MOJA BAKA

MOJA  BABA JE BILA NAJNAPREDNIJA ZENA KOJU POZNAJEM! DONIRANJE ORGANA -NE, OZIVLJAVANJE NE, SAHRANA NE!
Odakle da pocnem. Moja draga baka (koja mi je bila vise kao majka, ali svojom krivicom) ostala je bez roditelja kada je imala 6 godina. Nju i brata i sestru usvojio je zli stric koji ju  je prodao coveku od 30 godina cim je napunila 14 godina i stekla sposobnost da radja. Ona je tu "sposobnost" iskoristila cak 6 puta (prvo je rodila sa 15) ,ali joj je troje dece zbog nemastine u ratu umrlo.Brata i sestru su joj ubili Nemci ( ili nasi) zbog toga sto su bili partizani. Tako se posle rata nasla sa troje dece i muzem koji je zavrsio na Golom otoku od koga je morala da se razvede jer je htela da bude vaspitacica?Njoj je taj posao izgledao kao spas sa neba jer je dobila krov nad glavom za decu i sebe ( kasnije je ta kuca koja je bila obdaniste postala njen i moj dom).Zavrsila je skolu, vise se nije udavala, borila se kao lav za svoju decu. Onda joj je stariji sin (moj ujak) otisao u vojsku u Sloveniju, tamo se ozenio, dobio decu  i ostao da zivi. Jeste da nas je posecivao,ali mislim da joj je to bila najteza rana narocito posle ovog novog rata kad je prestao da dolazi potpuno. Mladji sin (takodje moj ujak) nasao je posao u Subotici, ozenio se, ali se vratio i prakticno mene i mamu izbacio  iz bakine i nase kuce. U nasu porodicu koja je vec bila vise nacionalna ili kako smo se salili Jugoslavija u malom usli su pored dede Makedonca,Slovenka  i Bunjevka. Moj brat u Sloveniji prosirio je vidike i ozenio Crnkinju!Zatim sledi prica sa mojom majkom koja je imala samo jednu ljubav u zivotu (mog oca) ali za koga ja nisam znala do njegove smrti i koga joj je moja baka zabranila od samog pocetka jer je bio pijanac  i neradnik. Tako je govorila baka i ja sam verovala i bila na njenoj strani. Kasnije ,mnogo kasnije kad sam se udala za pijanca shvatila sam sta je to ( a to moj otac nije bio),  a kako je bio neradnik kad je radio na zeleznici   gde su ga cenili i gde je zaposlio i svoje sinove, jos mi je manje jasno. Nazalost umro je u svojoj 39-toj godini, a sa bracom po ocu nisam u kontaktu ( jedan je umro isto u 39-toj godini), a to je vec neka druga prica. I onda je moja mama ,trudna sto je tada bila velika sramota na silu udata za kuminog komsiju koji mi je dao prezime. Kad se porodila mama se vratila u Beograd ostavila me baki ,a ona je isla od mesta do mesta ,radila, slala pare ,dolazila da vidi mene,majku i svoju ljubav.Kad je moj tata umro ,vratila se u Beograd, ja sam vec bila punoletna, a ona je napokon oprostila majci. Ne znam da li je baka oprostila sebi ,nikada nismo pricale o tome. A o svemu sam mogla s njom! Dakle da  se vratimo mojoj baki. Nisam sigurna da li je ona zbog osecaja krivice jos vise produbila jaz sa svojom cerkom ili je prosto manje volela nego sinove iako joj se cerka nasla u svakoj situaciji, a ne sinovi, uglavnom baka je pozvala svog sina koji je ziveo u Subotici da dodje sa zenom i decom u nasu kucu. Mama i ja smo otisle u podstanare.
Baka je dobila nove unucice koje je odgajala jer su ujak i ujna puno bili odsutni. Dokle god joj je zdravlje dopustalo bdela je nad svima nama. Kad sam se udala i dobila decu dolazila je da mi pomogne oko praunucica naravno. Cuvala je moju mamu kad je dobila rak  i umrla, ja sam tad bila trudna i rodila trece dete.
Istog momenta kada je moja mama umrla moj ujak i ujna su resili da otkupe kucu od drzave za male pare, a moju su baku koja vise nije mogla da radi po kuci kao do tada poslali su u dom za stare. Zaista nisam mogla da je primim kod mene i jako se kajem zbog toga. Razocarana u decu, u zivot koji je bio vrlo tezak izdrzala je cak pet godina i umrla tiho bez da je iko znao. A onda krenu da stizu razna saopstenja. Ako joj bude toliko lose nikako da je prikljucuju na aparate nego da je puste da umre prirodno.Kakva hrabra odluka. Ne znam da li bih ikad to uradila, mada kako starim i razocarava me jedno po jedno dete ( muz je to uradio odavno) mozda i nije neka sreca ziveti kao biljka na teret svojoj porodici.Za njih pogotovu! Moram da razmislim o ovome!
Sledeci  dokument je odluka da njeno telo ne daju porodici. Onoj istoj koja je se odrekla zbog koristi!.Nije htela da ih optereti troskovima sahrane, niti je htela da ima grob koji bi mozda vise posecivali nego nju dok je bila ziva!  I da nas na svojevrstan nacin kazni! Sto je bar u mom slucaju potpuno uspela.
Nisam naravno nikada uspela da saznam nacin finansijske transakcije u kojoj je moj ujak dobio sve ,niti me to zanima , ali me zanima sta se desilo sa telom moje bake.Da li je kremirana sa jos mnogo napustenih osoba ili sahranjena u masovnoj grobnici za beskucnike? Kako god se desilo na kraju ove tuzne price stoji pocetak svih mojih uverenja. Ili je ova prica direktno uticala na moja uverenja!
Pa zato stalno spominjem eutanaziju, mada u svetlu novih dogadjanja moze doci do velikih zloupotreba ,ali baka je mozda uspela i da uzme eutanaziju u svoje ruke i zivot zavrsi dostojanstveno po svojoj zelji, misljenju i osecanjama. Dakle moja je bakica bila mnogo ispred sadasnjeg vremena.
Pricala sam da su sahrane u Srbiji postale skuplje od stanova i zivota. Baka je  i na to mislila. Porodica nije platila ni jedan dinar,a  zato sad nema ni mesto gde bi isla da oda pocast ovoj hrabroj ,napacenoj i nadasve razocaranoj zeni.
MNOGO SAM NAUCILA OD SVOJE BAKE! OD PRVOG KORAKA, PRVE RECI PA DO TOGA KAKO BITI BORAC. KADA SU SVI SA ZGRAZANJEM SLUSALI KAKO CU DA NAPRAVIM VELIKU PORODICU U SRBIJI DEVEDESITIH ONA ME JE PODRZAVALA I POMOGALA KOLIKO JE MOGLA JER JE RAZUMELA DA SAM BUKVALNO CEO ZIVOT BILA SAMA, KAO I ONA USPRKOS DECI KOJU JE RODILA I ODGAJALA. TAKO SAM I JA BILA OSTAVLJENA U DETINSTVU DA SE BORIM SAMA, U BRAKU SAM SE BORILA SAMA DA OSTANEMO KAKVA TAKVA PORODICA, A SAD ME JEDNO PO  JEDNO DETE NAPUSTA, A JA SAM SVE MANJE SPOSOBNA DA RADIM.
VIDIM LI JA TO SVOJ SMESTAJ U STARACKI DOM ILI IZNENADNU SMRT ZBOG SVAKODNEVNOG STRESA( STO BI BILO MNOGO MNOGO BOLJE)? MADA I SADA U PUNOJ KUCI LJUDI JA SAM USAMLJENA U SVOJOJ BORBI DA NAS ODRZIM NA OKUPU.
PA BAKO OBECAVAM DA CU DOBRO RAZMISLITI O EUTANAZIJI, OZIVLJAVANJU I SAHRANI, A TI POCIVAJ U MIRU GDE GOD DA SI! PUNO TE VOLIM!

CEKANJE

U ZIVOTU UVEK CEKAS DA TI NESTO DODJE ILI DA TE NESTO PRODJE! DA LI ZNATE STA ZNACI OZIVLJAVANJE??? STA KAZU DECA KOJA UMIRU?
Zakon zivota. Cekas da ti dodje punoletstvo, ljubav, posao, brak, deca ,penzija, smrt...Cekas da ti prodje neki tezak period, bolest, patnja zbog raskida veze, gubitak posla,novca...Zakon zivota. Krug ili trougao kako ko voli. Doduse cekanje smara. Svi smo nestrpljivi cekajuci da nesto dodje, a sa ogromnom setom se secamo svega sto je vec proslo.I nikako da shvatimo da ne treba da zivimo cekajuci nego da zivimo u momentu koji nam se upravo dogadja. Onda ce nam zivot zaista vredeti mnogo vise i nece biti uzaludan kao sto je sada. Cekanje potpuno ubija svaku srecu  i radost. I stvara stres  i nervozu koji nas prate svo vreme "cekanja" necega. A onda dodje smrt isvi na samrti kazemo jedno te isto. Potrosio sam zivot uzalud trebalo je da zivim drugacije. Zasto tako kasno shvatimo? Mozda je i to zakon zivota. Mozda mora tako. Mada, ja bih da sada zapocinjem zivot promenila mnogo toga, ali to bi bilo "varanje",  moglo bi  samo da zivimo unazad ( vidi moj blog od pre mesec dva).
Zato kad se desi taj susret sa smrcu dobro razmislite da li je vredno ozivljavati osobu koja umire? Da li joj time cinimo uslugu? Jos jedna dilema kad je u pitanju smrt, bilo namerna , bilo zbog bolesti,starosti, nesrece, eutanazija ...Smrt je mozda spas za jako los zivot. Ili je zivot posle ozivljavanja zaista bolji ( ako ne ostanete biljka)? I sta je tu humano ,a a sta nije?S poboljšanjima u nezi pacijenata, došlo je i do eksponencijalnog rasta očekivanja ljudi. Nekako smo prešli iz "vaš bližnji ima smrtonosnu bolest i učinit ćemo sve u svojoj moći da je lečimo i umanjimo bol" do "vaš bližnji ima bolest za koju nema leka, ali mi ćemo je svejedno lečiti kao da ima".
Doktori su odali nekoliko svojih tajni kada je u pitanju ozivljavanje. Pa nije lose znati ovo sto su otkrili:
Gotovo univerzalno ozivljavanje, obuhvata pritisak u grudima, intravenozne lekove, mehaničko uduvavanje vazduha i defibrilaciju. U slučajevima oživljavanja gde cilj nije samo preživljavanje već povratak na prethoni nivo funkcioniranja, šanse uspeha su zabrinjavajuće male. Naposletku, kad bi vam lekar ponudio operaciju koja ima samo 1,7 posto šanse poboljšanja vašeg stanja, a istovremeno je bolna u uznemirujuća, većina ljudi to verovatno ne bi odabrala.
U našem društvu se briga i ljubav izjednačavaju s time da se "učini sve". Kako ljudi stare, naglasak bi trebao biti na kvalitetu, a ne kvantitetu života, što ljudi često zanemaruju pa iz sebičnih razloga ne žele da puste nekoga. Bio sam prisutan na bezbroj oživljavanja i njihovih pokušaja s vrlo različitim uspehom. Često se radi o ljudima koji su oživljavani samo zbog dobrobiti svojih porodice, a ostatak života su proveli nepokretni i zavisni od aparata. Verujem da je naša uloga kao lekara da lečimo bolest, a u trenutku u kojem dođe do toga - olakšamo smrt. Moj je otac odbio oživljavanje i nakon što mu je puknula aorta nisam se protivio tome, već sam ga pustio da ode, a održavan je na životu toliko dugo da se oprostimo. Da sam u dubokoj komi, ne bih volio da me na veštački način drže živim - to naprosto nema smisla, kaže nefrolog Pascal Lane.
Oživljavanje nije garancija preživljavanja života kakvog je pojedinac pre imao, a Holivud nam daje lažnu sliku toga. Prema velikoj analizi doktorskih serija na TV-u, čak 75 posto ljudi vrati se na "staro ja". Istina je drugačija. Prosečna šansa uspeha oživljavanja mlade, zdrave osobe (što znači da je funkcija mozga netaknuta) iznosi tek 30 posto. Kod starijih ljudi s hroničnim medicinskim stanjima iznosi tek od 1 do 3 posto. Za neke pacijente, ona se približava nuli. Ljudi misle kako oživljavanje funkcioniše tako da vas naprosto vrate iz mrtvih bez posledica, ali stvarnost je drugačija - najčešća su oštećenja raznih organa i sistema. Ne bih išla na odeljenje intenzivne nege ako se uzrok bolesti ne bi mogao ukloniti, a svakako ne bi pristala na hranjenje na cevčicu ili da mašina diše za mene. Mislim da bi vam većina lekara rekla kako bi želeli umreti u miru svog doma. Kad sam tek počinjala da radim zaprepastio me je pacijent koji je odbijao terapiju, ali njegove reči sam zapamtila "Treba znati kad se produžava život, a razlikovati kad se odaljuje smrt. Ako produbljujemo smrt, produbljujemo i bol" .Svi misle kako je oživljavanje dobro jer spašava život. To je naravno istina, ali samo ponekad. Ali svi lekarski tretmani imaju rizike i nuspojave povezane s njima, to je inherentna priroda praktikovanja medicine. Dugoročno, pacijenti mogu završiti s lošim neurološkim funkcijama, zavisni od aparate koji dišu za njih, s nikakvom nadom povratka na saro zbog ranijih plućnih bolesti ili drugih komplikovanih zdravstvenih stanja. Mogu biti vezani za krevet i razviti čireve na raznim delovima tela. Ti čirevi mogu se inficirati. Često su vezani kako ne bi iz grla iščupali cevi koje ih održavaju na životu, ali mnogi to ipak čine gotovo do delirijuma. Brojni pacijenti dobivaju urinarne infekcije zbog kojeg je obavezan kateter, a često postaju inkontinentni. Velik broj porodica se može osećati zarobljeno tom situacijom, verujući kako je njihov bližnji pobedio izglede nakon srčanog infarkta ili sličnog stanja, te je nepravedno završio vezan za krevet s brojnim problemima. Međutim, važno je spomenuti kako nikad nije kasno odustati od veštačkog održavanje života.To nije isto kao uskraćivanje nege ili uzrokovanju smrti, jer bolest koja stoji iza toga svega i dovela je do tog stanja - objašnjavaju lekari.
 Doktor Alester MekAlpin, koji je svoj život posvetio, sasvim najtežem poslu na svetu - lečenju i brizi dece čije su bolesti napredovale do terminalne faze, sproveo je neobično istraživanje.
Ovaj pedijatar iz Južne Amerike decu od četiri do devet godina pitao je u čemu su najviše uživali za vreme svog boravka na Zemlji. Njihove odgovore objavio je na "Tviteru". Nismo ni svesni koliko deca koja su bolesna i znaju da ce umreti to dozovljavaju jako zrelo i cak od roditelja traze eutanaziju sto je za sada dozvoljeno samo u Belgiji i jos nekoliko zemalja.
Veliki broj dece spomenuo je svoje kućne ljubimce: "Volim Rufusa, njegovo smešno lajanje me uvek nasmeje", "Volim kad se Džini stisne kraj mene i prede", "Bio sam najsrećniji kad sam jahao Džejka na plaži"." Nadam se da će moja mama biti dobro. Izgleda jako tužno", "Tata ne treba da brine. Videćemo se ponovo i to uskoro", "Bog će se pobrinuti za moju mamu i tatu kad mene više ne bude". Kao pedijatar, MekAlpin se često susreće sa pitanjem zašto teško bolesna deca toliko vole sladoled? Postavio im je i to pitanje. Najveći broj dece odgovorio je kako ga vole jer im hladan sladoled pomaže s mukozitisom, upalom mukoznih membrana u ustima koja se javlja kao jedna od nuspojava hemoterapije. Za druge je sladoled omiljeni izvor šećera koji povećava prag bola. Najviše dece ipak je odgovorilo kako je sladoled jednostavno super.
Među odgovorima koji su iznenadili je i taj da su skoro svi rekli da vole da čitaju knjige ili vole kad im neko čita. Najviše vole kad im knjige čitaju njihovi roditelji: "Zbog Harija Potera sam još hrabriji", "Volim priče o svemiru", "Kad ozdravim, želeo bih da budem detektiv poput Šerloka Holmsa"."Moji pravi prijatelji se nisu previše uznemirili kad mi je opala kosa", "Džejn me posetila u bolnici odmah nakon operacije. Uopšte nije primetila ožiljak". edijatar je napisao da je za skoro sve dobrota najveća vrlina: "Moja baka je tako dobra prema meni. Uvek me natera da se nasmejem", "Džoni mi je dao pola svog sendviča kad nisam pojeo svoj. To je bilo jako lepo od njega", "Najviše volim kad je tu ona draga sestra. Baš je nežna. I onda me manje boli". "Taj mađioničar je presmešan! Kad su mu pantalone pale na pod, nisam mogao da prestanem da se smejem", "Dečak u krevetu do mog je prdnuo".Doktor je za kraj svim svojim pratiocima na Tviteru dao domaći zadatak: "Budite dobri. Čitajte knjige. Provedite više vremena sa svojom porodicom. Izbijajte šale. Posetite plažu. Zagrlite svog psa. Recite toj posebnoj osobi da je volite. Ove su stvari zbog kojih deca žale što ih nisu stigli raditi češće. Sve ostalo su detalji. I da, jedite sladoled. Kraj".Deca znaju da uzivaju u zivotu. U svakom momentu i svesna su ono cega mi nismo. Da sitnice donose srecu. I da ne treba ziveti u cekaonici jer znaju da SUTRA NE POSTOJI. Pa i kada postoji ne treba previse razmisljati: Joj samo da docekam ovo ili ono,ili samo da prodje ovo ili ono. Oni sve prihvataju kao sto i treba. Koliko sam puta rekla da je velika steta sto ljudi tokom odrastanja i zrelog doba ne zadrze osnovne karakteristike deteta. Koliko bi onda njihov zivot bio kvalitetniji.
PRESTANITE SA CEKANJEM  IZIVITE.  I SETITE SE DECIJEG NACINA RAZMILJANJA O ZIVOTU. A KADA VI ILI VAMA DRAGA OSOBA KAZE DA NE ZELI VISE DA ZIVI PRVO DOBRO ISPITAJTE RAZLOGE I AKO SE UVERITE DA SU PRAVI - PA PUSTITE JE NEKA ODE JER TO JE MNOGO BOLJE NEGO JE IZ NEKE "HUMANOSTI" I "LJUBAVI" DRZATI U ZIVOTU KOJI ONA NE ZELI!