ISTINA JE DA SE NIKADA NE MOGU NACI PRAVE RECI KADA UMRE OSOBA KOJA NAM JE DRAGA. IPAK PROBACU DA SAKUPIM NEKE EMOCIJE OD NAS KOJI SMO JE POSTOVALI I VOLELI JER ONA JE BILA 'ZENSKI DUSKO RADOVIC' ILI DUSA BEOGRADA, GORICA NESOVIC NIJE BILA OBICNA VODITELJKA (OD NEKIH VODITELJKI DANAS MENE JE SRAMOTA UMESTO NIH) ONA JE UNOSILA SVOJOM TOPLINOM RADOST U TMURNA JUTRA SADASNJICE. UMRLA JE DAN PRE SVETSKOG DANA OSMEHA ZENA PRELEPOG ISKRENOG OSMEHA KOJA BI I NAMA UVEK IZMAMILA OSMEH. VELIKA TUGA U MOM SRCU I VELIKA PRAZNINA NA MEDIJSKOM PROSTORU,
ustanovio ga je Harvi Bol, grafički umetnik iz Masačusetsa koji je i autor čuvenog smajlija.EVO MALO INTERVJUA, PRICA, SECANJA KOJI MOGU DA DOCARAJU SAMO DELIC VTLOPOSEBNE GORICE NESOVIC - ZELIM DA ZADRZIM SECANJE NA NJU.
- Htela sam da budem učiteljica. To je najromantičnije zanimanje. Ali, upisala sam 8. gimnaziju, prevodilački smer. U moje vreme se dosta čitalo, nije bilo ni kompjutera, ni bilo kojih drugih tehnologija. Radio, TV i knjiga. Promenila sam nekoliko fakulteta. Najpre sam studirala spoljnu trgovinu, ostalo još malo, pa sam odustala. Posle gimnazije sam počela da radim u Omladinskoj emisiji na Studiju B “Ritam srca”. Iako o novinarstvu nisam razmišljala, nekako se desilo. Toliko sam se zaljubila u radio, da je sve drugo bilo manje inspirativno. Onda sam upisala pedagogiju, ali pošto je bio samo test znanja bez najavljenih tzv.psiho testova... Demonstrativno sam podigla dokumenta. To je bilo doba kad smo svi mislili da možemo i moramo da menjamo svet "možda među upisanima ima psihopata, latentnih ubica...a to niko ne proverava, već samo traže definicije..." Onda sam upisala poljski jezik i književnost.Bilo je divno, nas petoro, profesori fenomenalni... U svom tom traženju sebe, radila sam sve više. Dobijala sam i klasične smene u Studiju B. Bilo je perioda kada sam u sedam radnih dana imala osam smena na radiju. Takav tempo je morao nešto da žrtvuje, a ja Radio nisam ni po koju cenu htela da žrtvujem. Ali, gotovo svi u mojoj, toj radijskoj generaciji, su prošli kao ja. Svi smo studirali, menjali fakultete ne bi li mogli da uskladimo obe stvari...nemoguće. Na Studiju B sam počela 1982. U “Ritmu srca” smo učili osnovne novinarske forme, dobijali zadatke ali ih i sami smišljali. Prvi urednik bio nam je Vladislav Bajac, muzički je bio Petar Janjatović...Bilo je fino društvo. Onda su nas urednici Studija B angažovali i za "pravi radio". Trema me je razbijala u početku, ali što je sigurnost rasla, to se trema pretvara u prijatne žmarce.Svi su nas učili i mi smo učili od svih. Spontanost i neposrednost od Dragana Jelića, provokaciju od Marka Jankovića, perfekcionizam od Slobe Konjovića, muziku od Fakija i Vučka, da je važnije šta pričaš nego kako pričaš od Đoke Vještice, da nije teško rano ustajati od čika Duška Radovića. Dobri duh i večita mladost Velje Pavlovića, pomogla nam je da se ne osećamo kao "klinci" koji nemaju pravo na reč. Na Studiju B sam bila do 1989. godine, a onda smo mi iz “Ritma srca” i ekipa iz Indexa 202 napravili B92. Tako smo svi prirodno prešli. '92. sam otišla iz zemlje, bila 3,5 godine na Kipru, a onda se '95. ponovo našla u Studiju. B. Osnivanje nove gradske radio stanice bio je izazov, zato sam presla na City radio i tamo bila 3 godine, a onda se opet vratila na B92. Kad sam se vratila na B92, radila sam vikendom Jutarnji program. Moj sin je bio mali i bilo je zgodno što je sve moglo da se uskladi. Dragana sam upoznala kada sam se vratila u B92. Trebalo je da se nađu dva voditelja koja će svakog jutra da rade. Nije bilo nekog raspoloženja za rano buđenje, ali mi koji smo imali malu decu, znamo da to nije najstrašnija stvar, tj. da je jutro najlepše doba dana. Dragan i ja smo se prepoznali po energiji, po sličnim modelima vaspitanja kojih se sa radošću sećamo, kao i svih "gluposti" iz prošlosti koje nekako više u našim glavama.Sami smo sebe predložili i u prvom razmatranju te ideje smo odbijeni kao "matori". Međutim, naš koncept je ipak pobedio i evo, deset godina kako radimo punom parom. - U 92-jci sam provela najlepše dane svoje rane i kasne mladosti, kao i dobar deo zrelog doba. To je kao kad živite u stanu, lepo ga sređujete, renovirate po više puta, prekrajate sobe i zidove i shvatite da je vreme za novi stan, pa sve ponovo. To je ekstra adrenalin koji pokreće ceo organizam. Mi smo napravili svoju malu produkciju i odlučili da probamo. Više puta sam rekla, da mi koji radimo u elektronskim medijima, često ostajemo sami sebi nedorečeni. Sve je brzo, kratko, jasno...
KOLUMNA NAPISANA 2 DANA PRE PRERANE SMRTI 06.10.2022.
Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih specijalnih u životu ima jako malo.
Kad otvorim ormar, pun kʼo oko. Po dve-tri stvari na jednoj vešalici, nema mesta ni za šta. Kad treba da se obučem i izađem, po petnaest minuta razbijam glavu, ne znam (nemam) šta da obučem.
Lep, novi sako, kupljen pre više od petnaest godina u L. Ashley, nežan cvetni dezen… ccc… nije mi to za dan, to čuvam za neku priliku.
Pantalone, tri puta obučene, nove… i njih čuvam za neku priliku.
Od tuceta belih košulja, dve su mi velike, tri imaju preveliki dekolte, jedna se malo ofucala, tri su mi već dosadile, a tri čuvam za neku priliku. Majice ispadaju na sve strane… Ormar mi je krcat stvarima koje ne nosim, već ih čuvam za neku specijalnu priliku.
Šta u Srbiji znači prilika?
Nekada se za mladog, zgodnog, situiranog momka govorilo da je „dobra prilika”. Sad je ta prilika uglavnom u besnom automobilu, stariji, ne mora da bude zgodan…
Prilika je bila kad sam išla u banku da potpisujem ugovor o kreditu za stan, kad slavim svoj ili detetov rođendan (ali tada obučem farmerke i nešto komotno da mogu da jurcam, da mi bude udobno kad imam goste), razgovor za novi posao, Nova godina, pa godišnjica firme… Svega nekoliko prilika u jednoj godini.
Kad pričam s prijateljima, onako dnevno – šta se radi, šta ima i tako to… svi se žale na „male gluposti koje zagorčavaju život i dan”. Te svekrva zove tri puta dnevno da pita da li se dete sprema za maturu, te komšija se stalno parkira na „mom mestu” , „u pošti gužva do ulaznih vrata, da poludiš”, „gužva u saobraćaju petkom”… Realno, kad pogledam – sve same sitnice. Na svu sreću.
Često se pitam zašto lepe sitnice manje primećujemo od onih loših.
Zašto pamtimo loše sitnice, a ne one lepe? A ima tih dnevnih sitnica
napretek. Prva jutarnja kafa vikendom – kad osetim miris, već mi lepo.
Dok se kuva, uzmem kašičicu maminog slatkog od višanja. Poslednja tegla,
pa ga štedim. Uz popodnevnu kafu ide ratluk od ruže, mekan kao duša (od
Bosiljčića).
Kuća mi je puna nekih sitnica-uspomena. Čuvam čak i karte sa koncerata kad sam bila devojka. Imam i kolekciju „sakupljača prašine” koje sam dobijala u raznim prilikama.
Nešto sam stavila u kutije, a nešto mi stoji na policama. Znače mi i ako su male i bezvredne, ali svaka ima pričicu – gde i od koga sam dobila, u kojoj prilici…
Želim da imam i trošim prilike. Ako se ne dese same od sebe, ja ću da
ih proglasim. Ne mora svaka da bude specijalna. Uostalom, tih
specijalnih u životu ima jako malo. Svadba, krštenje, slava… Čekajući te
velike, one male, lepe prilike prolaze više puta pored nas, samo što ih
i ne vidimo. Mislimo da su sitnice. Prilika je i kad sa drugaricama idem na kafu, kad mi drugovi dođu na gibanicu i pivo, kad iznenada otputujem na dva dana van grada.
U ovih mojih pedeset i kusur godina, stalo je dosta toga, krupnog i sitnog, lepog i ružnog, radosnog i tužnog. Kao kod svakog.
U životu ima nekoliko krupnih stvari koje podrazumevaju radost – diplomiranje, svadba, prva plata, rođenje dece, novi stan… a ostalo su valjda sitnice.
U svakom danu postoje sitnice koje izmame sjaj u očima.
Taj sjaj – to je život.
PRVI DAN BEZ NJE- KOLEGA DRAGAN ILIC
Novinarka i voditeljka Gorica Nešović je sa kolegom Draganom Ilićem vodila jutarnji program Buđenje, a prvu emisiju nakon njene smrti, njen kolega je posvetio njoj. Dragan je odlučio da tokom cele emisije pušta pesme koje je Gorica volela, ali i da priča brojne anegdote koje su doživeli radeći godinama zajedno. On je podelo zanimljve situacije slušaocima koje su se desile sa Dadom Topićem i Radetom Šerbedžijom.
da li ste znali?
Umela je da izmami osmeh i u nezgodnim trenucima: Goricu Nešović nijedan gost nije odbio, ali su ONI napravili pometnju
Radijska voditeljka Gorica Nešović preminula je u 59. godini, a vest o njenoj smrti pogodila je mnoge.
Novinarka i voditeljka Gorica Nešović je sa kolegom Draganom Ilićem vodila jutarnji program Buđenje, a prvu emisiju nakon njene smrti, njen kolega je posvetio njoj.
Dragan je odlučio da tokom cele emisije pušta pesme koje je Gorica volela, ali i da priča brojne anegdote koje su doživeli radeći godinama zajedno. On je podelo zanimljve situacije slušaocima koje su se desile sa Dadom Topićem i Radetom Šerbedžijom
- Jednog vikenda je Gorica pozvala u emisiju "Zagrej stolicu" Dada Topića. I sad sve u redu, on je obećao da će da dođe, međutim, pred emisiju vidim ja njega nema, uzvrtela se Gorica, zove ga, ne javlja se, pa se onda javi, kaže da traži parking. Nama je tu bio upaljen TV, pogledamo ide na njemu "Žikina šarenica". Kad u jednom trenutku vidimo Dado Topić izvodi svoju pesmu, a iza njega folklor igra. Gorici je vilica pala! Posle smo se stalno zezali, pričali kako ju je Dado Topić ispalio zbog "Žike seljaka", je l' treba da obučemo nošnje kad dođe Dado - ispričao je Dragan, a potom otkrio i još jednu sitaciju sa slavnim Šerbedžijom. Rade Šerbedžija je bio najavljeni gost, sve to u redu, međutim, njega nema, ne možeš da ga dobiješ na telefon, ne javlja se. U jednom trenutku se pojavljuje na ulazu B92, pošto je prilično zakasnio, kaže mu Gorica "Gde ste, Rade, kasnite?!, a on joj odgovara "Ma pustimo sad to!". I to je bio smeh, posle smo svi samo ponavljali "Ma pustimo sad to" - zaključio je voditelj.
Gorica Nešović preminula je juče u 59. godini, a njen dugogodišnji kolega Dragan Ilić obećao je da će doći na posao i da će puna četiri sata pričati o njom, puštati njene omiljene pesme i prisećati se zajedničkih trenutaka. "Jutro za Goricu i one koji prisluškuju".
Gorica Nešović preminula je juče u 59. godini, a njen dugogodišnji kolega Dragan Ilić obećao je da će doći na posao i da će puna četiri sata pričati o njom, puštati njene omiljene pesme i prisećati se zajedničkih trenutaka. "Jutro za Goricu i one koji prisluškuju".
I mogli smo da se nasmejemo mnogo puta danas u emisiji, jer smo čuli razne anegdote vezane za Goricu kojih se Dragan seća kroz osmeh.
- Kad postoji sličnost onda se rađa rivalitet. Gorica i Madona su bile slične, u nekom trenutku su bile kao dvojnice, mnogo su ličile jedna na drugu. U tom periodu je Gorica i bila na njenom koncertu. Gorica je često kroz šalu volela da kaže da je visoka plavooka žena od 185 centimetara. A verujte bila je visočija od Madone, pa barem pet centimetara - prisetio se Ilić i prikladno priči pustio Madoninu stvar.
Nadalje, iz njenog života je otkriveno da je volela Kita Ričardsa i Gerija Oldmana. Takođe, nije previše volela svoje ime pa je maštala da ga promeni u Nina. To je bio njen alter-ego.
Gotovo cela emisija je bila setna, ali i lepa. Mnogo dobrog zvuka i zanimljivih anegdota iz života voditeljke. Do kraja. Odjava je ta koja je odjeknula Srbijom.
- Ovo će sada biti najteže. Treba da odjavim emisiju. Gorica je dosta pisala, ja sada ovo ne bih mogao da pročitam, poslednja njena priča se zove "Život". Jako je teško da kažete kako da se završi program i sa kojom pesmom da ispratim Goricu. Jedan takav rastanak smo imali sa Vladom Divljanom. Ni on, ni Gorica nikad nisu hteli da pokazuju da im nije dobro, uvek su govorili da se dobro osećaju, a kada ih pitaš zašto neće da kažu istinu, uvek je bilo isto: "Da ne smaram".
Znam da nas sluša i sa ovom pesmom završavam današnje buđenje. Ništa Goco, čujemo se u ponedeljak u šest - završio je drhtavim glasom Ilić.
Emisija je završena numerom Vlada Divljana "Odnesi me".
Podsetimo, Gorica Nešović se dugo borila sa
dijabetesom koji je bio prekasno otkriven, a u jednom trenutku je čak
bila potpuno slepa tri meseca. Iza sebe je ostavila sina Marka. Čitaćete svuda o tome gde je sve radila, na kojim televizijama,
radijima, u kojim novinama, za koga je sve pisala, koje je knjige
objavila. Biće danima na svim tim televizijama, radijima i novinama. Ali
ovo nigde nećete pročitati.Volela je da sadi cveće. Na najmanjoj prozorskoj polici koju je imala. U
saksije po stanu. Naročito ono cveće bez cveta, ono nezapamtljivog
imena koje je samo ona pamtila, ono što raste i u mraku. I ponosno mi
pokazivala svaki novi santimetar dotičnog, izrastao u senci nekog ćoška
njenog stana.
Jednog od mnogih stanova koje je dugo, kao podstanarka, menjala. I od svakog od njih, u roku od treptaja, uspevala da napravi dom, ušuškanu kuću punu sitnica.
Kako je volela sitnice. Svakojake. Od majušnih činija, tacnica na sitno cveće, šolja za čaj na ptice i držača za sveće na tufne.
Volela je tufne. Tačke velike i male. Sve na njih kad bi moglo. Od šerpi i činija do bluza i ešarpi.
Ešarpe je tako volela i tako su joj lepo stajale. I kad god sam probala da ih jednostavno samo obmotam oko vrata, kao ona, nikada mi nije uspelo. Sa mene su sa otporom klizile, a na njoj stajale kao izvajane, slagale joj se sa osmehom.
Imala je tako lep, dobar, pravi osmeh. Osmeh koji nikada ne laže, ne pretvara se, srećan, iskren i topao.
Kako je bila topla kada je celi svoj mali stan zatrpavala nama, jer zaboga ja sam njena najbolja drugarica i kada dođem u Beograd moram da spavam kod nje. Zajedno sa svom ostalom pripadajućom porodicom. Zbog čega je ona insistirala da mi odrasli par zauzmemo kauč i krevet, a da ona na dušecima spava na podu sa četvoro dece jedno drugom do uveta. Jednim njenim i troje mojih. Tako da je ujutru pogled na njenu i glave četvoro dece ličio na prizor zaspale prodavačice lubenica na pijaci.
Pijace je volela taman onoliko kao majušne radnje, one veličine veće kartonske kutije. U njih me je vodila kao kad srećni arheolog povede kolege da vide šta je iskopao i pronašao. Od korpi i cegera, čajnika, kičastih šustikli i goblena do trouglastih šalova na rese, onih za ogrtanje baba.Poslednjih godina smo se oslovljavale sa »baba«. Pre toga smo jedna drugu zvale »mala«, to je bila šifra. Ona je bila mala, a ja sam se solidarno prilagođavala. Ali jednog dana se pojavio vic na temu kako se, u sadašnja moderna vremena, javlja na fiksni telefon. Nekada je bilo sa »daaa«, »mooolim«, a sada se na fiksni javlja sa »reci, baba«. Jer samo babe koriste fiksni, kao nas dve što smo ga zlostavljale satima. »Baba« je bila lozinka, tako smo se prepoznavale, a onda kada sam se ja obabila i stekla pravo na korišćenje tog naziva, Gorica je punopravno zahtevala da ga podeli, jer nije valjda džabe spavala na patosu sa mojom decom, i njeno je unuče, zar ne? I to i ono kasnije pristiglo, ono žensko, kom smo se obe obradovale kao da smo se opet rodile.
Tada kada je rodila Marka je bila najsrećnija na svetu. Nije tada bilo mobilnih telefona, ona je bila na Kipru, ja u Sloveniji. Zato smo jedna drugoj pisale pisma. U njenima je svaki Makijev pokret bio zapisan kao osmo čudo ovog sveta, svaki njegov glas i pogled. Rastao je Marko brže od vremena, pa smo razmenjivale vapaje o pubertetu, zvale jedna drugu tetka Goricom i tetka Jelicom, zasmejavale našu decu. Zatvarala me je u sobu sa Markom da savladamo »Početak bune protiv dahija«, jer »ti si to pročitala, znaš napamet, ti mu objasni, analiziraj, ti si štreber«.
Ja sam za nju bila i ostala štreber. Sa najvećim zadovoljstvom je mojoj deci postavljala pitanje: » Je l vi znate da vam je majka bila štreber?« Jer smo bile u istom razredu, trećem i četvrtom gimnazijskom, Osme beogradske gimnazije koja je sad Treća, jer je pre Osme i bila Treća. Nikada mi nije oprostila višak poena na upisu, koji je mogao da je spusti ispod liste primljenih po Šuvarovom sistemu usmerenom. Ona je bila ostatak hipi pokreta, a ja šminker-štreber. Što nije nimalo smetalo tome da jedna drugoj pričamo sve.
Da pričamo sve, do kasno u noć, ali subotom jer je ona radnim danima morala da ustaje pre rudara i ide na radio. Taj petak na subotu i subota na nedelju su bile najlepše večeri i noći, kada smo zamotane u njenu ćebad na cveće, rupe, rese, jelenove i slučajne prolaznike, pričale, pričale i pričale...Vas dve pričate kao kiša«, rekao nam je jednom moj Žmu. Što jes jes, pričale smo, i bez džingla i bez reklame, mogle smo da pričamo bez kraja i konca i da zaspimo u priči, jer Priči nikad kraja.
Ni sada. Nema je. Za sve druge je nema, ali za mene će biti tu dok me ima. I pričaću sa njom bez kraja, makar to drugima izgledalo kao da pričam sama sa sobom.
Oni neće znati, ali ja znam – pričam i pričaću sa Najboljom.
Voditeljka je početkom ove godine gostujući u RTS Ordinaciji ispričala da je često pitaju zašto stalno koristi priliku da priča o dijabetesu, s obzirom na to da u Srbiji nije naročito popularno da pričaš "kako ti nešto fali", a pogotovo da si bolestan.
"Ja sam pre tačno tri godine osećala neki blagi umor, al' ko velim, ustajem svako jutro u 4, nemam više ni 25 godina, je l', pa nekako je i logično da sam umorna. To je bio jedini simptom koji sam ja osećala. Nisam imala predstavu da to može da ima veze sa dijabetesom", počela je tada voju priču Gorica.
Gorica je u emisiji istakla da uopšte nije imala one klasične simptome dijabetesa. Međutim, desilo joj se nešto drugo: "I onda krenu da mi otiču noge, ali ne samo stopala dole, nego cele noge i donji deo stomaka. I to je bilo kao da neko pumpa dušek leti za more. Tom brzinom se nekako (sve dešavalo), u par dana bilo mi je loše, jedva sam hodala, al` to pripisujem tim otocima. I odem u laboratoriju i zovu me, kažu: 'Gospođo, vi pod hitno u bolnicu, vama je šećer skoro 30".
Nekoliko godina pre toga imala je i polineuropatiju, što je takođe posledica šećera, ali ne mora da bude samo posledica šećera. Seća se da su je još tada pitali da li je šećeraš, na šta je ona odgovorila: "Ne, da ja znam".
Krenula je na fizioterapiju, jogu, promenila režim ishrane i osećala se odlično. „U stvari, dijabetes se sakrio“, objasnila je ona.
Tom prilikom je objasnila i kako izgleda sama neuropatija. "Ne osećate prste na rukama i na nogama, kao da su utrnuli. Zapravo osećaj je kao kad promrznu šake zimi pa vi osećate, to nije trnjenje klasično, nego kao da su malo tuđe ruke, jagodice, i tako je i na rukama i na nogama. A pre toga me je zabolela neka tačka na leđima i kao to se upalila brahijalna tačka. Nisam ja to sama sebe lečila, ali niko da me pošalje da izmerim šećer. Pitaju me da li ste vi dijabetičar, a ja kažem – ne da ja znam", rekla je Gorica još jednom. Jasno je, ipak, da u tom trenutku jeste bila dijabetičar, navodi RTS.
Polineuropatije je imala pre šest-sedam godina, a posle nekoliko godina su počeli otoci. Da je znala da ima dijabetes, za te tri godine je mogla već da počne sa tretmanima, ali se on "krio", sve dok nije bilo kasno.ok je bila u bolnici i saznala kakva je njena bolest, Gorica se uplašila i trgla, jer je shvatila da nije znala na vreme dovoljno o tome kada je trebalo.
"Spadam u onu grupu koja kad (na TV-u) naiđe nešto vezano za bolesti, menjam kanal. To je neki strah od bolesti. Umesto da pobeđujemo taj strah tako što ćemo naučiti, saznati nešto pa onda samim tim i prepoznati kod sebe ili kod drugih neke naznake, ili, ako ništa drugo, prepoznati kad se ide kod lekara i zbog čega dizati paniku ili ne. Ja sam okretala glavu, zato što sam znala da nezdravo živim, da malo spavam i da može nešto od svega toga da mi se desi. To je u podsvesti. Ali kao, 'neće to meni da se desi' sto posto, ja ću da to popravim", ispričala je kako nije htela da "čačka mečku".
Gorica Nešović je bila potpuno slepa nekoliko meseci. "Tri meseca ništa nisam videla. Mrak totalni. I to je stvarno jedan mučan period".
Ona je i dočarala sa kakvim problemima se susretala.
"Neko vam donese pun tanjir hrane i kaže: 'Izvoli, jedi', a ti kažeš: 'A šta imam na tanjiru?'. A onda mi kažu: 'Imaš OVDE piletinu, OVDE ti je boranijica, OVDE ti je salata'. A ja pitam: 'A gde je to OVDE?', jer ja ne znam šta znači to OVDE. Kaži mi – ispred tebe je piletina, pa mi uzmir ruku i pokaži (mojom rukom) OVDE ti je to, a OVDE ti je to", dala je konkretno i tačno uputstvo koje će svima olakšati komunikaciju sa slabovidim i slepim ljudima
Tada je otkrila da su bubrezi u problemu, odnosno da ne rade kako treba, znala je već da ima polineuropatiju, a otkrila je i povišen krvni pritisak, iako je pre toga uvek imala nizak.
"Odemo na Očnu kliniku. Na jedno oko vidim 100 posto, drugo oko – 80 posto. Znači, soko mi nije ravan. Vidim super! Ali objasne mi tu da šećer mnogo utiče na te krvne sudove u očima, da su oni uopšte nežni, krhki i da treba da idem na još jedan pregled da vidimo nivo ošteđenja. Mislim se 'ma ja da izađem samo iz ove bolnice, kakvi pregledi, malo da se odmorim'. Dobijem insulin – ja srećna, ima rešenja za mene", opisala je svoje prvo iskustvo.
Pošto je od starta imala insulin zavisni dijabet, odnosno nije bilo uvođenja lekova već je odmah dobila insulin.
"To je ono penkalce, toliko nežna, tanka igla da ne osećate ništa. Izbrojim do 10 u sebi, izvadim iglicu, lepo sednem, jedem i idemo dalje. Znači, super i super se osećam. I šta je tu teško? Meni je teže neki put da uzmem tabletu nego ovo da uradim, tako da je insulin stvarno moja najbolja drugarica", bila je jasna Gorica.
Pošto joj je televizor uključen uvek, i danju i noću, kada se jednom probudila usred noći i ugledala crven ekran, pomislila je da joj se pokvario televizor. Uspela je nekako da zaspi ponovo, a kada se ujutru probudila, shvatila je da na jedno oko ne vidi.
Na lekarskom pregledu je ustanovljeno da joj je zbog povišenog šećera u krvi pukao krvni sud u oku. Dobila je injekciju u oko i trebalo je posle mesec dana da dođe do oporavka. Međutim, u međuvremenu joj je pukao krvni sud i u drugom oku, a pošto nije htela da prihvati operaciju, nastavila je da prima injekcije. Kada je primila treću injekciju, oko se inficiralo i morala je hitno na operaciju.
"Stvarno, ta jedna ljudskost koju osetite od strane lekara vam zapravo nahrani dušu i da vam energiju. Ja sam sto puta rekla – meni dr Kovač ne samo što je spasio oko, spasao mi je život, pogled moj. Ne mislim bukvalno život u smislu da bih umrla, ali pogled na život i na odnos prema sebi i prema drugima", podelila je tada svoje iskustvo.
Zatim je operisala i drugo oko.Kad sam poslednji put bila na kontroli kažu da ovo što sada vidim je spektakl, a vidim tako da mi je sve u magli. Vidim obrise, vidim i oči, frizuru, ali... Sad vidim 50 posto. Tako kažu. E, sad, da li će biti i koliko bolje od ovoga, to je individualno, ali ja se nadam", bila je iskrenapoznata voditeljka.
Ceo problem sa vidom trajao je godinu i po dana, a potpuno slepilo trajalo je tri meseca.
"Sticajem okolnosti, pre dve godine se preselim, sa sestrom živim, imamo porodičnu kuću sa velikim dvorištem, pa smo malo renovirali. Sad, ona je na poslu pre podne, recimo, i ja sam sama sve vreme. Ne mogu da telefoniram, zato što su aparati na tač (dodir), a ja ne vidim ništa. Da su oni reljefni telefoni mogla bih da pipnem. Onda, recimo, daljinski. Stavljala sam gumice za tegle tamo gde je plus i minus, da mogu da napipam gde menjam program i gde se pojačava i utišava. To je jedino što sam mogla. I sedim u fotelji. Na svu sreću znam gde mi u kući šta stoji i onda lako napipavaš, napipavaš pa onda dođem do kuhinje. Znači, jedna totalna pasiva, sam sa sobom u glavi i slušam TV. Nisam htela da se predam nekakvom očaju, mada povremeno jesam bila – a šta ako mi ovo ostane ovako do kraja života?
Onda razmišljam koliko ima slepih ljudi, pa kako se snalaze... Ništa, ima audio knjige, pa sam neke audio knjige našla na Jutjubu, pa sam malo slušala. Tako, prilagođavaš se. Postoje stvari na koje možemo da utičemo, a postoje stvari koje ne možemo da promenimo i onda čovek mora da im se prilagodi, napravi sebi nekakav mali kosmos, novi, u kome će takođe da mu bude i prijatno i da može da se oseća dobro", zaključila je Nešović pre smrti.
Budimo realni, Gorica je bila pravi naslednik Duška Radovića, samo što je još bila i jedna šarmantna i neodoljiva žena. Baš ono kako je on video tipičnu Beograđanku.
Posle razvoda, nastavila je da živi sa njihovim sinom Markom, suočavajući se sa epitetima „samohrana majka“ i „raspuštenica“. O tome je, svojevremeno, pisala na svom blogu. Kad sam se razvela, upala sam u status „samohrane majke“. Kako to glupo zvuči, kao – hrani se sama. Ima i gora varijanta – raspuštenica. Raspuštena, radi šta hoće. Ponizavajuce rekla je, za muskarce koji zive sami sa detetom se kaze samohrani roditelj,dok zene u istom polozaju "sazaljevaju"-sta ce one jadne same?
Alimentacija govorila je- kakva ruzna rec.Asocira na nesto mucno nemoguce,na bol u stomaku ,na nepravdu, na sistem koji ne funkcionise.Vise zvuci kao bolest nego pravda za decu.Alimentacija kao demencija - napisala je uz opasku - da se razumemo ne duguju oni te pare svojim bivsim zenama,vec svojoj zauvek deci.
NIKAD SE ZAPRAVO NISMO OPROSTILI NI OD DUSKA RADOVICA, NI OD NEKADASNJEG STUDIJA B, PA NECEMO NI OD GORICE NESOVIC. ZAUVEK CE BITI U NASIM SRCIMA KAO DUH SLOBODARSKOG BEOGRADA!
