NEMA VISE NI RADOSTI

 SUPER. NOVA GODINA, PRAZNICI, KAO VESELJE I RADOST, A SAMO RETKI SU U RASPOLOZENJU KOJE JE NEKAD BILO NORMALNO SVIMA U TAKVIM SITUACIJAMA. TESKA VREMENA SU OSTAVILA TRAG NA NAMA. NISMO NI VESELI NI SRECNI. OVE GODINE NIJE BIO NI DOCEK NA TRGU ZBOG CACILENDA NARAVNO. ZATO JE BEOGRAD NA VODI SIJAO KAO DUBAJI ( OBZIROM DA JE TAMO NEKI PRIVATNIK OD NASIH 48 MILIJARDERA I 33000 MILIONERA) PRAVIO SVOJU ZABAVU. A TV KAO TV. IZ GODINE U GODINU PROGRAMI SVE TUZNIJI I BEZVEZNIJI. 

 

Obratite pažnju kako nema više novogodišnjeg programa.

I stalno se vrte neki stari snimci.

Ne radi se samo o nedostatku para, nego i o nedostatku radosti.

Ljudi koji nas vode ne da su operisani od humora, nego ne umeju ni da se smeju, ni da nasmeju.

Mi više gotovo i da nemamo ličnosti oko kojih smo svi složni.

Kako da me nasmeje Andrija Milošević, komičar, koji je učestvovao u najviše reklama za kockarnice?

Kako da me ponesu talenat i glas Željka Joksimovića, kada je njegova televizija postala jedno od glavnih propagandnih glasila režima?

Jedino u Srbiji Novak Đoković može da izgubi u medijima od Dragana J. Vučićevića.

I da ne nabrajam.

Nema više Čkalje, što ne znači da nema dobrih komičara, nego nemaju težinu.

A i ono najbolje što urade na pozorištu, ili ređe na filmu, malo ko vidi.

Kesić dobro ismejava, ali loše zasmejava.

Stalno je meta neko drugi.

Dobrom komičaru ne treba meta. Lanetu Gutoviću smo se smejali čim ga vidimo, Paji Vuisiću, Miji Aleksiću.

Sada je sve usiljeno, a kada je tako, nema iskrenosti.

Umesto nekoliko dobrih televizija, mi imamo stotine više ili manje loših,

koje i nemaju uslove za bolje.

A RTS, koji se finansira od naših para, jer od svakog računa za struju, koji platimo, ide deo njima,

upao je u zamku ispraznosti.

Tamo gde nema rizika, nema ni istine.

Nema kulturno–umetničkog programa, jer su ljudi odsečeni od kulturno–umetničkih sadržaja.

Nema zabavnog programa, jer smo zabavu sveli na idiotske Pink sadržaje kakve prave Jovana Jeremić i Ognjen Amidžić.

To nije zabava, to je senzacionalizam.

Nema više Radmile Savićević na televiziji, sve žene moraju da budu mlade i utegnute.

Ni sa 70 godina ne smeš da budeš baba.

Rada nije bila smešna jer je dobro glumila, nego jer je razumela čoveka.

U Pinkovim zvezdicama ne možeš da vidiš decu, nego buduće Karleuše, Goce Tržan, Cece.

Deca, umesto da budu to što jesu, deca, uče od onih koji su deo kič-mašinerije.

Na internetu se stalno vrte snimci starih dočeka Novih godina.

Da li sadašnjost više nema šta da ponudi, ili bi svi da budu iza telefona, a niko ispred?

Kada se sve snima, nema se vremena da se nešto doživi.

Nema ličnosti koje svi volimo. Ko god da se pojavi – zašto on?

Kada vidiš Dačića u novogodišnjem programu, ne možeš da se smeješ, nego da plačeš, i to od muke.

Nekad smo se budili uz glas Duška Radovića: „Beograd, dobro jutro“, sada uz Jovanu Jeremić.

Ono pravo danas nije ni na televiziji, ni na društvenim mrežama, nego u čoveku, a to pravo malo ko beleži.

Sve mora da bude komercijalno,

da se zadovolji prosečan gledalac.

A niko ne kaže da je prosečan gledalac mediokritet koga treba obrazovati, umesto sve prilagođavati njegovom ukusu.

Kada ignorišeš pamet ljudi, forsiraš ono drugo, gde ugađaš najnižim strastima.

Čovek nije samo ono što vidimo da jeste, nego i ono što može, ili je mogao da bude,

da je imao prilike da bude čovek.

Kakvu atmosferu praviš, takve ljude imaš.

Zato su novogodišnji programi prazni, jer se radost ne može montirati.

Ljudi osećaju laž, zato i ne gledaju.

Pravi sadržaji ne služe vlasti, nego čoveku.

Šta nam se, kao ljudi, nudi, što ćemo moći da gledamo i za 50 godina?

Zato su ljudi umorni, a ne srećni.

Radost traži tišinu, pažnju i prisutnost.

Pravo nas uvek povezuje sa sobom, umesto da nas udaljava.

Grad je tih.
U centru nema bine, nema zvučnika, nema odbrojavanja. Samo par prolaznika koji gledaju u telefone, kao da čekaju poruku koja neće stići.

Na televiziji ide program koji liči na stare godine. Iste pesme, isti refreni. Sve je tačno, ali ništa ne dotiče. Kao fotografija nekog srećnog vremena – lepo kadrirana, ali hladna.

U isto vreme, nekoliko kilometara dalje, svetla Beograda na vodi se presijavaju. Čaše zveče, vatromet je tačan u sekundu. Nema gužve, nema nepoznatih ljudi, nema improvizacije. Sve je savršeno – i zato zatvoreno.

---

Ponoć. Nema zajedničkog „sad“. Nema onog trenutka kad ceo grad zadrži dah.

U jednom stanu, dvoje ljudi ne gledaju TV. Otvorili su prozor. Čuje se poneki petarda iz daljine. Ne nazdravljaju glasno. Samo ćute minut duže nego inače.

U drugom stanu, neko gasi televizor tačno u ponoć. Ne iz razočaranja – nego jer shvati da mu ne treba objašnjenje da je nova godina počela.

Na telefonu stižu poruke: „Srećnaaaa“, „Da smo živi i zdravi“. Sve iste, sve iskrene koliko mogu da budu.

1. januar, 00:07

Grad nastavlja gde je stao.
Problemi nisu nestali. Razlike nisu premošćene. Nema iluzije da će „od sutra sve biti drugačije“.

Ali u toj tišini, bez bine i bez reflektora, pojavljuje se nešto drugo:lični početak.

Neko odluči da više ne trpi.
Neko da se javi nekome koga dugo odlaže.
Neko da ne očekuje radost od sistema, televizije ili trga – nego da je napravi sam.

---

Nekad je Nova godina bila velika, glasna i zajednička.Danas je mala, tiha i rasuta.Ali još postoji.Ne u centru grada.Ne u VIP zoni.Ne u programu.

Postoji tamo gde neko, bez svedoka, kaže sebi:„Ovo ne nosim dalje.“

I možda je to jedini početak koji još ima smisla.Pravi sadržaji brinu o ljudima, o njihovom unutrašnjem rastu.Bez te brige ostaje samo manipulacija, gde se sve odrađuje.

Umetnost je javno zdravlje, a humor terapija.

Kada sve to nestane, ostane samo cinično iživljavanje, bez radosti, bez duše.

U krajnjem, nije do ljudi, nego do sistema koji od ljudi pravi neljude.

Zato je sve manje onih kojima se ljudi raduju kada ih vide.

Veliki dočeci možda više nikad neće imati smisao.
Ali mala, prava Nova godina – ona u glavi i među par ljudi – još uvek može.

Ne slaviš da bi osetio, nego da bi pokazao da slaviš.Ako nema slike – kao da se nije desilo. Zato TV program i trg ne rade više

Ne mogu da proizvedu smisao ako on ne postoji u društvu.Nekad je televizija bila ogledalo stvarnosti.
Danas pokušava da bude filter.

I MOZDA NIJE SUSTINSKI DO MIJE I CKALJE, MOZDA JE IPAK DO VREMENA U KOME ZIVIMO. ONO NAS JE PROMENILO .NOSTALGIJA IPAK ZA ONIM VREMENIMA NIJE SAMO U MENI. OD MNOGO NJIH  SAM CULA KAKO JE DOCEK OVE GODINE BIO BEZ VEZE. I JESTE. JER VEZE IZMEDJU LJUDSKOSTI, SPONTANOSTI, POVEZANOSTI, EMPATIJE SU POKIDANE, ISFORSIRANIM RIJALITI SOU PROGRAMIMA, ISTOM MUZIKOM SA GRAND VESELJA ZADNJIH 20 GODINA, BEZ HUMORA, SKECEVA, NECEGA STO SE GLEDA SA CELOM PORODICOM. A I PORODICA SE RASULA TAKO DA JE NIJE MOGLO POVEZATI NI PECENJE NI SARMA. STRASNO. NAD NAMA SE NADVILA NEIZVESNOST, A NOVU GODINU JE ODNEO GRINC.