ZIVOT SPAKOVAN U KOFER

KAD BI MOGAO DA SPAKUJES ZIVOT U POLICE ILI KOFERE STA BI USTVARI MOGAO DA STAVIS?STA JE ONO STO CINI TVOJ ZIVOT?A STA JE ONO STO JE U TVOM ZIVOTU SLUCAJNO ILI NAMERNO ?Kako ja to vidim? Zivot je fizicka stvar.Ono rodis se zivis i umires.U kofer ili policu to ne mozes da stavis (zna se gde zavrsava nase fizicko telo naseg zivota). E sad da vidimo sta je uslo u moj zivot slucajno i u vase zivote naravno, To su svakako prve i ostale ljubavi.Znate nekada je zaista fenomenalno biti romantican.Stvari kao sto su slike,presovani cvetici i listici,srca od najrazlicitijih materijala,plisane igracke bude secanja na divne stvari koje ste doziveli i to definitivno dize nivo pozitivne energije u vama.Kad god otvorim kofer sa tim stvarcicama opotpuno se raznezim i kao da sam u bioskopu jer se preda mnom odvijaju svi ti dogadjaji vezani za  predmet koji drzim u ruci.U moj zivot namerno su usli moj muz, moja deca, prijatelji koji to zaista jesu (jer su to i dokazali kroz ceo moj zivot)i retki  odabrani rodjaci (ne racuna se uza familija)..I to je u redu. Uspomene koje su  mi oni ostavili u vidu "sitnica" i "krupnica" ne mogu da stanu u kofere vec ispunjavaju police u spajizu!Kao prve slike dece,prve cipelice,prve igracke,prve "zekice"prve cucle,zatim prva slova, prva "ljubavna pisma" (koja im cuvam za njihove kofere uspomena),prva kosica,zubici.....Prijatelji su mi uz obavezne fotografije sa svih nasih ojkupljanja ostavili pisma i razglednice(nekad je i to postojalo) i suvenire sa svih svojih putovanja. Zamalo da zaboravim da u jednoj posebnoj kutijici cuvam pisma,pesme i prve slike od mog muza sa kojim sam vec 37 godina).Rodjaci  su uglavnom zastupljeni u svom donatorskom delu uspomena. Na jednoj polici su stvari koje su nosila njihova deca pa prerasla i igracke kojima se  iz istih razloga vise nisu  igrala, pa su ih rodjaci doneli mojoj deci.Ne kazem da je to lose.Naprotiv znacilo je mnogo!!!!IMATE LI I VI KOFER I POLICE U KOJE STE SPAKOVALI SVOJ ZIVOT?
Buducnost.Verovatno cemo secanja drzati u mozgu ili na specijalnom cipu za uspomene(koji ce biti svojevrstan "magacin ") i bice isto u mozgu.Ali to svakako nece biti ono sto je danas secanje. Jer iako se budete setili prvih cipelica svog deteta to ce biti samo slika, a sve ono sto ja sada vidim i osetim nece postojati. Dodirujuci cipelicu ja vidim sve one situacije u kojima ih je moje deten nosilo,i prve korake i prve padove i uspehe!Neprocenjivo!Na cipu ipak nece biti mesta za sve nase uspomene,secanja i osecanja - samo slike!Zamislite tek koliko gubite u onom delu sa starim ljubavima.!
Proslost.Da neki ljudi nekada davno nisu poceli da skupljaju svoje kofere i police uspomena kako bi danas imali sve te stvari da vidimo?Hvala im za ideju.I onim iz najstarijih civilizacija i ovih novijih od tek pre 5o-tak godina!Cuvajte i vi ljubomorno svoje uspomene,bar dok vas ne pretvore u kiborga .I ostavite svojim potomcima retke i vredne stvari vezane za vas i njih. Pogotovo sada kad tehnologija toliko brzo menja nas zivot!
SETILA SAM SE DA VAM KAZEM DA MI JE DANAS RODJENDAN.I da cu  uz rodjendansku tortu i prave fotografije dobiti i pisane cestitke .Nesto najvrednije za mene.

SECANJA

SECANJA,SECANJA,SECANJA!!!.LEPA.BOLNA ,SAMO NASA!POKUSAVAMO DA IH LJUBOMORNO SACUVAMO OD ZABORAVA.Ali nase "police" u mozgu vremenom se popune i neka secanja izblede.a neka potpuno nestanu.Sa godinama je jos teza situacija .Jer se secanja iz skorije proslosti gube ,a nekim cudom "isplivavaju' secanja na detinjstvo i mladost.'RUPE"  u secanju su sve vece ,pa pocinjemo da imamo problema i sa samim sobom i sa okolinom.Sad sve zavisi od coveka do coveka.Nije uvek kriv "ALCHAJMER" ili staracka demencija .Nije uvek u pitanju bolest. U pitanju je prosta zasicenost mozga tolikom kolicinom informacija.Opet, s druge strane nas mozak je najsavrseniji kompjuter pa sve ono sto smatra nepotrebnim odmah baca "u korpu". Koliko nas po ceo dan pune informacijama to je prava sreca. Ali nazalost u korpi zavrse i nama bitne stvari jer jednostavno nastane "zamor materijala" .Cela ova prica nastala je zapravo zbog cuvene skracenice SBB KBB iliti sta bi bilo kad bi blo.Naucnici intezivno rade na "bekapu" secanja. Mislim da bi to bilo zaista fantasticno kad bi uspelo.Jer ako vec koristimo samo 10% mozga sto ga ne bi popunili secanjima .
BUDUCNOST.Svakako ce postojati dalje ovaj virtualni svet,hologrami, telepatija i bog zna sta jos.Ali ni jedan virtualni svet mi nikako nije zamena za ljudski mozak.U njemu treba da bude sve -samo u njemu.I sigurno ce doci do toga da u nase police u mozgu budu arhivirana sva nasa secanja.I to ce biti dobro iz mnogo razloga.Bez obzira sto svoje bitne informacije drzimo na laptopu ili mobilnom telefonu (koji su vam uvek dostupni) ipak je totalno bezveze da kad se sa nekim nadjete oci u oci  neophodnu komunikaciju vrsite preko tehnologije.Zar nekako nije lakse i bolje da odmah spojite sliku i secanja i da odreagujete u delicu sekunde ,a ne da ipak potrosite nekoliko sekundi dok pronadjete podatke na pomenutoj tehnologiji?Realno,ako vam preti opasnost zar nije najvaznije reagovati munjevito?
Proslost. Da, secanja su proslost. I sad je ostalo samo da vidimo da li je bas totalno dobro da se secamo svega iz proslosti. I LEPIH I RUZNIH STVARI. Kad su u pitanju ruzna secanja koja bi hteli da zaboravimo sto pre ,mislim da bi ipak trebali da ih stavimo u policu sa posebnom oznakom i da ih "vadimo' bas kad mora. Definitivno sam za to da sva secanja ostanu u mozgu.Evo na primer ja se vec suocavam sa pricom sa pocetka bloga.Zato valjda i kazu da stari ljudi "podetinje".Pa kako da ne podetinje kad im sva secanja sezu u detinjstvo ? Mnogo bih volela da vratim sva svoja secanja.I mislim da bi svi ljudi voleli da osobe koje su izgubili bilo privremeno ili zauvek mogu  da vide jasnije,a ne da budu samo izbledele slike.
SECANJA SU VEOMA BITNA I ZAISTA MISLIM DA JE DOBRO AKO NAUCNICI USPEJU DA NAM POMOGNU DA IH SVE ARHIVIRAMO!

FOTOGRAFIJE I PORODICNI ALBUMI

FOTOGRAFIJE,PORODICNI ALBUMI,SECANJA,USPOMENE KOJE SMO NEKAD DELILI  UZ DRUZENJE I KAFICU.NEKADA SMO STAVLJALI FOTOGRAFIJE U ALBUME,A ONE KOJE SU BILE MANJE ZANIMLJIVE U KUTIJE OD CIPELA PA U ORMAN NA NAJGORNJU POLICU(DA DECA NE DOHVATE  I POCEPAJU).Nekad smo uspomene odmotavali kao film gledajuci slike nasih dragih osoba. Znas to smo se slikali onda na Kalimegdanu,ovo je sa Ade,ovo iz Arilja. Itako su su se slike skupljale godinama iz generacije u generaciju, Recimo ja posedujem slike stare 105 godina koje su ostale od moje bake.Kao sto vec neko vreme pisem da se plasim da ce uopste nestati papir,stampani mediji,knjige, tako se plasim da ce nestati i slike uradjene na papiru. Danas sam cula da u skoli u Zemunu eksperimentalno deca rade po sistemu"skajpa", bez skolske table,krede,svezaka i olovaka. Strasno. Pitam se samo da li ove fotografije koje preplavljuju drustvene mreze objasnjavaju kako smo postali povrsni. Vazno je da danas u 17 i 20 objavite svoju slicicu na drustvenoj mrezi,pokupite lajkove i gotovo.Sta ako i one retke slike koje arhivirate (jer vas mrzi da to cinite) jednog dana nestanu iz bilo kog razloga sa vaseg kompjutera?Kako cete nekada pokazivati svojoj deci svoje omiljene fotke?
Buducnost. Buducnost je ustvari resila taj problem. Hologrami koji ce biti u banci podataka ucinice korak napred u secanjima. Jer nece vam neka pozutela slika probuditi uspomene nego glavom i bradom vas davno umrli predak koga 'pozovete".Dobro necete moci da pijete kaficu i moracete da budete uz kompjuter. On ce biti hologram i imace memorijski cip o dogadjajima iz svog zivota. Tako cete moci da "vidite" neke slike iz proslosti o onome ko i sta vas zanima. Opet meni to za sada zvuci potpuno neverovatno ,ali naucnici tvrde da ce to biti apsolutno moguce.
Proslost. Ne bih se vracala na svoje porodicne albume koji su predstavljali za mene dozivljaj i to redak. Smela sam samo kad bi dosao neko u goste da sedim pored starijih koji su okretali listove i da gledam slike. A koliko sam zelela da ih dodirujem ispod onog celofana koji je stitio slike. Pricacu o "Radosnicama" albumima namenski napravljenih 90-tih godina proslog veka.Dobijali su se od rodbine kad bi dosli da vide bebu. JER TO JE BILO NAMENJENO ZA PRACENJE RASTA I RAZVOJA BEBA. Od kad beba stigne kuci pa do polaska u prvi razred. Tu su bile slicice sa datumima kada su slikane i sa tacnim podacima kolika je tezina,visina,ima li zubica i koliko, prvi,korak,prva rec. prvi pramencic kose,vakcine,broj cipelica i mnogo,mnogo podataka. Sad se pitam da li bi to neko za mojih cetvoro dece imao strpljenja da prenese na kompjuter i sta bi od toga preneo i da li bi isti dozivljaj bio dok listas album ili dok  samo gledas na ekranu neke slcice koje su prenete iz albuma?
UBEDJENA SAM DA NISTA NE MOZE DA ZAMENI PORODICNE ALBUME I SLIKE U KUTIJAMA ZA CIPELE. JA KOMPJUTERU NE VERUJEM DOVOLJNO MADA PRIZNAJEM DA MI MNOGO ZNACI ZBOG PISANJA I KOMUNIKACIJE ALI JA I DALJE PRVO SVE PISEM NA PAPIRU. I DALJE PRAVIM FOTOGRAFIJE SVOJE VEC ODRASLE DECE. DA LI CU USPETI DA IMAM I FOTOGRAFIJE SVOJIH UNUKA KAD IH BUDEM IMALA? VOLELA BIH!!!!!