EJDZIZAM

 ETO OPET ENGLESKIH NASLOVA. KAKO GOD GA NAZVALI ODNOS MEDJU LJUDIMA SE  MNOGO PROMENIO. NA OBE STRANE. I MLADI I STARI SE  ZALE BAS NA EJDERIZAM. NEKAD SE TO ZVALO 'JAZ GENERACIJA' KOJI SE  NEKAKO UVEK LAKO PREVAZILAZIO. DANAS TO  BAS NIJE TAKO. PA DA VIDIMO STA JE.  

 

 Ejdžizam je termin koji se koristi da se opiše oblik diskriminacije na osnovu starosti osobe.

Ejdzizam je diskriminacija, predrasuda i stereotipizacija pojedinaca ili grupa na osnovu njihove starosti, najčešće usmerena prema starijima, ali i mladima. Ova pojava ukorenjena je u društvu, utiče na smanjenje solidarnosti, negativno utiče na mentalno i fizičko zdravlje, pa čak može skratiti životni vek.

• Rasprostranjenost: Prema podacima, jedna od dve osobe ima umerene ili visoke ejdžističke stavove prema starijima, dok je u Evropi jedna od tri osobe iskusila ovakvu vrstu diskriminacije
  .
Posledice: Ozbiljno utiče na blagostanje, smanjuje međugeneracijsku solidarnost i produbljuje razlike.
Borba protiv ejdžizma: Suzbija se kroz promene javnih politika, edukaciju i međugeneracijske aktivnosti. 

Ejdžizam se često naziva i "poslednjom društveno prihvaćenom predrasudom" i zahteva aktivnu borbu protiv stereotipa o starenju i mladost.On se zasniva na stereotipima i predrasudama koji su ukorenjeni u našem društvu, a koji počinju da se formiraju već u četvrtoj godini života.

Pojavljuje se u svakom aspektu društva, od najrazličitijih institucija preko međuljudskih odnosa do odnosa sa nama samima.

„Više od polovine starijih ljudi u Srbiji oseća se diskriminisano, posebno kada stupaju u kontakt sa državnim institucijama, traže informacije ili usluge u svim aspektima života", kaže regionalna direktorka Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) Alana Armitaž za BBC na srpskom.

Ideja da su penzioneri „teret" društva, pojačan rizik od siromaštva, zlostavljanje i zanemarivanje su još neki od problema kojima su izloženi stariji ljudi u Srbiji, navodi se u Posebnom izveštaju o diskriminaciji starijih koji je u maju ove godine objavila kancelarije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

„Ejdžizam bi mogao u ovom veku da postane ono što su rasizam i antisemitizam bili u prošlom", izjavila je ranije poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.

Izraz je 1968. godine skovao američki gerontolog i psihijatar Robert Batler, koji je za vlastite radove o starenju krajem sedamdesetih dobio Pulicerovu nagradu.

O ejdžizmu se sve češće govori od pre desetak godina, kako bi se skrenula pažnja na negativan trend u odnosu prema starijima širom Evrope.

Dok se ovaj pojam odnosi na starije, diskriminacija prema mlađima naziva se jangizam.

Svetski dan starijih ljudi obeležava se 1. oktobra.

Stariji su takođe izloženi zlostavljanju, zanemarivanju, nepoštovanju, marginalizaciji, pa i svođenju na stvar", navodi se.

Broj prijava nasilja nad starijim osoba se u proteklih pet godina povećao za 153 odsto, podatak je Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja iz 2017.

Nasilje nekada ima i fatalne ishode - samo u prvih šest meseci 2018. u Srbiji je ubijeno 12 starijih ljudi, među njima deset žena starijih od 60 koje su život izgubile u porodičnom nasilju, a da prethodno slučajevi nisu bili prijavljeni službama.

Problematičan je i način na koji su stariji predstavljeni u javnosti, ukazuje Poverenik.

„Najčešći prikaz starijih građana i tema u vezi sa starenjem svodi se na statističke podatke, a najkraće rečeno - mnogo više u odnosu na ostale i 'skupi' su", navode.

Ukazuju da je „prioritetna obaveza" društva da se to promeni.

Institucionalni ejdžizam se odnosi na diskriminaciju osobe na osnovu njenog uzrasta i podstiče se zakonima, politikama i društvenim normama.

Na primer, mladima je teško da dobiju dobre poslovne prilike ili napreduju na poslu jer se zbog godina smatraju nedoraslim za posao, bez obzira na dostignuća.

Ovaj primer se može primeniti i na starije osobe koje u velikom broju slučajeva teško pronalaze novi posao zbog predrasuda vezanih za zdravlje, poznavanje tehnologije, način razmišljanja i slično.

Jednako tako, ejdžizam uključuje diskriminaciju starijih iz više razloga.

Ejdžizam koji se pojavljuje u međuljudskim odnosima tiče se predrasuda koje pojedinci imaju jedni prema drugima zbog starosti.

Jedan od primera koji opisuje interpersonalni ejdžizam je onaj u kome stariji misle da su mladi, odnosno nove generacije, razmaženi i neobrazovani.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, polovina svetske populacije ima predrasude prema starijima.

S druge strane, u Evropi, koja sprovodi istraživanja za sve starosne grupe, mladi prijavljuju više slučajeva starosne diskriminacije nego druge starosne grupe.

Treći tip ejdžizma, odnosno ejdžizma u odnosu na sebe, javlja se kada osećamo da ne možemo nešto dovoljno dobro da uradimo, učestvujemo u nečemu ili se ponašamo na određeni način samo zbog godina.Ejdžizam dodatno produbljuje razlike među generacijama i stvara negativan uticaj na mentalno i fizičko zdravlje, što može čak i da skrati životni vek,

U jednom gradu koji se stalno menjao, živeli su ljudi različitih godina, ali su svi nosili iste predrasude — samo u različitim smerovima.

Prvo su na udaru bili mladi.

„Šta oni znaju?“ govorili su stariji, sedeći na klupama ispod istog drveta svako jutro. „Sve im je lako, ništa nisu prošli, samo gledaju u telefone i misle da su pametniji od svih.“

Mila je imala 22 godine i ideju kako da unapredi lokalnu zajednicu. Predložila je digitalni sistem za pomoć starijima — naručivanje lekova, zakazivanje pregleda, pa čak i razgovor za one koji su usamljeni.

Ali kad je to iznela na sastanku u opštini, dočekali su je osmesi koji nisu bili podrška.

„Polako, dete“, rekao je jedan čovek sa sedim brkovima. „Život nije aplikacija.“

„Treba prvo da naučiš kako stvari funkcionišu“, dodala je žena preko puta nje, ne podižući pogled sa papira.Mila je izašla iz sale sa osećajem da njene godine govore glasnije od njenih ideja.Prošlo je nekoliko godina.Grad se promenio — ali ne onoliko koliko je mogao.

Sada su na klupama sedeli neki novi ljudi, malo stariji, ali sa istim pogledima. Mila je imala 68 godina. Njena ideja nikada nije zaživela kako treba, ali ona nije prestala da razmišlja.

Jednog dana, na isti onaj sastanak došao je mladić, možda njenih nekadašnjih godina. Govorio je brzo, sa žarom, o novim rešenjima, o povezivanju ljudi, o tehnologiji koja može da pomogne svima.

Mila ga je pažljivo slušala.Ali drugi nisu.„Lepo to zvuči“, rekao je neko uz smeh, „ali to su moderne gluposti.“„To je za mlade, mi to ne razumemo“, dodao je drugi.Mila je osetila poznat ubod u grudima.Ovaj put nije ćutala.„Razumećemo ako pokušamo“, rekla je mirno. „I ja sam nekad bila ta ‘mlada koja ne zna ništa’. I znate šta? Nije problem bio u meni.“Soba je utihnula.Pogledala je mladića i blago se nasmešila.„Nastavi“, rekla je. „Vredi da te čujemo.“

I tada se prvi put u tom gradu dogodilo nešto neobično — godine su prestale da budu granica, i postale su most.

 Taj jaz danas stvarno ume da deluje dublje nego ranije. Nije da ga nekad nije bilo, ali sada se brže stvara i sporije premošćuje. Dobra vest je da postoje vrlo konkretni načini da se to menja, i to ne samo „na papiru“, nego u svakodnevnom životu.

Jedan od ključnih problema je što se generacije danas ređe stvarno susreću — svako ima svoj prostor, svoje medije, svoje teme. Zato je prvi korak zapravo jednostavan:
praviti situacije gde ljudi različitih godina rade nešto zajedno, a ne samo jedni pored drugih.
To mogu biti zajednički projekti u zajednici, radionice, volontiranje, pa čak i obične aktivnosti poput kurseva ili hobija. Bitno je da postoji saradnja, jer se predrasude najbrže ruše kroz iskustvo, ne kroz teoriju.

Druga stvar je način na koji razgovaramo. Često se koriste etikete tipa „današnja omladina“ ili „ti matori“, i tu se već zatvara prostor za razumevanje. Pomaže kada se fokus pomeri sa godina na konkretno ponašanje i iskustvo. Umesto „mladi su neodgovorni“, korisnije je pitati: šta tačno fali i kako to možemo zajedno da popravimo?

Treća važna stvar je dvosmerno učenje.
Mladi često mogu da pomognu oko novih tehnologija, brzog prilagođavanja promenama, novih ideja. Stariji imaju iskustvo, strpljenje i širu sliku. Problem nastaje kad obe strane misle da nemaju šta da nauče od one druge.
Kada se napravi prostor gde je normalno da i jedni i drugi budu „i učitelji i učenici“, stvari se menjaju.

Tu je i pitanje medija i društvenih mreža — oni često pojačavaju ekstremne slike (ili „lenji klinci“ ili „zadrti stariji“). Malo svesnosti o tome već pomaže: ne uzimati te slike zdravo za gotovo, nego ih preispitivati.I možda najvažnije, ali i najteže:lični primeri.
Jedna osoba koja svesno ne upada u stereotipe može da promeni atmosferu u celoj grupi. Kao u priči — dovoljno je da neko kaže „hajde da ga saslušamo“ i dinamika se menja.

U istom onom gradu, ljudi su voleli da veruju da su napredovali.

„Nismo više kao nekad“, govorili su. „Nema više onih velikih podela.“

I zaista, neke granice su postale tiše. Nisu se više tako glasno delili na bogate i siromašne, iako su razlike i dalje postojale. Nisu otvoreno govorili o veri ili boji kože kao nekad. Sve je to, bar na površini, izgledalo ublaženo.

Ali grad je i dalje bio podeljen.Samo je pronašao novi način.Ovaj put, linija nije bila nacrtana po novcu, niti po poreklu, niti po tome u šta veruješ. Bila je nacrtana po godinama.Nevidljiva, ali svuda prisutna.

Mladi su imali svoje svetove — brze, glasne, pune novih pravila. Stariji su imali svoje — sporije, opreznije, sa pravilima koja su izdržala vreme. I jedni i drugi su mislili da onaj drugi svet nije za njih.„Oni ne razumeju“, govorili su mladi.„Oni ne slušaju“, odgovarali su stariji.

I tako je nastajala ista ona stvar koja je oduvek delila ljude — osećaj da „oni drugi“ nisu kao „mi“.

Jednog dana, jedan čovek je stajao na trgu i posmatrao ljude kako prolaze. Nije gledao njihova lica, nego način na koji se mimoilaze.Primetio je nešto čudno.Bogati i siromašni su se mimoilazili.Ljudi različitih vera su se mimoilazili.
Ali najviše — mimoilazile su se generacije.Kao da žive u paralelnim ulicama, iako hodaju istim pločnikom.Tada mu je postalo jasno:Nije problem u tome što postoje razlike. Razlike su oduvek bile tu. Problem je kad razlika postane granica.A ejdžizam je upravo to — tiha granica koja govori:„Ti pripadaš tamo, a ja ovde.“

I kao i svaka druga podela, počinje malim stvarima.Šalom na račun godina.Pretpostavkom da neko „sigurno ne zna“.
Odlukom da se ne pita, jer „nema svrhe“.Ništa od toga ne izgleda veliko.Ali kada se sabere, postaje zid.

I ono što je čoveka najviše iznenadilo nije bilo to što taj zid postoji — nego koliko ga ljudi ne primećuje. Jer su na njega navikli.

Prišla mu je devojka i stala pored njega.„Šta gledaš?“ pitala je.„Grad“, rekao je.„I?“Zastao je na trenutak.„Iste stare podele“, odgovorio je. „Samo u novom obliku.“Devojka je ćutala, pa rekla:„A može li drugačije?“Čovek se blago nasmešio.„Može“, rekao je. „Ali tek kad prestanemo da mislimo da je ova podela normalna.“I tog dana, u gradu se nije srušio nijedan zid.Ali je neko prvi put jasno video da postoji.

STA SMO TO URADILI? PODELILI SMO SE NA MI I ONI. U SVAKOM SMISLU I POGLEDU.  KAKVO SMO NAKARADNO DRUSTVO POSTALI. PA PROSTO NE MOGU DA SE SETIM VISE NI JEDNE PODELE  KOJU COVEK NIJE ISKORISTIO PROTIV DRUGOG COVEKA. A KAD POTECE KRV - SVIMA JE CRVENA. KAD DODJE SMRT SVI UMIRU. STRASNO. DOZVOLILI SMO DA NAM ZIVOT PROLAZI U STALNOJ  KONFROTACIJI -MI I ONI! 

Ejdžizam

je diskriminacija, predrasuda i stereotipizacija pojedinaca ili grupa na osnovu njihove starosti, najčešće usmerena prema starijima, ali i mladima. Ova pojava ukorenjena je u društvu, utiče na smanjenje solidarnosti, negativno utiče na mentalno i fizičko zdravlje, pa čak može skratiti životni vek.