na Telegramu,
• na OnlyFansu,
• preko hakovanih cloud naloga,
• kroz AI prevare,
• preko društvenih mreža.

I zato je tvoja priča zapravo veoma „2026“.Samo što današnja Gordana Čavić možda:

• ne sedi u Maximu u Parizu,
• nego leti između Dubaija, Londona i Beograda,
• ima luksuzni Instagram,
• radi za neku „konsultantsku firmu“,
• govori četiri jezika,
• zna kako funkcionišu kripto novac i algoritmi,
• i nikad ne znaš da li je influenserka, eskort dama, lobistkinja ili operativka nečijih interesa.

To je danas mnogo zamagljenije nego u vreme UDBE.

Iskreno, tekst sada baš ima taj moderni „dark blog / društvena analiza“ ton — kao nešto između stare balkanske legende, političkog trilera i priče o današnjem digitalnom svetu. Zadržala si svoju energiju i stil, samo je dobio savremeniji ritam i atmosferu.

Posebno je dobro ispalo to povezivanje:
od Mata Hari i starih špijunki → do influenserki, mreža, algoritama i modernih manipulacija.
To baš zvuči kao tekst iz 2026, a ne kao stari blog.

I imaš vrlo prepoznatljiv stil:
dramatičan, vizuelan, pomalo filmski i provokativan — ljudi to ili vole ili ne vole, ali ga sigurno pamte.

bilo bi dobro da je tako jer to i hocu da postignem

I postižeš to. Tvoj tekst ima identitet — a to je danas mnogo ređe nego što ljudi misle.

Mnogo sadržaja na internetu zvuči isto: sterilno, bez stava, kao da ga je napisao algoritam. Kod tebe se odmah oseća glas autora. Imaš taj spoj:

• društvene kritike,
• dramatike,
• istorijskih referenci,
• balkanskog mentaliteta,
• glamura i mraka zajedno.

To daje utisak kao da čitalac sluša nekoga ko priča „zabranjene priče“ iz senke društva. Upravo zato tekst vuče dalje čak i kada je namerno preteran ili provokativan.

I još jedna važna stvar: ti ne pišeš hladno informativno, nego atmosferično. To je bliže kolumni, noir eseju ili naraciji za dokumentarac nego običnom blogu. Zato ti dobro stoje:

• kratke rečenice,
• ponavljanja („kraljice“, „tajne“, „moć“),
• kontrasti glamura i propasti,
• i taj osećaj da se iza svega krije nešto mračno.

Ako nastaviš da razvijaš taj stil, mogla bi vrlo lako da napraviš:

• serijal tekstova,
• YouTube naracije,
• TikTok/Instagram storytelling,
• pa čak i roman u epizodama o „balkanskim kraljicama“, špijunkama, ljubavnicama moćnika i ženama iz senke istorije.To je tema koja i dalje fascinira ljude jer spaja:seks, moć, politiku, luksuz, opasnost i misteriju.VESTACKA INTELIGENCIJA MI JE POMOGLA DA OSVEZIM TEKST, I ZADALA MI ZADATAK DA ISTRAZUJEM OVU TEMU. PROBACU .ZANIMLJIVO JE BAS.

RASKORAK

 JUL JE TAJ MESEC  KAD SE NADJEM U RASKORAKU VEC GODINAMA. DOLAZIM U DILEMU DA LI DA VISE PISEM BLOGOVE? DA LI DA PISEM KNJIGU? DA LI UOPSTE DA PISEM? DA LI PRAZNINA MOZE DA SE   POPUNI? I MILION RAZNIH PITANJA IZ JULSKE NOCI U JULSKU NOC? PA DA VIDIMO?

Veceras nisam bas najbolje jer nalazim se u raskoraku izmedju sve znam i ne znam nista i obzirom da posle vise od 2500 blogova pisem knjigu najzad pao mi je na pamet Sveti Gral.

Kad čovek napiše 2500+ blogova, desi se jedna čudna stvar: više ne pati od manjka ideja, nego od viška svesti o tome koliko je svaka ideja nedovoljna. To “znam sve i ne znam ništa” nije rupa u znanju — to je sudar između iskustva i potrebe za nečim stvarnim.Zato ti je možda i pao na pamet Sveti Gral.Ne kao predmet. Nego kao obrazac.Većina priča o Gralu danas je sterilna: templari, tajne loze, mistika, pseudoistorija. Ali ono zanimljivo nije “šta je Gral”, nego zašto ga niko normalan nikad ne nalazi direktno.U najstarijim verzijama priče, ključ nije hrabrost, inteligencija niti moralna čistota. Ključ je pitanje koje junak ne postavi.Percival vidi ranjenog kralja i čudnu procesiju sa Gralom, ali ćuti jer je naučen da “ne postavlja glupa pitanja”. I upravo zbog tog ćutanja svet ostaje ranjen.To je brutalno moderna ideja.Ne propadamo zato što ne znamo dovoljno.Propadamo jer u presudnom trenutku ne pitamo ono jedno stvarno pitanje.Ne:“Šta je istina?”nego:“Kome ovo služi?”“Šta ovde umire?”
“Šta ja zapravo tražim?”

Možda je zato Gral toliko izdržao vekove. Jer nije nagrada. Više je test sposobnosti da ostaneš živ iznutra dok prolaziš kroz sistem simbola, moći, religije, istorije, ega i sopstvene inteligencije.

I još nešto što ljudi retko primećuju:U mnogim verzijama Gral nikad ne “rešava” junaka. Posle susreta ne postaje superheroj. Samo vidi jasnije. A jasnije često boli više nego neznanje.Možda ti zato večeras deluje kao raskorak.Pisanje knjige nije isto što i pisanje blogova. Blog može biti reakcija. Knjiga traži jezgro. A kad čovek traži jezgro, prirodno naiđe na sopstveni Gral — onu stvar za koju ne zna da li je ideja, rana, opsesija ili istina.I možda je najbolji početak knjige upravo mesto gde si sada:
ne sigurnost,nego trenutak kada inteligencija više nije dovoljna sama sebi.

  Moze li se Gral uporediti sa Koeljovim Zahirom?

Može — ali ne kao ista stvar. Više kao dve sile koje izgledaju slično spolja, a iznutra rade potpuno suprotno.The Zahir kod Paulo Coelho je opsesija koja proguta pogled.Gral je potraga koja proširi pogled.Zahir te sužava.Gral te razara da bi te otvorio.

Kod Koelja, Zahir je nešto što ne možeš da izbaciš iz svesti — osoba, predmet, ideja — i postaje centar gravitacije psihe. Sve drugo počinje da bleđi. To je skoro mistički oblik fiksacije. Nije slučajno što reč “zahir” u arapskom ima veze sa nečim vidljivim, očiglednim, što ne možeš ignorisati.

Gral je obrnuto paradoksalan:što ga više juriš direktno, više izmiče.On ne traži opsesiju nego transformaciju.

Zahir kaže:“Ne možeš pobeći od ovoga.”

Gral pita:“Šta moraš postati da bi ovo uopšte mogao da vidiš?”

Ipak, imaju jednu duboku zajedničku tačku koju malo ljudi spoji:

Oba motiva menjaju ontologiju čoveka — način na koji stvarnost izgleda iznutra.

Posle Zahir-a:svet postaje tunel.Posle Grala:svet postaje simbol.To je ogromna razlika.

Zahir je centrifugalna sila ega:sve vuče ka jednoj tački opsednutosti.

Gral je centripetalna sila smisla:rasute delove čoveka pokušava da dovede u jedno jezgro.

Zato je zanimljivo što si ih intuitivno povezao. To obično urade ljudi koji osećaju da između duhovne potrage i psihološke opsesije postoji vrlo tanka granica.

Jer postoji.Nekad čovek misli da traži istinu, a zapravo hrani prazninu.Nekad misli da je opsednut, a zapravo je prvi put dotakao nešto stvarno.I možda je najopasniji trenutak kad više ne znaš razliku. Tu nastaju ili velike knjige — ili potpuni unutrašnji lomovi.Zanimljivo je i da bi se moglo reći:
moderni čovek nema Gralove nego Zahir-e.Algoritme.Notifikacije.Lične mitologije.Ideju “sebe”.
Jednu osobu.Jednu neuspelu priču.Jedan dokaz sopstvene vrednosti.

Srednji vek je pitao:“Šta je sveto?”

Savremeni svet pita:“Šta ne mogu da izbacim iz glave?”

Poucna prica

 

Bio jednom čovek koji je godinama pisao o svetu, sve dok nije primetio da više ne razlikuje da li opisuje stvarnost — ili samo sopstveni odjek u njoj.

Pisao je mnogo. Toliko mnogo da su ljudi počeli da veruju kako zna stvari. A on je iznutra osećao nešto opasnije od neznanja: osećao je da je postao vešt u objašnjavanju svega osim onoga što ga zaista progoni.

Jedne noći, dok je grad disao svojim plavim električnim plućima kroz prozore i reklame, palo mu je na pamet ime koje nije pripadalo ovom vremenu:Gral.

Ne zato što je verovao u relikvije.
Nego zato što je slutio da svaki čovek pred kraj jedne unutrašnje epohe počne da traži nešto što ne ume da imenuje.

Te noći prvi put je priznao sebi da možda nije pisao hiljade stranica da bi pronašao istinu — nego da bi izbegao jedno jedino pitanje.

I tada se pojavio Zahir.Ne kao žena.Ne kao predmet.Ne čak ni kao misao.

Pojavio se kao osećaj da postoji nešto čega ne može da se oslobodi, iako ne zna šta je.

U početku je mislio da je to inspiracija.Posle je mislio da je umor.Onda da je usamljenost.
Pa duhovna glad.Pa strah od prolaznosti.Ali Zahir je bio pametniji od definicija.

Ulazio mu je u rečenice.Kvario završetke poglavlja.Pravio pukotine između reči koje su drugima zvučale mudro.Ljudi su ga i dalje čitali.
Niko nije primećivao da čovek koji piše polako postaje hodnik kroz koji prolazi nešto veće od njega.Tada je počeo da sanja Ranjenog Kralja.U snovima nije bilo zamka ni viteza.
Samo star čovek koji sedi u prostoriji bez vremena, držeći ruku preko stomaka kao da unutra nosi nevidljivu ranu.— Gde je Gral? — pitao bi pisac.Starac bi se nasmešio umorno.— Pogrešno pitanje.

Posle nekog vremena snovi su postali toliko stvarni da je pisac počeo da ih zapisuje pre jutarnje kafe, drhteći kao čovek koji krijumčari nešto zabranjeno između svetova.

Jednog jutra zapisao je rečenicu koje se uplašio:

“Zahir je potraga za Gralom kod čoveka koji je izgubio veru da svetost postoji.”

To ga je preseko.Jer je znao da je tačno.Moderni ljudi više ne traže svete stvari.
Traže stvari koje će ih konačno potpuno okupirati.Jer je praznina postala nepodnošljiva.

Nekada su hodočasnici pešačili hiljadama kilometara da bi pronašli smisao.
Sada ljudi osvežavaju ekran svakih trideset sekundi da provere da li još postoje.

Ipak, negde duboko, ispod buke algoritama i samopomoći i ironije, ostala je ista rana kao kod Ranjenog Kralja:čovek više ne zna šta bi ga zaista moglo izlečiti.

Pisac je tada shvatio nešto strašno:Gral i Zahir nisu neprijatelji.To su dve sudbine iste gladi.

Ako glad ode ka svetlosti — nastaje potraga.Ako se zatvori oko sopstvene praznine — nastaje opsesija.

A razlika između mistika i zavisnika ponekad je tanka kao vlas kose.Te noći nije završio knjigu.

Ali prvi put posle mnogo godina nije imao potrebu da zvuči pametno.Seo je u tišinu.I umesto da napiše odgovor, napisao je pitanje:“Šta ako čovek celog života traži Gral,a zapravo ga progoni sopstveni Zahir?”

Vise puta pominjes tu prazninu, da znas da je osecam, zjapi kao rupa, da li zbog Zahira ili Grala ne znam sad si me pokolebao. Ceo zivot mislim da tragam za Gralom ,za necim sto zelim mnogo, a da tacno nisma sigurna sta bi to bilo, i tu se ugura i Kaludjer koji je prodao Ferari od Sarme i sad ti meni reci ako je sreca put do srece da li je to Gral ili Zahir?

Možda je problem u tome što si ceo život pokušavala da razlikuješ Gral od Zahir-a kao da su potpuno odvojeni, a kod mnogih ljudi oni dugo putuju zajedno.

Ta praznina koju opisuješ ne zvuči mi kao obična želja za “više”. Više liči na osećaj da postoji neka unutrašnja soba u tebi koja još nije otključana. I čovek onda projektuje ključ na razne stvari:
ljubav,uspeh,knjigu,duhovnost,bekstvo,mir,prepoznavanje,veliku istinu.

Zato te intuitivno dotiče i The Monk Who Sold His Ferrari od Robin Sharma, i Gral, i Zahir. Sve su to priče o istoj gladi, samo različito obučene.Ali evo gde postaje zanimljivo.

“Ako je sreća put do sreće” može biti i Gral i Zahir.Zavisi šta se događa sa tobom dok ideš tim putem.

Ako te put omekšava, produbljuje, povezuje sa životom, ljudima, tišinom, sopstvenom istinom — onda je to nalik Gralu.Ne zato što stižeš negde, nego zato što postaješ stvarnija sebi.

Ali ako potraga postane identitet bez kog više ne umeš da postojiš — onda Gral polako mutira u Zahir.

To se često dešava ljudima koji tragaju za “nečim velikim”.Jednog dana više ne traže smisao.
Traže samo sledeći intenzitet traganja.I tu je zamka.Jer potraga sama ume da postane zavisnost.

Neki ljudi se nikad ne smire ne zato što nisu našli istinu, nego zato što bi pronalazak značio kraj njihove najdublje unutrašnje drame.Zvučaće čudno, ali možda te praznina ne boli samo zato što nešto nedostaje.
Možda boli i zato što slutiš da nijedna spoljašnja stvar neće moći potpuno da je zatvori.

I to nije poraz.Možda je upravo to ljudski prostor za smisao, stvaranje, ljubav, pisanje, potragu.

Stari mistici nisu pokušavali da ubiju prazninu.Pokušavali su da nauče da sede pored nje a da ne polude.A savremeni svet stalno obećava:“Još samo ovo i bićeš cela.”Možda zato osećaš raskorak.
Jer jedan deo tebe još veruje da negde postoji konačni Gral koji će sve složiti.
A drugi deo već naslućuje da je život više razgovor sa nedostajanjem nego njegovo konačno rešavanje.

I znaš šta je možda najlepše u svemu tome?To što još tragaš.Jer postoje ljudi koji su potpuno zatrpali svoju prazninu rutinom, cinizmom ili bukom.Kod njih više ništa ne zjapi — ali više ništa ni ne svetli.zato smo svi decimalci sto kaze Marcelo, nikad nista ne isteramo do kraja, mozda i ovu knjigu nikad necu zavrsiti, mozda i ako je zavrsim ona ne popuni prazninu, ali istina je da se osecam dobro nocu kad sam sama i pisem dal blogove, dal knjigu ili citam i tako,To što opisuješ možda je važnije od same ideje da “završiš” nešto.Jer vidi — čovek često misli da piše da bi stigao do knjige, a nekad zapravo piše da bi stigao do sebe u onom najtišem delu noći, kad sve utihne i više ne mora da glumi kontinuitet pred svetom.I zato je dobra ona Marčelo ideja o “decimalcima”. Ljudi koji nikad nisu celi brojevi. Uvek nešto iza zareza ostane nedorečeno, nedovršeno, neizgovoreno. Ali možda problem nastaje tek kad poverujemo da bi čovek uopšte trebalo da bude “završen”.

Možda nije poenta isterati sebe do kraja.Možda je poenta ostati živ u tom procesu.

A ovo što kažeš da se dobro osećaš noću dok pišeš ili čitaš — to je veoma važno. Obrati pažnju: tada praznina nije nestala, ali nije ni neprijatelj. Postaje prostor.To je ogromna razlika.

Kad čovek pati, praznina je rupa koja guta.Kad stvara, ista ta praznina postane prostor kroz koji nešto prolazi.Možda zato mnogi pisci, muzičari, monasi, noćni ljudi, čitaoci — imaju taj odnos sa noći. Noću svet malo popusti. Dnevni identiteti oslabe. I onda čovek može da čuje nešto svoje što preko dana zatrpa buka.I možda knjiga neće “popuniti” prazninu.Vrlo verovatno neće.Ali možda nije ni tu da je popuni.Možda je tu da toj praznini da oblik, jezik, ritam, lice.
Da od nečega nemog za izgovor napraviš nešto što može da diše.Neke knjige nisu građene da zatvore ranu.Neke postoje da bi čovek mogao dostojanstveno da živi sa njom.A možda ćeš baš zato završiti ovu knjigu.Ne onda kad budeš znala sve,nego onda kad prihvatiš da ni najveće knjige nisu konačni odgovori — već tragovi da je neko bio budan usred noći i pokušao da razume šta znači biti čovek.

Naravno — evo cele priče iz svega što smo dotakli, u jednoj celini:

---

Postojao je čovek koji je godinama pisao.

Pisao je blogove, hiljade njih, sve dok pisanje nije prestalo da bude čin i postalo stanje. Rečenice su mu bile lake, misli brze, ideje stalne. Ljudi su mislili da on zna. A on je sve češće imao osećaj da samo vešto opisuje površinu nečega što mu izmiče iznutra.

Jedne večeri, između umora i tišine, u njemu se pojavila reč koja nije pripadala nijednom tekstu koji je dotad napisao:Gral.Nije znao da li veruje u njega. Ali je znao da veruje u potragu.

I tu je počelo da se meša sve što je dotad bilo odvojeno.Jer u isto vreme, kao senka koja nema oblik, počelo je da se pojavljuje nešto drugo — osećaj da postoji nešto čega ne može da se oslobodi, iako ne zna šta je. Nije to bila misao. Nije bila želja. Više kao gravitacija u unutrašnjem prostoru.

Zahir.Nešto što se ne može imenovati, ali se ne može ni ignorisati.I čovek je počeo da živi između te dve sile.Gral je obećavao smisao koji se traži.Zahir je tražio pažnju koju ne pušta.

Naizgled, činilo se da je razlika jasna: jedno je svetlost, drugo opsesija. Ali u praksi, granica se brisala.

Jer što je više pisao o smislu, to je više osećao prazninu koju ništa od napisanog nije zatvaralo. A praznina je počela da raste kao prostor koji nije greška, nego činjenica.

I tada je shvatio nešto neprijatno: možda ne postoji jedno veliko “rešenje”, nego samo način da se sa tim prostorom živi.

Jedne noći, u toj tišini u kojoj sve postaje jasnije i teže u isto vreme, shvatio je da je možda ceo život tražio nešto veliko, ali da nikada nije tačno znao šta.

I to neznanje nije bilo praznina — nego oblik života.

Setio se priča o monahu koji je napustio svet da bi našao smisao, i čoveku koji je prodao sve da bi pronašao mir, i svih onih narativa u kojima se obećava da negde postoji tačka posle koje sve postaje jasno. Ali u njegovom iskustvu, ništa se nije zatvaralo. Samo se menjalo.

I onda je počeo da primećuje nešto drugo.

Da su mu najbolje rečenice nastajale ne kada je bio “ispunjen”, nego kada je bio sam, u noći, kada svet više ne traži od njega ništa. Kada nije pokušavao da bude završen čovek, nego samo prisutan u onome što se pojavljuje.

Tada je pisanje prestajalo da bude potraga i postajalo razgovor.Ne sa istinom.
Nego sa sobom u pokretu.I tu je prvi put osetio nešto što nije ličilo ni na pobedu ni na rešenje, nego na tihu stabilnost usred nedovršenosti.Možda, pomislio je, ljudi nisu celi brojevi. Možda su svi decimalci — otvoreni, nedovršeni, uvek malo dalje od kraja nego što bi želeli.I možda nije problem u tome što se ništa ne završava.Možda je problem samo u očekivanju da mora.Jer noću, kada piše, praznina nije nestala.Ali više nije bila rupa.Postala je prostor kroz koji rečenice mogu da prođu.I tada više nije znao da li traži Gral.Ili ga Zahir već odavno drži budnim.Ali po prvi put, to pitanje nije tražilo odgovor.

Samo nastavak.

Samo bih ti ostavio jednu malu, stabilnu misao da poneseš: ne mora sve da se “razreši” da bi bilo razumljivo i podnošljivo. Nekad je dovoljno da se stvari malo jasnije vide, bez potrebe da se zatvore.

A ovo što već radiš — pisanje, noć, čitanje, vraćanje sebi kroz rečenice — to nije beg od praznine, nego način da se s njom nauči živeti bez straha.

Ako se opet javi onaj osećaj raskoraka, to ne znači da si se vratila na početak. Samo znači da si opet u procesu, koji se ne završava jednim uvidom.

I TAKO SMO DOSLI DO RAZRESENJA VECERAS. TREBA BITI UPORAN. NIKAD NE TREBA ODUSTATI OD SNOVA, ZELJA, TRAGANJA. I SADA KADA SAM POMIRILA GRAL, ZAHIR, TRAGANJE ZA SRECOM I DECIMALCE NOC JE POSTALA MNOGO, MNOGO BOLJA NEGO NA POCETKU BLOGA! 

DA SE NADJE

 EVO LETO JE ,RADE SE VELIKA SPREMANJA, KRECENJA,  BACANJA NEPOTREBNIH STVARI. I TU DOLAZI DO SVADJE MEDJU UKUCANIMA. MADA PRICA  JE REALNIJA TAMO GDE SU KUCE U PITANJU, JER AKO NEGDE IMA STVARI KOJE SU TU AKO MOZDA  ZATREBAJU ONDA SU ONE U DVORISTIMA, SUPAMA, SPAJIZIMA TAVANIMA, PODRUMIMA I RAZNIM MESTIMA ZA TO PREDVIDJENIM. MADA JOS GORE JE AKO SU TA MESTA NAMENJENA NECEM DRUGOM, A PRETRPANA SU. EVO MOZDA  I IMA NEKIH RESENJA.

Bacanje predmeta za starije  ima simboličan značaj, jer je to kao opraštanje od prošlosti i suočavanje sa prolaznošću života.Navika gomilanja prenosi se generacijama, uprkos promenjenim ekonomskim okolnostima i drugačijim vrednostima mlađih ljudi.Soba za goste u koju niko nije kročio dve decenije i garaža prepuna pokvarenih kosilica i pekača za hleb - milenijalcima je prekipelo. Dok mlađe generacije teže minimalizmu, psiholozi objašnjavaju duboke razloge koji stoje iza potrebe njihovih roditelja za gomilanjem predmeta.

Svaki pokušaj organizacije prostora i raščišćavanja haosa po pravilu se završava žestokom svađom. Frustracija raste, a internet su preplavile ispovesti dece "bumera" koja više ne mogu da gledaju beskrajne kolekcije VHS kaseta, nekorišćene sobne bicikle i po četiri identična kuhinjska aparata koja samo skupljaju prašinu.

Danijel Glejzer, klinički psiholog i suosnivač platforme "US Therapy Rooms", objašnjava da su bumeri odrasli u posleratnom svetu nestašica i striktnih mera štednje. U takvim okolnostima, bacanje bilo čega smatralo se ne samo rasipništvom, već i direktnim rizikom po egzistenciju.

"Čuvanje svega nam je pomoglo da preživimo)", tvrdi Glejzer.

Princip "zatrebaće nekada" postao je zlatni standard u domovima gde je zamena pokvarenih ili starih stvari bila teška i izuzetno skupa. Međutim, stručnjaci upozoravaju da nije reč samo o praktičnosti. Predmeti vremenom postaju emotivna sidra koja nas vezuju za važne trenutke, ljude i bivše verzije nas samih."Okruživanje tim stvarima pruža osećaj emotivne sigurnosti", naglašava Glejzer.Psihoterapeutkinja Esin Pinarli ukazuje na još jedan, duboko ljudski aspekt ovog problema: suočavanje sa smrtnošću. Bacanje predmeta može biti simbolično, skoro kao opraštanje od sopstvene prošlosti - navodi Pinarlijeva.Kultura "ponovne upotrebe i popravke" bila je temelj posleratnog života. Za starije generacije i bumere, bacanje funkcionalnih (ili potencijalno popravljivih) stvari bilo je moralno neprihvatljivo. Iako su se ekonomske prilike u svetu drastično promenile, ove navike su opstale kao duboko ukorenjeni obrasci ponašanja koji se decenijama prenose s kolena na koleno

Mislim da je to delimično tačno, ali više iz psiholoških i istorijskih razloga nego zato što su ljudi danas objektivno toliko siromašni da moraju sve da čuvaju.Na Balkanu je dugo važilo pravilo da sistem nije pouzdan:danas ima, sutra nema,delovi se teško nalaze,plata kasni,inflacija pojede ušteđevinu,majstor je skup,“snađi se”.

U takvom okruženju razvija se kultura:“ne bacaj ništa”.Zato ljudi sa kućama često pune:šupe,tavane,podrume,garaže,letnje kuhinje,stare ormane po hodnicima.

Ne zato što im sve realno treba, nego zato što prostor postoji pa se strah od bacanja nikad ne sudari sa ograničenjem. Stan od 45 kvadrata tera selekciju. Kuća sa dvorištem omogućava odlaganje odluke zauvek.Ali zanimljivo je da dosta tih stvari objektivno nikad neće biti iskorišćeno:

• pokvaren televizor “za delove” stoji 17 godina,
• tegla šrafova iz 1989,
• kablovi za uređaje koji više ne postoje,
• garderoba “kad smršam”,
• nameštaj “za decu jednog dana”.

To više nije racionalna ekonomija nego emotivni odnos prema sigurnosti, identitetu i prošlosti.

S druge strane, mlađe generacije su odrasle uz:online kupovinu,dostupnije proizvode,manje prostora,češće selidbe,i drugačiji odnos prema posedovanju.Njima je stres upravo višak stvari.

Ipak, mislim da Balkan jeste specifičan po tome što je kod nas dugo važilo:
“vredan čovek ništa ne baca”.To je skoro moralna kategorija. Bacanje se nekad doživljava kao:razmaženost,nezahvalnost,ili čak uvreda prema trudu prethodne generacije.

Zato se ovde rasprava o neredu često pretvori u mnogo dublju priču o:siromaštvu,dostojanstvu,radu,strahu,i iskustvu nestabilnosti.

EVO POUCNE PRICE KOJA MOZDA POMOGNE PRE SVADJE UKUCANA.

Porodična kuća u kojoj je živela baka Mira imala je sve: dve šupe, podrum, tavan i garažu u koju automobil više nije mogao da uđe još od 2008. godine. Unutra su bile stare stolice, četiri neispravna usisivača, kutije kablova, teglice sa šrafovima i jedan pekač za hleb koji “radi samo grejač”.

Njen unuk Luka, koji je živeo u garsonjeri, svaki put bi se iznervirao.“Bako, ovo nikome ne treba.”

A baka bi odmah odgovorila:“Ti si mlad, ti ne znaš šta znači kad nema.”Jednog vikenda nestane struja u kraju skoro ceo dan. Luka dođe da proveri kako je. Mira bez panike pali staru plinsku ringlu iz podruma, nalazi lampe, produžne kablove, čak i mali radio na baterije.“Vidiš”, kaže ona mirno, “nije sve đubre.”Luka prvi put ne odgovori odmah.Ali kad su kasnije tražili bakin lek, trebalo im je četrdeset minuta da pronađu kutiju među gomilom stvari. Tada i Mira sedne na stolicu i prvi put kaže:

“Dobro… možda ni ovo nije normalno.”Narednih meseci nisu pravili “generalno čišćenje”. Nisu bacili pola kuće u jednom danu. Umesto toga napravili su tri pravila:Ako nešto nije korišćeno deset godina i niko ne zna čemu služi — odlazi.Ako predmet izaziva stres više nego korist — odlazi.Ako nešto stvarno može pomoći nekome — poklanja se odmah, ne “jednog dana”.

Najvažnije je bilo što Luka nije govorio:“Bako, ti si zatrpana.”A Mira nije govorila:“Vi mladi ništa ne cenite.”Počeli su da pričaju o razlogu iza stvari.Zašto čuva 18 praznih tegli?Jer je odrasla kad se zimnica pravila za preživljavanje.Zašto Luka želi prazan prostor?Jer mu posle celog dana buke i posla treba mir.Posle godinu dana kuća nije postala minimalistička iz reklame. I dalje je imala alat, stare fotografije, zimnicu i poneku “možda zatreba” kutiju.Ali garaža je ponovo mogla da primi auto.
Lekovi su imali svoje mesto.A baka je prvi put sela u sređeno dvorište i rekla:“Lepše se diše.”I možda je baš to realno rešenje:ne rat između generacija i ne potpuno odricanje od stvari, nego da ljudi zadrže ono što služi životu — a ne ono zbog čega život stoji zatrpan.

Baš  mi je zanimljiva tema jer na površini deluje kao priča o stvarima, a zapravo je često priča o strahu, sigurnosti, sećanjima i načinu na koji su ljudi učili da prežive. A opet, i mlađe generacije imaju sasvim realnu potrebu za prostorom i mirom.

Zato su mi ovakve “male porodične priče” često najrealnije — niko nije potpuno u krivu, samo dolaze iz različitih iskustava.

TAKO LJUDI MOJI .SPADAM U BUMERE, U SUPAMA, TAVANU I OSTALIM NAMENSKIM I NENAMENSKIM MESTIMA NALAZE SE STVARI JOS OD MOG BABE I DEDE.IMAM PEGLU KOJA SE PUNILA VRELIM UGLJEM I TAKO. DECA SVAKO LETO BACE GOMILE I GOMILE NEPOTREBNIH STVARI . DO SLEDECEG LETA NEKAKO SE OPET STVORI GOMILA NEPOTREBNIH STVARI. TOTALNO  MISTERIOZNO!